Translate

5. август 2018.

КРИТЕРИЈУМИ БЕЗБЛАГОДАТНОСТИ

    Штета коју наносе различити црквени расколи је конкретна, нипошто није апстрактна. Безбожни ум је у свему, између осталог, и у потешкоћама црквеног живота, склон да види само границу власти и кретања новца. У ствари, штета услед црквених подела се не процењује у новцу и смањењу власти. Штета се процењује у благодати. Тачније, у њеном одсуству.
    Да ли се може проверити „благодатност“ појединца или групе верника? Тешко, али може. Појединац несумњиво живи у Духу ако испуњава заповести. Ако је човек кротак и благ према људима из околине, ако води молитвени живот, ако тежи ка сваком доброчинству, али не да би се показао, ако се клони таштине и више слуша него што прича, пред нама је благодатан човек. Наравно, ова својства се не завршавају горе наведеним особинама. Њихов списак се у значајној мери може продужити.
     Покушаји да се укратко наведу одлике праведника више пута су предузимане у Старом Завету. Прочитајте, на пример, четрнаести псалам. То је кратак списак животних правила за оне који желе да се „настане на гори светој Божијој“. Код пророка су ова својства још сажетија: „На кога ћу погледати?“ – пита Господ и Сам одговара: „Само на невољнога и на онога ко је скрушена духа и дрхће од Моје речи“ (Ис. 66: 2). Подједнако кратко о томе се говори и код пророка Михеја. „Показао ти је, човече, шта је добро; и шта Господ иште од тебе осим да чиниш што је право и да љубиш милост и да ходиш смерно с Богом својим“ (Мих. 6: 8). Преподобни Силуан Атонски је сматрао да се, у принципу, по једној јединој заповести Божији човек може разликовати од формалног верника. Ова заповест је молитва за непријатеље. Ако ова молитва постоји – благодатан си. Ако је нема, у најбољем случају си на путу.
     Постоји сличан критеријум за оцену црквених заједница у смислу да ли с њима и у њима пребива Дух Утешитељ. Он је, као што је познато, „Дух мудрости и разума, Дух савета и силе, Дух знања и страха Господњега“ (Ис. 11: 2).
      На овом списку, који је изашао испод руке пророка, много тога се односи на различите врсте знања: разум, савет, знање, премудрост... Црква живи и ходи Духом, ако учи друге и себе, тражи дубоко знање (познавање), саветује се с прошлим вековима и савременим праведницима и богати се разумом. Све то огледа у постојању мреже школских установа, у издавачком раду и научној црквеној делатности, у искуственој светости (монаштву и старчеству) итд.
     И ако је у Цркви низак ниво наставе у средњим богословским школама и академијама, ако се не обавља научни рад, ако су досадне епархијске новине, ако се књиге не пишу и не издају, ако се не преводи, то је очигледан симптом умртвљености. О томе је написано: „Изгибе Мој народ, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и Ја ћу тебе одбацити да ми не вршиш службе свештеничке; кад си заборавио Бога својега, и Ја ћу заборавити синове твоје“ (Ос. 4: 6).
     По овоме се, наравно, разликују епархија од епархије, регион од региона и парохија од парохије. Али постоји и општа слика. И што се тиче, на пример, украјинског раскола, очигледно је да у њему нема благодати.
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА
     У самопроглашеном Кијевском патријархату и у аутокефалној Цркви уопште се не пишу књиге које иоле завређују пажњу. То је права пустиња црквене мисли. И кроз ову пустињу преварени парохијани иду већ више од двадесет година и умиру од жеђи. Да ли знате колико наука има у богословљу? Само проучавање Библије захтева познавање црквене археологије, херменевтике, црквене уметности и опште црквене историје, познавање старих и нових језика. Осим тога, постоје литургика, егзегетика и реторика, историја сопствене помесне Цркве, постоји пастирска психологија и још много других обавезних и факултативних предмета.
     Сасвим је природно претпоставити да ако све то постоји стварно, а не само на папиру, у образовним установама живот ври као извор минералне воде. Научничка корпорација пише, истражује и предаје. Омладина се напаја и наоружава знањима и одлучношћу да послужи Богу, развија своје таленте и укључује се у рад старије генерације. Теоретски – да. А у стварности влада потпуна тишина.
      Дајте ми да прочитам нешто занимљиво из литургике, што је изашло из пера богослова-аутокефалисте. Нема ничега. Добро. Дајте из догматског богословља. Нема ни овде. А из хомилетике? А из пастирског богословља? Па ничега нема. Нигде нема.
      Чиме се онда бавите?
     Одговориће нам: градимо независну Украјину. А ја ћу вам рећи: имитирате црквени живот. Јерес „украјинства“ вам је одузела снагу и исцрпела вас је. Јалови сте као утроба исцрпљена абортусима, која више на може да зачне. Учите по нашим уџбеницима иако свакодневно ритуално блатите Руску Цркву. Још дуго нећете имати своје уџбенике. Па ничега нећете имати, пошто сте одбацили знање (читај цитат из Осије). Чак и ваши монаси изгледају као да су се прерушили. Тако да се чини као да играју у филму, и сад ће завршити, пресвући ће се, одлепиће браде и отићи ће кући.   
     У расколу ништа није право осим крвожедних букача. Све сама јаловост и оскудица. А после тога (губитка знања) Бог одбацује свештенодејства и народ гине, то треба да знате. И то нису речи човека.
     Замирање богословске мисли у хришћанском народу је сигуран почетак његове погибије. Ни више, ни мање.
      Где је раскол нема богословља. И где нема богословља, постоји раскол. Тамо је одвајање од целог Тела, духовно труљење и смрт.
     У украјинском расколу нема богословља. То је чињеница! Црквени расколници у Украјини директно су криви за труљење земље у очигледној неплодности њеног тренутног стања и у томе што она нема перспективу. Криви су и за крв. Прво су криви унијати. То је уопште горак корен целе украјинске историје. А затим – аутокефалци и филаретовци. плус „наши“ који су се маскирали и притајили.
     То су политичари, а не молитвеници; интриганти, а не богослови, они и да пишу могу само на фејсбуку, и само о себи, а не о Истини. Лукавци и користољупци. Куда можете некога да доведете, завидљивци и вечите издајице?
    Укратко, ова благодатност и безблагодатност није нарочито скривена ствар. Човек само треба да се загледа и да размисли и помало ће се све испољити и неће се сакрити. Као што човек пре или касније међу људима препознаје лопова и лажљивца, тако и међу „црквама“ препознаје и познаје лопове и лажљивце, „телесне, који Духа немају“.

    П.С.
    Што се тиче руске црквене стварности присутан је други проблем. То је проблем преношења безбројних блага, која пастири добијају у школским установама, огромним масама простог народа, парохијана. Ако наши парохијани, које пастири буду учили, буду знали бар трећину онога што се будућим свештеницима предаје у богословским школама и на факултету, Русија ће бити религиозно најученија школа на свету.
      Али о томе треба говорити посебно.

   Протојереј Андреј Ткачов
   Са руског Марина Тодић
   извор: www.pravoslavie.ru

ПСАЛАМ 135.

Псалам 135.
Алилуја, (Алилуја) (=Велики Алилујарион). (МТ: Псалам 136)

ИСПОВЕДАЈТЕ и славите Господа, јер је добар,
јер је до века милост Његова.
2. Исповедајте и славите Бога над боговима,
јер је до века милост Његова.
3. Исповедајте и славите Господара над господарима,
јер је до века милост Његова.
4. Онога Који једини чини чудеса велика,
јер је до века милост Његова.
5. Који је створио небеса разумом,
јер је до века милост Његова.
6. Који је утврдио земљу на водама,
јер је до века милост Његова.
7, Који је створио светила велика,
јер је до века милост Његова.
8. Сунце за владање даном,
јер је до века милост Његова.
Месец и звезде за владање ноћу,
јер је до века милост Његова.
9. Који је поразио Египта с првенцима његовим,
јер је до века милост Његова.
11. И извео Израиља између њих,
јер је до века милост Његова.
12. Руком моћном и мишицом високом,
јер је до века милост Његова.
13. Који је разделио Црвено море на раздељења,
јер је до века милост Његова.
14. И провео Израиља посред њега,
јер је до века милост Његова.
15. И истресао фараона и војску његову у море Црвено,
јер је до века милост Његова.
16. Који је провео народ Свој у пустињи,
јер је до века милост Његова.
17. Који је поразио цареве велике,
јер је до века милост Његова.
18. И побио цареве моћне,
јер је до века милост Његова.
19. Сиона, цара Аморејског,
јер је до века милост Његова.
20. И Ога, цара Васанског,
јер је до века милост Његова.
21. И дао земљу њихову у наслеђе,
јер је до века милост Његова.
22. У наслеђе Израиљу слузи Своме,
јер је до века милост Његова.
23. Јер у понижењу нашем спомену нас Господ,
јер је до века милост Његова.
24. И избави нас од непријатеља наших,
јер је до века милост Његова.
25. Који даје храну свакоме телу
јер је до века милост Његова.
26. Исповедајте и славите Бога Небескога,
јер је до века милост Његова.

ПСАЛТИР са девет библијских песама, Манастир Хиландар, Манастир Грачаница, Манастир Цетињски, Манастир Тврдош, Братство Св. Симеона Мироточивог, 2000.

Руски свештеници отпловиће Сибир мисионарским бродом-црквом

   Јединствени мисионарски пут ускоро креће по Сибиру. 30 православних свештеника пловиће на броду –цркви, и посетиће удаљене области Сибира којима је потребна духовна и материјална подршка, јавља тајга.инфо сајт.
     Бродска мала црква посвећена је светом апостолу Андреју Првозваном, и пловиће почев од Новосибирска и посетиће укупно 47 слабо настањених крајева током путовања.
    Овај мисионарски подухватм уређен је на састанку са Новосибирском митрополијом Руске Цркве. Први такво путовање обављено је 1996. године.
     „Главни циљ нашег путовања је да се пружи духовна и материјална подршка људима у удаљеним областима Новосибирског региона... Сви који желе могу да се крсте, учествоваће у светим Тајнама и Причешћу, појединачно ће разговарати са свештеником, позваће свештеника кући, примиће освећену водицу и добити духовну литературу,“ извештава прес служба Новосибирска.
    Медицинско особље такође ће бити на броду да помогну локалним становницима ако им затреба медицинска помоћ.

      извор: www.spc.rs

ОСТРОШКА ГРЕДА

Острошка греда. Зраци сунца начинили су завесу од измаглице која прекрива Бјелопавлићку долину. Као да је све стало. И ветар, и облаци, и река људи. И кинески туристи. Крећу се једино речи. Хиљаде мисли, насумичних, организованих у молбе, у трапаве молитве, које теку и прекидају се и поново извиру као понорнице, покренуте снагом људске жеље, или бола. Све оне теку ка Свецу који лежи сред тог хаоса од речи и слуша и разабире, и пушта их да му долазе. Свако од нас који стојимо у реду само на кратко се качи на тај линк, и искључује се кад узме. А он је у њему стално и пушта да онај од кога се узима тече кроз њега.

Анастасија-Весна Илић

4. август 2018.

Манастир Драча, Света Марија Магдалина, 4.8.2018.

Манастир Драча, Епархија шумадијска

ДА ЛИ ЈЕ МАРИЈА МАГДАЛИНА БИЛА ГРЕШНИЦА?

   Света равноапостолна Марија Магдалина је била пореклом из галилејског града Магдале (племе Исахарово), који се налазио на западној обали Генезаретског језера, у близини Капернаума. Њу спомињу сва четири јеванђелиста. Након што ју је Господ исцелио од злих духова (Лк. 8: 2), она се придружила оним благочестивим женама, које су свуда пратиле Господа за време Његовог овоземаљског живота и служиле Му својим имањем. Она је била сведок крсног страдања Спаситеља и присуствовала је погребенију Господњем.
    У цик зоре после суботе, она је с осталим благочестивим женама пошла на гроб Исуса Христа, како би помазала Његово тело миром. Стога их Црква назива женама мироносицама. Прво је њима анђео открио да је Господ васкрсао (Мк. 16: 1–8). Због велике преданости и пожртвоване љубави према свом Учитељу, она се удостојила да прва угледа васкрслог Спаситеља. Он јој је поручио да извести апостоле о Свом васкрсењу. Света Марија Магдалина је за апостоле била благовесница. О томе се пева у стихири Пасхе (које је сачинио Преподобни Јован Дамаскин):
    «Приђите благовеснице, и Сиону реците: Прими од нас радост благовешћа, Васкрсења Христовог, весели се, ликуј и радуј се Јерусалиме, видевши Цара Христа где излази из гроба као женик.»
    
    У Новом Завету нема ни једне речи да је Марија Магдалина била грешница. Такво мишљење се укоренило искључиво у западној култури. Главна етапа формирања таквог мишљења је поистовећивање Марије Магдалине са женом, која је помазала ноге Христу у дому Симона фарисеја (Лк. 7: 36–50). Јеванђељски текст не пружа никакву основу за такве тврдње. Господ је опростио грехе тој жени, рекавши: «Вера твоја спасла те је; иди у миру» (Лк. 7: 50). Притом се нигде не спомиње истеривање злих духова. Ако је то Спаситељ раније учинио, зашто јој онда тада нису били опроштени и сви греси? Одмах после тога јеванђелист Лука у осмом поглављу приповеда о благочестивим женама, које су служиле Господу. Марија Магдалина се ту спомиње уз опис «из које је изишло седам демона», који недвосмислено показује да се о њој говори по први пут.   
    Завршетак обликовања ове произвољне и погрешне тврдње о Светој Марији Магдалини, као бившој грешници, представља књига италијанског фратра доминиканца, надбискупа Ђенове Јакова од Варагина (Jacobus da Varagine), «Златна легенда» («Legenda Aurea»), написана 1260. године. Тај зборник легенди и житија светих, послужио је као извор надахнућа за сликаре и писце. Аутор зборника је поистоветио Марију Магдалину са Маријом, сестром праведног Лазара и Марте. Он пише да су се њихови родитељи звали Сирус и Евхарија и да су били пореклом од царске лозе. Њихови потомци су наследили велико богатство. Марија је добила Магдалу, Лазар четврт Јерусалима, а Марта Витанију. Није тешко увидети да је ова прича настала под великим утицајем феудалних односа у западној средњовековној Европи, те да је све то наивно пројектовано на древну Палестину.
    Надбискуп наставља своју легенду и тврди да је Марија бродом допловила до Масилије (Марсеља) и тамо проповедала мађу незнабошцима. Потом се удаљила у пустињу, где није било хране и воде, али где је она добијала окрепљење са небеса. Тамо је провела 30 година. «Томе је био сведок, неки свештеник, који се поселио недалеко од ње. Он се упознаје са Маријом Магдалином, која му говори да ће се ускоро упокојити и моли га да вест о томе пренесе Блаженом Максимину. Пошто се сусреће са Блаженим Максимином у одређени дан и прима од њега последње причешће, Марија умире. Максимин је сахрањује и налаже да и њега, након што се упокоји, сахране уз светицу. Као извор своје приче, надбискуп Јаков нам представља “неки трактат” Јосифа Флавија и “књигу самог Максимина”. Није јасно о каквим је делима реч» (Нарусевич И.В. Житије Марије Магдалине у «Златној легенди» Јакова Ворагинског). 
     Лако је приметити да се ради о више помешаних прича: легендарног житија Марије Магдалине и прилагођеног житија Преподобне Марије Египатске († око 522). Ово стапање личности – свете благовеснице и покајане блуднице, која је постала велики пустињак, – из «Златне легенде» преноси се на западноевропску уметност и постаје стална појава. Тако, око 1310. године, Ђото ди Бондоне са ученицима осликава капелу Марије Магдалине у доњој цркви Фрање Асишког. На зиду изнда улаза у капелу, приказана је сцена, која је директно преузета из житија преподобне Марије Египатске, – «Марија Магдалина прима одежду од испосника Зосиме». Дрвена скулптура, преливена бронзом, коју је израдио Донатело 1445. године, изражајно приказује испосницу изнурену својим великим подвигом. Њено тело је прекривено ритама. Ово ремек-дело нема никакве везе са реалним историјским изгледом Свете Марије Магдалине. Опет видимо да су две светице помешане. Постепено настаје обимна галерија слика на тему «Покајана Марија Магдалина». Довољно је присетити се познатих сликара и вајара као што су: Тицијан (1477–1576), Ел Греко (1541–1614), Каравађо (1573–1610), Гвидо Рени (1575–1642), Хорације Ђентилески (1563–1639), Симон Вуе (1590–1649), Хозе де Рибера (1591–1652), Жорж де Латур (1593–1652), Франческо Ајез (1791–1882), Педро де Мена (1628–1688), Антонио Канова (1757–1822) и других.
    Православна Црква се у приповедању о животу Свете равноапостолне Марије Магдалине строго придржава јеванђеља и веродостојног црквеног предања. Марија је проповедала Јеванђеље у Риму. Неки научници претпостављају да апостол Павле у својој Посланици Римљанима, има у виду Свету Марију Магдалину: «Поздравите Марију, која се много трудила за нас» (Рим. 16: 6).
    У последњим годинама свог живота она је помагала апостолу Јовану Богослову да проповеда Јеванђеље у Ефесу. Тамо се упокојила. За време византијског цара Лава Мудрог, њене мошти су 886. године пренесене из Ефеса у Константинопољ. Ову светицу прослављамо 22. јула / 4. августа и у недељи жена мироносица.

   С руског Александар Ђокић
   Јеромонах Јов (Гумеров)
   извор: pravoslavie.ru

Илиње, метох манастира Благовештење, прославило је своју славу

    Другог дана месеца августа, света Црква прославља старозаветног пророка Илију, чудесног Божијег исповедника, за кога свети оци кажу да је један од најнеобичнијих људи у роду људском. Тог дивног и страшног светитеља, народ настањен у Чачку и ближој и даљој околини, вековима светкује и моли да посредује пред Богом за њихове потребе. Управо зато је и празник Светог Илије дан када се народ овог краја окупља на молитвено сабрање у Илињу, метоху Благовештења кабларског. На платоу испред манастирског храма, Свету литургију служили су: протосинђел Сава Илић, јереј Дејан Радојевић, јереј Милорад Козодер и јеромонах Иларион Богојевић.
    Монаси и монахиње Овчара и Каблара, гости и мештани околних места, са Косова и Метохије, из Београда, Лознице, Тимочке Крајине, и ове године су се окупили, да пред Светим Илијом приклоне главу и траже благослов за себе и своје ближње. Свакоме мештанину је велика част и радост да учествује у припремању славске трпезе у манастиру Благовештење, која се у сарадњи са сестринством манастира организује након молитвеног сабрања.
    Зато је и велики број оних који су понели звање колачара за празник Светог Илије. Ове године су то били: Дејан Марић из Чачка, Видан Димитријевић из Овчар Бање, Драган Ињац из Чачка, Младен Плазинић из Чачка, Немања Јовићевић и Никола Радош из Београда, Бранко Радојевић из Јанчића, Ненад Колаковић из Врнчана, Снежана Милинковић из Лознице, Никола Новаковић са Златибора и фирма „Сретен Гудурић“ из Ужица.
Након резања славског колача, освештана је фреска изнад улазних врата, која је дар Богољуба    Теофиловића из Чачка.
    Нека нам свима Свети Илија буде вођа и васпитач у овоме свету, како бисмо његовим молитвеним посредовањем и ми наследили Царство небеско.

    Сестринство манастира Благовештење
    извор: eparhija-zicka.rs

3. август 2018.

НАРОДНО САБОРОВАЊЕ ПОВОДОМ ПРАЗНИКА СВ. АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА КОД ПРИЗРЕНА

    Киша која је од раног јутра падала у већини места на Косову и Метохији није спречила близу хиљаду верника са свих страна да дођу у манастир Свети Архангели код Призрена на славу Светог благовесника Божјег Архангела Гаврила, који је свечано прослављен у четвртак, 26.јула. Литургијом је у капели Светог владике Николаја Српског, началствовао владика Теодосије уз саслужење архимандрита Партенија из Солуна и четрнаест свештенослужитеља из Рашко-призренске, Бачке и Банатске епархије. Велики број верника се причестио, а обављено је и освећење славског колача и жита.

Митрополит Амфилохије: "Косово је носилац чојства и достојанства нашега народа"


Група "РЕКА", Бог да прости