31. мај 2019.
30. мај 2019.
О ТАЈНИ ЕВХАРИСТИЈЕ
Свети Апостоли, молите Бога за нас.
Грађани небесни, саслужитељи анђелских чинова, свеславни Апостоли, од сваке нас беде избавите.
Свети Апостоли, молите Бога за нас.
Примивши власт од Христа да дрешите и вежете, раздрешите савез мој са злом, и привежите ме уз љубав Божју, и учините ме учесником Царства Божанскога, Апостоли.
Апостоли Свети молите милостивога Бога да разрешење од греха дарује душама нашим.
Пресвета Богородице, спаси нас.
Са Светим Анђелима, са божественим Апостолима, са славним Мученицима, моли Сина твојега и Бога, Пречиста Богородитељко, да избави од беда душе наше.
Светитељу оче Николаје, моли Бога за нас.
Руку ми помоћи пружи, Николаје, молећи се Господу, јер ме бура греховна дави; и приведи ме к тихоме пристаништу покајања, Оче, твојим молитвама.
Светитељу оче Николаје, моли Бога за нас.
Арија си безумнога посрамио, и пламен јереси погасио, војводе свезане у тамници ослободио, и од њих похвалу примио; и ми те поздрављамо, Николаје: Радуј се, преблажени.
Пресвета Богородице, спаси нас.
Преблагословена Богородице, радуј се! Ти си престо Цара свих, виша од Херувима; не закасни умолити Сина својега и Бога нашега, са блаженим Николајем, за нас, твоје славитеље.
ХИЛАНДАРСКИ МОЛИТВЕНИК, Манастир Хиландар, 2008.
Данас постајемо сведоци, учесници и причасници највећег догађаја –Тајне Вечере, на којој је Господ установио тајну Евхаристије, тајну Причешћа Његовог Тела и Крви. То је велика и непостижна тајна, коју чак и хришћани, који, чинило се, пребивају у Цркви, врло често не могу до краја да разумеју и спознају. Људска природа је слаба и несавршена, а ђаво убацује у наш ум различите сумње, и та непостижна тајна често као да остаје иза неке завесе, покривена покривачем.
Колико много хришћана данас пренебрегава овој великој тајни. Тајни сједињења са Господом. Како је много хришћана, искрено вапијућих за познањем Истине, познањем Бога, али који Га траже само у учењима, у мудровањима, филозофији, у различитим умним деловањима, док, при томе, остају глуви за речи Спаситеља и Његових ученика. И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова. (Мт. 26, 26–28).
Као што је Старозаветна Пасха била симбол избављења богоизбраног народа од робства, тако и Нови Завет, изречен устима Самог Господа Нашег Исуса Христа, представља завет ослобођења рода људског од робства греху и вечној смрти. Он постаје залог вечног живота, залог уподобљења Царству Небеском.
Причешће Тела и Крви Христове игра огромну улогу у животу и спасењу сваког хришћанина, и учешће у тој тајни, наш однос према Евхаристији треба за нас да постане мерило, да ли правилно поступамо, да ли се туда крећемо.
Немамо сада времена ни снаге да понављамо речи светих отаца о тајни Евхаристије. Сетићемо се само неких од њих. Ево шта каже светитељ Григорије Богослов: „Најсветије Тело Христово, када се добро усвоји, ратницима постаје оружје, отпалима од Бога је повратак, немоћнима даје снагу, здраве радује, болесне лечи, и чува здравље. Благодарећи Евхаристији, лакше се исправљамо, у старањима и несрећама постајемо трпељиви, у љубави ватренији, у знањима дубљи, у послушањима ревноснији, за деловање благодати више пријемчиви.“
А ево шта је говорио скоро па наш савременик, свети праведни Јован Кронштатски: „ Хиљаду пута сам осећао у срцу своме како ми је после причешћа Светим Тајнама Господ давао нову природу духа, чисту, добру, величанствену, светлу, мудру, благоносну, уместо нечисте, тужне и труле, мрачне, тупе, зле. Много пута сам се мењао чудном, великом променом, изненађујући самог себе, а често и друге“.
Заиста, нисмо ли и ми осећали такве чудесне промене. Сећамо ли се како су наши ближњи одједном говорили да смо тако необични, као да лучимо светлост, неку силу, посебно животворну љубав, која испуњава смислом сав свет. То је најбоље сведочанство колико је за нас важна тајна сједињења са Господом нашим Исусом Христом.
Многи људи су тражили познање смисла, извора живота. Велики научници су истраживали, изучавали природу човека, откривали одређене законе и објашњавали како човек долази на свет, зашто живи...
Али, хајдете да се обратимо Јеванђељу по Јовану, да се присетимо бесмртних речи нашег Спаситеља: А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни;и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему. Као што мене посла живи Отац, и као што ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живјети због мене. (Јн. 6, 53–57).
Послушајте: онај који једе мене и он ће живјети због мене. То се односи на сваког од нас – живећемо Христом. Не живим ја, Христос живи у мени (Гал. 2, 20), — тако је говорио апостол. Ево чему смо призвани — да једемо хлеб који сиђе с неба (Јн. 6, 51). Оци ваши једоше ману у пустињи, и помријеше (Јн. 6, 49), ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; (Јн. 6, 51).
Ево како велики завет нам је дат. Треба да схватимо каквих великих блага се уподобљавамо. Често нам је нејасно, и остајемо глуви. Не треба да нас то плаши, не треба то да нас зауставља у жељи да следимо Христа. Ове сумње не изненађују. Хајдете да се присетимо како су се фарисеји међу собом свађали, чувши ове стране речи, како су говорили: Како може овај дати нама тијело своје да једемо? (Јн. 6, 52). Како су многи ученици, чувши ово, отишли од њега (види : Јн, 6, 66) тако поступају и многи хришћани.
Заиста, можемо ићи у цркву, не грешити, молити се, просити од Бога помоћ... Али како јести Тело и Крв Његову? То често збуњује неискусне хришћане, који су тек прешли праг цркве. То није ништа ново. Наш задатак је да вером, љубављу, чувањем благодати дамо пример, постанемо путокази, да их доведемо до тог великог, страшног и непостижног јединства са Господом Нашим Исусом Христом.
Први хришћани су се скоро током сваке литургије причешћивали Тела и Крви Христове. Пролазили су векови и услед различитих околности, нама је сада тешко да судимо, зашто се то догађа, да се хришћани све ређе и ређе причешћују Тела и Крви Христове. У XIX веку у Русији, сматрало се довољно да се човек причести четири пута у години. Наравно, није свугде била таква пракса. Било како било, хришћани се нису причешћивали тако често, како се то дешавало у раној Цркви.
Шта видимо данас? Данас се догађа право чудо, нешто необично. Хришћани се причешћују много чешће, и ми више не можемо да живимо без тајне Евхаристије. Ипак, постоје две крајности. Једна је када хришћани ипак ретко приступају тајни, под изговором да то није неопходно, а друга је када хришћани приступају са неком недопустивом лакомишљеношћу, чак са неким уздизањем у односу на друге људе, који су пуни страхопоштовања према тајни.
Треба да будемо врло пажљиви: могућност причешћивања Тела и Крви Христове не треба да нам постане повод за уздизање над другим људима. Над хришћанима или нехришћанима. Хајдете да увек имамо на уму колико је важно припремати се за тајну Причешћа, најпре покајањем. Како је важно бити достојан ове велике тајне.
Ево шта нам о томе каже апостол Павле: Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. (1 Кор. 11, 27–30).
Драга браћо и сестре, то што међу нама има слабих и болесних и доста њих умире, можемо разумети буквално, а можемо разумети и преносно, да човек физички може изгледати здраво, али да му душа буде неизлечиво болесна, немоћна и на самрти. Увек је то праћено неправилним односом према причешћу Тела и Крви Христове. Ми, драга браћа и сестре, који смо се данас окупили на тајној вечери, хајде да се сећамо какве велике части, какве велике тајне се уподобљавамо, са Ким се сједињујемо, Чега се причешћујемо.
Прими ме данас, сине Божји, за причесника Тајне Вечере Твоје, јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим; нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: Помени ме, Господе, у царству Твоме.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
25.4.2019.
извор: www.pravoslavie.ru
Грађани небесни, саслужитељи анђелских чинова, свеславни Апостоли, од сваке нас беде избавите.
Свети Апостоли, молите Бога за нас.
Примивши власт од Христа да дрешите и вежете, раздрешите савез мој са злом, и привежите ме уз љубав Божју, и учините ме учесником Царства Божанскога, Апостоли.
Апостоли Свети молите милостивога Бога да разрешење од греха дарује душама нашим.
Пресвета Богородице, спаси нас.
Са Светим Анђелима, са божественим Апостолима, са славним Мученицима, моли Сина твојега и Бога, Пречиста Богородитељко, да избави од беда душе наше.
Светитељу оче Николаје, моли Бога за нас.
Руку ми помоћи пружи, Николаје, молећи се Господу, јер ме бура греховна дави; и приведи ме к тихоме пристаништу покајања, Оче, твојим молитвама.
Светитељу оче Николаје, моли Бога за нас.
Арија си безумнога посрамио, и пламен јереси погасио, војводе свезане у тамници ослободио, и од њих похвалу примио; и ми те поздрављамо, Николаје: Радуј се, преблажени.
Пресвета Богородице, спаси нас.
Преблагословена Богородице, радуј се! Ти си престо Цара свих, виша од Херувима; не закасни умолити Сина својега и Бога нашега, са блаженим Николајем, за нас, твоје славитеље.
ХИЛАНДАРСКИ МОЛИТВЕНИК, Манастир Хиландар, 2008.
Колико много хришћана данас пренебрегава овој великој тајни. Тајни сједињења са Господом. Како је много хришћана, искрено вапијућих за познањем Истине, познањем Бога, али који Га траже само у учењима, у мудровањима, филозофији, у различитим умним деловањима, док, при томе, остају глуви за речи Спаситеља и Његових ученика. И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова. (Мт. 26, 26–28).
Као што је Старозаветна Пасха била симбол избављења богоизбраног народа од робства, тако и Нови Завет, изречен устима Самог Господа Нашег Исуса Христа, представља завет ослобођења рода људског од робства греху и вечној смрти. Он постаје залог вечног живота, залог уподобљења Царству Небеском.
Причешће Тела и Крви Христове игра огромну улогу у животу и спасењу сваког хришћанина, и учешће у тој тајни, наш однос према Евхаристији треба за нас да постане мерило, да ли правилно поступамо, да ли се туда крећемо.
Немамо сада времена ни снаге да понављамо речи светих отаца о тајни Евхаристије. Сетићемо се само неких од њих. Ево шта каже светитељ Григорије Богослов: „Најсветије Тело Христово, када се добро усвоји, ратницима постаје оружје, отпалима од Бога је повратак, немоћнима даје снагу, здраве радује, болесне лечи, и чува здравље. Благодарећи Евхаристији, лакше се исправљамо, у старањима и несрећама постајемо трпељиви, у љубави ватренији, у знањима дубљи, у послушањима ревноснији, за деловање благодати више пријемчиви.“
А ево шта је говорио скоро па наш савременик, свети праведни Јован Кронштатски: „ Хиљаду пута сам осећао у срцу своме како ми је после причешћа Светим Тајнама Господ давао нову природу духа, чисту, добру, величанствену, светлу, мудру, благоносну, уместо нечисте, тужне и труле, мрачне, тупе, зле. Много пута сам се мењао чудном, великом променом, изненађујући самог себе, а често и друге“.
Заиста, нисмо ли и ми осећали такве чудесне промене. Сећамо ли се како су наши ближњи одједном говорили да смо тако необични, као да лучимо светлост, неку силу, посебно животворну љубав, која испуњава смислом сав свет. То је најбоље сведочанство колико је за нас важна тајна сједињења са Господом нашим Исусом Христом.
Многи људи су тражили познање смисла, извора живота. Велики научници су истраживали, изучавали природу човека, откривали одређене законе и објашњавали како човек долази на свет, зашто живи...
Али, хајдете да се обратимо Јеванђељу по Јовану, да се присетимо бесмртних речи нашег Спаситеља: А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни;и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему. Као што мене посла живи Отац, и као што ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живјети због мене. (Јн. 6, 53–57).
Послушајте: онај који једе мене и он ће живјети због мене. То се односи на сваког од нас – живећемо Христом. Не живим ја, Христос живи у мени (Гал. 2, 20), — тако је говорио апостол. Ево чему смо призвани — да једемо хлеб који сиђе с неба (Јн. 6, 51). Оци ваши једоше ману у пустињи, и помријеше (Јн. 6, 49), ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; (Јн. 6, 51).
Ево како велики завет нам је дат. Треба да схватимо каквих великих блага се уподобљавамо. Често нам је нејасно, и остајемо глуви. Не треба да нас то плаши, не треба то да нас зауставља у жељи да следимо Христа. Ове сумње не изненађују. Хајдете да се присетимо како су се фарисеји међу собом свађали, чувши ове стране речи, како су говорили: Како може овај дати нама тијело своје да једемо? (Јн. 6, 52). Како су многи ученици, чувши ово, отишли од њега (види : Јн, 6, 66) тако поступају и многи хришћани.
Заиста, можемо ићи у цркву, не грешити, молити се, просити од Бога помоћ... Али како јести Тело и Крв Његову? То често збуњује неискусне хришћане, који су тек прешли праг цркве. То није ништа ново. Наш задатак је да вером, љубављу, чувањем благодати дамо пример, постанемо путокази, да их доведемо до тог великог, страшног и непостижног јединства са Господом Нашим Исусом Христом.
Први хришћани су се скоро током сваке литургије причешћивали Тела и Крви Христове. Пролазили су векови и услед различитих околности, нама је сада тешко да судимо, зашто се то догађа, да се хришћани све ређе и ређе причешћују Тела и Крви Христове. У XIX веку у Русији, сматрало се довољно да се човек причести четири пута у години. Наравно, није свугде била таква пракса. Било како било, хришћани се нису причешћивали тако често, како се то дешавало у раној Цркви.
Шта видимо данас? Данас се догађа право чудо, нешто необично. Хришћани се причешћују много чешће, и ми више не можемо да живимо без тајне Евхаристије. Ипак, постоје две крајности. Једна је када хришћани ипак ретко приступају тајни, под изговором да то није неопходно, а друга је када хришћани приступају са неком недопустивом лакомишљеношћу, чак са неким уздизањем у односу на друге људе, који су пуни страхопоштовања према тајни.
Треба да будемо врло пажљиви: могућност причешћивања Тела и Крви Христове не треба да нам постане повод за уздизање над другим људима. Над хришћанима или нехришћанима. Хајдете да увек имамо на уму колико је важно припремати се за тајну Причешћа, најпре покајањем. Како је важно бити достојан ове велике тајне.
Ево шта нам о томе каже апостол Павле: Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. (1 Кор. 11, 27–30).
Драга браћо и сестре, то што међу нама има слабих и болесних и доста њих умире, можемо разумети буквално, а можемо разумети и преносно, да човек физички може изгледати здраво, али да му душа буде неизлечиво болесна, немоћна и на самрти. Увек је то праћено неправилним односом према причешћу Тела и Крви Христове. Ми, драга браћа и сестре, који смо се данас окупили на тајној вечери, хајде да се сећамо какве велике части, какве велике тајне се уподобљавамо, са Ким се сједињујемо, Чега се причешћујемо.
Прими ме данас, сине Божји, за причесника Тајне Вечере Твоје, јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим; нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: Помени ме, Господе, у царству Твоме.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
25.4.2019.
извор: www.pravoslavie.ru
Херувiмская пѣснь, гл. Пл. А - ежедневная
 |
| Часови византијског појања при Православном духовном центру "Владика Николај Велимировић", Краљево и манастиру Вазнесење, Овчар Бања |
29. мај 2019.
ДА ЛИ ЈЕ ПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА ПОТРЕБАН СПОРТ?
Спорт је човеку потребан да би радио и да би ратовао. У сваком случају, да би ратовао са собом. И још је потребан да би се битанге из краја организовале у спортски тим и да би млади мангуп који може завршити у затвору постао шампион, да би се његова смелост и енергија претопили у златну олимпијску медаљу и још један повод да с поносом чујемо звуке националне химне.
Спорт је такође изузетно потребан градском становништву. Зато што тесар, ковач или баштован жуљеве на рукама у току дана добијају и без вратила и тегова. А канцеларијски радник не. Грађанину који се сатима гура у превозу, који је преоптерећен информацијама, засићен стресовима и који се надисао аутомобилских гасова на градским улицама потребни су стаза за трчање, базен и тренажер. Спорт му је потребан да би живео. Не само зато што је срце спортисте здравије, а нерви су му јачи, већ и због тога што се ознојеном човеку, уморном од физичког напора враћа животни укус. Обична вода за њега поново поприма укус и потискује укус кока коле. И он поново открива сласт чврстог сна. И ако је човек ово раније добијао од употребе косе, струга и тестере, сад то већини људи дају скије, конопац за прескакање или тег.
Неке врсте спортова су се у потпуности родиле из животних потреба. Тако је, на пример, данашњи бијатлониста дојучерашњи ловац из тајге. Скије и оружје су значили хлеб за његову породицу. И рибар није веслао како би развијао мишиће и рамени појас, већ ради улова којим се храни и он сам и његова породица. Данашњи спорт нам може рећи нешто о томе колико је био тежак овај свакодневни рад обичног човека.
Други спортови су настали из војних вежби. Рвање, стрељаштво, мачевање, трчање и коњички спортови се нису родили из забаве, већ из вежби у доба мира како би човек пре или касније остао жив у борби. Данас спортисти најбоље знају колико је тежак овај ратни подвиг и припрема за њега. Сам језик спортских такмичења се понекад не разликује од ратне лексике. „Штаб селектора“, „тактички цртеж“, „муњевити напад“, „уиграна одбрана“. Ко није чуо ове и сличне изразе? И ко у њима није препознао сродство с ратним активностима?
Има спортова који се по лепоти и сложености могу мерити с уметношћу. Уметничко пливање и уметничко клизање су ближи балету него рату. Али не заборавимо да је тежина балетске уметности једнака тежини рада рудара у рударском окну и играчи балета праведно одлазе у пензију онда кад многи заправо нису још почели да раде. Исто се може рећи и за гимнастичаре и клизаче на леду.
Тако да врхунски спорт у сваком случају значи напоран рад који прославља земљу и који меље спортисту до краја, као војника. И ако је народ у стању да обара спортске рекорде, он је способан и на све остале тешке и велике ствари. На основу спортских достигнућа може се доћи до мишљења о физичком и моралном стању народа блиском истини.
А да ли је спорт потребан православним хришћанима? И ако им је потребан, зашто?
Потребан им је зато што су људи. И њима су потребна здрава деца, пубертетлије који се баве нечим корисним и не губе време на улици или за компјутером, потребни су им снажни мушкарци и старци који дуго година чувају „ватру у жилама“ и животни тонус. Потребно нам је све у чему нема греха. Потребно нам је све што је од користи разуму, савести, породици и земљи. Љубитељи статистике уколико то желе могу бројкама да нам докажу да амплитуда болести, као и амплитуда криминала и греховне зависности у свакодневном животу опада тамо где расте амплитуда масовног бављења спортом. За човека реч „живот“ не означава само биолошко постојање. Треба живети без греха, бодро и корисно. Ми би то требало да разумемо подједнако као и сви остали.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
Спорт је такође изузетно потребан градском становништву. Зато што тесар, ковач или баштован жуљеве на рукама у току дана добијају и без вратила и тегова. А канцеларијски радник не. Грађанину који се сатима гура у превозу, који је преоптерећен информацијама, засићен стресовима и који се надисао аутомобилских гасова на градским улицама потребни су стаза за трчање, базен и тренажер. Спорт му је потребан да би живео. Не само зато што је срце спортисте здравије, а нерви су му јачи, већ и због тога што се ознојеном човеку, уморном од физичког напора враћа животни укус. Обична вода за њега поново поприма укус и потискује укус кока коле. И он поново открива сласт чврстог сна. И ако је човек ово раније добијао од употребе косе, струга и тестере, сад то већини људи дају скије, конопац за прескакање или тег.
 |
| Млађи пионири КК "Младост". Чачак Победници регионалног турнира, одржаног у Словенији, мај,2019. На првенству је је учествовало 170 екипа |
Други спортови су настали из војних вежби. Рвање, стрељаштво, мачевање, трчање и коњички спортови се нису родили из забаве, већ из вежби у доба мира како би човек пре или касније остао жив у борби. Данас спортисти најбоље знају колико је тежак овај ратни подвиг и припрема за њега. Сам језик спортских такмичења се понекад не разликује од ратне лексике. „Штаб селектора“, „тактички цртеж“, „муњевити напад“, „уиграна одбрана“. Ко није чуо ове и сличне изразе? И ко у њима није препознао сродство с ратним активностима?
Има спортова који се по лепоти и сложености могу мерити с уметношћу. Уметничко пливање и уметничко клизање су ближи балету него рату. Али не заборавимо да је тежина балетске уметности једнака тежини рада рудара у рударском окну и играчи балета праведно одлазе у пензију онда кад многи заправо нису још почели да раде. Исто се може рећи и за гимнастичаре и клизаче на леду.
Тако да врхунски спорт у сваком случају значи напоран рад који прославља земљу и који меље спортисту до краја, као војника. И ако је народ у стању да обара спортске рекорде, он је способан и на све остале тешке и велике ствари. На основу спортских достигнућа може се доћи до мишљења о физичком и моралном стању народа блиском истини.
А да ли је спорт потребан православним хришћанима? И ако им је потребан, зашто?
Потребан им је зато што су људи. И њима су потребна здрава деца, пубертетлије који се баве нечим корисним и не губе време на улици или за компјутером, потребни су им снажни мушкарци и старци који дуго година чувају „ватру у жилама“ и животни тонус. Потребно нам је све у чему нема греха. Потребно нам је све што је од користи разуму, савести, породици и земљи. Љубитељи статистике уколико то желе могу бројкама да нам докажу да амплитуда болести, као и амплитуда криминала и греховне зависности у свакодневном животу опада тамо где расте амплитуда масовног бављења спортом. За човека реч „живот“ не означава само биолошко постојање. Треба живети без греха, бодро и корисно. Ми би то требало да разумемо подједнако као и сви остали.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
ЗА ХРИСТОЉУБИВУ ВОЈСКУ: јеромонах Макарије
У више наврата смо у емисији „За Христољубиву војску“ са гостима разговарали о заједничким обележјима војног и свештеничког односно монашког позива, а вечерас нам се пружила јединствена прилика да о томе поразговарама са јеромонахом Макаријем, игуман манастира Савина код Херцег Новог, који је завршио Војнотехничку академију и био официр, а већ готово две деценије посвећен је монашком позиву.
Његов боравак у Београду искористили смо за овај сусрет у коме ће отац Макарије са нама поделити своја искуства из војне службе и духовног узрастања и развоја, које га је из строја земаљске војске сврстало у ред војника Христових.
Аутор и уредник: Славољуб М. Марковић
 |
| Српски православни манастир Савина |
28. мај 2019.
ВОДЕ ЖИВОТА, Беседа у Пету недељу по Васкрсу, о Самарјанки
Христос Воскресе!
Устројство човекове природе је такво да су му од самог рођења, па све до смрти, стално потребни храна, вода и јело. Беба се прво храни мајчинским млеком, затим почиње да узима грубљу храну, а одрастао човек већи део свог живота једе чврсту храну коју зарађује у зноју лица свог и пије воду која му је толико потребна за живот. По неким проценама здрав и јак човек може да преживи без хране око недељу дана, па чак и више, а без воде мање – око три дана у нашој клими. А на југу, у пустињи, на Блиском истоку, човек може умрети од жеђи за неколико сати и од здравог и јаког човека се претворити у леш.
Главна брига човечанства у току све његове историје била је како да осигура оно што му је потребно за живот, борба за воду и хлеб. Не тако давно настала су читава учења која су објашњавала путеве развоја човечанства. Све се објашњавало постојањем или непостојањем хране, воде и руда. Радили су читави научни институти који су то објашњавали, а огромне империје су постојале ослањајући се на ово учење. Људи су говорили да ће, ако буде много млека и меса, ливеног гвожђа и челика, и ако медицина буде напредна, сви бити срећни и да ће скоро вечно и радосно живети на земљи. Овако су мислили милиони људи и ово учење које је владало и у нашој отаџбини није ново, оно се већ појављивало у светској историји у разним цивилизацијама.
Међутим, Господ нам данас говори о нечем сасвим другом. Он говори о живој води која тече у вечни живот (в.: Јн. 4, 14). Људи се много брину о материјалном, али им то не доноси никакву срећу. Не само то, видимо како брига за материјално, улагање свих својих снага, талената и способности, доводи до разочарења, до пада читавих држава и народа, до њиховог нестанка, до срамоте и погибије. Зато што људи заборављају оно главно о чему нам Господ данас говори.
Исто тако су људи пре две хиљаде година живели у близини Јерусалима и у другим крајевима, и бринули су се за воду и јело. И одједном долази Учитељ Који потпуно одбацује њихову представу о смислу живота, о снагама које одржавају човеков живот и о томе шта је заиста потребно човековој души и за његово сједињење с Творцем.
Господ свима нуди извор воде која тече у вечни живот. Треба само да дођемо и да пијемо из њега. Само треба да прихватимо овај Извор с вером и љубављу и да Га сачувамо тако да буде непомућен у нашој души и срцу. Из онога ко буде пио са овог Извора потећи ће воде живота. Свако од нас напојивши своју душу благодаћу Светог Духа и љубави Божије, постаје извор ове Божанске благодати за све људе у својој околини.
Ево каква сила и љубав Господа нашег Исуса Христа су нам упућени, само да не замутимо овај дар када га добијемо, само да га не оскрнавимо својим греховима.
Дијалог између Христа и Самарјанке је дијалог између Христа и сваког од нас. По свом животу и по делима вере ближи смо Самарјанима него изабраном народу. Људима који знају нешто о Богу, али су изврнули овај појам, па живе у својим греховима, навикама и обичајима и мисле да тако служе Богу. Али не, то је мало да бисмо у потпуности примили божанску благодат и да бисмо постали извор воде који тече у вечни живот (в.: Јн. 4, 5-26).
Господ нам данас говори и о храни. Његова храна је у томе да испуни вољу Оца Који Га је послао (в.: Јн. 4, 34). И за сваког од нас, хришћанина, управо то је основа нашег живота. Ако се будемо бринули само за материјално умрећемо духовно. Видимо какав страшан несклад постоји међу нама, међу хришћанима. Свуда влада и духовна и телесна смрт, зато што умиремо од глади не хранећи се овим хлебом, не испуњавајући вољу Оца Који нас је послао. Господ све нас шаље у свет да благовестимо љубав, истину и Духа Светог у Истини и духу, како би се људи клањали Творцу.
Амин.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
Устројство човекове природе је такво да су му од самог рођења, па све до смрти, стално потребни храна, вода и јело. Беба се прво храни мајчинским млеком, затим почиње да узима грубљу храну, а одрастао човек већи део свог живота једе чврсту храну коју зарађује у зноју лица свог и пије воду која му је толико потребна за живот. По неким проценама здрав и јак човек може да преживи без хране око недељу дана, па чак и више, а без воде мање – око три дана у нашој клими. А на југу, у пустињи, на Блиском истоку, човек може умрети од жеђи за неколико сати и од здравог и јаког човека се претворити у леш.
Међутим, Господ нам данас говори о нечем сасвим другом. Он говори о живој води која тече у вечни живот (в.: Јн. 4, 14). Људи се много брину о материјалном, али им то не доноси никакву срећу. Не само то, видимо како брига за материјално, улагање свих својих снага, талената и способности, доводи до разочарења, до пада читавих држава и народа, до њиховог нестанка, до срамоте и погибије. Зато што људи заборављају оно главно о чему нам Господ данас говори.
Исто тако су људи пре две хиљаде година живели у близини Јерусалима и у другим крајевима, и бринули су се за воду и јело. И одједном долази Учитељ Који потпуно одбацује њихову представу о смислу живота, о снагама које одржавају човеков живот и о томе шта је заиста потребно човековој души и за његово сједињење с Творцем.
Господ свима нуди извор воде која тече у вечни живот. Треба само да дођемо и да пијемо из њега. Само треба да прихватимо овај Извор с вером и љубављу и да Га сачувамо тако да буде непомућен у нашој души и срцу. Из онога ко буде пио са овог Извора потећи ће воде живота. Свако од нас напојивши своју душу благодаћу Светог Духа и љубави Божије, постаје извор ове Божанске благодати за све људе у својој околини.
Ево каква сила и љубав Господа нашег Исуса Христа су нам упућени, само да не замутимо овај дар када га добијемо, само да га не оскрнавимо својим греховима.
Дијалог између Христа и Самарјанке је дијалог између Христа и сваког од нас. По свом животу и по делима вере ближи смо Самарјанима него изабраном народу. Људима који знају нешто о Богу, али су изврнули овај појам, па живе у својим греховима, навикама и обичајима и мисле да тако служе Богу. Али не, то је мало да бисмо у потпуности примили божанску благодат и да бисмо постали извор воде који тече у вечни живот (в.: Јн. 4, 5-26).
Господ нам данас говори и о храни. Његова храна је у томе да испуни вољу Оца Који Га је послао (в.: Јн. 4, 34). И за сваког од нас, хришћанина, управо то је основа нашег живота. Ако се будемо бринули само за материјално умрећемо духовно. Видимо какав страшан несклад постоји међу нама, међу хришћанима. Свуда влада и духовна и телесна смрт, зато што умиремо од глади не хранећи се овим хлебом, не испуњавајући вољу Оца Који нас је послао. Господ све нас шаље у свет да благовестимо љубав, истину и Духа Светог у Истини и духу, како би се људи клањали Творцу.
Амин.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
Пријавите се на:
Постови (Atom)