Христос Воскресе!
Устројство човекове природе је такво да су му од самог рођења, па све до смрти, стално потребни храна, вода и јело. Беба се прво храни мајчинским млеком, затим почиње да узима грубљу храну, а одрастао човек већи део свог живота једе чврсту храну коју зарађује у зноју лица свог и пије воду која му је толико потребна за живот. По неким проценама здрав и јак човек може да преживи без хране око недељу дана, па чак и више, а без воде мање – око три дана у нашој клими. А на југу, у пустињи, на Блиском истоку, човек може умрети од жеђи за неколико сати и од здравог и јаког човека се претворити у леш.
Главна брига човечанства у току све његове историје била је како да осигура оно што му је потребно за живот, борба за воду и хлеб. Не тако давно настала су читава учења која су објашњавала путеве развоја човечанства. Све се објашњавало постојањем или непостојањем хране, воде и руда. Радили су читави научни институти који су то објашњавали, а огромне империје су постојале ослањајући се на ово учење. Људи су говорили да ће, ако буде много млека и меса, ливеног гвожђа и челика, и ако медицина буде напредна, сви бити срећни и да ће скоро вечно и радосно живети на земљи. Овако су мислили милиони људи и ово учење које је владало и у нашој отаџбини није ново, оно се већ појављивало у светској историји у разним цивилизацијама.
Међутим, Господ нам данас говори о нечем сасвим другом. Он говори о живој води која тече у вечни живот (в.: Јн. 4, 14). Људи се много брину о материјалном, али им то не доноси никакву срећу. Не само то, видимо како брига за материјално, улагање свих својих снага, талената и способности, доводи до разочарења, до пада читавих држава и народа, до њиховог нестанка, до срамоте и погибије. Зато што људи заборављају оно главно о чему нам Господ данас говори.
Исто тако су људи пре две хиљаде година живели у близини Јерусалима и у другим крајевима, и бринули су се за воду и јело. И одједном долази Учитељ Који потпуно одбацује њихову представу о смислу живота, о снагама које одржавају човеков живот и о томе шта је заиста потребно човековој души и за његово сједињење с Творцем.
Господ свима нуди извор воде која тече у вечни живот. Треба само да дођемо и да пијемо из њега. Само треба да прихватимо овај Извор с вером и љубављу и да Га сачувамо тако да буде непомућен у нашој души и срцу. Из онога ко буде пио са овог Извора потећи ће воде живота. Свако од нас напојивши своју душу благодаћу Светог Духа и љубави Божије, постаје извор ове Божанске благодати за све људе у својој околини.
Ево каква сила и љубав Господа нашег Исуса Христа су нам упућени, само да не замутимо овај дар када га добијемо, само да га не оскрнавимо својим греховима.
Дијалог између Христа и Самарјанке је дијалог између Христа и сваког од нас. По свом животу и по делима вере ближи смо Самарјанима него изабраном народу. Људима који знају нешто о Богу, али су изврнули овај појам, па живе у својим греховима, навикама и обичајима и мисле да тако служе Богу. Али не, то је мало да бисмо у потпуности примили божанску благодат и да бисмо постали извор воде који тече у вечни живот (в.: Јн. 4, 5-26).
Господ нам данас говори и о храни. Његова храна је у томе да испуни вољу Оца Који Га је послао (в.: Јн. 4, 34). И за сваког од нас, хришћанина, управо то је основа нашег живота. Ако се будемо бринули само за материјално умрећемо духовно. Видимо какав страшан несклад постоји међу нама, међу хришћанима. Свуда влада и духовна и телесна смрт, зато што умиремо од глади не хранећи се овим хлебом, не испуњавајући вољу Оца Који нас је послао. Господ све нас шаље у свет да благовестимо љубав, истину и Духа Светог у Истини и духу, како би се људи клањали Творцу.
Амин.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
Устројство човекове природе је такво да су му од самог рођења, па све до смрти, стално потребни храна, вода и јело. Беба се прво храни мајчинским млеком, затим почиње да узима грубљу храну, а одрастао човек већи део свог живота једе чврсту храну коју зарађује у зноју лица свог и пије воду која му је толико потребна за живот. По неким проценама здрав и јак човек може да преживи без хране око недељу дана, па чак и више, а без воде мање – око три дана у нашој клими. А на југу, у пустињи, на Блиском истоку, човек може умрети од жеђи за неколико сати и од здравог и јаког човека се претворити у леш.
Главна брига човечанства у току све његове историје била је како да осигура оно што му је потребно за живот, борба за воду и хлеб. Не тако давно настала су читава учења која су објашњавала путеве развоја човечанства. Све се објашњавало постојањем или непостојањем хране, воде и руда. Радили су читави научни институти који су то објашњавали, а огромне империје су постојале ослањајући се на ово учење. Људи су говорили да ће, ако буде много млека и меса, ливеног гвожђа и челика, и ако медицина буде напредна, сви бити срећни и да ће скоро вечно и радосно живети на земљи. Овако су мислили милиони људи и ово учење које је владало и у нашој отаџбини није ново, оно се већ појављивало у светској историји у разним цивилизацијама.
Међутим, Господ нам данас говори о нечем сасвим другом. Он говори о живој води која тече у вечни живот (в.: Јн. 4, 14). Људи се много брину о материјалном, али им то не доноси никакву срећу. Не само то, видимо како брига за материјално, улагање свих својих снага, талената и способности, доводи до разочарења, до пада читавих држава и народа, до њиховог нестанка, до срамоте и погибије. Зато што људи заборављају оно главно о чему нам Господ данас говори.
Исто тако су људи пре две хиљаде година живели у близини Јерусалима и у другим крајевима, и бринули су се за воду и јело. И одједном долази Учитељ Који потпуно одбацује њихову представу о смислу живота, о снагама које одржавају човеков живот и о томе шта је заиста потребно човековој души и за његово сједињење с Творцем.
Господ свима нуди извор воде која тече у вечни живот. Треба само да дођемо и да пијемо из њега. Само треба да прихватимо овај Извор с вером и љубављу и да Га сачувамо тако да буде непомућен у нашој души и срцу. Из онога ко буде пио са овог Извора потећи ће воде живота. Свако од нас напојивши своју душу благодаћу Светог Духа и љубави Божије, постаје извор ове Божанске благодати за све људе у својој околини.
Ево каква сила и љубав Господа нашег Исуса Христа су нам упућени, само да не замутимо овај дар када га добијемо, само да га не оскрнавимо својим греховима.
Дијалог између Христа и Самарјанке је дијалог између Христа и сваког од нас. По свом животу и по делима вере ближи смо Самарјанима него изабраном народу. Људима који знају нешто о Богу, али су изврнули овај појам, па живе у својим греховима, навикама и обичајима и мисле да тако служе Богу. Али не, то је мало да бисмо у потпуности примили божанску благодат и да бисмо постали извор воде који тече у вечни живот (в.: Јн. 4, 5-26).
Господ нам данас говори и о храни. Његова храна је у томе да испуни вољу Оца Који Га је послао (в.: Јн. 4, 34). И за сваког од нас, хришћанина, управо то је основа нашег живота. Ако се будемо бринули само за материјално умрећемо духовно. Видимо какав страшан несклад постоји међу нама, међу хришћанима. Свуда влада и духовна и телесна смрт, зато што умиремо од глади не хранећи се овим хлебом, не испуњавајући вољу Оца Који нас је послао. Господ све нас шаље у свет да благовестимо љубав, истину и Духа Светог у Истини и духу, како би се људи клањали Творцу.
Амин.
Јеромонах Игнатије (Шестаков)
Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар