Translate

5. септембар 2019.

УСПЕЊЕ


   Христа можемо волети као што цара воли верни поданик који живи иза седам гора и седам мора. Никад није видео како изгледа, није га погледао у очи, али га воли срцем. Окачио је на зид исечак с портретом из часописа и одбија да ради у царске дане.
   А цареву мајку можемо волети само ако имамо приступ унутрашњим царским одајама и ако смо блиски животу скривеном од туђих очију, не само цара, већ и цареве породице. Треба да будемо рођени цару да бисмо волели његову мајку и друге сроднике.
   Ове речи су речене да бисмо се полако приближили теми поштовања Богородице. Да бисмо по аналогији, као по нити, дошли до ове истине.
   Поштовање Богородице је породична архива, породично сећање, породично предање. Онај ко поштује Жену обучену у сунце, Kоја је послужила Тајни Оваплоћења Бога не поштује Господа из даљине, већ Му се веома приближава. Ми нисмо робови који издалека узвикују хвалу, већ смо деца Божије породице кад указујемо поштовање Богомајци.
   Њени празници су скривени. О њима можемо говорити на ухо, а посебно о Успењу. Вероватно због тога монаси толико воле овај празник.
   Приближавање светлим тајнама је налик на приближавање огњу који чисти, и време је да се сетимо Мојсија који је заклонио лице кад се приближио купини која је горела (2 Мојс. 3: 6). Тако и кондак празника Успења каже: „Заштити моје помисли, Христе мој, јер се усуђујем да опевам бедем света, Твоју чисту Мајку. Учврсти ме на стубу речи и заступи се за мене у тешким мислима...“
   Заступи се за мене у тешким мислима...
   Монаси то боље разумеју него мирјани.

   ***
   На дан Успења говоримо о томе да је умрла Мајка Светлости.
   Изговоримо још једном ову реченицу и ставимо на њеном крају тачку по свим граматичким правилима. „Богородица и Мајка Светлости је умрла.“

   ***
   После ових речи и ове тачке празник је могућ само у случају да се десило још „нешто“. Иначе не би било посебног празника. Наставили бисмо да славимо Ваведење у храм, Благовести и Рођење. Поштовали бисмо Њене многобројне иконе. Али Успење не би доспело на овај светли списак. Сећали бисмо га се заједно с данима спомена на упокојене праведнике, апостоле и мученике. Сећали бисмо се као што се, на пример, сећамо страдалничке смрти и славних имена Петра и Павла.
   Сви свети који су се растали од тела очекују васкрсење мртвих. Они се већ веселе пред лицем Божијим и не плаше се будућности која за њих не крије ништа страшно, већ само васкрсење тела, умножавање славе и потпуни улазак у Царство. Сви они се веселе, али само душом. Не наставља да живи цео човек и док се не успостави јединство душе с телом којем предстоји да васкрсне, то још увек „није цело весеље“ и „није цела радост“.
   Тако би било и кад је реч о Богомајци да после тачке у реченици о Њеној смрти не стоји више ништа. Међутим, празник постоји и ако је велики, то је зато што је гроб који није дуго чувао тело Богородице, празан. Петар и Павле чекају васкрсење мртвих. Васкрсење чекају сви свети. Али Богомајка више ништа не чека за Себе.
   Њен гроб је празан истом оном светом празнином којом је обележен гроб Њеног Сина – Христа Спаситеља.

   ***
   Желудац је сит кад је пун. Kућа је богата кад је пуна разноразних добара. А гроб је свет кад је празан.
   Али не кад је празан од руку лопова, светогрдника и копача гробова, већ од непобедиве силе Васкрсења!
   Управо тако је празан Христов гроб, овај извор свеопштег васкрсења. Празан је и гроб Христове Мајке. Зато је Њен празник Успења велик. Он није назван даном умирања, већ даном Успења, пошто овај смртни сан није дуго трајао.

   ***
   Она је била васпитана на посебан начин и њена душа је рано, врло рано осетила жељу да се ни за јоту не одваја од Бога у мислима. Kроз уска врата подвижништва невидљивог за људске очи Она је ушла у пространство тајни које се откривају. Њој је била подарена сласт посебног Материнства. Њој је подарено то да за живота буде непозната и да се налази у сенци Божанског Сина. На Њена плећа је стављена тежина мајчинске бриге о Њему и немог корачања за Њим. Њено срце је било растрзано од свег оног кошмара који је уткан у појам Страсне седмице. Она је била неизрециво обрадована вешћу о томе да је Њено Најслађе Чедо живо! Зар Она да не буде обележена посебном судбином у тренутку сусрета са хладноћом смрти?
   Поред све Своје скромне незапажености на страницама Јеванђеља Она – Марија је у свему другачија.
   Ево цареви и велики људи света многима могу изгледати скоро као становници неба или земаљски богови, премда заправо воде живот обичног грешника. Они сплеткаре, плаше се, лажу, чине разврат и клевећу. Умиру не знајући шта их чека у будућности и спомен на многе од њих нестаје подједнако брзо као што се с асфалта спира прашина из гуменог црева. Њена истинска величина је заоденута у једноставност и непознатост.
   „Јер Ми учини величину Силни, и свето је име Његово,“ – запевала је Марија тек зачевши Христа од Духа.
   „Силни“ јој је „учинио величину“ и у данима Њене смрти.
   С једне стране, Она је умрла у свему, као ми. Али с друге стране, у свему је другачија, није остављена у гробу.
   Син Ју је повео са Собом. Очигледно, таква је Његова љубав, да није желео да над искупљенима царује другачије осим заједно с Оном Kоја је највише послужила тајни Искупљења.

   ***
   Предање о празнику обилује детаљима о Гаврилу, о апостолу Томи, о извесном дрском Јеврејину Атонији. Предање чак наводи псалам који је запевао апостол Петар на челу погребне поворке која је носила тело Богородице. Све то постоји у песмама празника и иконографији. Али ми не треба увек да наводимо ове драгоцене цртице и јоте великог догађаја. Понекад се треба усредсредити на главно.
   Главно је то да је Двер кроз Kоју је Свевишњи ушао у свет отишла од нас кроз врата смрти.
   Прво је отишла душом, као што и доликује смртнима, али Ју је затим Син васкрснуо и Она је напустила земљу и телесно. Њен гроб је празан!
   Отишла је, али нас није оставила. И тропар празника нас сваки пут изнова подсећа на ову истину: „У Рођењу си девственост сачувала / У Успењу ниси оставила свет, Богородице.“
   Ми, заједно с милионима других крштених људи, подижемо свој поглед ка Њој и узносимо Јој молитве. Људи који Је воле има на стотине хиљада, па чак и милиона. Тешко да се могу избројати људи спасени Њеним заступништвом.
   На крају, и ми ћемо умрети. Не треба да очекујемо да овог дана до наше постеље дође арханђео Гаврило. Али треба да се молимо Богомајци.
   Постеља човека на умору је слична постељи породиље, пошто се душа човека који умире с болом рађа у други живот. Покрај оба ова одра често се налази наша Небеска Мати како би донела олакшање и помоћ. Молебни канон за човека који умире у тешким мукама упућен је управо Богомајци.
   Тако да је празник Њеног Успења уједно и празник наше заједничке наде у Њену будућу помоћ у оном страшном часу кад нико други не буде могао да нам помогне.
   У тропару се то и каже: „Преставила си се Животу, Ти Kоја си Мајка истинског Живота) и Твојим молитвама избављаш од смрти наше душе.“

   Протојереј Андреј Ткачов
   Са руског Марина Тодић
   извор: www.pravoslavie.ru

СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ: Припрема за Свету Тајну крштења - први део (пета емисија)


Звучни запис:

beseda.rs
Тема пете емисије "Светотајинско богословље" је припрема за Свету Тајну крштења. Црква Христова је по својој природи једна савршена и непрестана припрема, стога и у Светотајинском животу припрема заузима важно место. У првом делу емисије пажња је посвећена питању двојединог ритма Цркве - припреме и испуњења, али и питању на који начин долазимо до правилног и суштинског схватања (разумевања) Свете Тајне крштења и да ли је оно могуће пре, или тек након примања ове Свете Тајне. У другом делу емисије говорили смо о припреми за Свету Тајну крштења у раној Цркви. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић.

4. септембар 2019.

Игуман Методије предао препис Тројеручице Епископу западноамеричком Максиму

   Игуман Манастира Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије, отпутовао је у САД како би на позив Његовог Високопреосвештенства Епископа западноамеричког Г. Максима учествовао у прослави 800 година аутокефалности Српске православне цркве. У пратњи игумана су јерођакон Нектарије и монах Симон.
   Првог дана сабрања, 30.08.2019, који се називају „Епархијски дани“(Diocesan Days) и одржавају се редовно сваке године, игуман Методије је пред многобројним архијерејима и свештенослужитељима, након ручка у парохијском дому храма Светог Саве у Сан Габријелу, Kалифорнија, одржао беседу о улози Свете Горе у прослави 8 векова самосталности Српске цркве. У дирљивом и интересантном говору, присутни су могли да доживе колики углед Свети Сава има на Светој Гори и колики је његов значај био у то време за светогорску заједницу.     Имајући све то у виду, Света Гора ће се прикључити званичној прослави јубилеја, а биће одржани и научни скупови и објављени радови на ту тему.
   Пред почетак вечерње службе, игуман Методије је у цркви Светог Саве у Сан Габријелу, предао верни препис иконе Тројеручице епископу Максиму. За икону је био већ припремљен трон код северне певнице. Следећег дана, у суботу 31.08, служена је Света литургија и освећен је нови живопис. На јужном зиду живописани су догађаји из живота Св. Саве везани за аутокефалију (хиротонија Светога, припрема номоканона за новоосновану СПЦ, сабор у Жичи), а на северном, где је постављена и Тројеручица, ктиторска представа Св. Саве и Св. Симеона, као оснивача Хиландара.
   О догађајима везаним за прославу 800 година аутокефалности СПЦ у Епархији западноамеричкој можете више прочитати на страницама Епархије: westsrbdio.org.

   Фотографије:Larry Angier
    Видео: Телевизија Храм и Драган Ракоњац
   извор: www.hilandar.org

Нови уџбеник православне веронауке


   Почетком августа 2019. године изашао је из штампе уџбеник православне веронауке за други разред средње школе – гимназије и техничке школе (четворогодишње школе) у Републици Српској. Уџбеник је штампан по благослову председника Kатихетског одбора Српске Православне Цркве Митрополита дабробосанског г. Хризостома, а у издању Kатихетског одбора Српске Православне Цркве у Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине. Аутор уџбеника је Јован Благојевић, а уџбеник је урађен по свим савременим дидактичко-методичким стандардима и у складу са наставним планом и програмом православне веронауке који је одобрен од Минстарства просвете и културе Републике Српске. Састоји се из шест наставних тема и 28 наставних јединица, на укупно 95 страна.
    Садржајем је овај уџбеник највећим делом усресређен на теме из Старог завета. Осим старозаветних тема, прве наставне јединице су посвећене православном хришћанском учењу о Светој Тројици, док се последње наставне јединице дотичу периода којим започиње време Новог завета. На тај начин уџбеник је усклађен са наставним планом и програмом којим је предвиђено да се током другог разреда средњошколског образовања (у гимназијама и средњим техничким школама) постави полазна основа за разумевање величанствених истина Новог завета тешко схватљивих без познавања Старог завета. У том контексту основни мотив који се провлачи кроз представљене наставне јединце јесте сагледавање Старог завета као „васпитача за Христа“.
   Дакле, овај уџбеник би требао учинити наставу православне веронауке занимљивијом, док би вероучитељима могао помоћи у ефикаснијој и квалитетнијој реализацији наставних садржаја из православне веронауке у другом разреду средње школе.

      др Славољуб Лукић
      извор: www.spc.rs

У Грчкој поново обавезна молитва на почетку школског дана


   Нова Влада и њен министар за Образовање Ники Керамеа одлучни су да се не прекида са лепом традицијом да свака Школска година почиње са молитвом „за добар почетак школске године“ као и молитвом за сваки нови школски дан. На почетку школске године, у кругу школе, сабирају се Наставничко особље, ученици, родитељи, представници општинских власти и полиције.
   Наравно, подразумева се, по начелима демократије, од стране наставничког особља, родитеља и ученика, присуствују они који желе. Свакодневна молитва (Свети Боже, Пресвета Тројице и Оче наш) почиње са првим звоном. Нова Министарка је одмах променила одлуку претходног министра, тиме што ће школски дан почињати као и увек у 8:15 а не у 9.00 часова.
   Такође, враћа се лепа педагошка пракса да на празнике заставу носи најбољи ученик, и тиме се укида одлука претходног министра који је ту традицију укинуо уводећи извлачење имена на папиру.
   Нова Министарка у Влади, иначе научни радник, ставила је за циљ унапређивање учења страних језика и информатике. Постепено увођење нових добрих метода учења и преношења знања.
   У свему томе циљ је да се препознају способности сваког ученика и да се образује у праву слободну стваралачку личност, способан да сагледава са критичком и сложеном мишљу, и спреман за заједничке подухвате.

   извор: mitropolija.com

Јеромонах Макарије (Имамовић), Божји промисао или судбина, Манастир Острог, 24.8.2019.

Из Дневника Александра Шмемана, БОРАВАК У СРБИЈИ, септембар 1980.

Епархија захумско-херцеговачка и приморска, 2015.
   Манастир Жича, Краљево. Понедељак, 22. септембар 1980.

   Дуго ништа нисам записао, али не зато што се ништа није догодило, па нисам имао о чему да пишем, већ напротив, због мноштва обавеза, догађаја, сусрета, итд.
   Да почнем од краја: ово пишем док седим у огромној трпезарији српског манастира Жича, на заседању једног од „саветовања“ православних богослова. Наравно, никад у животу не бих дошао на овакав скуп, да није сазван у Србији. Дакле, у уторак, 16. увече, полетео сам из Њујорка за Париз, где сам провео три дана.

   Четвртак, 25. септембар 1980.
   Патријаршија, Београд

   Десет сати увече, у огромној соби у Патријаршији. Данас у 12.30 поподне стигао сам из Жиче у Београд. Желим по реду макар укратко да забележим ове дане, који су као неки сан.
Дакле, у суботу ујутро (20.) кренуо сам из Париза. Три сата на бечком аеродрому. Нажалост, у Беч, у ком никад нисам био, нисам успео да свратим ни накратко. У три сата у Београду. Дочек врло гостопримљив: професор и неки гојазни протопоп. Најпре смо прошли кроз неки тамо ужасни „Нови Београд“, сав од гвожђа, бетона и стакла. А онда је уследио поглед на онај стари, добро ми познат, и поред тога што је прошло четрдесет година (лето 1939. године)! Исте оне жуте, у земљу урасле, приземне балканске кућице, исте оне зграде обојене у окер... Патријаршија. Пољупци, познаници...
   После пет крећемо аутобусом за Краљево. Три мучна сата без ваздуха. Хотел и санаторијум у селу Матарушка Бања. На свему печат социјализма, једно малтене „трансцендентално“ сивило, ружноћа, фалсификат, шаблон.
   Али, зато, следећи дан – недеља, 21. септембар – сав од почетка до краја незабораван, блистав... У 6.45 крећемо за сеоце у ком патријарх освећује цркву. Више од сат времена путем кроз села, између брда, топола, кукурузних њива. Путем пешаче српски старци у својим сукненим чакширама, жене – у црном. Цео боравак у Југославији протећи ће у знаку снажног утиска од лицâ, бескрајно људских, тужних, на неки свој начин лепих...
    Патријаршка служба траје четири сата, у мучној врућини. Па ипак, постепено се препушташ тој свечаности, том задивљујућем, надахњујућем и, уједно, лаком појању огромног свештеничког хора, мноштву од неколико хиљада простих људи, који задивљују самим својим постојањем. Монахиње исто тако једноставне, смирене, не као наше „духоносице“ са својим проблемима... Затим три сата на ручку у апсолутном паклу под огромним шатором. Говори, заглушујућа музика сељачког трубачког оркестра.
   У повратку на сат времена свраћамо у женски манастир Љубостиња. Монахиње, прозрачни врт, дрвореди, хладовина средњовековне цркве. Појање хора монахиња... Чиста „оностраност“. Црква није то и то, нити је то и то, нити то и то (дефиниције, богословље), него ово, чему је име благодат. Једноставност, очигледност, радост те благодати.
   <...>
   О самој конференцији не желим чак ни да пишем. То је иста она „Женева“, некаква игра, номинална, непотребна и бесплодна („Проповед и учење хришћанске вере данас“). Тридесетак учесника, половина женевски „стручњаци“ којима је свеједно о чему ће говорити, који су у потпуности савладали технику оваквих „саветовања“, и само одрађују своју тачку, која ће им омогућити да остану на „дужности“. Друга половина су епископи и свештеници из разноразних „гетоа“, за које докопати се овакве конференције значи предахнути од сопственог животарења без радости и перспективе (епископ из Пољске, свештеници из Русије, Чешке, Бугарске, Румуније), вазда неки грчки архимандрити из Грчке, Јерусалима, са Кипра, и вечити контингент Етиопа, Копта и Јермена, који чистог срца ништа не разумеју, али се веома поносе својим боравком на Олимпу... Председавао сам „групом“, писао „нацрте“, заслужио похвалу за своје „умеће“, што, мора се рећи, и није тако тешко у оваквом друштву.
   Али, све то у манастиру, чудесном, аутентичном, на јесењем сунцу, са погледом на њиве, у сенци топола, са монашким богослужењима – све у тој неизрецивој, необјашњивој благодати...
    У уторак увече свечани пријем – неких двеста душа – код жичког епископа. Ту се, као и у недељу током ручка, осећа пониженост Цркве. Говор два пута држи председник државне комисије за верска питања, тј. чекиста који контролише Цркву. Горила, невероватно сличан Брежњеву, утовљена простачина. Ђаволски досадан, опскуран и слабашан говор („Слобода и мир, мир и слобода у социјалистичкој Југославији“). Али, Боже мој, како око те гориле сви трчкарају, како му се додворавају, и како му се слаткоречиво, малтене са усхићењем, захваљују. Он седи на главном месту, између два епископа, испушта дувански дим у њихове браде, а Копт му уручује неку медаљу св. Марка („за слободу и мир...“). Дегутантно. Али, зато, како хор пева! Не знам да ли је то била случајност, али одмах након што је чекиста завршио свој говор (дочекан громким аплаузом), хор је запевао предивни, тужни кондак Канона Андреја Критског: „Душо моја, душо моја, устани, што спаваш...“ А затим исто тако потресан и жалостан вапај Мајци Божијој: „Радуј се, заступнице и спаситељко рода српског, благославног, крстоносног...“ И монахиње трчкарају између столова, и тако је јасно да сва та ђаволска гнусоба и тама нема никакве везе са „благодаћу“, од које се одбија као таласи о стену...
   А данас Београд. После доручка са епископом Данилом (Крстићем), упутио сам се кроз онај део града ког се сећам од 1939. године. Дошао сам до Теразија, затим преко краља Милана до Милоша Великог. Ту лево у Таковску – руска црква, свети Марко, и даље до Руварчеве број један, где су живели бака и дека и где смо ми са њима провели то давно, бескрајно давно лето. Нове, ужасне, „социјалистичке“ стамбене зграде (већ су се огулиле, упрљале, осипају се), наизменично са истим оним жутим кућерцима поред којих сам пролазио сваки дан, идући са деком на литургију... Све то као у сну. Кућа у Руварчевој, поред ње жути павиљон где смо боравили Андреј и ја. Све то као у сну, без узбуђења, без јаких откуцаја срца, невероватно спокојно и трезвено, и у исто време са осећајем једног бескрајно важног и одлучујућег сусрета са детињством, младошћу, са оним „непокретним временом“ које надилази „пролазност“, „краткотрајност“ живота. За вечност, све се претвара у једно вечно, лагано корачање под руку са деком, високим, сувоњавим, ћутљивим. Колико догађаја је заборављено, а тај „не-догађај“ (јер сам по себи није ни по чему посебан и пуно пута се понављао) је постао непоколебиви део душе. Сив, загушљив дан. Ужурбаност огромног града. Али, „илузија“ је све то, а не Таковска.
У повратку сам прошао Косовском, где смо, у малој кафани, у промрзлим, ветровитим ноћима у јесен 1939, брат Андреј и ја неколико пута слушали Сергеја Франка („и више од свих волео сам у тим ноћима тамним златне фењере ноћне...“). Ту је кафана. Та је? Није та?
Досада, страшна, умртвљујућа, беживотна досада свега што је изродио социјализам.          Апсолутно веродостојан доказ његове ђаволске природе. Београд је прожет том досадом (коју сам осетио већ приликом првог додира са социјалистичком Југославијом, у њујоршком конзулату, када сам ишао по визу).
   Вече, неочекивано радосно и пријатно, код брата од тетке Зорана М. Док ово пишем, прекопута, у згради богословског студентског дома, богослови певају своје српске песме. Само Црква, само оно што је на неки начин повезано са њом, слободно је од те ђаволске досаде, само у томе се чује, мирише и блиста „благодат“.
   Телефонирао сам Јулијани и тако снажно осетио колико ми недостаје. <...> Сутра је последњи дан у Србији.

   Београд. Петак, 26. септембар 1980.

   Јутрос обилазак околине Београда. Најпре Авала: споменик незнаном јунаку. Затим манастир Раковица. На Авали више десетина аутобуса из свих делова Југославије. Пароле попут: „Титов пут је наш пут...“ Постепена изградња тог учмалог комунистичког [сивила и култа]...
Сушта супротност: женски манастир. Са нама је млада игуманија Евгенија. Све је „класично“. Спуштен поглед, кротак корак, тих глас... Али, у душу се прокрада сумња. Не у њу, наравно. Она је, очигледно, беспрекорна у тој класици. Него у читав тај стил. Црква начичкана иконама, већином ужасним. Окамењена верност форми, тој апсолутној типској једноличности... Не толико повлачење из света, колико повлачење из овог света у име другог, минулог света и његове архаичности, непропустљивости, нетакнутости разноразним „проблематикама“... Не знам, не знам. С једне стране, усхићен сам том свемоћном – за те монахиње и друге попут њих – „противтежом“ у односу на ђаволску ружноћу и сивило социјализма. А с друге стране, осећам да је та противтежа – таква каква је – немоћна, осуђена на пропаст. Довољно је срушити форму и ништа, вероватно, неће преостати...
   Након ручка одлазак код о. Василија Тарасјева, сина о. Виталија, мог првог „вероучитеља“ (1929. године). У црвеној доњој мантији, зарастао, хром... Ужасавајући неред емигрантског стана. Мајка седа, ноге јој труну. Болесна супруга. Син који је себе тако очигледно осудио на исто оно „узалудно служење“ (Монтерлан) на које је себе осудио отац... Све је то патетично. Ниједно питање, само бујица напетог казивања о том служењу, о тој атмосфери брода који тоне, са капетаном који до краја остаје на командном мосту. Све као из романа Достојевског, све некако усијано, напето, и тако очигледно безнадежно... Ту је и верност Русији, и златном сну херојској „белог“ Београда. И оцу, и тој усамљености и осуђености... Одвезли смо се до цркве. Боже мој, у каквом је она ужасном стању, огуљена, прљава, тако очигледно један реликт у том новом социјалистичком Београду. Одлазим отуд са осећајем сажаљења и нелагодности, као да сам се дотакао једне трагедије којој је немогуће помоћи, али која тражи нешто... Док је о. Василије, онако хром и гојазан, водио своју болесну и једва покретну мајку под руку према аутомобилу, подвикујући на њу, а истовремено чинећи то са таквом љубављу, хтео сам да заплачем. Духовна лепота тог, људски гледано, неуспеха.
   Увече, уочи Воздвижења, бдење у исто тако женском манастиру Ваведења на Топчидеру. Патријарх, добар хор. Али, богослужење хаотично и некако површно. Мало народа у цркви. Патријарх се веома срдачно растао са мном. Затим трпеза, опет са ћутљивим монахињама погнутих погледа.
   Сутра рано ујутро лет за Њујорк преко Лондона. Желим кући, али, као и увек, туга растанка са туђим животом, који је на тренутак постао мој. Са Београдом, који за мене зрачи детињством и младошћу, и који је као црном прашином прекривен безданом тугом и досадом свог пакосног социјализма.
   Отићи ћу одавде, и ових десет дана ће прерасти у нешто једно и јединствено, што ће постати још један слој, призор, неизбрисива белешка у сећању – као Галилеја и Тавор, Финска, Венеција, Рим, Аљаска. Можда болесна мајка и болесни син, сливени уједно у том безнадежном подвигу, који је постао њихов цео живот; а можда и још нешто – последње речи данашњег Јеванђеља: „Док светлост имате верујте у светлост, да будете синови светлости“ [Јн 12, 36].

3. септембар 2019.

Света Архијерејска Литургија и Молебан за почетак школске године у Старом храму у Краљеву

 
   Недеље 11. по Духовима, на радост верника сабраних у Храму Свете Тројице у Краљеву Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића), архијерејског намесника протојереја-ставрофора Ненада Илића и братства овог храма.
   Посебну радост чини да је наш Епископ данас благословио и наше најмилије школарце пред почетак предстојеће школске 2019/2020. године.
   Обративши се ђацима и родитељима Преосвећени Владика је истакао да предстоји велики догађај да после летњих опуштања, када смо се ослободили житејских брига овога света почиње школско доба, а то је доба када најмлађи улазе у заједницу са другима. Ми смо се у молебану молили Господу Богу да нам просвети ум, да нам да стрпљење, љубав, да нам да све врлине Његове. Да не мисле неки да смо завршили молебан и сада ученици не морају ништа да уче, ученици ће да уче, а молитва ће помоћи да ђаци брзо схвате ту своју науку, а наука над наукама је да упознамо Господа Бога, да упознамо Његову љубав, да упознамо Његову силу и благодат и да то осетимо у себи, јер ко има Господа у себи, ништа му није потребно на овом свету. Господ је од неуких људи начинио своје следбенике и Апостоле, тек када их је обукао у силу са висине, када су примили Духа Божијег и онда су могли да проповедају, јер су се ослободили свих житејских брига и проблема.
   Епископ је протумачио упечатљиву еванђелску перикопу о Царству Божијем, где је оно упоређено са једним имућним човеком који је позвао свога дужника. Имућан човек је Господ Бог наш који нам је дао све и ми смо Његови дужници. Архијереј жички је истакао да човек који је у Цркви потребно је да сваког дана врши смотру над својим мислима, да види у току дана како је живео, да ли у складу са Богом и Његовим заповестима.
   Морамо бити у складу, у симфонији са природом, са собом, са Богом, како каже Еванђеље: Ако једну ствар преступимо, за све смо криви. А ко може све да испуни? Нико сам по себи. Али свако може ако каже: Господе, призван сам да будем светлост овом свету, да будем со овом свету, читав свет у злу лежи, зашто да не будем слуга твој, а то што сам слаб и некад кршим Твоје заповести, опрости ми. Дакле, наука Христова је узвишена, савршено узвишена, јер Господ Бог жели да ми будемо синови Светлости, богови по благодати.
   По завршетку Литургије малишанима су подељени поклони, као символични дар у сећање на овај радосни дан.

   Ђакон Милутин Балтић
   избор: eparhija-zicka.rs

Зоран Луковић, Секте на интернету


Данашњица је обојена бројним новинским чланцима и телевизијским извештајима који разоткривају деструктивне активности разних култова или секти.
 
   Број, добра организованост и упорност да придобију што већи број чланова – довољни су разлози да се друштво брине за своју безбедност, јер секте делују разорно по појединца, породицу, друштво и државу, каже Зоран Луковић, члан Европске федерације за борбу против секти.
   Око 2.500 следбеника Универзалног белог братства окупило се поред ледничког језера на бугарској планини Рила како би прославило своју божанску Нову годину.
   Члан Европске федерације за борбу против секти Зоран Луковић каже за РТС да "Бело братство" постоји више деценија, делују у источној Европи и имали су неколико инцидената.
   "Оно што је битно за њих је да су следбеници неопаганизма и да је то нешто што је видљиво – они су реални, можемо да их видимо и чујемо како размишљају, зашто се окупљају. То је по питању методологије рада секти већ, на неки начин, превазиђено. Имамо нову методологију њиховог рада", рекао је Луковић.
   Наводи да су секте увек изненађивале, а данас то раде преко интернета.
   "Оне иду трагом наших потреба, оног што ми желимо, за чим жудимо. Најчешће у комуникацији преко интернета одајемо неке своје потребе и жеље. Они нуде одређене ствари, нама се свиде та лака решења и кренемо ка томе", нагласио је Луковић.
   Сматра да било која прича о безбедности на интернету која прескаче проблематику секти није потпуна.

   Комерцијална природа деловања секти

   Истиче да у ситуацијама када се оствари контакт са сектом или њеним чланом треба имати на уму да особа са друге стране размишља комерцијално.
   "Ми смо њима конзументи, потрошачи, неко ко треба нешто да уложи. Са друге стране, ми очекујемо помоћ, а она нам се даје у етапама. Кроз те етапе ми најчешће дајемо новац. Изгуби се време, наде", рекао је Луковић.
   Након тога неретко долази, како каже Луковић, до конкретније комуникације - путем Скајпа - и то раде "извежбани гуруи".
   На питање које су то последице које алармирају о постојању утицаја секте, Луковић наводи да је то велики одлив новца – од 1.000 до 30.000 евра – који људи инвестирају у свој духовни развој.
   "Људи заиста верују у то, желе да иду ка духовној аристократији. Прихватају могућност да буду месије и гуруи, да руководе одређеним људима. Такве понуде коштају", упозорава Луковић.
   Истакао је да то раде и средњошколци из непосредних интереса – потреба за положеном матуром, да буду у центру пажње. Новац се узима од родитеља, према речима Луковића, за курсеве страних језика, а затим се преусмерава "на другу страну".
   "Секте се данас могу уочити кроз технике, односно начине на које нам се нуде, а не кроз организацију", тврди Луковић.
   Када су у питању механизми који се предузимају поводом откривеног деловања секти, важно је имати сарадњу блиских особа које ће имати стрпљења.
   "Рад на неком ко је у секти не може да буде испод шест месеци. То је један стрпљив рад, пун одрицања и педантних пажљивих потеза, јер неко ко је у секти је заиста поверовао у нешто и кренуо од неког свог дефицита у животу", рекао је члан Европске федерације за борбу против секти.
   Напоменуо је да је важно да се са времена на време јавност обавештава о променама облика манипулације.

   Видео прилог са налази на www.rts.

   извор: www.spc.rs

Лист Храм бр. 52, Ауторитет и љубав у васпитању деце