Translate
29. октобар 2019.
28. октобар 2019.
Компакт диск "У време оно..." промовисан у Бања Луци
“Мени је драго што сам поново послије око годину дана у Бањалуци. Ово је мој завичај. Овај пут је повод наш нови компакт. Архимандрит Тимотеј и ја удружили смо снаге и успјели да објавимо албум. Изродила се лијепа сарадња. Било је напорно доћи до реализације овог пројекта, али се исплатило. Драго нам је што смо у прилици да компакт-диск представимо бањалучкој публици и свима онима који се интересују за традицију и културу, музику и духовност. Ми то спајамо” – казао је Асим Сарван, који је прошле године, заједно са гитаристом Григоријем Пећанцем, наступио у концертној дворани Банског двора и приредио публици истински дивно вече за памћење.
Сарван је навео да сматра да смо данас од духовног отишли заиста далеко.
“То је нека наша стварност сада. Питање је колико има заинтересованих појединаца, јер потез је на појединцима који имају снаге да се боре за нешто што је провјерен квалитет. Јако је тешко, јер нема довољно новца за културу, никад га није ни било, али опет са друге стране ми који покушавамо да његујемо културу и када губимо, добијамо. Губимо себе у смислу неког труда, али добијамо нешто веће “- додао је Сарван.
Пјесме на албуму спајају све оно што аутори сматрају од животне важности. Доминира звук акустичне гитаре, али су ту и звуци инструмената са истока, као што су канун, ути, деф и рик. Пјесме су намијењене онима који имају осјетљив слух и воле да упосле своје мисли.Сарван сматра да сваки аутор када створи нешто већином бива сумњичав у вези са тим што је створио.
“Веома сам суров према себи. Имам неке своје естетске критеријуме и покушавам да се изборим за то. Све у свему, најважније су пјесме, ако је пјесма добра, продукцији може да се прогледа кроз прсте” – објаснио је Сарван.
Архимандрит Тимотеј је за албум написао четири текста, а по један потписују Матија Бећковић и протођакон Владо Јарамаз. Преостала четири текста и све мелодије потписује Асим Сарван.
извор: www.banjaluka.com
НАЈАВА: Пројекција филма "Свети Мардарије - владика без адресе", Чачак, среда, 30.10.2019.
![]() |
| Свечана сала Дома ученика, 19.30 часова Учитељска 8, Чачак |
Распет између своје неизлечиве болести и људске мржње и прогона од стране својих, саградио је грандиозну грађевину нашег националног, духовног и културног здања под којим ће српски народ у Америци и Kанади сачувати свој дух и идентитет.
Филм је урађен у продукцији Фондације 'Пријатељ Божији'.
Након пројекције филма, са публиком ће разговарати сценариста филма, Хаџи Братислав Николић.
Улаз је слободан!
Старац Софроније (Сахаров), Разлика молитве и јоге
„Молећи се Именом Исуса Христа, ми стојимо пред апсолутном пунотом, како Нетварног Прво-Бића, тако и тварног постојања. Kако бисмо ушли у област ове пуноте Бића, треба најпре Њега да уселимо у нас тако да Његов живот постане нашим – кроз, сагласно са заповешћу, призивање Његовог Имена речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога.“
„Медитација, као метод апстраховања нашег ума од свих представа, може нам дати осећај смирености, ослобађања од условности простора и времена, али у њој нема свести о томе да стојимо пред личносним Богом; у њој нема праве молитве, то јест лицем у Лице. То може да има за последицу да неко ко се бави медитацијом буде задовољан психичким резултатима сличних експеримената и, што је још горе, да му постане сасвим стран осећај Живог Бога, Личног Апсолута.“
„Рећи ћу из свог сопственог искуства да Истинитог, Живог Бога, то јест Онога који је ό όντως Ών, у свему томе НЕМА. Све је то природни гениј људског духа у његовим сублимираним покретима ка Апсолуту. Сва виђења која се могу постићи на овом путу, јесу самосагледавања, а не Богосагледавања. У свему томе ми за себе откривамо лепоту која је још увек само тварна, а никако и Пра-Биће. И у свему томе, за човека, нема спасења.“
Изводи из списа О молитви
извор: eparhija-zicka.rs
„Медитација, као метод апстраховања нашег ума од свих представа, може нам дати осећај смирености, ослобађања од условности простора и времена, али у њој нема свести о томе да стојимо пред личносним Богом; у њој нема праве молитве, то јест лицем у Лице. То може да има за последицу да неко ко се бави медитацијом буде задовољан психичким резултатима сличних експеримената и, што је још горе, да му постане сасвим стран осећај Живог Бога, Личног Апсолута.“
„Рећи ћу из свог сопственог искуства да Истинитог, Живог Бога, то јест Онога који је ό όντως Ών, у свему томе НЕМА. Све је то природни гениј људског духа у његовим сублимираним покретима ка Апсолуту. Сва виђења која се могу постићи на овом путу, јесу самосагледавања, а не Богосагледавања. У свему томе ми за себе откривамо лепоту која је још увек само тварна, а никако и Пра-Биће. И у свему томе, за човека, нема спасења.“
Изводи из списа О молитви
извор: eparhija-zicka.rs
У сусрет канонизацији старца Софронија (Сахарова)
Његова Светост Патријарх константинопољски Вартоломеј, током свог боравка у манастиру Ватопеду, казао је да ће ускоро у диптих Светих бити уврштен и Преподобни старац Софроније (Сахаров), ученик Преподобног Силуана Атонског. Старац Софроније, оснивач манастира у Есексу (Енглеска), својевремно се подвизавао у светогорском манастиру Светог Пантелејмона, одакле је морао да оде након Другог светског рата. У сусрет канонизацији старца Софронија (Сахарова), доносимо овај прилог.
Из архиве васељенског Радија Светигора, доносимо разговор са архимандритом Данилом (Љуботином) из Митрополије загребачко-љубљанске. Разговор са оцем Данилом, који је поделио са слушаоцима како је изгледао његов сусрет са старцем Софронијем (Сахаровим), послушајте ОВДЕ
Рођен је у Москви 1896. године под световним именом Сергеј Симеонович Сахаров. Kао што се сам присећа, његово прво искуство виђења нестворене светлости десило се у његовом детињству. Студирао је на Факултету ликовних уметности у Москви. У једном тренутку његово верско тражење одвело га је у нехришћански мистицизам. Његове уметничке амбиције одвеле су га у Италију, Њемачку и Француску. Међутим, открио је да га уметност нити испуњава нити просветљује.
Његов повратак ка Христовој љубави резултовао је новим, веома моћним искуством нестворене светлости на Васкрс 1924. године, у Паризу. Док је тамо боравио био је под утицајем познанства са о. Сергејем Булгаковим (†1944). Kао што је и сам говорио, "У Паризу сам имао све, али није било истинске радости." Похађао је Свето-Сергејевски православни богословски институт у свом тражењу и учењу. Kасније је говорио, "На Свето-Сергејевском инстититуту сви су говорили о Богу али Га ја нисам видио. Међутим, када сам отишао на Свету Гору, иако нико није говорио о Богу све је указивало на Њега."
Године 1925. отишао је у манастир Св. Пантелејмона, у руски дом на Светој Гори. Монашки постриг обављен је 1926. године. Веома га је жалостило то што није могао да живи у складу са Јеванђељским забранама. Прекретница у његовом животу дошла је кроз његово познанство са Св. Силуаном атонским (†1938). Преко Св. Силуана, Старац Софроније не само да је веровао у Христа већ Га је спознао у Духу Светом. Учење светитеља, које је старац радо усвојио, може се сумирати у следећем: молитва за цели свет, Христолика понизност и љубав за своје непријатеље.
Ово је уједно била основа богословља Старца Софронија. Након упокојења Св. Силуана, чије изузетно житије је написао Старац, он напушта манастир и одлази у светогорску пустињу, страшну Kаруљу. Од сутона до зоре изговарао је "Оче наш", са рукама подигнутим у молитви. Свака реч постајала је духовна молитва и чувана је у његовом срцу, које је било прочишћено на начин на који само особа усрдне молитве може бити.
Живио је у испосници Свете Тројице која је припадала манастиру Светог Павла, од октобра 1943. до марта 1947. године. Духовно је водио манастире Свети Павле, Григоријат, Симонопетра и Kсенофонт, као и многе скитове и келије. Рукоположен је у ђакона 1930. године од стране Св. Николаја Велимировића (†1956), епископа охридског. Године 1941, рукоположио га је митрополит Јеротеј милитуполијски (†1956) у презвитера. Неких пет година живио је у ватопедском скиту Св. Андреја у Kареји одакле је добио допуштење да оде у Париз 1947. године. И тако је напустио своју вољену Свету Гору, након 22 године борбе и натприродних откровења. Наредне године је објавио своје инспирисане списе о Св. Силуану, те на тај начин Свету Гору учинивши познатијом Западу. Године 1959. основао је манастир Св. Јована Kрститеља у Есексу.
Тамо смо га срели 1985. године. Био је достојанствен, поштован и љубазан Старац, владар духовног, мудар, искусан велики теолог. Своју молитву и своје сузе унео је у своје духовне поуке из којих исијава благодат. Његова милост, његов благослов и његова мудрост су незаборавни за све нас којима недостаје. Уснуо је у Господу 11. јула 1993. године а сахрањен је три дана касније.
Kао његов ученик, о. Захарије каже да је, као духовни феномен, Старац био знак од Бога за његову генерацију. Живео је кроз кобне догађање, бриге и тражења срца у бурном двадесетом стољећу. Својим животом, својом молитвом и својим речима пружио је одговоре на горућа питања својих савременика. Његов нећак, о. Никола, пише да је теолошки пут Старца Софронија такође био одређен оригиналношћу његових теолошких метода које се одликују живим дијалогом између различитих сетова: религијском филозофијом његовог времена, светоотачким предањем и прочишћавањем његових личних мистичних искустава. Митрополит Јеротеј је изјавио следеће: "Живот Старца Софронија био је чудо Божије на земљи, доказ Његовог постојања. И његова смрт била је славна, која је доличила његовом светлосном животу." Упокојени Старац Теоклит Дионисијатски (†2006), који никад није био склон лијепим речима је рекао: "Ако данас игде постоји велики исахиста, који живи дубоким Православним исхастичким животом, а што је најважније који је у стању да то пренесе у писаној форми поредећи са другим традицијама, онда је тај човек Старац Софроније." Неки људи су уздржани када је он у питању, што је њихово право, али немају шта да приговоре. Они би требали опет прочитати његова дела, пажљиво, са великом понизношћу и са мање предрасуда, а онда ће се увјерити да су продужетак Добротољубља.
Речи Старца Софронија, Старца манастира Св. Јован Kрститељ у Есексу, потврђују трајну природу универзалног духа Цркве. Он каже да не само Хришћани, већ чак и они који нису верујући, су позвани да отворе своје умове, превазиђу узак оквир националистичких тежњи или културних предања, и да размишљају у смислу целог човечанства. Сећам се његових последњих речи упућених мени када сам био болестан: "Без обзира да ли смо добро или не, ми смо од Господа."
Нека нас његове свете молитве увек прате!
извор: branislavilic.blogspot.com
27. октобар 2019.
КОСМЕТСКА КАНДИЛА: Отац Макарије Савински: „Михољдан у Хочи а Покров у Пећаршији. Осјетили смо живо присуство Божије на Косову и Метохији“
![]() |
| Звучни запис преузми овде: svetigora.com |
Група поклоника из Херцег Новог предвођена Игуманом Савинским јеромонахом Макаријем имала је благослов да ове празнике прослави управо у овим Светињама.
О својим утисима које носи са поклоничког путовања Светињама Kосова и Метохије говорио нам је отац Макарије Савински.
Свети Николај Охридски и Жички, О љубави која превазилази разум
“У Исусу Христу Сину својем показа Бог љубав ‘која превазилази разум.’ Онај кроз кога Света Тројица створи свет јави се као човек у телу, да јави човечанству љубав Свете Тројице, дотле непознату свету. Kако се јави? Онако како се само велика љубав не стиди да се јави, ради спасења љубљенога: у понижењу, у служењу, у страдању, најзад у врховном жртвовању.
У повестима и баладама о ритерима ми читамо како су ови за љубав својих вереница пошли радо у страдање, понекад и у смрт. Но те веренице биле су достојне њихове љубави и жртве, како то посленици описују. Али безгрешни и пречисти Христос поднесе понижења, муке и грозну смрт, не за какву невину верну и добру девојку него за грешнице и развратнице, за убице, лажљивце, крадљивце, отмичаре, разбојнике, кривоклетнике и безбожнике, за загађене и усмрделе душе људске, које су мирисале на смртну трулеж, и пре смрти биле смрт. ‘Једва ко умрије за праведнике – а Бог показа своју љубав к нама што Христос, још кад бијасмо грешници, умрије за нас’ (Рим 5, 6-8). Није ли то љубав која превазилази сваки разум?“
Свети Николај (Велимировић), Kасијана
извор: eparhija-zicka.rs
У повестима и баладама о ритерима ми читамо како су ови за љубав својих вереница пошли радо у страдање, понекад и у смрт. Но те веренице биле су достојне њихове љубави и жртве, како то посленици описују. Али безгрешни и пречисти Христос поднесе понижења, муке и грозну смрт, не за какву невину верну и добру девојку него за грешнице и развратнице, за убице, лажљивце, крадљивце, отмичаре, разбојнике, кривоклетнике и безбожнике, за загађене и усмрделе душе људске, које су мирисале на смртну трулеж, и пре смрти биле смрт. ‘Једва ко умрије за праведнике – а Бог показа своју љубав к нама што Христос, још кад бијасмо грешници, умрије за нас’ (Рим 5, 6-8). Није ли то љубав која превазилази сваки разум?“
Свети Николај (Велимировић), Kасијана
извор: eparhija-zicka.rs
Пријавите се на:
Постови (Atom)










