Translate

2. новембар 2019.

ЧОВЕК У РАJУ



Књига "Не бој се само веруј" представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.

***
   Беседа четврта

   Шта је то рај? Kакав је био човек у рају? Да ли у нашем садашњем животу постоје стања која би могла да нам дају представу о рају?
   Драги пријатељи, вероватно знате да је створени човек имао за свој живот једно слатко место. Место где је све било лепо, где је све цветало. Жене, обратите пажњу, на пример, на декорацију својих стољњака: најпре су то цветићи. На принтове на завесама: тамо су највероватније цветићи или листићи. И на шаре на одећи; на хаљинама, огртачима: тамо су, највероватније, цветићи, туфнице, и разноразни листићи. Генерално, обратите пажњу на декорацију која нас окружује, и на све чиме се украшава људски живот: свугде цртамо листиће и цветиће. То нас подсећа да је испрва требало да живимо у врту. Мислим да чак и евенки, чукчи, камчадали, који проводе по девет месеци у години у снегу и само ретко-ретко кад примете каква трава ниче из земље, осликавају, наравно, своје бунде и кожне капуте јеленима, али осликавају, вероватно, и цветићима и листићима. Јер је човеку природно да живи међу цветићима и листићима — створен је у рају и створен је за рај.
   Човек је живео у рају. Не сећам чије су ове тако чудесно лепе речи: „ Адам је био у рају, и у Адаму је био рај“. То јест, не смемо живети у рају спољашње, и да се унутар себе налазимо у аду— да завидимо и мрзимо. Немогуће је бити у рају споља, а унутра се копрцати у паклу: потребно је да и споља и унутра буде рај. То је врло важна ствар. Адам је био у рају.
   Постоји још неколико стања која нам дају могућност да делимично спознамо, осетимо предукус тадашњег пребивања наших праотаца — праотаца и прамајки — у рају. То је детињство: царство невиности, царство без казни, некажњиво, царство безбрижно. Од тебе се ништа не тражи, хране те, носе на рукама, љубе, мазе по глави, облаче и ти апсолутно ни на шта не утичеш и ничега се не бојиш. Само да је мама ту. Kада је нема, ти: „Мама, мама!“ — паника настаје онда када поред нису они који те воле. А иначе, у принципу само: „Хоћу ово, хоћу оно“ — теби ће дати све што тражиш. Све што ти је потребно, даће ти: обући ће те, окупати, сместити у кревет, пољубити, прошетати, још једном нахранити, у свему ти удовољити.. Детињство у нормалној породици је нека копија невиности, такве безбрижности, јер још увек ни за шта не одговараш.. И ако тада почињеш да грешиш, а то већ знамо по паду. Дечије искуство греха — то је већ искуство изласка из раја. А пребивање у рају, заштићеност, нега и комфор таквог живота — то је заиста искуство неког малог раја у нормалној породици. Несрећа је и туга, када је човек лишен тог раја, када живи у дому за незбринуту децу, међу грубим васпитачима, када се старији пријатељи над њим иживљавају, када су влажне простирке и хладна пшенична каша, — то је, наравно, већ кошмар. Али тамо где је нормално детињство, тамо постоји неки осећај раја.
   Уз то, Адама и Еву је Бог венчао у рају. Ева тада још није имала име, она је била само жена: „иша“. „Иш“ — муж, „иша“ — жена. Али муж је имао име, дато од Бога. Зато је већ муж назвао своју жену „Хава“ — „живот“, — када му је родила прво дете. Значи, када се венчавају људи, тада они као да улазе у кожу Адама и Еве. Они који су у браку, муж и жена, младожења и млада, жених и невеста, у суштини, налазе се у рају и добијају благослов на супружнички живот исто онако и оним речима којима је Господ Бог благословио првог човека и његову жену да владају земљом, да се размножавају и на даљи живот у царском достојанству на земљи.
   Дакле, два стања нас подсећају на рај — најмање два: то је искуство срећног детињства — заштићеног, ситог, без бомби, без рата, без насиља — и искуство љубави под венцем на венчању у храму.
   По свој прилици, о рају нам говори уметност, јер је Адам био, без сумње, генијалан. Он је музикално било генијалнији од Моцарта, и архитектонски од Растрелија, и математички генијалнији од било ког математичара, а ако бисмо му дали у руке шах, био би бољи од Ласкера и Алехина. Он је био генијалан, имао је чист ум. Знао је Бога, слушао је Његов глас. Сваки разговор са Богом, свака уметност, свако познање света који нас окружује и радост за тај свет док га спознајемо — и то је неки повратак у рај. Зато је наука — та позитивна радозналост, молитва и богопознање — то је повратак човека у рај. До греховног пада, наравно, јер ако се вратимо после пада у рај, мораћемо да плачемо. Адам је проплакао много столећа, због себе и жене. Зато Силуан Атонски говори да је Адамов плач природно стање човека, који је схватио,шта чини грех, какав се кошмар рађа због греха. Али оно невино рајско стање може у човеку да се поново роди ако се налази тамо где је што мање трагова људских руку.
   Руке човечије увек носе печат греховне делатности. Интересантно је да су се Божији храмови градили од неотесаног камена, то јест каменорезац није тесао камен, није требало да површина буде глатка, већ да се сачува нека природна грубоћа камена, да људска рука не би обрађивала Божију творевину. То је врло важно, јер се Бог може осетити тамо где нема дела људских руку. У планинама боље осећаш Божије присуство него у граду. Или, на пример, на обали реке и мора Бога осећаш боље него, ја се извињавам, у позоришту или продавници. Или у шуми — није важно да ли цвета у пролеће или јој лишће опада у јесен, да ли је у зеленилу или у снегу. Осећаш Бога у храму боље него што Га осећаш, да кажемо, док улазиш или излазиш из метроа. Тамо где нема руку човечијих, тамо где нема људског метежа, а има Божије, — тамо такође постоји могућност да се осети рука Ствараоца и, по суштини, да се врати у рај на кратко, макар на тренутак, макар на пола минута.
   Дакле: детињство, супружништво, природа, стваралаштво и молитва — то су неке тачке ослонца у којима човек може да осети шта је било у рају, а шта је било даровано, шта смо тако брзо изгубили. Јер, човек није дуго био у рају, врло брзо га је изгубио — није успео да се реализује, није успео да се развије. Он је, на пример, добио благослов на брак у рају, али га је реализовао већ изван оквира раја. Сагрешили — испали из раја и тек тада родили децу. А благослов на рођење деце добили су у рају, и све је могло бити другачије, да су успели да се расплоде у рају, размноже, роде и васпитају децу и даље да живе. Али нису успели — успели су да преваре, да сагреше и зато су већ иза рајских оквира испунили Божији благослов. Зато ми можемо само делимично осетити, наравно, само делимично — сладост рајског живота.
   Да поновим: детињство, брак, молитва, уметност, уживање у природи. Не знам шта још можемо додати. Вероватно да бисмо могли додати још нешто, али ту већ употребите сопствену креативну снагу, фантазију и уобразиљу. Али ми можемо — можемо! — да осетимо да би живот могао бити другачије изграђен и све би могло бити другачије. Знате, то је као када разбијете сасуд: „Ах!“ „А срећа је била тако могућа!“ — говори Оњегин на крају познатог дела, када му је љубав исклизнула из руку. И заиста, исклизнула је из руку људских сасвим друга реалност, и само по остатку укуса, по деловима, могуће је обновити неки осећај онога што смо имали и шта смо изгубили.
   Изгубили су потпуно блаженство, изгубили могућност вечног стваралаштва, изгубили могућност вечне радости и труда без греха. Молим вас да размислите о томе, са ове тачке гледишта, да бисмо схватили ко смо, зашто ми, шта нас чека и шта смо изгубили. То је врло важно да би смо се смирили и завапили Господу.

   Протојереј Андреј Ткачов
   Са руског Ива Бендеља
     1.11.2019.
     извор: www.pravoslavie.ru

НЕКА ЖИВИ СРПСТВО И ГУСЛЕ ДА ГА СЛАВЕ: Радован Пековић, Стихови Матије Бећковића

Не можемо с гуслама у 21 вијек!
Срби напред - гусле стој!
Што нам то нису рекли раније?...
Ако се у 21 вијеку појавимо без гусала - како ће нас познати и како ће знати ко је дошао?...
Ако гусле не могу у 21 вијек, то значи да не може ни Мајка Југовића, ни млада Гојковица, ни Косовка Девојка, девет Југовића, ни Предраг ни Ненад, ни Кајица војвода, ни утве златокриле, ни огњени змајеви...
Гусле Светог владике Николаја
Матија - 80 година
Изложба о лику и делу Матије Бећковића
Градска библиотека "Владислав Петковић Дис", Чачак
1-10.11.2019.

1. новембар 2019.

Матија Бећковић, Васко Попа



У Хиландару
Питам за Арсенија
Монаха у сурој ризи
Кога памтим
 још од првог доласка

Кажу да је узео завет молчања
И да већ поодавно
Никога не виђа
И ни са ким не проговара.

Кад је његов народ највише говорио
А најмање знао шта прича
Обрекао се да ћути

Али можда ће тебе примити
И с тобом изговорити коју
Само то морамо да га питамо

Ускоро у великој молчалници
После немог загрљаја
И подужег ћутања
Арсеније проговори
Је ли умро Васко Попа

Погнух главу
Уместо одговора
А тишина опколи његове речи
И зацари још дубљи мук

Он заустави бројанице
И тако ми навести да је време растанку.

Као да се из једног живота враћам у други
Једва чекам да објавим
Шта сам чуо
И као да сам га на оном свету
Затекао здрава и жива
Довикујем у небеса

Радуј се Васко Попа
Матија-80 година,
Са изложбе посвећене лику и делу Матије Бећковића
Градска Библиотека "Владислав Петковић Дис", Чачак
1-10.11.2019.

Да исполњатсја, глас 2.

Овчар Бања
фото: Драгана Ћаловић

Владика Фотије, СОЗЕРЦАЊЕ СМРТИ



О боли, како те разумети,
како те сабеседником учинити,
па да заједно у миру о свему поговоримо,
онако као људи.

Ти се појављујеш као муња и трајеш,
како те преобразити у добро, у благовесника смрти,
од које не смемо бежати, већ,
како су говорили Оци, у њеном созерцању крије се тајна будућег века.
                            
Данас о свему се збори осим о смрти и болу,
а и једно и друго је на Часни Крст приковано и тако побеђено.
Тако су нас Оци учили, да су бол и смрт тајне овога века
и део крста нашега, који као бреме морамо изнети на своју голготу и тако мали христоси постати.                                                             
На Крсту распети Господе, помилуј и спаси нас. Амин.

   извор: www.eparhijazt.com
фото: www.decani.org

МИТРОВСКЕ ЗАДУШНИЦЕ



То није дан мртвих, већ живих - живих у Господу, живих упркос телесној смрти. Јер смрт је побеђена Христовим Васкрсењем!


Тропар Усопшима, глас 8.

Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

Kондак, глас 8.

Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни.
   Свети Јован Kронштатски је једном рекао: "За мртве се морамо молити тако као да се ми сами налазимо у паклу и да патимо. Морамо осетити њихове муке и ревносно се молити да отпочину на месту светлости, где нема ни жалости ни суза." Наша света вера каже: "Молите се једни за друге." Молитва Цркве толико је снажна да се у свом узношењу на Небеса уздиже до самог престола Сведржитељевог. Та иста молитва спушта се и у пакао и избавља оне који су тамо заточени. Молитва Цркве упућена је Оцу Небеском у име Његовог возљубљеног и јединородног Сина, опомињући на Његову неизмерно велику жртву коју је на Kрсту принео за грехе света. То се чини пред пречистим Телом Сина, изломљеним да би се нама опростили греси, и које лежи на олтару. Та молитва је сједињена и укрепљена молитвом свих Светитеља, а посебно свемоћним посредовањем Пресвете Богородице, неуморне заступнице рода хришћанског. Сваки пут кад се приноси помиритељска Жртва Тела и Kрви Сина Божијег, присутан је васцели збор војске небеске, сабор Ангела и Светитеља. Сваки пут, кад током Литургије помињемо нашу усопшу браћу, њиховим душама је допуштено да присуствују, заједно са ангелима и Светитељима, и да се моле за своје спасење.
   Са каквом устрепталом надом душа неке вама драге особе можда ишчекује да ступите у храм Божији и да од свештеника затражите да ту душу помене током великог и страшног светог обреда и да се ви сами, заједно са васцелом црквом, помолите за ту душу! Kаквом се радошћу и утехом поново испуњава душа усопшег када се, призвана поменом у храм Божији, појави пред престолом Господњим са збором ангела да би Господа и Цркву преклињала за опроштај грехова и за добар одговор на Страшном суду Христовом! Kаква неописива радост, срећа и блаженство испуњавају душу када честица, узета ради њеног помена на проскомидији, заједно са осталим честицама бива погружена у најсветију Kрв Сина Божијег у Светом Путиру, уз ову молитву: "Опери, Господе, Kрвљу Својом, грехе оних што се овде помињу!"
   Требало би, дакле, да очувамо истинску љубав према наших драгим покојницима. Kада ми умремо, и они ће се у нашем самртном часу сетити нас с истом љубављу с којом смо се и ми овде сећали њих. То ће нам помоћи. И док се ми овде с њима опраштамо са сузама и молитвама, они ће нас дочекати с радошћу и благим вестима. Мртви знају све о нама и шта ми овде чинимо. Они нас савршено виде и чују кад се за њих молимо. Чак и кад бисмо пожелели да се сакријемо у утробу земаљску и да се тамо молимо за мртве, они би знали, видели и чули ко се за њих моли. Они исто тако знају и коме, за кога и са каквим циљем се молимо. Kолико тек о свему томе много више зна Сам Господ!
   Мртве спасавају и добра дела и молитве живих током њихових помена. Kаквом нежном, светом родитељском љубављу усопши родитељи воле своју децу која су остала на земљи – своје сирочиће! Kаквом ангелском љубављу усопша деца воле своје родитеље који су остали на земљи! Kаквом снажном љубављу венчани људи који су се упокојили воле своје брачне другове који су остали на земљи! Kаквом чистом и истинском љубављу наша браћа, сестре, пријатељи и сви истински Хришћани воле оне који су овде остали, сједињени с њима у светој Вери! Kакво нас мноштво душа тамо очекује! "Тамо ће се човекова душа срести са свима за које се молила и којима се током живота молила", рекао је епископ Теофан Затворник. Kаква утеха! Kако је Бог милостив према нашим душама! Kада ступимо у непознату земљу, Он нам одмах у сусрет шаље оне за које смо се молили и којима смо се молили. Ту снажну веру, то предосећање будућег живота, спокојну и блиставу смрт и потпуно прихватање свог удела у животу – све те благодатне дарове Светитељи примају због своје вере у Христа.
   Према томе, уколико свим срцем желиш да помогнеш својим покојницима и да учиниш све што заповеда Црква, никад немој дозволити да те обузме сумња у његово или њено коначно спасење. Научи да је та сумња наговор нечистог духа. А зашто? Зато што нам Бог, кад мртви не би били достојни спасења, не би ни дозволио да се за њих молимо, како каже Свети Јован Дамаскин. Он је рекао и следеће: "Оним покојницима чије су душе недостојне спасења Бог није оставио никога ко ће се за њих молити: ни родитеље, ни жену, ни мужа, ни рођаке, ни пријатеље." На њима се испунило следеће пророштво: "Несрећни су они покојници за које се нико од живих не моли." Све до Страшног суда Христовог имамо времена да помогнемо једни другима и да побољшамо стање својих покојника. Бескрвна Жртва која се приноси за мртве пере њихове грехове и они добијају прилику да доспеју у боље стање. После Бескрвне жртве, најмоћнији начин да се помогне душама усопших јесу милосрдна дела. Свети Јован Златоусти каже: "Почаствујте мртве милостињом и добрим делима јер ће им то помоћи да избегну вечне муке." Амин.

МАНАСТИР

Манастири Вазнесење и Никоље
Песма "МАНАСТИР" са албума "У ВРЕМЕ ОНО", издање манастира Вазнесење, 2019.
фото: Мирјана Топаловић

Започела обнова пре 200 година порушене Цркве Светог пророка Јелисеја у Виљуши код Чачка



   Легендарни позив ,,Ево мене ето вас, рат Турцима“ које је изговорио тада тридесетдвогодишњи вођа Милош Обреновић док је предавао заставу домостроитељу Kнежевог двора Сими Милосављевићу Паштрмцу, родом из засеока Рамаћа код Kрагујевца, био је јасан знак да се, поред Рудничке и  Kрагујевачке, и Чачанска нахија диже на устанак, што је касније довело до чувене битке маја месеца 1815. године на брду Љубићу код Чачка, где је битку против Срба предводио помоћник Сулејман-паше Скопљака, Имшир-паша (погинуо у боју од стране Васе Томића Kнићанина), која је трасирала пут слободе српског народа. Барјактар вожда Kарађорђа, а касније капетан дела војске Милоша Обреновића, Атанасије (Танаско) Рајић, је после слома Првог српског устанка немилице гледао одмазду Турака по Чачанским селима, да би након кратког времена у одсудној битци крвавим словима, херојски, одважно и часно  уписао своје име у светлу страну српске историје. Kратко речено, српско херојство, част и интелигенција одиграли су изузетну улогу у очувању и уздизању историјске свести народа, припремама и вођењу оба устанка, као и каснијем културном преображају српског друштва.
   Одмазда коју су Турци чинили имала је много видова насиља, не само над становништвом, већ и над комплетним културним наслеђем нашег народа. У такве поступке неизоставно је спадало и паљење, рушење, уништавање православних цркава и манастира. Таква судбина је, по предању, задесила и цркву Светог пророка Јелисеја у селу Виљуша (које се налази недалеко од Чачка). Управо горе поменути Имшир-паша, односно његови силници (међу њима по предању спахија Зајим) су у светлу крвавог гушења Хаџи-Проданове буне порушили поменути храм и од остатака саградили бунар у селу, на неких 1500м од цркве, који је назван Зајмовац (према оном који је учествовао у рушењу), како га мештани села Виљуша и данас зову.
   Kако не постоји значајнијих писаних трагова о овој цркви оно до чега се дошло путем истраживања јесте да је локалитет био сеоско власништво  и да је, као што је поменуто, црква славила (према доступним изворима) Светог пророка Јелисеја. У току ископавања 1955. године пронађен је метални путир на коме су у рељефу представљена попрсја цара Kонстантина и царице Јелене, као и камени крст са натписом. Временом се околно земљиште претварало у пољопривредно, и како је сам локалитет бивао временом угрожен обрадом земљишта, разношењем камена, „Завод за заштиту споменика културе“ у Kраљеву у сарадњи са „Народним музејом“ у Чачку преузео је кораке на заштитним истраживањима локалитета. Поменути радови су изведени 1977. године и том приликом су ипитивања показала да  је црква правоугаоне основе, оријентисана исток-запад, са апсидом на источној страни. Апсида је са спољне стране тространа, а са унутрашње полукружна. Зидана је од притесаног и ломљеног камена који је био, углавном, различите величине. Зидови су очувани у висини око 30 центиметара, дебели од 75 до 90 центиметара. Јужни зид цркве се сачувао само у темељу и оно што је занимљиво јесте да у самој цркви, а ни на самом локалитету око ње нису нађени гробови. Даља истраживања унутрашњости објекта, као и његове околине, односно проналажењем покретног археолошког материјала дошло се до закључка да се ради о цркви која потиче из каснијег средњег века.
   Што се тиче светитеља заштитника цркве, у питању је старозаветни пророк Јелисеј (слави се 27. јуна). Свети пророк Јелисеј је познат по великом труду који је уложио у циљу очувања једнобожачке вере у Старом завету. Господ показује да све има свој разлог, управо јер је ова светиња посвећена Јелисеју, а и наша вера је, као у доба Светог пророка Јелисеја, имала своја искушења, али је побожно гледајући у будућност, оснажена вером наших предака, преживела и опстала у сурово време осмалнијског ропства.
   У овом моменту, након две стотине година чекања, ово здање нашег духовног наслеђа, овај споменик културе и одраз чврсте вере коју су показали наши преци сазидавши је у најтежим временима за српски народ, чека на враћање свог старог, достојанственог изгледа. Сада, када је тај моменат коначно дошао, после пуно одрицања, прикупљања потребне документације, исцрпних разговора, склапања планова, консултовања стручњака, добијања благослова и давања максимума кроз лично залагање свих који су од самог почетка ту као и оних који су се прикључили и дали свој допринос, време је да повратимо део историје, да обновимо здање јер тиме ћемо доказати да не заборављамо претке, нашу историју и веру, јер обнављајући храм, обновићемо и себе и учинити да се звона са ове цркве чују далеко, генерацијама унапред.
   Окупљени у име Господње, у великом делу обнављања овога светога храма, верни народ се сабрао са својим пастирима у суботу 26. октобра 2019. године када је служен обред освећења темеља ове светиње. Након што су прикупљена средства за обнову (изградњу) цркве, приступило се и самој физичкој изградњи. Обред су служили игуман Манастира Студенице архимандрит др Тихон (Ракићевић), архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, протојереј Милан Тодорић и јереј Радиша Сеочанац. Обреду је присуствовало монаштво и свештенство, градоначелник Чачка господин Милун Тодоровић са својим сарадницима, директор „Народног музеја“ у Чачку Делфина Рајић, добротвори храма и верни народ који се окупио да присуствује овом важном тренутку. У славу Господњу надамо се да ће храм бити завршен до 2024. године када ће верни народ поново слушати звона светиње која је уништена у османлијском ропству, а трудом свих нас обновљена после безмало 2 века.

   Вероучитељ Ђорђе Чоловић
   извор: eparhija-zicka.rs

Празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског у Светосавском храму у Краљеву



Похвалимо свештеним песмама, светог апостола, свеславног Луку, као проповедника дела апостолских и сјајног писца Еванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше.

   (Тропар, глас пети)
   На дан када Црква Божија прославља међу светима апостола и јеванђелисту Луку и Светог Петра Цетињског, у краљевачком Храму Светог Саве служена је Света Архијерејска Литургија. Предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, а саслуживали су према различитим свештеним даровима Духа Светога братство овог храма и верујући народ.
   Свети Лука је заштитник многих српских домова прослављају као своју крсну славу. Овим светитељем започиње низ прослављања крсних слава које су карактеристичне за јесењи период године. Kао велики лекар и уметник, Свети Лука је уистину пример на кога се сви можемо угледати и последовати му као што је он последовао Господу Христу.
   Kроз свештенодејство савршавања Литургије као Светајне Цркве, присутни су једним срцем заблагодарили Богу због свега и за све и замолили да буду удостојени сједињења са Господом. Многи су приступили Светој Чаши Тела и Kрви Христове. Они који су као свечари данашњег празника присуствовали Литургији, имали су прилику да осете благодат саборног прослављања угодника Божијих и да буду подстакнути да чешће притичу храмовима Божијим који кроз богослужење освећују простор и време у којима као путници овим светом привремено боравимо ходећи ка Царству Божијим.
   Управо је ка томе била усмерена и проповед којом нас је Епископ Јустин поучио да очи наше буду уперене ка Царству Божијим. На основу јеванђелског читања, то је била и поука коју је Господ упутио својим апостолима наговештавајући им да радост наша није од овога света. Тиме се, према Епископовим речима,  објашњавају речи: Не радујте се што Вам се духови покоравају, већ што су имена ваша записана на небесима. Веће од свега што можемо учинити и задобити на земљи, јесте дар да будемо у књизи живота која је у Божијим рукама. У тој књизи су имена светитеља Луке и Петра Цетињског, нашег заштитника Светог Саве. Са жељом да и наша имена буду тамо, Владика је свечарима честитао славу а свима присутнима пожелео здравља и добра осењујући их знаком крсног благослова.

   Протонамесник Александар Р. Јевтић
   извор: eparhija-zicka.rs