Translate

25. јул 2014.

ГОВОР КРСТА Народни музеј, Београд, 25. јул - 31. август 2014.

Заветни крст Хаџи Рувима

Приређујући изложбу Говор крста, Народни музеј у Београду настоји да представи вишеструко симболичко значење крста кроз избор крстова различитих типова и намене.
У намери да се посетиоцима што непосредније прикаже функција крста у богослужењу, али и у животу обичног човека, аутор изложбе, виши кустос Наташа Церовић, настојала је да их типолошки што јасније определи и представи.
Иако је тежиште изложбе на предметима које чине реликвијари, процесијски и надгрудни крстови, проскурници, ручни и други типови крстова, посетиоци ће имати прилику да појам и форму крста сагледају и кроз одабране иконе, копије фресака, али и графике наших и иностраних аутора захваљујући којима је могуће сликовитије контекстуализовати амбијент, намену и функција крста.
Тумачећи и преводећи „говор“ крста аутор изложбе настоји да укаже на читав низ значења, која се пажљивим посматрањем могу уочити. Поред вишеслојне симболике, која је у непосредној вези са најснажнијим уверењима хришћанских верника, преко намене за коју је одређени крст израђен, упознајући изложене експонате могуће је сазнати више како о јавној тако и о приватној побожности.
Имајући у виду да су на изложби представљени крстови који су настајали у раздобљу од раног средњег века до XИX века, тематска изложбе Говор крста пружа целовит хронолошки увид у појам трајности када је православно хришћанство у питању.
Поред чињенице да одабрани експонати представњају ризницу сазнања о минулим епохама, важно је напоменути да они веома често представљају изузетна дела која посматрана у контексту музејских предмета омогућавају живописан и несвакидашњи уметнички доживљај.
Како би се многобројана питања знамења, функције и естетике на што непосреднији начин приближила заинтересованим посетиоцима током трајања изложбе биће организована ауторска и стручна вођења, радионице за децу и одрасле.

www.narodnimuzej.rs

Манастир Љубостиња, XVI век

Светислав Мандић, Анђео из Милешеве

Гледао сам барокне фасаде на Булевару Светог Михајла,
лондонске мостове, и Риалто, највеличанственији,
и свуда шапутах самом себи
да си ми ти једина истина
и да ја, заиста, по једном великом кругу,
доходим твојој лепоти.

Проносио сам твој мир и твоју љубав
од Мораве до Темзе,
и кад сам се радовао,
и кад сам на далеке улице
као рањена птица пао,
никад, никад те, мили мој, нисам заборављао.


Водиле су ме твоје крупне и мирне рашке очи,
и чега год се дотакох добило је твоју боју
утишану као лимски пејзаж
од жуте оранице, светле траве, камења,
и белог октобарског неба.

Сад наслоњен на један бели прозор
оивичен црним рамом градских кровова,
слутим нечију руку охрабрења
на свом узаном рамену.
То ми се ти, преко стотину даљина, смешиш,
сироти мој Анђеле из Милешеве.

23. јул 2014.

Матија Бећковић, РАСПРАВА ПРЕД НИКШИЋКИМ МАНАСТИРОМ Острог

Асим Сарван, Скит о. Бенедикта
CD АСИМ САРВАН И ПРИЈАТЕЉИ, Ајде Јано кућу да не дамо, Манастир Подмаине, 2007.

22. јул 2014.

Беседа Епископа аустријско-швајцарског Андреја на дан устоличења у храму Христовог Васкрсења у Бечу


   У име Оца и Сина и Светога Духа. На овогодишњем редовном мајском заседању, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве поверио ми је на духовно старање да, после Епископа бачког Иринеја, администратора ове Епархије, будем слуга Олтара Господњег и пастир свештенству и благочестивом народу поверене ми Епархије, вернима Цркве Христове на просторима хришћанских држава Аустрије, Швајцарске, Италије и Малте.
   Уводећи ме у трон Епископâ аустријско-швајцарског, примих данас из руку Ваше Светости у присуству браће Архијереја, свештенства и народа Божјег, пуноће Цркве Христове, архијерејски жезал „да напасам поверено ми стадо Христово. Послушнима да будем ослонац и укрепљење. Непослушне да упућујем благом речју и васпитањем у Христу Исусу, Господу нашем”.
   Призван од Господа, попут Светих Апостола и  свих Светих Цркве Његове, на овај изузетно узвишен степен Апостолског служења Богу, Господу Исусу Христу, првом Архијереју Цркве Његове, народу Божјем, преиспитујем своје духовне и телесне способности, да ли могу да одговорим изазову времена и околностима у којима се данас нађох. Сећајући се данас речи Светог апостола Павла „да све могу у Христу, који ми моћ даје“ (Филипљанима, 4, 13), а првенствено уздајући се у Божју благодат и помоћ, са надом да ћете Ви, Ваша Светости, браћо Архијереји, преподобни оци монаси и сестре, часни свештеници и Ви, браћо и сестре, молити се Господу Христу, да ме укрепи, оснажи, упути; да моје епископско служење прихватим као жртву и Крст, према нашој Цркви и науци Христовој, увек умајући пред собом речи Христове „да ко хоће да буде први, нека буде свима слуга“, и мудрог савета апостола Павла „да је наша способност од Бога“ (2 Кор 3, 5). Овим речима и овим сазнањима сам окрепљен, оснажен, ојачан, без страха.
   У Њега, Господа Свемогућег, и у Ваше молитве се уздам да ћу у поверену ми Епархију засејати добро семе, семе Јеванђеља дато нам од Христа, семе које је међу нама Србима посадио наш духовни родоначелник Свети Сава, први архиепископ, учитељ и непрестани молитељ за свој српски род пред престолом Свевишњег. Ово семе Христове науке, Свети из рода нашег вековима су преносили и донели до дана данашњег нама, њиховим потомцима, а ми смо дужни и пред Богом и пред Његовим Светима и обавезни смо да семе науке Христове предамо у наслеђе својим потомцима до краја века и света.
   Верујем и надам се да ћемо сви заједно, саборно уз Божју помоћ „донети род достојан славе Имена Божјег, а на спасење свих нас у Царству Божјем”.
   Иако је ова Епархија нова, духовни живот у њој није нов. Срби живе већ вековима на многим просторима наше Епархије где су стекли нову домовину. Беч, царствујућа Вијена, некадашња моћна престоница вишенародне Хабзбуршке царевине, непосредно је и битно утицала на формирање националне свести код Срба. Беч је утицао на културу српског народа уопште. Од Велике Сеобе траје код Срба процес усвајања тековина западноевропске културе коју примају посредством Аустрије. Године 1890. у трећем бецирку у Фајтгасе број 3, пошто је цар Фрањо Јосиф приложио свој велики новчани дар, започето је зидање храма посвећеног Светом Сави. Храм је могао да прими око 300 душа. Освештан је 19. новембра 1893. године у присуству цара Фрање Јосифа.
   Нажалост међу нама није данас овде присутан Преосвећени Епископ шабачки Господин Лаврентије, некадашњи Епископ западноевропски и први организатор живота Српске Цркве на овим просторима дијаспоре. Неизмерива му захвалност, а од Бога милост и дар, за све што је учинио Владика Лаврентије за ову новоосновану Епархију.
   Такође, велику благодарност дугујемо Његовом Преосвештенству Епископу бачку Господину др Иринеју, који је као администратор верно служио у овој новоустановљеној Епархији. Неуморно је радио на духовном назидању ових простора. Захвалан сам му што могу да кренем његовим Јеванђелским путем, а нарочито за његово духовно укрепљење које ми је пружао дуги низ година. Од њега сам, заиста, много научио. Трудићу се да следујем његове пастирске методе.
   Захваљујем свештеницима наше Цркве, не само у Бечу, који су се заједно са Владиком Иринејем неуморно залагали за углед наше новоосноване Епархије. Желим да сви заједно у радости наше вере успешно изграђујемо нашу заједничку будућност.
   Наше сведочење доживљене вере красиће одговорност, заједништво и дисциплина, али пре свега, међусобна љубав у Христу Господу Нашем, као и љубав показана према свима људима добре воље: у заједништву са браћом римокатолицима и другим хришћанима и припадницима других вера и религија.
   Налазимо се у години у којој свет обележава стогодишњицу страдања многих народа. Таква страдања не би смела никада више да се понове. Позвани смо да учествујемо у општем дијалогу о миру у свету, по речима апостола Павла „старајући се да сачувамо јединство духа свезом мира” (Еф 4, 3). „Блажени су миротворци, јер ће се синови Божији назвати“, речи су Христове који је наш Мир. Европи није довољна само политичка воља за помирење и солидарност. Веома су неопходни духовни и морални услови који проистичу из Јеванђеља и његових поука.
   Хришћанство је суштински изграђивало поднебље Европе, па и нашу културу. Наша Црква са својим свештенством и народом треба да је увек предводница у свему што је добро и корисно. Владика Лаврентије, Епископ Иринеј и многи други архијереји и свештеници Цркве Христове, међу којима је мој покојни отац прота Добривоје, својим личним примером најбоље су показали шта је добро и корисно за наше људе у дијаспори и како се може у миру и љубави живети у заједништву са свима.
   Као и у нашој матици, хришћанске Цркве у Европи не заобилазе актуелна политичка, социјална, економска и еколошка питања која се тичу свакодневног живота. Верници наше Епархије треба такође да знају да наша Црква није за то незаинтересована. Зато свакодневни живот и жива вера по Јеванђељу не смеју бити одвојени. Морамо се навикавати да својим радом и животом сведочимо Јеванђеље. Угледајмо се на Господа Исуса Христа који је „будући богат, нас ради осиромаши, да бисмо се ми његовим сиромаштвом обогатили“ (2. Кор 8, 9). Угледајмо се на Њега који је уочи предстојеће радости (силаска у Ад и Васкрсења) претрпео крсну смрт, не марећи за срамоту (Јев 12, 2), јер крштени смо у име Исуса Христа, Његове смрти и Васкрсења, али смо удостојени да носимо Његово Име и да сведочимо Њега пред људима.
   Покушајмо да у духу предања Цркве, у духу одговорности за Јеванђеље и ради божанског дара који крштењем примисмо и ради јединства Цркве све подсећамо на њене мудре одлуке захваљујући којима је Црква кроз историју решавала најзамршенија питања. Љубав и јединство нису могући без коренитог покајања и истинског духовног препорода како на личном, тако и на свеопштем плану.
   Моје срце и моју душу онеспокојава наша небрига за омладину, за децу, која се стално осећају издатим и превареним због наше недоследности између дела и речи. Црква нас све позива да дођемо у храмове на богослужења без предуслова и предрасуда и без оклевања.    Уверавам овде омладину да је Црква наше очинско огњиште; увек је бивала а биће и у будуће. Ми, свештеници, треба први да изађемо на раскршћа, да се вама младима приближимо и да од вас чујемо ваше мисли, ваше жеље, сазнамо за ваше проблеме... Позвани смо да се заједно боримо и да изградимо срећнију будућност коју сте ви заслужили. Познато ми је да се међу вама налазе многи који пажљиво чекају, жељни да чују и послушају реч својих пастира. Знам да има много младих сломљена срца; да су у потрази за собом и да траже излазе из лажног раја и од сумњивих култова који им се свакодневно нуде. Треба им у том трагању обавезно помоћи!
   Трудићу се да служим и двојезично, ако треба,  у нашим храмовима, међу нашим младим члановима Цркве, желећи да млади знају да припадају једној великој Цркви, желећи да се и они укључе у заједничко делање и живот у тој Цркви, по речима Христовим: „Пустите децу Мени, јер таквих је Царство небеско“ (Мт 19, 14).
   Желим да изразим захвалност свештенослужитељима наше Епархије који су савесно обављали своје пастирске задатке у времену када Епископ није био у њиховој  близини. Посебно похваљујем њихове супруге за подршку коју су пружале њима док су били на служби. Супруге наших свештеника су, између осталог, у једном веома тешком времену за све, сведочиле пред својом децом да њихови очеви као православни пастири и свештеници обављају узвишену Божанску службу.
  Примајући на духовно старање Епархију аустријско-швајцарску, трудићу се да будем истински достојан моје нове дужности. Највећа радост биће ми ако у овом новом достојанству доживим и видим да мој труд и рад доносе плод достојан покајања. Молим и призивам Господа да наш народ живи у слози и љубави, делајући према Јеванђелским заповестима, увек служећи Богу, Цркви, породици, друштву, отаџбини, своме роду и држави у којој раде и бораве. Као вашархипастир уложићу своје умеће да заједно са браћом свештеницима и благоверним народом нашу љубав усмерим на добро наше Цркве међу драгим домаћинима у Аустрији, Швајцарској, Италији и на Малти.
   Све вас, браћо и сестре, молим, да нам у овим настојањима помогнете, свакако према вашим могућностима, а нарочито својим молитвама.

   Ваша Светости,

   Благодарим Вам на свему што сам од Вас као Ваш викарни Епископ научио. Истински сте ме пригрлили Вашим поверењем и љубављу. Из Ваших руку сам примио благодат епископства. И сада, када ме устоличавате, Ви мени дарујете превелико благо новоосноване Епархије аустријско-швајцарске, чиме оличавате вољу Божју у мом животу. Ову Божију вољу нећу предати забораву, него ћу се убудуће трудити да свагда поштујем високи степен свештеничке службе и одајем захвалност Вама и Вашем светом лику.
   Молим се Богу да не посустанем под притиском обавеза, већ да у ношењу сопственог крста молитвено сагледам могућности и изазове нашег црквеног живота. Нарочито молим моју драгу мајку, овде присутну протиницу Маријану, да настави да пали старо кандило нашег породичног дома, да и даље узноси молитве Мајци Божјој, која је Мајка свега света, да се моли, не само за мене недостојног, него и за све нас.
   Са љубављу и благодарношћу на Вашем учешћу у овом молитвеном сабрању, све вас сабране овде из целе Европе поздрављам. Такође поздрављам све наше отачаствене архијереје, новоизабране архијереје, високопреподобног оца архимандрита Методија, игумана Свете лавре Хиландара са Свете Горе, оца Игумана Тихона из лавре Студенице,  све представнике Цркава Божјих, домаћег Митрополита Господина Арсенија, и драгог ми Митрополита Господина Георгија из братске Грчке. Ваше присуство, оци и братијо, и Ваше учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о јединству и заједништву наше намучене и напаћене Српске Цркве са свим православним Црквама Васељене.
   Исто тако изражавам велико поштовање према блаженопочившем кардиналу Францу Кенигу, носиоцу Ордена Светог Саве првог степена. Из солидарности, такође, желим да поменем страдалног сиријског Надбискупа Мар Евстатија Мата Рохама са Еуфрата код Хасаке са североистока Сирије који овде у Бечу живи у егзилу, да не би тамо у Сирији био отет. Такође се у овом тренутку сећам блажењејшега Архиепископа охридског Господина Јована који мученички чами у затвору.
   Нарочито и са великом радошћу поздрављам у овом храму Васкрсења Христова братско присуство високих делагација већинске Римокатоличке Цркве и других хришћанских Цркава из читаве Европе, његову узвишеност Апосотлског Нунција Петера Штефана Цурбригена, особито уважене представнике власти, образовних и културних институција, како Републике Аустрије, тако и из Минхена и широм Европе: професора Атанасија Влециса и не последњег, драгог ми пријатеља др Јована Марте-а из Фондације Про оријенте.
   Поздрављам овде и високе представнике државе Србије, Потпредседника Владе Србије и Министра спољних послова нашег драгох и уваженог г. Ивицу Дачића,  директора Управее за односе са Црквама и верским заједницама г. Милету Радојевића, као и представнике дипломатије на челу са г. Јанковићем, представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Свима Вама благодарим на жртви Вашег радосног учешћа данас овде и на Вашој показаној љубави.
   Стога, сада, стојећи пред Лицем свевидећег Бога и Господа Нашега Исуса Христа и пред свима Вама, свечано изјављујем понављајући оно што сам рекао пре три године на хиротонији: искрено желим да народу Божјем будем смерни Епископ и пастир словеснога стада; свештенству – свештеноначалник и духовни отац, а Господу да будем само Његов слуга.
   Њему нека је слава и моћ у векове векова. Амин!

   20.7.2014.

   www.spc.rs

21. јул 2014.

Чудотворна икона Пресвете Богородице КАЗАНСКА Богородице Дјево

Света Православна Црква празнује икону Мајке Божије Казанске 21/8. јула.

...Безбројне милости указује Дјева Богородица онима који се моле пред Њеном Казанском иконом - једном од најраспрострањенијих у Русији икона Пречисте наше Матере, Покровитељице православног руског народа. Посебно поштована чудотворна Казанска икона налази се у Московској Богојављенској патријаршијској саборној цркви.

Богородице Дјево, певају Лена Ковачевић и Марија Билбија
извор: РАВАНИЧКО ПОЈАЊЕ

   О, Пресвета Госпођо Владичице, Богородице! Са страхом, вером и љубављу припадајући часној икони Твојој, тебе молимо: не одврати лица Свога од оних који прибегавају Теби. Умоли, милосрдна Мати, Сина Твога и Бога Нашег, Господа Исуса Христа, да сачува у миру земљу нашу, да Цркву Своју Свету сачува непоколебивом од сваке безбожности, јереси и раскола. Јер немамо друге помоћи, немамо друге наде осим Тебе, Пречиста Дево: Ти си хришћанима свесилна Помоћница и Заступница. Све оне који Ти се с вером моле избави од греховног пада, од замки злих људи, од свих искушења, од мука, невоља и од напрасне смрти; даруј нам дух скрушености, смирење срца, чистоту помисли, исправљање греховног живота и опроштај грехова, да се сви, захвално опевајући величину Твоју, удостојимо Небеског Царства и тамо са свима светима прославимо пречасно и величанствено Име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

АКАТИСТИ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ, Образ светачки, Београд, 2011.


Митрополит др Павле(Јазиги), архиепископ Алепа и Александрете, КО ЈЕ БОГОСЛОВ?


Патријарх српски Ириниј, Епископ жички Хризостом и Митрополит др Павле(Јазиги), архиепископ Алепа и Александрете, Симпосион о женском монаштву, Манастир Жича, 1-4. септембар 2011.

   Да бисмо одговорили на ово захтевно и тешко питање, волео бих најпре да вам испричам следећу причу. Тројица богослова са Богословије у Солуну посетила су Свету Гору желећи да се сретну са једним монахом. Након што их је поздравио, монах их је упитао: ,,Ко сте ви?''. А они су одворили: ,,Ми смо богослови''. Запањен одговором, поново је упитао: ,,Знам за три Богослова у нашој Цркви, да ли их сада има шест?''
   И тако, полазећи од ове приче и ми се питамо: ко је богослов? Која је улога богослова данас? Зашто постоји потреба за богословима у нашој Цркви?
   Изворно значење речи богословље/теологија ((Θεολογία) је слово/разговор/дискурс о Богу. Али постоје две врсте овог ''словствовања''. Прва врста је спољашњи разговор/дискурс тј. све оно исказано речима. Друга врста је унут(р)а(ш)њи разговор/дискурс тј. оно што чини човеково унутарње искуство.
   Стога, богословље нас води ка богопознању на два начина. Први је стицање знања о Богу, а други – који и јесте сврха првог – лично искуство божанске силе и благодати. И то је онда савршено познање божанске истине.
   Ова реч (богословље, теологија) кориштена је и у прехришћанском периоду. За Платона, она је означавала науку која даје јасну слику о Богу. Након Платона, ова реч се нашироко употребљавала у философији, а и неки песници попут Хомера називани су богословима зато што су писали поезију о Богу.
   Очевидно је да је све до периода великих апологета хришћанства Црква остала врло уздржана и пажљива по питању употребе ове речи (богословље/теологија) као и речи ,,философија''. Код  Јустина Мученика и Атенагоре ова реч је употребљавана да означи само оно јединствено значење које је имала у хришћанском контексту. Касније, са Александринцима, употреба обе поменуте речи постаће популарна у хришћанству.
   Тако да реч ,,богословље'' није ограничена само на извесну научну методологију богопознања, премда се некада користила у том значењу. Богословље је, ипак, много шири појам. Може се дефинисати као средство приближавања Богу и сједињења са Њим. Зато су многи оци у хришћанској литератури дефинисали богословље као духовни опит/искуство. Ово нас подсећа на пример светог Григорија Ниског који је рекао: ''богослов (теолог) је човек молитве.
   Свети Евагрије Понтски дефинише хришћанство као ,,учење и веру у нашег Господа Исуса Христа подељену на три дела. Први је прачктични (делатни) део, други, природни и трећи богословски део.'' Под практичним (делатним), он подразумева аскетску праксу која очишћава душу, под природним, научни метод који очишћује ум; под богословским, право знање или истину о стварима.
   Другим речима, практични део тиче се моралног живота; природни део научног, религиозног и методолошког знања, а богословски унутарњег духовног искуства и опита.
Јединственост и чудесност богословља/теологије као науке је у томе да је то једина емпиријска (опитна) наука која се бави нествореним бићем и нествореном благодаћу. То је наука која пружа опитно искуство онога што творевини није могуће да искуси.
 Стога, тајна богословског искуства/опита и истинског богословског знања заснива се на тајни божанске благодати јер богословље се развија као резултат заједнице између мене (као људског бића) и Њега (Бога).
   Тропар светитељима праведницима јасно говори о богопознању и богомислију. На пример: ,,...постом, бдењем и молитвама примио си небеске дарове''.
Ово је практични, аскетски пут који нас води ка задобијању благодати која омогућава да видимо,  доживљавамо и созерцавамо Бога, као што певамо у једном другом тропару: ,,својим трудом и делањем стигао си до созерцања Бога (теорија)...''
   Постови не значе само спољашње лишавање и уздржање. Они превасходно подразумевају труд и подвиг који очишћава тело чинећи га сасудом Светога Духа. А бденија воде ка созерцавању Речи Божије и усредсређивању ума (ноуса) на свет божанског. Коначно, циљ молитве и јесте стремљење срца да чезне за Богом.
   Ако је ово богословље, онда ко смо ми ,,богослови'' и какви треба да будемо? Ако кажемо да је богословље као наука, просто речено, духовно вежбање нашег присаједињења Господу, а да су њене гране различити начини за постизање тога, онда је богослов онај ко се сјединио са  Господом или онај ко је изучио ову науку.
   Наше сједињење са Богом је још једна реч која указује на обожење, што јесте циљ стварања човека. Обожење је природна последица и плод стварања човека по слици и подобију Божјем. Процес обожења је својствен човеку који увек чезне за тим да буде по слици/лику и подобију Божјем.
   Након пада човековог и његовог неуспеха да се окрене Богу, Сам Бог се окренуо човеку, па тако, уместо обожења Адама имамо оваплоћење Христово.
   Христос Богочовек није само пример за нас, већ и почетак. Његов живот, васкресење, вазнесење итд. не тичу се само Њега лично, већ објављују овај нови свет и творевину. Богочовек Христос проглашава Цркву ,,небом'' на земљи или на овом новом свету.
Дакле, ко је богослов по свему овоме? То је свештеник који преображава свет у Цркву. Другим речима, то је уметник чија је уметност охристовљење овога света. Богослов је надарен човек чији је дар стварање хришћана Божјих.
   Богослови су људи који желе да дају Христовом оваплоћењу, оваплоћењу Сина Божијег, прави значај и вредност. То значи да створе нараштај Божији у свету који се некад сећа, некад заборавља Бога.
   Богослов није само вероучитељ, иако он и подучава.
   Узор идеалног богослова је Пресвета Богородица, а после ње светитељи. Св. Дамаскин је био божанствена лира Духа Светога на којој је Дух Свети свирао божанске мелодије. Ове мелодије оваплоћују Реч Божију у човеку подстичући га да живи хришћанским животом у овом нашем свету.
   Као богослови, морамо да вршимо ову племениту мисију у свету који деформише човека, који га више одвајаја од Бога него што га охристовљује.
Може бити да је порекло човека од мајмуна, а можда и није тако, али и у једном и у другом случају ствари исто стоје. Оно што је за нас важно то је да човеков живот не води ка томе да он постане мајмун.
   Човекову прошлост препуштамо науци да открије. Што се будућности тиче, ми преузимамо одговорност за њено обликовање. Иако је та одговорност велика, сећамо се речи Пастирових: ,,Не бој се, мало стадо ''.
   Због тога, сутра ћемо изнети Свети Путир као купину која огњем гори, а не сагорева. Због тога, стајаћемо много пута у молитви пред Светим Олтаром окренути ка божанској светлости и слави, огољени и без одеће сопствене важности, а заоденути у одећу скрушености, надајући се да ће нас обавити благодат и да ћемо се оденути у славу Божију.
   Ми смо пријатељи анђела и војске небеске. Једноставно речено, ми смо служитељи у  храму, читаоци Књиге и књига, љубитељи лепих мелодија, трагаоци за истинским знањем и пажљиви слушаоци Божије Речи.
   Суочени са овом истином, немарност од стране богослова била би сматрана великим огрешењем о овај позив, о наш позив за заједницу са Богом, за проповедање Јеванђеља и мисионарење. Равнодушност је велико расипање. Оклевање је велико губљење времена и губитак. Љубав према приземним стварима овога света је прељуба, а неосетљивост према овој одговорности је лагано самоубиство.
   Пошто имамо ову одговорност, духовна броба постаје неопходна – бденијима, постовима и молитвама, напорним радом и богочежњивошћу. То је начин да задобијемо божанску благодат и божанску ,,ману'' која нас обожује и преображава.
Напослетку, делатност богослова је ,,преображење'' тј. рад на преображавању сваког човека у Богочовека, на обожењу људског бића благодаћу Божијом.
   Дакле, богослови, тражимо сваког тренутка начин да то остваримо и искајмо  благодат која ће садејствовати заједно са нама. Куцајмо и отвориће нам Онај Који стоји на вратима.
Богослов је други Крститељ и Претеча Христов који је светиљка која светли и јутарња звезда сваке људске душе. Заправо, богослов је огледало у којем се одражава божанска светлост. Ако он сам није примио светлост, неће моћи да је пренесе другима.
   Богослов је онај ко извлачи из редова и речи и цеди из страница и књига воду коју је Самарјанка пила, тако да ће од њега потећи реке воде живе ка његовој браћи и сестрама.
Богослов је син храма и богослужења. У свом богослужењу, он улази у ,,свети Сабат '', седми дан, дан богослужења и дан када се Господ одморио.
   Богослов је рођен осмог дана. Он не жели да побегне од овог живота, већ да открије време Царства Божјег у овоземаљском времену.
   ,,Ово је време делања и труда за Господа''. Овај благословени стих има други облик и редослед који то још боље објашњава: ,,Ово је време када ће Господ делати'' у нама и кроз нас.
Ово је време борбе. Ово је благословено време. Благословен онај који долази у име Господње.
Амин.

   За Жички благовесник са енглеског превела Александра Стојановић
   број јануар-март 2014.

18. јул 2014.

Чудотворна икона Пресвете Богородице ИКОНОМИСА(ДОМОСТРОЈИТЕЉКА)


Света Православна Црква празнује икону Мајке Божије Икономиса (Домостројитељка) 18/5. јула.

Молитвено се обраћамо Пресветој Богородици пред овом Њеном иконом за материјално и духовно уређење породичног дома (или монашке обитељи).

РАСУЂИВАЊЕ

   Како је Мојсеј ударом штапа извео воду из камена? Како је то Бог пустио ману с неба и нахранио у пустињи народ израиљски? Тако се питају они који имају врло слаб појам о моћи Бога Свемогућег. И још се чуде, зашто се таква чудеса не понављају, да би сав народ поверовао у Бога. Но Израиљци су видели очима безбројна чудеса Божја, па ипак нису поверовали. Међутим Бог понавља стара велика чудеса где год је и кад год је то потребно. Када једанпут наста глад у лаври Атанасијевој, разиђоше се сва братија куд који. Погружен крете и Атанасије да тражи друго место. "Куда ћеш?" упита га једна жена на путу. "Ко си ти?" упита је Атанасије, удивљен што види жену у Св. гори, где је приступ женама недозвољен. "Ја сам она којој си ти посветио твоју обитељ. Ја сам Мати Господа твога." "Бојим се да ти поверујем", рече Атанасије, "јер се и демон може преобратити у ангела светла. Чиме ћеш ме уверити у истинитост твојих речи?" Тада му рече Света Богородица: "Удари у овај камен твојим штапом, и познаћеш ко сам ја што с тобом говорим. Знај само, да ја заувек остајем икономиса твоје лавре." Атанасије удари штапом у стену; утом стена затрешта и прште као од грома, и кљук воде изби из расцепљене стене. Устрашени Атанасије обрте се да се поклони Светој Пречистој, но она већ беше ишчезла. Он се поврати у лавру своју, и на још веће своје дивљење нађе све амбаре препуне жита. Ето поновљених великих чудеса, којима се потврђују стара чудеса и којима се верни укрепљују у вери.

Епископ Николај, ОХРИДСКИ ПРОЛОГ, Сабрана дела, књига 7, Глас цркве, Шабац, 2013.

Ш ШЉУНАК

   Шарен шљунак представљају мисли и мишљења разних безверних филозофа и књижевника. Но тај је шљунак једино за гледање и посматрање, а није за зидање. Лаковерни зидају куће свога живота на том шљунку: због тога брзо постају бескућници и као бескућници - очајници, а као очајници самоубице. Човече и сине човечији, знај и упамти: Камен о коме се много говори у Библији, Камен станац, Камен крајеугаони, није онако шарен као филозофски шљунак, али је тврд и поуздан. На њему сазидан дом одолева паклу. На њему постројено Царство траје вечно. На њему стоји крст и око крста пише: ИСУС ХРИСТОС ПОБЕДА.

Свети Николај Жички, АЗБУКА СПАСЕЊА, Линц, 2004.
Свети Николај, охридски и жички, МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
говори: Небојша Дугалић
 Снимано у капели Св. владике Николаја
Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жичи, 2009. и 2010.

Џ ЏИНОВИ

   Џиновима су названи Енакови синови; према њима се народ Божији чињаше као скакавци (4, Мојс. 13, 34). Но, једино је у њих тело било џиновско и снага телесна. Духом пак и истином они су били кепеци. Али их је народ Божији именом Божијим надвладао и истребио. Они који су били телесно малени и испоштени имали су џиновски дух и џиновску веру у јединога Бога живога, и тиме су били јачи од Енакових синова, исто као Давид од Голијата. Духовно јаки победили су телесно јаке. Богом јаки јачи су од оних који су телом и земљом јаки. Зато, човече и сине човечији, не бој се џинова, који су само телесином и преваром џинови. Они су само као мрачне и велике сенке, које једна мала свећица може да растера.

Свети Николај Жички, АЗБУКА СПАСЕЊА, Линц, 2004.

Свети Николај, охридски и жички, МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
говори: Небојша Дугалић
 Снимано у капели Св. владике Николаја
Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жичи, 2009. и 2010.

17. јул 2014.

Житије Светог мученика цара Николаја Романова


   Овај благоверни родио се 6/19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и символ смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, Цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха.
   1894, након краће болести, упокојио се његов отац, Александар III. Био је одлучан и храбар човек, искрени Хришћанин. Крај његове постеље све време бдио је Свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по неисповедивом Промислу Божјем није могао да испроси живот Царев из руке Свевишњег.
   Николај је преузео власт са смерном свешћу о својој младалачкој неискусности, па ипак, уздао се у Сина Божијег, Премудрост и Силу Очеву, говорећи: „Чврсто сам уверен да је судбина Русије, као и судбина моја и моје породице, у рукама Бога Који ме је поставио овде где сам. Шта год да ми се деси, ја ћу се покоравати Његовој вољи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је Он поверио“. Господ му је послао велику утеху – супругу Александру. Ова племенита жена, унука краљице Викторије, била је кнегиња хесен–дармштатска, по рођењу и васпитању Немица – протестанткиња. Она је свим срцем примила Православље и удубила се у живот Цркве – до те мере да је учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму. Због овакве ревности, руски племићки кругови, поодавно обезбожени и однарођени, подсмевали су јој се, сматрајући је „затуцаном“. Супруг и она редовно су похађали службе Божје и усрдно се молили, а њихов двор је био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви Московског кремља. Међу служашчима је био и Свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се Цар пред свима присутним помолио Богу да му подари мудрости и снаге да би честито управљао православним народом руским и да би, ревнујући у царском служењу, дао добар одговор на Страшном суду Христовом.
   Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Па ипак, он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Светом Православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не западњачке назовипобожне слике, које су постале „модерне“ од времена Петра Великог. За његове владе, у Русији је подигнуто 10000 храмова, и преко 750 манастира. Нарочито се старао овај благоверни и христољубиви господар и самодржац руског престола да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Од 1894. до 1916. канонизовани су Свети Теодосије Черниговски, Свети Исидор Јурјевски, Света Ефросинија Полоцка, Света Ана Кашинска, Свети Јоасаф Белгородски, Свети Гермоген Московски, Свети Питирим Тамбовски и Свети Јован Тоболски – више светаца него за два претходна столећа (од Петра Великог до Николаја II канонизована су само четири светитеља, што јасно сведочи о духовном паду Русије, коју је Петар увео у воде западњачког секуларизма). Највеће, пак, усрђе имао је Цар према Светом Серафиму Саровском, новојављеном угоднику Божјем. Пошто је одлуке о канонизацији Свети Синод увек подносио на увид и потпис императору, то је било учињено и када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом Саровског чудотворца, одлучила да и Серафима Богом знаменованог уведе у месецослов православних Светих. Прочитавши предлог, Цар је ускликнуо: „Прославите га одмах!“ У августу 1903. са супругом и четири кћери – Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом учествовао је у свенародном слављу. Заједно с осталим члановима царског дома и архијерејима носио је Серафимов ћивот, духовно се радујући, као негда Богоотац Давид, који је играо пред Ковчегом Завета. Ту су му предали и писмо које је Свети Серафим оставио оном Цару који ће учествовати у његовом прослављању. Писмо је било пророчанство о будућности Романова; када га је Николај II прочитао, изгледао је, сведоци веле, „блед, али одлучан“. Такође, сви су памтили обећање дивјејевског горостаса: „Цара који ме прослави – ја ћу прославити“. Одмах после ових дана, царица Александра је зачела и родила престолонаследника, лепо и напредно дeте, царевића Алексеја, који је, на жалост, био хемофиличар. Ова страшна болест, коју су Николај II и његова супруга смирено подносили, припремала је малог царевића за потоњу мученичку кончину, као што ће се касније видјети.
   Николај II се свагда сећао Христових речи да је миротворство – пут ка Богосиновству. 18. маја 1899, на његово инсистирање, одржана је прва светска мировна конференција у Хагу; на тој конференцији регулисано је много штошта из међународних односа, већ поодавно замућених ратним претњама великих сила. Наравно, ова Царева заслуга касније је заборављена, и он је препуштен на милост и немилост својим убицама, бољшевицима. Такође, иако су му војни врхови и политичари често предлагали да зарати са ослабљеном и из Европе готово протераном Турском империјом, да би остварио древни циљ руске државе –освајање Цариграда и стављање крста на поџамијану цркву Свете Софије, он је то одбијао, избегавајући светски рат у који би такав поступак неминовно водио. То му, наравно, није сметало да помаже напоре Срба и Бугара који су 1912. водили борбу за коначно ослобођење својих земаља од османлијског ропства,
   После пораза у рату с Јапаном 1904 – 1905. који је, по речима Светог Јована Кронштатског, дошао због отпадања Русије од завета вере, избила је револуција 1905. Многобројне банде које су народу обећавале рај на земљи, али рај без Бога и рај против Бога, насрнуле су на саме темеље Русије, пре свега на установу монархије. Том искушењу се одолело. Русија је ушла у нови период духовног и привредног раста и обнове. Председник владе Петар Столипин, способан и храбар човек, завео је ред у Царству и почео са великом аграрном реформом – поделом земље сељацима. Свуда су ницале школе и болнице, пруге и путеви: многи страни посматрачи тврдили су да ће Русија ускоро постати водећа привредна и политичка сила света. Међутим, вечити ненавидник добра, ђаво, подстицао је непријатеље руског народа и у иностранству и у самој земљи. Столипин је убијен у кијевској опери 1911; пре но што је издахнуо, помолио се Богу за Цара. На жалост, после њега није било тако способних политичара. Ближио се сумрак Руског царства. Па ипак, 1913. када је слављена тристагодишњица династије Романова (1613. у Ипатјевском манастиру велики црквено–народни сабор заклео се на верност Михаилу Романову, првом владару ове лозе), Николај II и Александра били су свуда дочекивано са одушевљењем које је Цара, окруженог властољубивим племством и западњачки усмереним политичарима, уверило да је народ уз њега управо као помазаника Божјег и сведока да је Господ, Цар над царевима, Онај Који влада, а да је земаљски монарх, по мери своје вере, само слуга Његов.
   Русија је ушла у рат 1914. да би заштитила мале православне краљевине, Србију и Црну Гору, које су угрозиле две моћне германске империје Аустро–Угарска и Немачка. Мада је Цар Николај имао изврсне везе са аустријским и немачким двором, а са кајзером Вилхелмом био лични пријатељ, он је сматрао да је његова дужност заштита мале браће, макар по цену највећих личних губитака. Иако су га многи упозоравали на недовољну спремност руске војске за борбу, он је сматрао да ће Господ помоћи православнима. Чим су сукоби почели, његова супруга и кћери су, као милосрдне сестре, кренуле да негују рањенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну праксу, помагале су и при најтежим операцијама. Иако је била Немица, царица Александра се свим срцем осећала као православна Рускиња, Матушка читавог многострадалног народа, а њене кћери су у те дане показале велику пожртвованост и молитвеност.
   Године 1917, искористивши побуну у Петрограду, група издајника – политичара и генерала – убедила је Цара Николаја II да читава Русија тражи од њега абдикацију. Да би се избегао грађански рат, Цар се одрекао престола – прво у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила. Међутим, тзв. фебруарским револуционарима, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски, циљ је био укидање саме установе монархије. Цар, који је говорио да је спреман да се одрекне не само круне, него и живота, за добро свог народа, Новог Израила, ухапшен је с читавом породицом, и привремено смештен у Царско Село. На дан његовог одречења од престола, 4./17. марта 1917, у селу Коломенскоје код Москве јавила се чудотворна икона Пресвете Богородице Державне, која је у рукама носила знаке царског достојанства – скиптар (жезал) и державу (куглу која означава царску власт). Руси су схватили да је Небеска Царица сада на престолу њихове земље, погружене у стихију револуционарног ужаса. Касније јој је акатист и молитву сачинио Свјатјејши Тихон Исповедник, Патријарх Московски. Она икона се сачувала до дана данашњег и православни Хришћани верују да је она поуздани знак да ће се Русија обновити под омофором Пречисте Богомајке.
   У заточењу је ночело страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини. То није сметало војницима – чуварима Романова да се изругују Цару, показујући му да је сада „обичан грађанин“, који има „иста права као и други“. Николај II је остао кротак и смирен – на Ускрс 1917, рецимо, позвао је стражаре да заједно с њим и његовом породицом прославе Празник над празницима. Војнике је то веома гануло.
   Док је Цар био у ропству, међу побожним Русима ширила су се пророчанства о његовој скорој мученичкој смрти. Многи су се сећали речи светог старца Авеља, затворника који је још Павлу I Романову прорекао шта ће бити с његовом лозом. Овај Авељ је последњег руског монарха видео као жртву која ће бити принета за очишћење руског народа. Митрополит московски Макарије имао је 1917. виђење Цара Николаја II који од Господа Исуса Христа прима и испија чашу страдања намењену Русији, после чега се чује глас: „Цар је народну кривицу узео на себе, и Русима је опроштено.“ Четрнаестогодишња послушница Ржишчевог манастира Олга исте, 1917, четрдесет дана и четрдесет ноћи налазила се у стању обамрлости. За то време Господ ју је удостојио виђења како небеских обитељи, тако и адских мука грешника. Олга је видела гоњења која чекају православне због вере у Христа; такође, имала је прилику да угледа Цара Николаја који је седео за великом трпезом у Царству Божијем, у чијем је челу био сам Спаситељ. Сва ова виђења и откривења сведочила су верујућима да ће се њихов свенародни Баћушка ускоро узети са земље и преселити у небеске обитељи.
   Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенскије побегао из Русије, оставивши Романове у рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена. У то време, „савезнички“ Запад окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине. После Тоболска, где су извесно време били смештени, Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско Царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост.
   Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“… У бележницама Царевих кћери остала је записана песма под насловом „Молитва“, у којој су, између осталог, и овакви стихови: „А кад и гроб већ пред нама зине, / надљудска снага, од Тебе дата, /с усана наших у висине/ молиће кротко за џелата…“ Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике.Једном приликом је рекао мајци: „Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде“. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу.
   1/14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували Цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније је долазио, приметио је неку чудну промену код Царске Породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су Цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих.
   По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4. 17. јула стрељана је Царска Породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Стрељање су обавили странци – Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, нимилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову. Бољшевици су касније саопштили да је, због „контрареволуционарне делатности“, убијен само Цар Николај II; али истина се брзо прочула.
   Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск. Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски Цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977. године.
   Што се убица тиче, они су казну доживели још на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила.
   Због велике побожности и честитости, као и због хришћански поднете жртве за добро руског народа, Руска Загранична Црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године. У самој Русији, они су као месно поштовани свети, канонизовани на територији неких епархија Московске патријаршије, од којих је једна Јекатеринбуршка. У народу је, пак, поштовање Цара Николаја и његове породице изузетно велико, и православни се моле Светим Царским Новомученицима да их заступају пред престолом Божјим. Од чуда која су се тим молитвеним заступништвом збила навешћемо само једно, које се није десило Русу, но Шпанцу (1989). 48–годишњи Шпанац из Барселоне, Матео Гратакос Вендерел, неколико година тешко је патио од болова у пределу бубрега. Сва испитивања су показивала да је “ здрав“, и лекари су га убеђивали да умишља. Једне ноћи, кад су болови постали неиздрживи, он је, на граници очајања, почео да се моли Цару –Мученику да би га овај заступао пред Господом. Иако још није био православан, Матео је у свом дому имао Цареву иконицу, знао је његов живот и поштовао га. Те ноћи било му је лакше, а сутрадан је, на новом прегледу, откривено да је заиста болестан, и да има камен у бубрегу, који до тада лекари нису били у стању да нађу. У току наредних месец дана Матео се молио Цару и камен је био излучен без икакве хируршке интервенције. После овог догађаја, Матео је прешао на Православље.
   Сабравши се, као усрдни мученикољупци око новозасјале звезде Руске Цркве, о ономе који се својом вером и трпљењем уподобио Светима Борису и Глебу, рецимо и следеће: Велики слуго и угодниче Бога Живога, новомучениче Царе Николаје! Као Цар Сверуски и Самодржац, ти беше скроман и смеран животом својим. Хотећи испунити заповест Христову, ти, први од свију, јавио си се свима слуга, и, дивом духовним будући, срцем се нађе као дете, еда би приобрео Царство Небеско. Стога и ми, дивећи се блаженом смирењу твоме, кличемо ти овако:
Радуј се, кротки и тихи Царе!
Радуј се, пред Господом смерио си ходио!
Радуј се, животом својим гордост демонску победио си!
Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си!
Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи!
Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео!
Радуј се, страдалниче све земље руске!
Радуј се, Свети Царе Николаје, верни слуго Бога Живога!
   На крају, одмуцавши ово неколико речи о животу и подвизима благоверног руског цара Николаја II Романова, заблагодаримо Господу, Цару над царевима, Који нас је Крстом Својим научио да се Царство Његово, Царство вечне љубави и правде, задобија жртвом. Амин.
извор: www.spc.rs