Свети владика Николај, Беседа о последњој молитви Христовој за верне

Да сви једно буду као ти, оче, што си у мени и ја у теби (Јов. 17, 21)

  

   Милост је Божја велика, браћо; њу кад осети праведник - плаче, а кад је осети грешник - стиди се. По милости Божјој ми се чистимо, светлимо, спасавамо, усиновљавамо, сједињавамо са самим Богом. Но ово сједињење с Богом нека нико не разуме тако као да ми постајемо једнога бића с Богом и равни Богу. Никад ми нећемо бити једнога бића с Богом нити равни Богу у ономе смислу, у коме су Отац, Син и Дух Божји једнога бића и равни у бићу. Да сви једно буду, говори Спаситељ Оцу Своме за ученике Своје, као ти што си у мени и ја у теби мислећи на јединство љубави а не на јединство јестетства. Из љубави проистиче узајамна послушност, узајамна помоћ, узајамна милост, кротост, смерност, доброта, добра воља, пожртвовање. И кад Господ вели: будите савршени као што је савршен отац ваш небески (Мат. 5, 48), Он не мисли, да људе изједначи с Богом него да им покаже врховни пример савршенства у сваком добру. Јер многи учитељи људски истицали су и истичу пример савршенства у нечем и неком другом а не у Богу; чак су често учили људе злу и истицали им зло и примере зла као савршенство. Зато Господ и учи људе, да узму Оца небеског као пример сваког савршенства, и да се труде и устреме ка томе савршенству истинитом а не неком другом. По благодати Божјој ми се усиновљавамо, и бивамо сви једно у Христу Исусу (Гал. 3, 28). Но не бивамо богови; не бивамо равни са ипостасима Свете Тројице. Не заборавите, да је речено у Писму: и небо је нечисто пред Њим (Јов. 15, 15), тј. величанствене силе небеске, а камоли човек. Но по благодати Божјој, због страдања Господа Исуса, верни се узвишују у јединство с Богом по љубави и духу. Потрудимо се зато, да творимо вољу Божју, да бисмо се у истини узвисили на такву величанствену висину.
   О Господе Исусе, Боже наш, Боже сваке милости и доброте, подржи нас до краја у милости Твојој, и не разгневи се на нас, но опрости нам. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, књига 7, Глас цркве, Шабац, 2013.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Недеља 19. по Духовдану, 3.11.2013.

Чудотворна икона Пресвете Богородице ИЗБАВИТЕЉКА

Икона се празнује 17/4. октобра

О, Мајко Божија, помоћи и заштито наша, молимо Те да и нама Избавитељка будеш, јер се у Тебе надамо и увек Те од срца призивамо: смилуј се и помози, пожали и избави, приклони ухо Твоје и наше тужне и сузне молитве прими, и као свагда, умири и обрадуј нас који љубимо Твога беспочетног Сина и Бога нашег. Амин.


АКАТИСТИ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ, Образ светачки, Београд, 2011.

Архимандрит Тихон (Ракићевић), игуман манастира Студенице, ЦИЉ ПИСАЊА НЕМАЊИНОГ ЖИТИЈА Црква Светог Вазнесења Господњег, Чачак, 11.10.2014.

иди на You Tube везу: ДУХОВНА САБРАЊА- др Тихон (Ракићевић)

                                               
                             
                             

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА - ЧУВАР НАШЕ БУДУЋНОСТИ

   Вековно седиште српских архиепископа и патријарха у Пећи, стециште теолога, књижевника, уметника и најумнијих Срба минулих времена, у којем се чува богата уметничка и црквена баштина, које више од седам векова одолева освајачима и чува сећање на најславније, али и најтеже тренутке српске историје, дочекало је нови миленијум окружено бодљикавом жицом.
   Иза те жице скупила се, један уз други, четири дивна и висока храма. Чувају један другога, јер знају да су у крстовима њихових купола сабрани сви српски крстови, знају да је под њиховим сводовима рађана историја нашег народа. Но, знамо ли то и ми? Знамо ли да је Пећка Патријаршија камен темељац српске историје? Чезнемо ли ми за њом данас, као што су Јевреји некад чезнули за Јерусалимом?

                                           
   Не зна се тачан датум основања матичне цркве у Пећкој патријаршији. Зна се да је још за живота Светог Саве, првог архиепископа српског, на месту где река Бистрица напушта Руговску клисуру и улази у равницу омеђену Проклетијама, основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије. Ту је тридесетих година XII века Савин најбољи ученик и наследник на трону архиепископа све српске земље, Свети Арсеније Сремац, подигао храм Светим Апостолима и учинио га престолом поглавара српске Цркве. На такву одлуку није га подстакла само богомдана лепота природе, већ чињеница да се град Пећ налазио у самом географском центру српске државе. Кад је краљ Душан, у напону своје политичке моћи, одлучио да се прогласи царем Срба и Грка, у исто време је и старешина православне цркве у његовој проширеној држави имао да добије титулу патријарха. На Државном сабору у Скопљу, на Цвети 9. 4. 1346, свечано је проглашен за српског патријарха дотадашњи пећки архиепископ, ранији логотет Душанов, Јоаникије II, а већ седам дана касније, на сам Ускрс 16. 4. 1346, бугарски патријарх Симеон, са новим пећким патријархом Јоаникијем II и охридским архиепископом Николом, уз присуство целог сабора српске цркве, крунисао је Душана за цара Срба и Грка. Шест стотина шездесет година касније, манастир Пећка патријаршија додат је листи светске културне и природне баштине, и под заштитом је Унеска.

                                 
   Први храм манастира у Пећи красе монументалне фреске. Сведоче о високом богословском образовању наручилаца који су се угледали на најзначајније богомоље Цариграда и Солуна: Христос на престолу са Пресветом Богомајком и светим Претечом, Поклоњење Агнецу, сцене из живота Спаситељевог, причешће апостола, Вазнесење Христово у куполи, Силазак Светог Духа и прикази ктитора светитеља Саве и Арсенија. У 14. веку живописане су фреске Светих ратника, светог Саве - као ктитора светаго места сего, затим композиције које представљају упокојење патријарха Јоаникија и конац живота архиепископа Саве II.
У храму се налази саркофаг у коме је некад почивао свети Арсеније, затим онај у коме су биле свете мошти првог српског патријарха, Јоаникија II, а између је гробно место архиепископа Саве II.
   У Пећком летопису стоји да је век по довршењу цркве Светих апостола, архиепископ Никодим уз њу саградио цркву Светог Димитрија. У служби архиепископу Никодиму, Марко Пећки, српски писац са краја 14. века, пише: „Твоје усрђе ка Богу и топлоту вере ваистину казује часни храм, у част његовог угодника, добропобедног мученика Димитрија". Иконостас у цркви потиче из доба градње, док су фреске настале две деценије касније, ктиторским подвигом архиепископа Јоаникија II. Уз ктиторску фреску са натписом „Пресвета Богородице прими молбу раба твојего Јоаникија", запажамо редак циклус сцена из живота и страдања светог Димитрија Солунског, патрона храма. Необичну вредност имају портрети цара Душана, његовог сина Уроша и архиепископа Јоаникија, сликани вероватно у време установљења Патријаршије. Ту су и циклуси Великих празника, а сабори српских светитеља: Саве, Симеона и Милутина, пандан су приказима васељенских сабора и показују тежњу државе да у сопственом успону очува чистоту православне вере.

                                
   Наследник Никодимов на престолу српских архиепископа и једна од најзначајнијих личности српског средњег века, Свети Данило Други, наложио је 1330.-ог лета Господњег да се са јужне стране цркве Светих апостола направи храм посвећен Богородици Одигитрији.
   Светитељ Пећки Данило, велики духовник и бранитељ Свете Горе, неимар, дипломата, биограф и песник, довео је у Патријаршију неколико мајстора који су теолошки учено живописали Богородичин храм. Ове фреске су у доброј мери очуване до данас. Задржимо се, на трен пред представом ктитора. Небеском лепотом зрачи свети Данило II док скромно одевен држи Богородичин храм, а пророк Данило српског архиепископа препоручује Пресветој Богородици.
   Представе Распећа Христовог, Мироносица на гробу, Силаска у ад, Поклоњења агнецу и Успења Пресвете Богородице, блиске су уметничким идеалима 14. века.

Покров Пресвете Богородице

У време цара Лава Мудрог (или Философа), 911. године, било је свеноћно бденије у цркви Влахерне у Цариграду. Црква је била пуна народа. У позадини је стајао Свети Андреј Јуродиви, са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи, изнад народа се појавила Пресвета Богородица са распростртим омофором на рукама, као да покрива народ. Сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Свети Андреј, видећи Пресвету, показа на њу руком блаженом Епифанију. Данашњи празник је установљен да подсећа на тај догађај, али и непрекидно покровитељство Пресвете Богородице хришћанском роду. Њена помоћ, како појединцима тако и народима, безброј пута је потврђена. Овај празник је слава манастира Пећке Патријаршије.

                                     
   Између 1330. и 1337. године, Данило Пећки, градитељ Бањске, Дечана и многих других светиња, уз своју задужбину Богородичину цркву, подигао је у Пећи и цркву посвећену светом Николи, а испред храмова заједничку, красно осликану припрату са пиргом.
   Живопис цркве светог Николе дело је зоографа Радула са краја 17. века. Поред представе ктитора живописа, патријарха Максима, кога ка Христу води патрон храма, Радул је приказао српске светитеље: светог Саву, Симеона Мироточивог као монаха и архиепископе Арсенија I Данила II. У циклусу слика о светом Николи истиче се представа враћања вида светом Стефану Дечанском, што говори о дубокој побожности српских владара.
   Да је свети Данило Пећки остварио своју намеру да сагради припрату „достојну многога причања" сведочи нам један стари родослов у коме се каже: „Призренске цркве под, дечанска црква, пећке припрате, бањско злато, ресавско писаније не налази се нигде". И данас, мада лепоту првобитне припрате само слутимо, очи нам застају пред мермерним престолом светог Саве на коме су седели српски архиепископи и патријарси када су председавали црквеним саборима. Овде је сахрањен и патријарх Макарије, њен други ктитор. Од првобитног живописа очувана је значајна фреска Лозе Немањића са члановима светородне династије, од светог Симеона до тадашњег владара Стефана Душана. Над улазом у Богородичину цркву је живописан Данило други, како се заједно са светим Николом, клања Пресветој Богородици, приказаној као Живоносни Источник. Од појединачних представа најзапаженија је Богородица Млекопитатељница која као брижна мајка доји Сина Божијег. Од богатог живописа из доба патријарха Макарија запажамо фигуре српских и балканских пустињака: Петра Коришког, Прохора Пчињског, Јована Рилског, Гаврила Лесновнског и Јоаникија Девичког. Изузетно је и значајан календар Цркве, односно 365 ликова или сцена за сваки дан у години, као и прикази седам васељенских сабора.
   Упитајмо се поново: знамо ли да никад нисмо остали без свог Јерусалима, иако су се кроз историју државне границе мењале, држава се рађала и пропадала? Знамо ли да је тај наш Јерусалим Пећка патријаршија, Голгота и Васкрсење васцеле душе народне? Њен патријарашки престо јесте историјско, актуелно и вечно седиште Српске Православне Цркве, чије право име и јесте Пећка Патријаршија, а њени сводови - наше истинско небо којим нас кроз векове грли као својим омофором.

www. spc.rs

Матија Бећковић, УЧИНИ МИ ЉУБАВ

Учини ми љубав душо најнајнија

И укради се тајно најтајнија

Озари капље росе на паучју

И замахнуте звукове у звучју

Рђу што се круни с шарки галаксија

Склад и смисао склада хармонија

Хују у сазвучју зују сатрептаја

Не остави ме без тебе до краја

Не пречуј призови подари спокоја

Ал нека увек буде воља твоја

Учини ми љубав док је за видела

Зрако што си мркле мраке крозвидела

Не кршећи кристал који си пробила

Постала девица пошто си родила

Љубав која умре није ни живела

Највољенија од небеских тела

Прибрани цвете бобицо и шнало

Скупља живота чиодо коало

Владај надамном сило недозната

Да умрем што мање пре суђеног сата

Учини ми љубав за љубав љубави

Те славе која саму себе слави

Ако си једине једнине једнина

И без множине двојнице двојина

Кад све и свја си и свељубећа си

Само Бог ниси мајко божјег сина

А да Бог будеш сама си одбила

Да једини буде тај ког си родила

Како тебе не би нико прослављао

Већ оног што ти је божански дар дао 

Учини ми љубав љубави једина

Мати свог оца кћери свога сина

Жено и девојко љубави и дете

Аја Софијо Свемајко планете

Утробе сам се твоје зажелео

Да опет будем спокојан и цео

Откад се срело и спојило двоје

Двоје је једно а Једно је Троје

Варницо луча свевасељенскога

Љубави има колико и Бога

 

Учини ми љубав пошаљи поруку

И на даљински спусти своју руку

Ил се из облака без скајпа и сајта

Линкуј без линка и без гигабајта

Сети се песника који не постоје

А једино вреде због љубави своје

 А по Павлу и да планине помераш

Ништа си ако и љубави немаш

Књиго исписана изнутра и споља

Виртуелнога Константинопоља

Учини ми љубав створе неимени

Да ја не живим него ти у мени

Спавај све моје од света старије

Кад год се пробудиш никад касно није

Да с мртве тачке кренеш испочетка

Звездо новога небеског поретка

Сад кад је јабука она нагрижена

Коју на превару проба прва жена

И због које смо изгнани из раја

Постала знамење и новога краја

Учини ми љубав јање небодано

Чедо омиљено зрно овејано

Јагодо цветићу јечму мокра птицо

Струницо грлицо

ти једномужицо

Куло што гледа ка Дамаску граду

Стадо дивокоза на гори Галаду

Љубав је као и јеврејска брава

Ко једну откључа друге закључава

Запамти ми име познај удостоји

Да ми се и смрт и живот омоји

Учини ми љубав кћи јерусалимска

Као што написа рука дамаскинска

Кад се без мајке на небу родио

А без оца на земљи рођај поновио

Тад су се небо и земља венчали

А које је које више нису знали

Знали су да нико није на губитку

Док год буде била љубав на добитку

Ни песник ожењен на гори небеској

Ни муза удата на плочи земаљској

Манастир Милешева

Учини ми љубав ако си у моћи

Да се из мрке мрклине изноћи

Преко лешева се зло и горе гложе

За хаос какав се пожелети може

Учини краја Иродовој влади

И поколењима новорођенчади

Ујасни утачни услиши песника

Док се звезде држе закона језика

А зупчаником око звездарника

Управља слово и надграматика

Учини ми љубав не буди ненежна

У слепа времена стидна безнадежна

Изврнуо се космос на поставу

И окренула небеса на главу

Породи нову звезду некретницу

Нека избаци свемир постељицу

И румена зора с наличја осване

И објави свету са супротне стране

Као спас и излаз водиља и весник

Јер Бог је велик и страшан је песник

Учини ми љубав гласком се огласи

Устави расуло часа не почаси

Јер непорушива си и непотрошива си

И недомислива си и несазнатива си

И недомашена си и неисцрпива си

И незаходива си и неразрешива си

И недокучива си и несместива си

И неупоредива си и нетакнута си

И несвењива си и неизецива си

Учини ми љубав сад на концу конца

Да опет осетим на лицу зрак сунца

Спаси кад Спаса ти родила јеси

Лептира и мравка и све под небеси

И само сијај сјати не престаји

Сијај сијањем што из Тебе сјаји

Карамракове пламену предаји

И све грехове у сјају окаји

Док се свако слово у Књизи осјаји

И глеђ језика се у песми засјаји

из песничког рукописа, ПОЛИТИКА, културни додатак, 11.10.2014.

                                                            

СВЕЧАНИ ДОЧЕК ИКОНЕ Пресвете Богородице Тројеручице Чачак, 19.10.2014.

 

Храм Вазнесења Господњег у Чачку, по благослову Његовог Преосвештенства, Епископа жичког, Господина Јустина, организује свечани дочек Чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице.

Позивамо све верне грађане да 19. октобра у 15.30 часова молитвено дочекамо икону Пресвете Богородице Тројеручице која ће литијски бити пренета у Саборни Храм у Чачку.

Верници ће моћи да се поклоне овој великој Светињи до суботе 25. октобра.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Недеља 18. по Духовдану, 12.10.2014.

            

                             

                                 

                                                         

        

        

Манастир Вазнесење, Михољдан, 12.10.2014.

Злата Коцић, (ЗИДАЊЕ) Одраз у води

Ж као житије, И као Исус, Ч као чудо, А као анђео.

Ж као жито, И као извор, Ч као човек, А као аз.

Ж као жар, И као истина, Ч као чисто, А као арија.

ЖИ као жизан, ЧА као чаша

Нека буде ЧАША ЖИЗНИ.

Чаша причесна, приче сна

да приљубиш усне на јави.

У љубави усни на јави.

У љубави усни. Најави

ЖИ као живот, ЧА као чар

на земљи - жичару к небу.

О, додај,

Боже,

драги камен за крст

и амин.



ПРЕОБРАЖЕЊЕ - 20 година Жичког духовног сабора, Краљево, 2011.

Митрополит Антоније(Блум), Мајка Божија и упокојени

  У име Оца, Сина и Светога Духа.
   Кад год неко нама драг оде из овоземаљског живота и уђе у вечност, молимо се да га милост Божија, односно љубав Божија, обавије и уведе у вечну радост која је у Богу. За упокојене, по правилу, молимо се сваке суботе, као и у посебним приликама. Суботом, пак, то чинимо у посебном контексту: молимо се и Мајци Божијој и певамо у Њену славу. није случајно нити безразложно што су две молитве међусобно испреплетене.
   Када се молимо за упокојене, не тражимо од Бога да буде неправедан према њима и да им драговољно опрости грехе, и да не одбаци оне који су Њега одбацили и нису у стању да опште са Њим пре него што их прожме љубав Божија као што сунчева топлота прожима хладна земаљска тела. Ми се молимо за упокојене, сведочећи тиме да они нису узалудно живели на земљи; да су, док су били на земљи, запалили у нашим срцима пламен - пламен захвалности, страхопоштовања, пламен љубави. Тај пламен може бити мали или велики, може бити само треперава светлост свеће, а може бити и налик на пламени грм који сија свом славом љубави Божије, Његовог божанског присуства. Када се молимо за упокојене, сведочимо да смо од њих примили поруку - поруку истине, вере, наде, радости; да су нам они били пут ка Богу, да су нам отворили врата која воде у живот вечни; јер се вечни живот састоји у познању Бога живога.
   Молимо се управо Њему, јер Он није Бог мртвих него Бог живих. И ако наша љубав може бити бесмртна, ако Стари завет може рећи да је љубав јача од смрти - колико тек ми можемо рећи да је љубав божија у Христу јача од било чега - између осталог, нарочито од смрти, јер је у Христу смрт поражена, пакао разорен, живот потекао попут бујице из гроба Васкрсења.
   То је разлог што се обраћамо Богородици, и молитвом и славословљем, радјући се томе што је Она једна од нас, жена међу женама, а ипак - Жена као ниједна друга због величанствености и савршенства Њеног даривања себе Богу, Њене прозирности за Бога, Њене гипкости у стваралачким рукама Божијим. Заиста, захваљујући управо томе што је Она била у стању да верује безрезервно, уистину јуначки, Оваплоћење је омогућено! Она је заиста Мајка Живота, али не као прва Ева, мајка свих оних који живе не земљи а осуђени су једног дана да оду из овог живота. Не, Она је Мајка Живота јер је донела на свет Живот Вечни; Сам Бог је постао човек, Син Божији, који је у Њој, али и кроз Њу постао Син човечији.

                          
          Она је такође морала да умре, као и Христос, у потпуном јединству и заједници са нама; али умрла је неодвојиво сједињена са Богом, Коме је дала своју душу и тело, својим животом без резерве. И заиста, као што се каже у једној од црквених молитава, гроб и смрт нису успели да је заробе. Да - Она је тако присаједињена вечном животу својим потпуним даривањем себе Богу и јединству са Христом, да је васкрсла жива, и постала, после Христа, први плод свих оних који су живели на земљи, отишли из овог земаљског живота и ушли у вечност. Она је једина, после Христа који је ступио у вечност у пуноћи, ушла тамо и телом и душом; ми чекамо славно славно васкрсење последњег дана, када ће се живе душе, чисте, обновљене покајањем, нашим скрушеним сузама и опране у крви Јагњета поново сјединити са телом и устати - оваплоћена људска природа изнад смрти, изнад греха, изнад свега што је мање од заједнице са Богом, као што нам је обећано: да ће доћи дан када ће Бог бити у свему.
   А када се молимо Богородици, за преминуле, то су мисли које су нам у срцу и уму. Да, смрт је побеђена, и имамо доказ за то у личности Мајке Божије, а не само у јединственој Христовој победи. Али, можемо ли се ми, слаби, неодлучни у вери, надати да ћемо је следити у вечности? Да, ако се од Ње научимо тој прозирности која је омогућила да светлост Божија просија кроз Њу, тој преданости која јој је омогућила да постане сасуд Оваплоћења; том даривању себе,
 јуначком, храбром, саможртвеном које јој је омогућило да буде Мајка нашег Спаситеља.

                              

    Морамо имати на уму речи Светог Павла, или пре Христове речи Павлу, када је осетио да није у стању да испуни своју земаљску мисију и када је тражио снагу за то: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује - не у лењости, не у кукавичлуку, не, већ у тој немоћи која је савршена преданост.
   Научимо се од Мајке Божије да се предамо тако да нас живот Божији прожме; и помолимо за све упокојене који су ушли у вечност у сумраку који треба да се просвети; заиста, и више од тога: да буде испуњен светлошћу, по речима Светог Григориј Паламе, као чисти кристали који ни најмање не задржавају светлост која тече кроз њих, већ је штавише рефлектују у свим правцима кроз многе, многе фасете својих јединствених личности...
   Надајмо се, верујмо, предајмо се, учимо, и прославимо Мајку Божију и Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа! Амин.


2. септембар 1989.
Изворник: http://masarchive.org
превод: Милена Тејлор

СВЕТИГОРА, бр. 238, Успење, септембар, 2014.