Кад год неко нама драг оде из овоземаљског живота и уђе у вечност, молимо се да га милост Божија, односно љубав Божија, обавије и уведе у вечну радост која је у Богу. За упокојене, по правилу, молимо се сваке суботе, као и у посебним приликама. Суботом, пак, то чинимо у посебном контексту: молимо се и Мајци Божијој и певамо у Њену славу. није случајно нити безразложно што су две молитве међусобно испреплетене.
Када се молимо за упокојене, не тражимо од Бога да буде неправедан према њима и да им драговољно опрости грехе, и да не одбаци оне који су Њега одбацили и нису у стању да опште са Њим пре него што их прожме љубав Божија као што сунчева топлота прожима хладна земаљска тела. Ми се молимо за упокојене, сведочећи тиме да они нису узалудно живели на земљи; да су, док су били на земљи, запалили у нашим срцима пламен - пламен захвалности, страхопоштовања, пламен љубави. Тај пламен може бити мали или велики, може бити само треперава светлост свеће, а може бити и налик на пламени грм који сија свом славом љубави Божије, Његовог божанског присуства. Када се молимо за упокојене, сведочимо да смо од њих примили поруку - поруку истине, вере, наде, радости; да су нам они били пут ка Богу, да су нам отворили врата која воде у живот вечни; јер се вечни живот састоји у познању Бога живога.
Молимо се управо Њему, јер Он није Бог мртвих него Бог живих. И ако наша љубав може бити бесмртна, ако Стари завет може рећи да је љубав јача од смрти - колико тек ми можемо рећи да је љубав божија у Христу јача од било чега - између осталог, нарочито од смрти, јер је у Христу смрт поражена, пакао разорен, живот потекао попут бујице из гроба Васкрсења.
То је разлог што се обраћамо Богородици, и молитвом и славословљем, радјући се томе што је Она једна од нас, жена међу женама, а ипак - Жена као ниједна друга због величанствености и савршенства Њеног даривања себе Богу, Њене прозирности за Бога, Њене гипкости у стваралачким рукама Божијим. Заиста, захваљујући управо томе што је Она била у стању да верује безрезервно, уистину јуначки, Оваплоћење је омогућено! Она је заиста Мајка Живота, али не као прва Ева, мајка свих оних који живе не земљи а осуђени су једног дана да оду из овог живота. Не, Она је Мајка Живота јер је донела на свет Живот Вечни; Сам Бог је постао човек, Син Божији, који је у Њој, али и кроз Њу постао Син човечији.
Она је такође морала да умре, као и Христос, у потпуном јединству и заједници са нама; али умрла је неодвојиво сједињена са Богом, Коме је дала своју душу и тело, својим животом без резерве. И заиста, као што се каже у једној од црквених молитава, гроб и смрт нису успели да је заробе. Да - Она је тако присаједињена вечном животу својим потпуним даривањем себе Богу и јединству са Христом, да је васкрсла жива, и постала, после Христа, први плод свих оних који су живели на земљи, отишли из овог земаљског живота и ушли у вечност. Она је једина, после Христа који је ступио у вечност у пуноћи, ушла тамо и телом и душом; ми чекамо славно славно васкрсење последњег дана, када ће се живе душе, чисте, обновљене покајањем, нашим скрушеним сузама и опране у крви Јагњета поново сјединити са телом и устати - оваплоћена људска природа изнад смрти, изнад греха, изнад свега што је мање од заједнице са Богом, као што нам је обећано: да ће доћи дан када ће Бог бити у свему.
А када се молимо Богородици, за преминуле, то су мисли које су нам у срцу и уму. Да, смрт је побеђена, и имамо доказ за то у личности Мајке Божије, а не само у јединственој Христовој победи. Али, можемо ли се ми, слаби, неодлучни у вери, надати да ћемо је следити у вечности? Да, ако се од Ње научимо тој прозирности која је омогућила да светлост Божија просија кроз Њу, тој преданости која јој је омогућила да постане сасуд Оваплоћења; том даривању себе,
јуначком, храбром, саможртвеном које јој је омогућило да буде Мајка нашег Спаситеља.
Морамо имати на уму речи Светог Павла, или пре Христове речи Павлу, када је осетио да није у стању да испуни своју земаљску мисију и када је тражио снагу за то: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује - не у лењости, не у кукавичлуку, не, већ у тој немоћи која је савршена преданост.
Научимо се од Мајке Божије да се предамо тако да нас живот Божији прожме; и помолимо за све упокојене који су ушли у вечност у сумраку који треба да се просвети; заиста, и више од тога: да буде испуњен светлошћу, по речима Светог Григориј Паламе, као чисти кристали који ни најмање не задржавају светлост која тече кроз њих, већ је штавише рефлектују у свим правцима кроз многе, многе фасете својих јединствених личности...
Надајмо се, верујмо, предајмо се, учимо, и прославимо Мајку Божију и Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа! Амин.
2. септембар 1989.
Изворник: http://masarchive.org
превод: Милена Тејлор
СВЕТИГОРА, бр. 238, Успење, септембар, 2014.
Нема коментара:
Постави коментар