Помен песникињи Десанки Максимовић у Бранковини

Да почива у порти храма Светог архангела Михаила у живописној Бранковини заслужила је својом приврженошћу за Цркву и народ српски.

фото: Мошо Одаловић

-Била је велика част срести се са њом овде у Бранковини. Увек ћу је памтити, а о њеном животу и делу још студиозније сазнаваће нове генерације, беседио је Епископ шабачки г. Лаврентије на годишњем парастосу знаменитој песникињи и члану Српске академије наука и уметности Десанки Максимовић.

    Као кћи сеоског учитеља Михаила, Десанка Максимовић дане детињства провела је у Бранковини, чији су предели, срдачност и доброта домаћина оставили траг у њеној песничкој природи. Стварала је неуморно до пресељења у вечност, 11. фебруара Лета Господњег 1993. Годишњи помен прилика је да још једном сви упутимо благодарје и молитве за душу најлепшем перу српске лирике. И ове 2016. године, крај гроба Десанке Максимовић сабрало се свештенство Шабачке и Ваљевске епархије, родбина, представници Задужбине "Десанка Максимовић", Спомен – комплекса музеја у Бранковини, Матичне библиотеке "Љубомир Ненадовић" Ваљево, као и поштоваоци њеног дела.
   Након парастоса, којим је началствовао Епископ шабачки г. Лаврентије, у старој школи где се налази и Десанкина спомен-соба приређене су агапе за учеснике сабрања у част знамените поетесе.

   Извор: Епархија ваљевска, 16.2.2016.
   www.spc.rs
                             

ГЛАС МОНАХИЊЕ

Слатко је ћутати.

Чини ми се да сам њива што под снегом снива,

да сам у земљи скривено зрно жита.

Не тиче ме се шта се у свету збива,

ни ко за чим у животу хита.

Не знам пролазе ли векови или минути.

Нити ми се шта пита, нити саопштава.

Добро ми је као стени што у мраку ћути,

као коме ко под травом спава.

Сада ми сасвим друкчије изгледа

све што је међу људима било,

и нечије речи и нечија рука бледа,

и сто за којим се смејало и пило.

Самилосно сад гледам, као из раја,

кроз ћелијска мутна стакла,

људске жудње и грехе без краја

и све чега сам се некад срцем такла.

И ништа више немам да кажем коме,

и што бих чути могла, за мене није.

Чини ми се да сам шкољка над којом се таласи ломе,

да сам њива изнад које ветар вије.

Свети Теофан Затворник, Недеља Митара и Фарисеја

   ПОНЕДЕЉАК

   Сада нам апостол указује на "скривеног човека срца", као на предмет наших најмарљивијих брига и старања. Ми смо дужни да се украсимо образујући га у себи. А, шта је, заправо, скривени човек срца? То је човек који се образује у срцу, када се у њему зацаре добра расположења и осећања. Прегледај ова расположења и осећања и видећеш лик скривеног човека срца. Ево тих расположења! Примивши Божанску силу за живот и побожност, и са своје стране уложивши сву ревност, пише свети Петар, пројавите у вери вашој врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању тппљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав (2.Пт.1,5-7). Слично томе и свети Павле набраја унутрашња добра расположења: Плод Духа јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал.5,22-23). И још: Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост... а поврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир Божији нека влада у срцима вашим (Кол.3,12-15). Сложи из свих ових красота, као из некаквих делова, једно духовно тело, и имаћеш велелепни лик скривеног човека срца. Затим поревнуј да се и у твоме срцу зацари сличан човек.

Сретење- Господњи или Богородични празник?

   Када се питање наведено у наслову постави обично се застане са одговором. Даље се често дају одговори, али без довољне аргументације. Код литургичара Лазара Мирковића се налази одговор на ово питање.
   У делу Хеортологија прота Мирковић бележи да  Сретење спада у дванаест Великих празника, али не спада у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12 празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“.
   Године Господње 2015. смо имали прилику да видимо поредак службе празника Сретења у обједињавању са недељном васкрсном службом. Детаљи се могу видети у Типику за ову годину.

   Било да кажемо Сретење Господње или Сретење Богородично нећемо погрешити. Разлог за то је што већ и само име Богородица указује на Бога, Сина Божијег Оваплоћеног Богочовека Исуса Христа. Православни иконопис и фрескопис чувају ову поруку кроз уобичајеност сликања Богородице са Богомладенцом у наручју. Петрос Василијадис пише да би се те иконе могле назвати и Христос са Богородицом, јер ликовна композиција пројављује пажњу и љубав коју Пресвета Дјева упућује ка Богомладенцу као спасењу света, али и себе. Томе би могла да поучи и чињеница да се у савременом поретку Проскомидије око Агнеца Христа у Сабору спасених заједно са светитељима налази и Пресвета Дјева. Христос је Извор спасења, као и Темељ и Смисао сваког хришћанског празника. Сретење је и Господње и Богородично.

   Антрфил:
   Реч „срећа“ није светописамски ни светопредањски израз, иако се у хришћанској свакодневници често употребљава. Изворнији израз је радост. Можда би реч срећа своје хришћанско значење могла да добије у светлу празника Сретења. Радост сретања Светог Симеона Богопримца са Богомладенцом Христом би могла да постане критеријум нашег доживљавања среће.

                                             презвитер Александар Р. Јевтић
     (Рад је објављен у часопису Православни мисионар бр. 342)
     извор: eparhija-zicka.rs

Хор Сретенского монастыря

Конь, Хор Сретенского монастыря, юбилейный концерт И.Матвиенко, 29.1.2010.

МАЛИ ЧОВЕК, Беседа у недељу 37. по Педесетници

   Некада давно, пре две хиљаде година, живео је на земљи један човек. Мали човек у дословном смислу те речи, био је ниског раста. И овај човек је тежио власти и богатству, био је упоран у својој тежњи, био је властољубив и похлепан. За овакве се каже: «мали и одвратан», и врло често у историји овакви људи заузимају нека важна и кључна места, јер их физичко стање вуче ка освајању власти. Из историје знамо многе такве људе.

ОСТРОШКИ СВЕТИОНИК: професор Благоје Рајковић

Јосиф Бродски, Сретење

Стихотворение Иосифа Бродского читает священник Александр Шмеман.Музыка митрополита Волоколамского Илариона (Алфеева)

извор: Культурный центр Русская неделя, 2.3.2012.

Када је у цркву Она први пут унела
Дете, унутар ње, међу људима
Који су тамо непрекидно боравили
Свети Симеон и пророчица Ана су били.
И старац узе Дете из руку
Маријиних; и три човека око
Детета стајаху, попут лелујавог рама,
Тога јутра, заборављени у сенци Храма.
Тај Храм окруживаше их као утихла шума,
Од погледа људи и од погледа небеса
Врхови скриваху, распрострвши се,
тога јутра Марију, пророчицу, старца.
И само на теме случајном зраком
Светлост је Детету падала; али Он још ништа
Није знао и гласио се снено,
Почивајући на снажним рукама Симеона.
А старцу овом беше речено
Да неће видети смртну таму
Пре но што Сина Господњег види.
Десило се. И старац прозбори:
„Данас,
Некада изречене и сачуване речи,
Ти, с миром, Господе, разрешаваш ме;
Јер очи моје видеше то
Дете: Он је Твоје настављење и светлост,
Источник за идолопоклоничка племена
И слава Израиља у Њему је.“ – Симеон
Ућута. Све их тишина прекри.
Само ехо тих речи дотицао је строп,
Кружио је неко време
Над главама њиховим, једва шумећи
Под сводовима Храма, као нека птица
Која може да узлети, али нема снаге да се спусти.
И чудно им је било. Била је тишина
Не мање чудна од речи. Збуњена,
Марија ћуташе. „Какве су то речи...“
И старац је рекао, окренувши се Марији:
„У Положеном сада на рамена Твоја
Пад је једних а узвишење других,
Предмет свађе и повод раздорима.
А истим оружјем, Марија, којим ће
Мучена бити плот Његова, Твоја
Душа биће рањена. Раном сваком
Биће Ти дато да видиш шта је сакривено дубоко
У срцима људи, као неким оком.“
Завршио је и кренуо ка излазу, за њим су
Марија, погнута и тежином година
Погрбљена Ана, ћутке гледале.
Он је ишао, смањујући се значајем и телом
За те две жене под окриљем стубова.
Прогоњен њиховим погледима, он
Је ходао по замрзнутом Храму пустом
Кроз бели магличасти пролаз врата.
И корак је био старачки чврст.
Само глас пророчице позади када
Се разлегао, он је свој корак успорио мало:
Али тамо нису њега дозивали, већ Бога
Пророчица беше почела да слави.
И врата су се приближавала. Одежде и чела
Већ се ветар дотакао, и у уши право
Продирао је шум живота изван зидова Храма.
Ишао је да умре. И није на уличну вреву
Он, врата отворивши рукама, крочио,
Већ у глувонемо царство смрти
Ишао је простором без чврстине,
Ослушкивао је: време прекину звук.
И лик Детета са сијањем око
Паперјастог темена смртним путем
Душа Симеонова носила је пред собом,
Као неко кандило у тој црној тами,
У којој до тад још нико
Пут себи не могаше да озари.
Кандило је светлело, а пут се ширио.

ЛИК БОГОРОДИЦЕ

Овог лета вршена је рестаурација композиције „Сретење“ изнад Олтара у Богородичиној Цркви Манастира Студенице. Ова композиција је из 1208. године али је портрет Богородице пресликан 1568. године.

извор: Манастир Студеница

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Недеља Закхеја, 14.2.2016.

                                         

Манастир Вазнесење

Преподобни Јустин Ћелијски, Беседа 4. на Сретење Господње 1977. године у манастиру Ћелије

   У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас празнујемо Сретење. Ко се то срео са ким? Срео се човек са Богом. То је најчудеснији догађај у овоме свету. Као што је некада сам Апостол Тома посумњао у Васкрсење Господа Христа: "Нећу веровати док не метнем руке своје у ребра Његова"[1]. Господ је задовољио ту безазлену жељу Свога Ученика и Свога Апостола, и јавио му се, да би збиља метнуо руку своју у ребра Спасова. И потврдио је на најочигледнији начин оно што ми сви желимо, оно што ми сви чекамо - то је победа над смрћу, Васкрсење из мртвих.