ПОНЕДЕЉАК
Сада нам апостол указује на "скривеног човека срца", као на предмет наших најмарљивијих брига и старања. Ми смо дужни да се украсимо образујући га у себи. А, шта је, заправо, скривени човек срца? То је човек који се образује у срцу, када се у њему зацаре добра расположења и осећања. Прегледај ова расположења и осећања и видећеш лик скривеног човека срца. Ево тих расположења! Примивши Божанску силу за живот и побожност, и са своје стране уложивши сву ревност, пише свети Петар, пројавите у вери вашој врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању тппљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав (2.Пт.1,5-7). Слично томе и свети Павле набраја унутрашња добра расположења: Плод Духа јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал.5,22-23). И још: Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост... а поврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир Божији нека влада у срцима вашим (Кол.3,12-15). Сложи из свих ових красота, као из некаквих делова, једно духовно тело, и имаћеш велелепни лик скривеног човека срца. Затим поревнуј да се и у твоме срцу зацари сличан човек.
УТОРАК
Господа Бога освећујте у срцима својим (1.Пт.3,15). Освећење Господа у срцу је душа и дух раније описаног скривеног човека срца. Као што је у почетку Бог у тело човечије, које је створио из честица праха, удахнуо дух живота и тиме човек постао оно што јесте, тако и скривени човек срца, сачињен из наведених врлина, постаје прави духовни човек само када срцем буде освећивао Господа Бога, као што читамо и у молитви Господњој: Да се свети име твоје. Ако тога нема, човек који је само нагомилао речене врлине ће представљати мртворођено дете које нема духа живота. Нека ово знају они који мисле да могу да прођу само са неколико врлина, без икаквог односа према Богу! А шта значи светити Бога у срцу? Значи - непрестано имати страх Божији; увек имати мисао о Његовој свудаприсутности; свом ревношћу ревновати да се у сваком тренутку нађемо благоугодни пред Њим и са сваким страхом се чувати свега Њему неугодног; а нарочито, предати Његовој Очинској бризи сав свој и времени и вечни живот, те све што нам се дешава примити смирено, послушно и са благодарношћу, као да из саме Његове руке долази.
СРЕДА
Један од књижевника је упитао Господа: Која је прва заповест од свих? Господ је одговорио: Љyби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповест. И друга је као и ова: Јбy6у ближњега свога као самога себе. Друге заповести веће од ових нема (Мк. 12,30-31). И ово узимамо као допуну изображења лика скривеног човека срца. Освећење Господа је дух тог човека, љубав је душа, а све остале врлине су његови удови: једна је - рука, друга - нога, једна - око, ухо или језик. Напомињање овога је врло потребно, јер се понекад дешава да човек, сматрајући добра дела коначном врлином, мисли да више ништа није потребно, потпуно заборављајући на Господа и на љубав. Добра дела без вере и жеље да се Богу угоди - нису света, као уосталом ни неосвећени дом или соба без икона. Немајући у себи љубави, она су слична здању пуном беживотних статуа, које су уз то буђаве и одишу мемлом. Нека ово зна свако и нека се постара да, почевши у себи да зида новога човека, пред себе постави Господа, на коме нема никакве мане.
ЧЕТВРТАК
Удовица је у црквену благајну (у црквену кутију за прилоге) ставила две лепте (два динара отприлике). Ипак, Господ је рекао да је она ставила више од свих, премда су други стављали и велике новчанице. Шта је дало превагу њеном прилогу? Очигледно - намера са којом је учињен прилог. Видиш ли како је различита врлина без осећања и из навике, од врлине из душе и срца? Вредност једног дела не произилази из његовог спољашњег извођења, него од унутрашњег расположења. Због тога се може десити да једно дело, изврсно у сваком погледу, пред Богом буде сасвим безвредно, а дело, наизглед безначајно - да буде оцењено као драгоцено. Свима је јасно шта одатле следи. Но, нека нико не помисли да занемари спољашње и да се ограничи само на унутрашње. Удовица не би стекла похвалу да је себи рекла: "Имам жељу и ја да приложим. Међутим, шта ћу да радим? Имам само две лепте. Ако их дам, остаћу без ичега". Она је, напротив, имала жељу и остварила је, предавши свој живот у руке Божије. Чак и да није ништа приложила, нико је не би осудио - ни људи, ни Бог. Но, тада не би показала расположење које је издвојило из реда свих других и учинило је славном по читавом хришћанском свету.
ПЕТАК
Набројавши врлине за које треба да имамо сву ревност по примању благодатних сила, апостол је као подстрек још навео: Кад ово све имате и умножава се у вама то вас неће учинити нерадним и неплодним за познање Господа нашега Исуса Христа (2.Пт.1,8). Које су то врлине већ је наведено у поуци за понедељак. Сада додајмо још и то, да њих не треба само једном показати, већ их свагда у себи носити. Њих треба укоренити у души и не дозволити да остану на једном степену, већ их све више и више умножавати и разрастати у сили и плодности. Само у том случају, говори (апостол), нећеш бити нерадан и неплодан за познање Господа нашег Исуса Христа. До познања Господа долази онај који верује у Њега и исповеда га. Ти кажеш да верујеш! Пази само да та вера не буде без дејства и неплодна. Шта треба да радим да моја вера не би била таква? Труди се у свакој врлини. Где су они који тврде да је довољно само веровати и да осим тога ништа није потребно?! Ко тако мисли - слеп је (2.Пт.1,8-9).
СУБОТА
Да би упечатљивије представио истину да се свагда треба молити и не клонути, тј. не падати у униније уколико се молитва не услиши брзо - Господ је казао причу о томе како је судија, који се ни Бога није бојао ни људи стидео, најзад испунио молбу удовице и то једино због тога што му она није давала мира. Кад, дакле, тако огрубели човек није издржао пред непрестаним молбама, неће ли утолико пре човекољубиви и милостиви Бог испунити молитве које му се стално са сузама и скрушеношћу приносе. Ето, дакле, одговора на питање зашто наше молитве често остају неуслишене. Ми се не молимо усрдно, него само као успут, и притом тако да, помоливши се једном данас, сутра очекујемо да нам се испуни молитва, не мислећи да је требало да се ознојимо или заморимо на молитви. Наша молитва се не чује и не испуњава, будући да ни сами не испуњавамо како треба закон усрдне и уздајуће молитве.
НЕДЕЉА МИТАРА И ФАРИСЕЈА
Јуче нас је Јеванђеље учило упорној молитви, а сада нас учи смирењу или осећању лишености права на услишање. Не присвајај себи право да мораш бити услишен, него приступај молитви као онај који није достојан никакве пажње, и који себи даје смелост да отвори уста и да узнесе молитву ка Богу једино због бескрајног снисхођења Господњег према нама беднима. Нека ти не долази на мисао: "Ја сам то и то урадио. Према томе, дај ми то и то". Било шта да урадиш, себе сматрај дужником, јер си био дужан да учиниш [добро]. Да ниси учинио, подвргао би се казни, а пошто си учинио, нема за шта да очекујеш награду, будући да ниси учинио ништа нарочито. Фарисеј је, међутим, пребројао своја права на услишање, да би из цркве изашао празан. Рђаво код њега није било то што је радио као што је рекао: тако је он и требало да ради. Рђаво је што је он то износио као нешто особито. На тако нешто, међутим, није требало ни помишљати. Избави нас, Господе, од овог фарисејског греха! Иако речима ретко ко говори као он, у срдачном осећању ретко ко му није сличан. Јер, због чега се људи рђаво моле? Због тога што себе сматрају исправним пред Богом.
извор: www.svetosavlje.org
Сада нам апостол указује на "скривеног човека срца", као на предмет наших најмарљивијих брига и старања. Ми смо дужни да се украсимо образујући га у себи. А, шта је, заправо, скривени човек срца? То је човек који се образује у срцу, када се у њему зацаре добра расположења и осећања. Прегледај ова расположења и осећања и видећеш лик скривеног човека срца. Ево тих расположења! Примивши Божанску силу за живот и побожност, и са своје стране уложивши сву ревност, пише свети Петар, пројавите у вери вашој врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању тппљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав (2.Пт.1,5-7). Слично томе и свети Павле набраја унутрашња добра расположења: Плод Духа јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал.5,22-23). И још: Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост... а поврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир Божији нека влада у срцима вашим (Кол.3,12-15). Сложи из свих ових красота, као из некаквих делова, једно духовно тело, и имаћеш велелепни лик скривеног човека срца. Затим поревнуј да се и у твоме срцу зацари сличан човек.
УТОРАК
Господа Бога освећујте у срцима својим (1.Пт.3,15). Освећење Господа у срцу је душа и дух раније описаног скривеног човека срца. Као што је у почетку Бог у тело човечије, које је створио из честица праха, удахнуо дух живота и тиме човек постао оно што јесте, тако и скривени човек срца, сачињен из наведених врлина, постаје прави духовни човек само када срцем буде освећивао Господа Бога, као што читамо и у молитви Господњој: Да се свети име твоје. Ако тога нема, човек који је само нагомилао речене врлине ће представљати мртворођено дете које нема духа живота. Нека ово знају они који мисле да могу да прођу само са неколико врлина, без икаквог односа према Богу! А шта значи светити Бога у срцу? Значи - непрестано имати страх Божији; увек имати мисао о Његовој свудаприсутности; свом ревношћу ревновати да се у сваком тренутку нађемо благоугодни пред Њим и са сваким страхом се чувати свега Њему неугодног; а нарочито, предати Његовој Очинској бризи сав свој и времени и вечни живот, те све што нам се дешава примити смирено, послушно и са благодарношћу, као да из саме Његове руке долази.
СРЕДА
Један од књижевника је упитао Господа: Која је прва заповест од свих? Господ је одговорио: Љyби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповест. И друга је као и ова: Јбy6у ближњега свога као самога себе. Друге заповести веће од ових нема (Мк. 12,30-31). И ово узимамо као допуну изображења лика скривеног човека срца. Освећење Господа је дух тог човека, љубав је душа, а све остале врлине су његови удови: једна је - рука, друга - нога, једна - око, ухо или језик. Напомињање овога је врло потребно, јер се понекад дешава да човек, сматрајући добра дела коначном врлином, мисли да више ништа није потребно, потпуно заборављајући на Господа и на љубав. Добра дела без вере и жеље да се Богу угоди - нису света, као уосталом ни неосвећени дом или соба без икона. Немајући у себи љубави, она су слична здању пуном беживотних статуа, које су уз то буђаве и одишу мемлом. Нека ово зна свако и нека се постара да, почевши у себи да зида новога човека, пред себе постави Господа, на коме нема никакве мане.
ЧЕТВРТАК
Удовица је у црквену благајну (у црквену кутију за прилоге) ставила две лепте (два динара отприлике). Ипак, Господ је рекао да је она ставила више од свих, премда су други стављали и велике новчанице. Шта је дало превагу њеном прилогу? Очигледно - намера са којом је учињен прилог. Видиш ли како је различита врлина без осећања и из навике, од врлине из душе и срца? Вредност једног дела не произилази из његовог спољашњег извођења, него од унутрашњег расположења. Због тога се може десити да једно дело, изврсно у сваком погледу, пред Богом буде сасвим безвредно, а дело, наизглед безначајно - да буде оцењено као драгоцено. Свима је јасно шта одатле следи. Но, нека нико не помисли да занемари спољашње и да се ограничи само на унутрашње. Удовица не би стекла похвалу да је себи рекла: "Имам жељу и ја да приложим. Међутим, шта ћу да радим? Имам само две лепте. Ако их дам, остаћу без ичега". Она је, напротив, имала жељу и остварила је, предавши свој живот у руке Божије. Чак и да није ништа приложила, нико је не би осудио - ни људи, ни Бог. Но, тада не би показала расположење које је издвојило из реда свих других и учинило је славном по читавом хришћанском свету.
ПЕТАК
Набројавши врлине за које треба да имамо сву ревност по примању благодатних сила, апостол је као подстрек још навео: Кад ово све имате и умножава се у вама то вас неће учинити нерадним и неплодним за познање Господа нашега Исуса Христа (2.Пт.1,8). Које су то врлине већ је наведено у поуци за понедељак. Сада додајмо још и то, да њих не треба само једном показати, већ их свагда у себи носити. Њих треба укоренити у души и не дозволити да остану на једном степену, већ их све више и више умножавати и разрастати у сили и плодности. Само у том случају, говори (апостол), нећеш бити нерадан и неплодан за познање Господа нашег Исуса Христа. До познања Господа долази онај који верује у Њега и исповеда га. Ти кажеш да верујеш! Пази само да та вера не буде без дејства и неплодна. Шта треба да радим да моја вера не би била таква? Труди се у свакој врлини. Где су они који тврде да је довољно само веровати и да осим тога ништа није потребно?! Ко тако мисли - слеп је (2.Пт.1,8-9).
СУБОТА
Да би упечатљивије представио истину да се свагда треба молити и не клонути, тј. не падати у униније уколико се молитва не услиши брзо - Господ је казао причу о томе како је судија, који се ни Бога није бојао ни људи стидео, најзад испунио молбу удовице и то једино због тога што му она није давала мира. Кад, дакле, тако огрубели човек није издржао пред непрестаним молбама, неће ли утолико пре човекољубиви и милостиви Бог испунити молитве које му се стално са сузама и скрушеношћу приносе. Ето, дакле, одговора на питање зашто наше молитве често остају неуслишене. Ми се не молимо усрдно, него само као успут, и притом тако да, помоливши се једном данас, сутра очекујемо да нам се испуни молитва, не мислећи да је требало да се ознојимо или заморимо на молитви. Наша молитва се не чује и не испуњава, будући да ни сами не испуњавамо како треба закон усрдне и уздајуће молитве.
НЕДЕЉА МИТАРА И ФАРИСЕЈА
Јуче нас је Јеванђеље учило упорној молитви, а сада нас учи смирењу или осећању лишености права на услишање. Не присвајај себи право да мораш бити услишен, него приступај молитви као онај који није достојан никакве пажње, и који себи даје смелост да отвори уста и да узнесе молитву ка Богу једино због бескрајног снисхођења Господњег према нама беднима. Нека ти не долази на мисао: "Ја сам то и то урадио. Према томе, дај ми то и то". Било шта да урадиш, себе сматрај дужником, јер си био дужан да учиниш [добро]. Да ниси учинио, подвргао би се казни, а пошто си учинио, нема за шта да очекујеш награду, будући да ниси учинио ништа нарочито. Фарисеј је, међутим, пребројао своја права на услишање, да би из цркве изашао празан. Рђаво код њега није било то што је радио као што је рекао: тако је он и требало да ради. Рђаво је што је он то износио као нешто особито. На тако нешто, међутим, није требало ни помишљати. Избави нас, Господе, од овог фарисејског греха! Иако речима ретко ко говори као он, у срдачном осећању ретко ко му није сличан. Јер, због чега се људи рђаво моле? Због тога што себе сматрају исправним пред Богом.
извор: www.svetosavlje.org
Нема коментара:
Постави коментар