Translate

18. април 2019.

Манастир Високи Дечани

   Метохија је плодна равница која се простире од испод Проклетија на северу, уздуж све до Шаре на југу и југоистоку, и Дреницом до граница Косова, линијом градова Пећ - Ђаковица - Призрен. Своје име добила је по бројним "метосима" и "метохијама" - монашким поседима Српске светосавске Цркве, на које је од старине била подељена. Те поседе, које су средњевековни српски владари са многобројним доброчинствима даривали Цркви свога народа и свег рода хришћанскога, чинили су староседелачка српска села са житељима, оранице, виногради, као и сва планина под шумом и воде метохијских плахих бистрица.
   Манастир Дечани код Пећи, задужбина краља Стефана Седмовенчаног, сина Милутиновог, започета 1327. и довршена трудом сина његовог - краља Стефана Душана 1335., непомерива је вековна утврда српског Православља. Уздиже се на десној обали Дечанске Бистрице, у клисури, под обронцима Стреочке планине, окружен кестеновим и боровим шумама, наткриљен планинама, на путу према немањићевској царској престоници Призрену. У њему су се као највећа светиња, поред изобиља злата и сребра црквених предмета и богатства дубореза, камене пластике, икона и фресака, сачувале чудотворне мошти његовог првог оснивача. Уобичајени епитет "Високи" Дечани су добили како због тога што њихова црква представља највећу и највишу сачувану грађевину средњевековне Србије, тако и због скупоцених грађевинских материјала од којих су сазидани, који су такође чинили да они "преузвишеном благодаћу сјаје свима који их гледају". Један анонимни путописац из XВ века оставио је запис да Стефанова црква "сваку мисао превазилази лепотом, мраморјем и величином и различитим ликовима, за шта није довољна година да се исприча, а изглед цркве вид и очи које гледају умара, од силне светлости мрамора као нека звезда Даница која изнутра сја." Манастир Дечани се налази на листи Светске културне баштине Унеска од 2004. године, на којој су од 2006. године још три српска манастира на Космету - Пећка патријаршија, Грачаница и Саборни храм Богородице Љевишке у Призрену. Ове три најзначајније светиње Српске Православне Цркве на простору Косова и Метохије обједињене су на листи светске културне баштине Унеска под називом "Средњевековни споменици на Косову" и увршћени су у листу Угрожене светске баштине.
Манастир Високи Дечани, 13. април, 2019.
извор: spc.rs

СВЕТИЊЕ СЕ ОДУЗИМАЈУ НЕДОСТОЈНИМА

   Пожари се дешавају свакодневно. Неки од њих по броју жртава или по својим размерама завређују пажњу свих светских медија без изузетка. Истина, само на један дан. Међутим, има пожара којима је суђено да дуго изазивају пажњу. Пепео ће се охладити и већ ће бити започети радови на пројекту рестаурације, а свет ће још увек дискутовати: шта је то било? Због чега? Зашто?
   Ја, као вероватно и ви, као и „ми“ и „они“ и све друге личне заменице, никад нисам мислио да ћу видети како гори Нотр Дам. И од свих пожара које сам видео на телевизији овај пожар не могу да упоредим ни са чим другим осим с кулама-близнакињама које су гореле 11. септембра 2001. године. Очигледно је да је то био крај слике света на коју смо навикли. Иза кулиса светске позорнице на сцену је изашла нова реалност. Нико се није обрадовао новини. Отприлике исто осећамо и данас. Исто бисмо осећали и гледајући пожар Рима који је изазвао Нерон, да је у то време постојала телевизија.
   Међутим, није увек најстрашније оно што се види. Страшно је и оно што се чује. Чује се чак и у јецајима жалости због храма који нестаје. „Визиткарта Париза!“ „Најпознатији култни објекат!“ „Десетине милиона туриста годишње!“ И тако даље и томе слично. А гори врло стари храм молитве који је основан још у XII веку и нико не плаче за молитвеним домом.
   Неки стручњак је у директном преносу на једном од главних руских телевизијских канала телефоном рекао у првим сатима трагедије: „То је катастрофа. Купола се већ срушила. Можемо изгубити цео храм. Треба да молимо (обратите пажњу!) судбину, природу, да се не сруши цео храм!“ Па добро, молите судбину и природу, ви који знате како се то ради. Само имајте на уму да се храмови људима одузимају управо због тога што одбијају да се моле Оном Богу у Чије име је дати храм саграђен, због жеље да се моле било коме (укључујући природу и судбину), само не Њему. А Нотр Дам је, господо, одузет Парижанима, Французима. Уопште је одузет Европљанима, укључујући и нас. Узео га је Бог, Бог Који је заборављен и занемарен. Бог Чије су светиње претворене у „објекте културне баштине“.
   Светиње се одузимају онима који су их недостојни. Руси би то требало добро да знају на основу сопствене историје. Нотр Дам је још имао среће. Дотакле су га се Божија рука и огњена стихија. А зар је мало храмова у целој Европи које су цивилизовано и тихо Европљани убили у току последњих деценија? Због оскудице вере у овим храмовима је прво утихнула молитва и они су опустели. И тада су их културни људи претворили у пабове, хотеле, аутомеханичарске радионице, спортске сале и др. Да ли је неко плакао? Ако и јесте, овај уплакани глас није имао приступа телевизији. А као што је познато, ако људи заћуте, завапи камење.
   Богородичина црква у Паризу је требало да буде срушена у XVIII веку. Како да не! Робеспјер је париску саборну цркву назвао „тврђавом мрачњаштва“ и за дозволу да не буде срушена затражио је од Парижана откуп за потребе будућих револуција у целом свету. Да ли вас то на нешто подсећа? Да-да, то су претече теорије и праксе светске револуције. Претече Коминтерне. Храм је тада сачуван, али је био јавно оскрнављен. Република је уместо хришћанства уводила култ Врховног Бића и култ Разума. У Богородичиној цркви у Паризу 1793. године одржана је представа новог култа. Једна од париских глумица, врло оскудно обучена, у олтару храма је играла Богињу Разума. Храм је то издржао, али све има своје границе.
   Да је био човек, постајао би мрачнији из године у годину, слушајући гласове на тргу и видећи како се мењају људи који улазе под његове сводове. На крају крајева, од свих оних милиона туриста који су сваке године долазили у храм, колики проценат је долазио да се моли? Срамота је и рећи. Биће боље да прећутимо.
   Постоји мучна законитост, па чак и неумољивост у овом пожару, поред све његове неочекиваности. Могло би се десити да одигра улогу погребне ватре за Европу којој се изненада и заувек одузима оно што је сама престала да цени и што је изнутра одавно изгубила.

   Протојереј Андреј Ткачов
   Са руског Марина Тодић
   Телевизијски канал „Царград“
   извор: www.pravoslavie.ru

Од религиозности до црквености / О Богу откровења


                           
о. Александар Јовановић, Храм Вазнесења Господњег, Жарково, Београд

17. април 2019.

НАЈАВА: Предавање на тему "Љубав као пакао", Архимандрит Тимотеј, Градска библиотека, Чачак, 19.4.2019.

У сусрет Васкрсу, највећем хришћанском празнику, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” и Удружење „Ирмос” организују предавање о васкрсењу – централном догађају у Хришћанству и круни Јеванђеља. Предавање под називом „Љубав као пакао” архимандрита Тимотеја, игумана манастира Вазнесење, биће одржано у петак, 19. априла  у Великој сали Библиотеке.
Архимандрит Тимотеј Миливојевић је рођен у Ариљу 1976. године где је завршио основну школу. Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену уписао је 1991. По одслужењу војног рока одлази у манастир Студеницу где 1999. године прима монашки постриг. После 11 година проведених у манастиру Студеница, од којих је три године био на послушању као игуман, прелази накратко у оближњи манастир Придворицу, а одатле 2012. године бива премештен у манастир Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури.

Предавање почиње у 19 часова.

Добро дошли!

извор: www.cacak-dis.rs


Академија поводом осам векова СПЦ на Бословском факултету

ИСТОРИЈСКА ПОСЕТА ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА ОРАХОВЦУ И ВЕЛИКОЈ ХОЧИ

Косово и Метохија су наш Јерусалим и можемо га сачувати само ако смо јединствени и под окриљем Цркве Божје- поручио Патријарх Иринеј

   ,, Много, много нам значи ова посета! Од како смо чули да нам долази Патријарх ми смо узбуђени, радосни!“ - дели са нама своје емоције бака Јелисавета Марковић из Ораховца. Она је већ рано јутрос, на звон црквеног звона који се ширио метохијском котлином, изашла на плато испред цркве Успења Пресвете Богородице, да са стотинак својих суграђана дочека Патријарха Иринеја.
   ,, Ми идемо редовно у цркву, наша Пресвета Богородица, којој се молимо нас штити, али када дође и у њој служи литургију наш Патријарх, то је за нас велики благослов! Радујем се, ево од радости ми иду сузе. Видите, сви су изашли да га дочекају, и стари и млади. Жељни смо да нам неко дође у посету, да види како живимо. И ево, дошао је Патријарх, хвала му до Неба“- надовезује се на речи своје старије суграђанке Ораховчанка Славка Радић.
   Пред народом и свештенством, држећи за руку малу Иконију, коју је мајка јутрос обукла у народну ношњу, стајао је епископ рашко-призренски г. Теодосије. Поздравио је поглавара Српске Православне цркве, а игуман манастира Зочиште принео је Свето јеванђеље Свјатјејшем на целивање. Прилазили су свештеници, игумани, призренски богословц, а потом и ораховачки малишани да их Патријарх благослови. Узајамна радост је била велика.
   Мештанима српског Ораховца, на дочеку Патријарха придружило се и педесетак мештана суседне Велике Хоче, као и тридесетак чланова Удружења инвалида из Београда који су дошли у посету Косову и Метохији.
   Цркву Успења Пресвете Богородице, испунило је мноштво народа. Одавно се, ни на Васкрс, оволико људи није окупило. Међу њима је и један од најстаријих Ораховчана Антоније Баљошевић, који не памти да је некада неки патријарх служио литургију у овоме храму.
     -Данас је за нас историјски тренутак. За мене посебно, јер ме Патријарх препознао по покојном стрицу Григорију који је дуго био свештеник у Ораховцу, некако у исто време када је Патријарх радио у Призренској Богословији- не крије радост деда Антоније.
   Не памти народ да је икад неки патријарх служио литургију у ораховачкој цркви, и црква им, како нам рекоше девојчице обучене у народну ношњу, никад није била лепша.
   Иако је литургија дуже трајала но обично, нико се није жалио да су га болеле ноге. Светом путиру за причешће су прилазили и стари и млади, а највише је било деце. Многи од њих су први пут присуствовали архијерејској литургији.
   Са пажњом су окупљени у цркви слушали поучну архипастирску беседу коју је Патријарх Иринеј произнео на крају Литургије. На лицима су се видели одушевљење, радост и сузе.
   У беседи је Патријарх између осталог казао да се радује што служи Литургију у Ораховцу, где опстаје мало стадо Христово:
   -Веома сам радостан, мада и по мало жалостан, што сам имао прилику да вас посетим браћо и сестре, вас, како би то некада Господ рекао својим апостолима, малено стадо Христово. Од почетка наше спасоносне историје, од почетка ширења Јеванђеља, ми смо увек били мало стадо Христово, али стадо које носи истину Божију собом и у себи, стадо које је светлост свету и које је извор свете воде живе која нас осмишљава на живот, која нас води путем Христовим, оним путем браћо и сестре којим су наши преци ишли, Господа славили и Господа прослављали и њих је Господ прославио славом непобедном и непролазном.
   Патријарх је казао да се данас ова света земља налази у великом искушењу, али да искушења нису била ретка у нашој историји.Страдање за веру, истину, име Христово, има вечну вредност пред лицем Божјим, рекао је Патријарх, и додао да треба да будемо достојни Божје помоћи када је реч о чувању Косова и Метохије које је наш Јерусалим.
   -Ви сте остали као један део нашег народа да чувате ову велику светињу, ову свету земљу. Косово и Метохија је наш Јерусалим, наша духовна Палестина за коју су наши преци проливали крв и полагали многе животе да је сачувају. С помоћу Божјом, ево до наших дана, она је сачувана. Да ли ћемо је ми сачувати? Хоћемо, ако водимо битку, не сами, него ако буде Господ благословио ту битку, сачуваћемо ми ово наше Косово - рекао је Патријарх српски Иринеј.
   -На вама је једна велика част, браћо и сестре, да се борите додао је Патријарх Иринеј. -Знамо да вам није лако, али знајте да нисте сами. Српски народ мисли о вама, не само овај који је код нас у Србији, него и онај који је силом прилика отишао из Србије широм света у Америку, Европу, Африку, Азију, далеки Исток, Аустралију. Сви они мисле о Косову и верујем да се са Црквом својом моле Господу да сачувамо ово богато духовно наше наслеђе. То је велика част, за Косово и Метохију вреди живети, али вреди и страдати што су нам показали наши преци, наши оци. Знамо у каквим условима живите, али станите под окриље Цркве, Христове, Цркве Божије, ту је снага, ту је моћ.
   Још је у беседи Патријарх подсетио да је Пећка Патријаршија столица српких епископа и патријараха већ осам векова и да ћемо ове године прославити значајан јубилеј аутокефалности наше цркве.
   -Осам векова постојања, осам векова вођења руком Божјом наше Цркве и нашега народа. Ту да се вратимо, на тај пут. То је пут спасоносни и све своје бриге и проблеме препустимо Богу, наћи ће Бог како да их реши. Да вас Господ благослови, да вас умножи, браћо и сестре, а мајке су овде врло позване да српском народу децу рађају и да тиме постану саучесници у највећем дару Божјем у дару рађања. Тај дар рађања мајци је Господ дао и нема веће части или веће радости од те што је Господ дао мајкама, које ће по речима Апостола, рађањем спасити и откупити многе своје грехе- рекао је Патријарх Иринеј.
   Патријарх је у беседи позвао народ српски на јединство и слогу, јер како је рекао поделе добра донети не могу, већ само помажу непријатељима да остваре своје планове.
   После богослужења, деца су у порти цркве певала Свјатјејшем Патријарху песме посвећене Ораховцу и Метохији, а Патријарх их је даровао иконицама.
   После трпезе љубави у црквеној сали, Патријарх је у пратњи домаћина, владике Теодосија и свештенства прошетао улицама српског дела Ораховца, обишао Конак Пећке патријаршије у овом месту и са љубављу разговарао са свим мештанима који су му прилазили.

     Велика Хоча, место које је Патријарху Иринеју као родна кућа

   У Великој Хочи су Патријарха Иринеја дочекали мештани на сеоском тргу између Дечанске Винице и Парохијског дома. Девојчице и дечаци у народним ношњама су даривали Патријарху и владици Теодосију букете јоргована и послужили их хлебом и сољу. У порти Цркве Светог архиђакона Стефана Патријарх се обратио окупљенима и између осталог рекао да се у Великој Хочи осећа као у рођеној кући:
   - Ја сам много пута долазио овде и раније, док сам радио у Богословији. Сваки Божић и Васкрс сам проводио у Зочишту и увек сам свраћао у Хочу, где сам често служио и веома ми је драго да сам овде где се осећам као у својој рођеној кући.
  Патријарх је Великохочанима поручио да буду храбри и сачувају Косово и Метохију:
   -Будите храбри, знајте да ви чувате Косово и Метохију, свети аманет косовски, чувате свету српску косовску и метохијку земљу. То је наша земља више од 1.000 година. Морамо учинити све да је сачувамо. Искушења су врло велика. Али Бог је изнад свега. Правда Божја и истина Божја ће победити, као и они који буду уз правду и истину Божју.
   Поглавар СПЦ је и у Великој Хочи позвао српски народ да буде сложан и јединствен под окриљем Цркве и да ће тако савладати сва страдања и искушења.
  - Много пута смо стадали, али, Богу хвала те смо све то и надживели. Онда смо били везани за Цркву и веру своју, били смо јединствени и сложни, данас је ту подељеност. То је нека политика са стане убачена и нажалост, многи наседају на ту политику, губе свест о јединству нашег народа, али и сазнање да смо били моћни и силни онда када смо били са Црквом својом и онда када смо Бога носили у срцима својим и тада је Бог био са нама! А да би Бог и данас био са нама ми се морамо вратити својој вери и цркви, она нас је одржала кроз сву нашу историју и одржаће нас и данас, ако будемо остали верни Богу, вери и цркви својој.
  Патријарх је у Великој Хочи обишао и Дечанску виницу, а потом и виницу породице Петровић, не кријући одушевљење што се у овом древном селу обнављају старе винице и што се наставља вишевековна традиција гајења винове лозе и производње вина.
   У оквиру архипастирске посете коју је започео посетом Пећкој Патријаршији у петак 12. априла, и Високим Дечанима у суботу,13.априла, недељне литургије у Ораховцу и посете Великој Хочи, Патријарх Иринеј је обишао и манастир Светих Врача у Зочишту, Свете Архангеле у Призрену, Богородицу Љевишку, Богословију и саборни храм Светог Георгија у Призрену. Са игуманима Архимандритом Стефаном у Зочишту и архимандритом Михајлом у Св.Архангелима разговарао је о манастирима, њиховој историји, најновијим страдањима и истакао значај обнове манастира после рушења (Зочиште 1999.порушено, а Св. Архангели 2004.године).
   Посета Косову и Метохији ће је настављена и у наредна два дана.

     Оливера Радић
     извор: www.pravoslavie.ru

Патријарх посетио Косовску Митровицу, Соколицу и Бањску

извор: spc.rs

Отац Михаило Чиквин, Да не преспавамо време

 Благослов за постдипломске студије добио сам од Патријарха Павла. Редовно се враћам Србији, јер сам ту провео најлепше дане живота.
   У посети Србији недавно је боравио протојереј Михаило Чиквин, свештеник Пољске православне цркве, велики поштовалац блаженопочившег Патријарха Павла и српског народа, који је постдипломске студије завршио у Београду, и који се задивљен српским светињама и историјом, као и многовековном борбом за очување православља на Балканском простору, Србији увек враћа с љубављу.
   Приликом његове посете Зајечару, упознао је свештенике, монахе и вернике који се труде да сачувају непролазне вредности вере, тредиције и духовности у црквама и манастирима источне Србије.
   О томе како у граду Бјалистоку на истоку Пољске живе православни верници и како је организована њихова парохијска заједница, сазнали смо у разговору са оцем Михаилом.