Благослов за постдипломске студије добио сам од Патријарха Павла. Редовно се враћам Србији, јер сам ту провео најлепше дане живота.
У посети Србији недавно је боравио протојереј Михаило Чиквин, свештеник Пољске православне цркве, велики поштовалац блаженопочившег Патријарха Павла и српског народа, који је постдипломске студије завршио у Београду, и који се задивљен српским светињама и историјом, као и многовековном борбом за очување православља на Балканском простору, Србији увек враћа с љубављу.
Приликом његове посете Зајечару, упознао је свештенике, монахе и вернике који се труде да сачувају непролазне вредности вере, тредиције и духовности у црквама и манастирима источне Србије.
О томе како у граду Бјалистоку на истоку Пољске живе православни верници и како је организована њихова парохијска заједница, сазнали смо у разговору са оцем Михаилом.
Долазите често у Србију, где имате много пријатеља и посећујете наше светиње, али већина људи мало зна о вама и животу православне цркве у Пољској ?
Одрастао сам и живим као свештеник у граду Бјалистоку на истоку Пољске, у породици која је одувек неговала православну традицију, и наравно васпитаван сам у духу православља. У Пољској има много измешаних бракова, јер већина становништва припада римолатоличкој цркви. Али постоји одлична сарадња са свима и људи се међусобно уважавају и поштују, тако је и моја мајка као млада прешла у паравославље. На истоку земље живи доста староседелаца и доста њих се воде као Белоруси, а близу је и граница са Белорусијом, тако да и са те стране имамо велики утицај православља. У Пољској има око петсто хиљада православаца, на челу Цркве је Митрополит варшавски и све Пољске Г. Сава. Црквени живот се одвија без проблема, јер је тамо традиција да народ долази у цркву. Определио сам се за свештеничку службу и после Гимназије сам студирао на Духовној Академији у Варшави. Био сам три и по године ипођакон нашем митрополиту Сави. Постдипломске студије сам завршио у Београду од 2001 – 2005 године.
Зашто сте за студије изабрали Београд?
Иако нисам знао ни реч српског језика, верујте дошао сам из неког личног ината. Слушао сам те 1999. године о бомбардовању Србије, и као млад човек осетио сам да то није баш права истина како медији преносе о српском народу. Учио сам на Академији историју помесних цркава и наравно историју Српске православне цркве, читао сам о светом Сави и бројним светитељима и манастирима, о српском народу који је толико дао православљу. Нисам могао да схватим да се један такав народ променио толико и да убија и уништава по Балкану. Тражио сам више информација, јер нисам хтео да прихватим црно – белу истину. Наш митрополит Сава, који је студије такође завршио у Београду, питао ме је где желим на постдипломске студије. Ни сам не знам зашто у том тренутку сам рекао да желим у Београд. Он се у почетку забринуо због ратних збивања, а затим је писао Патријарху Павлу, и ја сам тако добио благослов за студије у Београду.
Да ли сте упознали Патријарха Павла ?
Да. Када сам дошао у Београд Патријарх ме је примио и као сина посаветовао шта да радим и како да живим. Заволео сам Србију и драго ми је да увек изнова дођем. Ту сам, мислим, провео најлепше дане мога живота и редовно се враћам Србији.
Склопили сте и бројна пријатељства?
Имам доста пријатеља и долазим са великом радошћу када ме позову. Овде у Зајечару је мој пријатељ Зоран Јанићевић, који је осликавао нашу цркву у Бјалистоку. Први пут сам у овом крају и надам се да ћу га боље упознати.
Чули смо да сте боравили на Косову и Метохији?
Да. Често сам боравио тамо као студент обилазећи светиње, а и после. Дешавало се да дуже времена проводим у манастирима, на пример у Пећкој Патријаршији сам много пута спремао испите.
Много тога сте сазнали и научили о нашој цркви и народу, шта је то што носите са собом из Србије?
Искуство из Србије је велики допринос мојој служби. Највише знања сам стекао у Београду, и у српским манастирима од монаха и игумана. Они су мене овде прихватили и васпитавали када је вашем народу било најтеже. Они су ме чували и градили, такав сам свештеник добрим делом како сам научио у Србији.
Има ли разлике у свештеничкој служби овде и у Пољској?
Срби су добар и отворен народ. Код вас у цркви се у комуникацији са верницима јако брзо смањује дистанца између свештеника и верника и то постаје присан однос са поверењем. Постоји разлика у вашем и нашем менталитету. Код нас то баш није тако, бар не на први поглед, постоји више дистанце. Мени је дражи начин опхођења овде код вас, зато се трудим да будем ближи са мојим верницима, иако је тамо потпуно другачији однос између људи, што због утицаја римокатоличке цркве, што због близине Руске цркве, која има огроман број верника, тако да свештеници понекад не могу да пруже пажњу сваком појединцу. У Србији свако ко има потребу и жељу може да комуницира непосредно са свештеником, чак и са Епископом. Трудим се да као свештенослужитељ будем што више са народом, јер код нас много људи долази на богослужења. Много зависи од човека тј. од свештеника како ће служити Богу и верницима.
Како је организован црквени живот у вашој парохијској цркви?
Свештеник сам при храму светог Јована Богослова и ту сам од почетка градње храма (2008). Код нас свака парохија има своју цркву и у њој неколико свештеника који раде на тој парохији, служе у цркви и брину о њој. У нашој Епархији имамо више од 40 парохијских храмова, од чега је дванаест цркава у нашем граду Бјалистоку, који има 300 000 становника, а мање од половине су православци. Немамо плату од државе, једино имају они који као свештеници предају веронауку, раде у војсци или болницама. У парохијском дому имамо Параклис посвећен светом владики Николају српском. Мислим да је то јединствено ван Србије, и показује колико смо везани за Српску цркву. Постоје бројне активности при храмовима за наше парохијане, а свештеници сваке недеље одржавају предавања за народ.
С обзиром на савремен начин живота, успевате ли да привучете младе људе у цркву?
Имамо јако добро искуство у раду са младима, јер је црквена заједница добро организована, нарочито протеклих тридесетак година. Постоји „Братство православне омладине“ које ради на томе да се млади окупљају око цркве и да у православном духу проводе време на разне начине. Осим доласка у цркву на богослужења, организујемо састанке, предавања, кампове, забаве. Важно нам је да омладина одраста у здравој средини и да у будућности брине о својој цркви. Сасвим је природно да млади људи траже смисао свега и питају се како ће усмерити свој живот, зато им је потребна подршка. Многа питања и одговори су тешки за младе особе, неки од њих се изгубе у том трагању, али се врате хвала Богу својој цркви, где нађу помоћ и утеху.
Да ли постоји веронаука у школама и да ли је обавезна?
Када се дете уписује у школу онда се опредељује и за веронауку, која се подразумева, али родитељи не морају да упишу своје дете уколико не желе. Готово сва деца иду на веронауку, то је тамо сасвим нормално. На државном нивоу постоји римокатоличка и православна веронаука. У мојој парохији 99 % деце иде на веронауку.
Има ли активности у оквиру цркве у које су укључена деца?
У богослужбени део деца су укључена кроз појање у хоровима. Имамо три хора, одраслих, омладински и дечији. Недељом служимо две Литургије, у осам и десет часова. На првој Литургији пева хор најмлађих и то је јако лепо, највише волим да служим ту Литургију. Деца потом половину дана проводе у парохијском дому, јер се за њих спрема доручак, а онда имају пробу хора и међусобно се друже. Наравно слично је организовано и за одрасле, који после Литургије разговарају са свештеницима и слушају предавања.
Колико држава и градске институције подржавају православну заједницу?
Имамо добру сарадњу са свима. Град подржава многе програме са којима конкуришемо за помоћ. Већ десет година постоји и ради приватна православна школа „Свети Ћирило и Методије“, за коју смо се заиста доста борили да се отвори. Школа има преко 180 ученика и ја сам тамо духовник. Почињемо наставу са јутарњом молитвом. Поред обавезних предмета као и у свакој другој школи, у настави имамо и црквенословенски језик. Професори нису бирани на основу вероисповести, већ по професионалности, да буду најбољи у граду. Тако постижемо висок ниво образовања. Последњих година смо најбоља школа по резултатима наставе у источној Пољској. Имамо највише државних и међународних лауреата из разних предмета, што нас сврстава у првих десет школа у Пољској. У школи ради кухиња, где се спрема храна поштујући празнике и дане поста. То је квалитетна школа замишљена да што боље образује нашу децу и да они сутра буду на корист целом друштву, а првенствено својој Цркви. Држава помаже као и сваку другу школу, онолико колико је обавезна, одређеним износом новца за сваког ђака. У граду постоје и два православна вртића, као и старачки дом на периферији града. Активне су и наше хуманитарне организације, где кроз црквене кухиње помажу сиромашне и бескућнике. Средства се прикушљају од разних приложника, а понекад конкуришемо и за одређена средства на нивоу града. Они нас уважавају јер мисле да квалитетно радимо.
Имате пуно активности, постоји ли нека сарадња са српском црквом?
Већ осам година организујемо један изузетан фестивал српске културе „Видовдан“, чији сам директор, у оквиру кога представљамо српску културу и традицију. Намера нам је да наш народ што више упознамо и приближимо српском народу и Српској цркви. Сваке године имамо различите теме по којима спремамо програме. Прошле године бавили смо се музиком Србије. Долазили су многи хорови, диригенти и појци из Србије, који су сарађивали са нашим хоровима. Тада отварамо и српски биоскоп, где приказујемо српске филмове које преводимо на пољски језик. Заједно одржавамо концерте, изложбе, предавања, и као резултат свега имамо заједничку литургију на Видовдан. Увек дођу и српски Епископи и свештеници које позовемо. У цркви имамо честицу светих моштију светог кнеза Лазара, што нам је посебна радост. Фестивал је одлично посећен и траје седам дана. Интересантно је да у нашем граду нема српских становника тако да нас често зову „Амбасадом Србије у Пољској“. У организовању овог фествала помаже нам град и Министарсво културе.
Не можемо а да не останемо задивљени великим трудом и енергијом коју улажете у све ове активности?
Знате, ситуација у нашој цркви је другачија него код вас, ми смо у мањини као православци и много се трудимо да сачувамо нашу Цркву. Сами бринемо о себи, чувамо веру и традицију. Пољаци су верујући народ и редовно иду у цркву, то је традиционално код нас, све је ораганизовано и народ је побожан, зато редовно посећује богослужења. Ако хоћете нешто добро да урадите и постигнете, потребни су за све добри и верујући људи који ће са љубављу да живе и раде у Цркви Божијој. Ви у Србији имате много више могућности, јер сте већински православна земља, зато то треба искористити, јер не можемо вратити живот уназад, време пролази па да се не деси да преспавамо спасење, једноставно не треба правити пропусте. Све што је јеванђелско и у име Божије донеће свој плод. Зато се и ми трудимо да урадимо што више.
Посећују ли ваши верници Србију?
Сваке године организујемо екскурзије. Почетком године у фебруару путујемо у Свету земљу и Јерусалим, а после Васкрса долазимо у Србију, где са нашим верницима посећујемо различита места, прошли пут смо били на Косову и Метохији. Често обилазимо цркве у Белорусији јер нам је близу. Позивамо вернике из Србије да нам дођу и посете нас, а ми ћемо организовати братски дочек.
извор: eparhija-timocka.org
Приликом његове посете Зајечару, упознао је свештенике, монахе и вернике који се труде да сачувају непролазне вредности вере, тредиције и духовности у црквама и манастирима источне Србије.
О томе како у граду Бјалистоку на истоку Пољске живе православни верници и како је организована њихова парохијска заједница, сазнали смо у разговору са оцем Михаилом.
Долазите често у Србију, где имате много пријатеља и посећујете наше светиње, али већина људи мало зна о вама и животу православне цркве у Пољској ?
Одрастао сам и живим као свештеник у граду Бјалистоку на истоку Пољске, у породици која је одувек неговала православну традицију, и наравно васпитаван сам у духу православља. У Пољској има много измешаних бракова, јер већина становништва припада римолатоличкој цркви. Али постоји одлична сарадња са свима и људи се међусобно уважавају и поштују, тако је и моја мајка као млада прешла у паравославље. На истоку земље живи доста староседелаца и доста њих се воде као Белоруси, а близу је и граница са Белорусијом, тако да и са те стране имамо велики утицај православља. У Пољској има око петсто хиљада православаца, на челу Цркве је Митрополит варшавски и све Пољске Г. Сава. Црквени живот се одвија без проблема, јер је тамо традиција да народ долази у цркву. Определио сам се за свештеничку службу и после Гимназије сам студирао на Духовној Академији у Варшави. Био сам три и по године ипођакон нашем митрополиту Сави. Постдипломске студије сам завршио у Београду од 2001 – 2005 године.
Зашто сте за студије изабрали Београд?
Иако нисам знао ни реч српског језика, верујте дошао сам из неког личног ината. Слушао сам те 1999. године о бомбардовању Србије, и као млад човек осетио сам да то није баш права истина како медији преносе о српском народу. Учио сам на Академији историју помесних цркава и наравно историју Српске православне цркве, читао сам о светом Сави и бројним светитељима и манастирима, о српском народу који је толико дао православљу. Нисам могао да схватим да се један такав народ променио толико и да убија и уништава по Балкану. Тражио сам више информација, јер нисам хтео да прихватим црно – белу истину. Наш митрополит Сава, који је студије такође завршио у Београду, питао ме је где желим на постдипломске студије. Ни сам не знам зашто у том тренутку сам рекао да желим у Београд. Он се у почетку забринуо због ратних збивања, а затим је писао Патријарху Павлу, и ја сам тако добио благослов за студије у Београду.
Да ли сте упознали Патријарха Павла ?
Да. Када сам дошао у Београд Патријарх ме је примио и као сина посаветовао шта да радим и како да живим. Заволео сам Србију и драго ми је да увек изнова дођем. Ту сам, мислим, провео најлепше дане мога живота и редовно се враћам Србији.
Склопили сте и бројна пријатељства?
Имам доста пријатеља и долазим са великом радошћу када ме позову. Овде у Зајечару је мој пријатељ Зоран Јанићевић, који је осликавао нашу цркву у Бјалистоку. Први пут сам у овом крају и надам се да ћу га боље упознати.
Чули смо да сте боравили на Косову и Метохији?
Да. Често сам боравио тамо као студент обилазећи светиње, а и после. Дешавало се да дуже времена проводим у манастирима, на пример у Пећкој Патријаршији сам много пута спремао испите.
Много тога сте сазнали и научили о нашој цркви и народу, шта је то што носите са собом из Србије?
Искуство из Србије је велики допринос мојој служби. Највише знања сам стекао у Београду, и у српским манастирима од монаха и игумана. Они су мене овде прихватили и васпитавали када је вашем народу било најтеже. Они су ме чували и градили, такав сам свештеник добрим делом како сам научио у Србији.
Има ли разлике у свештеничкој служби овде и у Пољској?
Срби су добар и отворен народ. Код вас у цркви се у комуникацији са верницима јако брзо смањује дистанца између свештеника и верника и то постаје присан однос са поверењем. Постоји разлика у вашем и нашем менталитету. Код нас то баш није тако, бар не на први поглед, постоји више дистанце. Мени је дражи начин опхођења овде код вас, зато се трудим да будем ближи са мојим верницима, иако је тамо потпуно другачији однос између људи, што због утицаја римокатоличке цркве, што због близине Руске цркве, која има огроман број верника, тако да свештеници понекад не могу да пруже пажњу сваком појединцу. У Србији свако ко има потребу и жељу може да комуницира непосредно са свештеником, чак и са Епископом. Трудим се да као свештенослужитељ будем што више са народом, јер код нас много људи долази на богослужења. Много зависи од човека тј. од свештеника како ће служити Богу и верницима.
Како је организован црквени живот у вашој парохијској цркви?
Свештеник сам при храму светог Јована Богослова и ту сам од почетка градње храма (2008). Код нас свака парохија има своју цркву и у њој неколико свештеника који раде на тој парохији, служе у цркви и брину о њој. У нашој Епархији имамо више од 40 парохијских храмова, од чега је дванаест цркава у нашем граду Бјалистоку, који има 300 000 становника, а мање од половине су православци. Немамо плату од државе, једино имају они који као свештеници предају веронауку, раде у војсци или болницама. У парохијском дому имамо Параклис посвећен светом владики Николају српском. Мислим да је то јединствено ван Србије, и показује колико смо везани за Српску цркву. Постоје бројне активности при храмовима за наше парохијане, а свештеници сваке недеље одржавају предавања за народ.
С обзиром на савремен начин живота, успевате ли да привучете младе људе у цркву?
Имамо јако добро искуство у раду са младима, јер је црквена заједница добро организована, нарочито протеклих тридесетак година. Постоји „Братство православне омладине“ које ради на томе да се млади окупљају око цркве и да у православном духу проводе време на разне начине. Осим доласка у цркву на богослужења, организујемо састанке, предавања, кампове, забаве. Важно нам је да омладина одраста у здравој средини и да у будућности брине о својој цркви. Сасвим је природно да млади људи траже смисао свега и питају се како ће усмерити свој живот, зато им је потребна подршка. Многа питања и одговори су тешки за младе особе, неки од њих се изгубе у том трагању, али се врате хвала Богу својој цркви, где нађу помоћ и утеху.
Да ли постоји веронаука у школама и да ли је обавезна?
Када се дете уписује у школу онда се опредељује и за веронауку, која се подразумева, али родитељи не морају да упишу своје дете уколико не желе. Готово сва деца иду на веронауку, то је тамо сасвим нормално. На државном нивоу постоји римокатоличка и православна веронаука. У мојој парохији 99 % деце иде на веронауку.
Има ли активности у оквиру цркве у које су укључена деца?
У богослужбени део деца су укључена кроз појање у хоровима. Имамо три хора, одраслих, омладински и дечији. Недељом служимо две Литургије, у осам и десет часова. На првој Литургији пева хор најмлађих и то је јако лепо, највише волим да служим ту Литургију. Деца потом половину дана проводе у парохијском дому, јер се за њих спрема доручак, а онда имају пробу хора и међусобно се друже. Наравно слично је организовано и за одрасле, који после Литургије разговарају са свештеницима и слушају предавања.
Колико држава и градске институције подржавају православну заједницу?
Имамо добру сарадњу са свима. Град подржава многе програме са којима конкуришемо за помоћ. Већ десет година постоји и ради приватна православна школа „Свети Ћирило и Методије“, за коју смо се заиста доста борили да се отвори. Школа има преко 180 ученика и ја сам тамо духовник. Почињемо наставу са јутарњом молитвом. Поред обавезних предмета као и у свакој другој школи, у настави имамо и црквенословенски језик. Професори нису бирани на основу вероисповести, већ по професионалности, да буду најбољи у граду. Тако постижемо висок ниво образовања. Последњих година смо најбоља школа по резултатима наставе у источној Пољској. Имамо највише државних и међународних лауреата из разних предмета, што нас сврстава у првих десет школа у Пољској. У школи ради кухиња, где се спрема храна поштујући празнике и дане поста. То је квалитетна школа замишљена да што боље образује нашу децу и да они сутра буду на корист целом друштву, а првенствено својој Цркви. Држава помаже као и сваку другу школу, онолико колико је обавезна, одређеним износом новца за сваког ђака. У граду постоје и два православна вртића, као и старачки дом на периферији града. Активне су и наше хуманитарне организације, где кроз црквене кухиње помажу сиромашне и бескућнике. Средства се прикушљају од разних приложника, а понекад конкуришемо и за одређена средства на нивоу града. Они нас уважавају јер мисле да квалитетно радимо.
Имате пуно активности, постоји ли нека сарадња са српском црквом?
Већ осам година организујемо један изузетан фестивал српске културе „Видовдан“, чији сам директор, у оквиру кога представљамо српску културу и традицију. Намера нам је да наш народ што више упознамо и приближимо српском народу и Српској цркви. Сваке године имамо различите теме по којима спремамо програме. Прошле године бавили смо се музиком Србије. Долазили су многи хорови, диригенти и појци из Србије, који су сарађивали са нашим хоровима. Тада отварамо и српски биоскоп, где приказујемо српске филмове које преводимо на пољски језик. Заједно одржавамо концерте, изложбе, предавања, и као резултат свега имамо заједничку литургију на Видовдан. Увек дођу и српски Епископи и свештеници које позовемо. У цркви имамо честицу светих моштију светог кнеза Лазара, што нам је посебна радост. Фестивал је одлично посећен и траје седам дана. Интересантно је да у нашем граду нема српских становника тако да нас често зову „Амбасадом Србије у Пољској“. У организовању овог фествала помаже нам град и Министарсво културе.
Не можемо а да не останемо задивљени великим трудом и енергијом коју улажете у све ове активности?
Знате, ситуација у нашој цркви је другачија него код вас, ми смо у мањини као православци и много се трудимо да сачувамо нашу Цркву. Сами бринемо о себи, чувамо веру и традицију. Пољаци су верујући народ и редовно иду у цркву, то је традиционално код нас, све је ораганизовано и народ је побожан, зато редовно посећује богослужења. Ако хоћете нешто добро да урадите и постигнете, потребни су за све добри и верујући људи који ће са љубављу да живе и раде у Цркви Божијој. Ви у Србији имате много више могућности, јер сте већински православна земља, зато то треба искористити, јер не можемо вратити живот уназад, време пролази па да се не деси да преспавамо спасење, једноставно не треба правити пропусте. Све што је јеванђелско и у име Божије донеће свој плод. Зато се и ми трудимо да урадимо што више.
Посећују ли ваши верници Србију?
Сваке године организујемо екскурзије. Почетком године у фебруару путујемо у Свету земљу и Јерусалим, а после Васкрса долазимо у Србију, где са нашим верницима посећујемо различита места, прошли пут смо били на Косову и Метохији. Често обилазимо цркве у Белорусији јер нам је близу. Позивамо вернике из Србије да нам дођу и посете нас, а ми ћемо организовати братски дочек.
извор: eparhija-timocka.org
Нема коментара:
Постави коментар