.jpg)
Лепота Никољског Јеванђеља
Љиљана Синђелић Николић
Путовао сам службено у Ирску и, знајући да је тамо наше Никољско јеванђеље, јавио сам се директору библиотеке и галерије Честер Бити у Даблину и питао да ли могу да дођем и видим га, а он је муњевито одговорио: „Наравно, дођите!“ Цела наша мала групица из Министарства правде је кренула да види ту српску светињу, и то је заиста било нешто посебно. Било је узбудљиво држати рукопис из 14. века, који Србија није видела сто година“, прича Владимир Давидиовић, начелник Службе за међународну сарадњу Министарства правде. Очаран лепотом књиге, која је ко зна којим путем отишла из Србије, жели да је врати у домовину.
„Никољско јеванђеље је један од најлепших примерака српских рукописних књига 14. века. Била је то највреднија књига манастира Никоље у Овчарско-кабларској клисури, где је постојала преписивачка школа која је радила више столећа. Ово четворојеванђеље писано је на пергаменту и посвећено четворици јеванђелиста, Матеју, Марку, Луки и Јовану. Странице са по 17 редова текста украшене су прелепим илуминацијама, иницијалима и заставицама, са златним и сребрним детаљима. Свако поглавље почиње илустрацијом заштитног знака једног од јеванђелиста: крилатим лавом - свети Марко, крилатим биком - свети Лука, орлом - свети Јован и анђелом - свети апостол Матеј. Заставице на почецима поглавља садрже краљевске круне, а у то време са крунама се није смело играти. Дакле, вероватно да је наруџбина за Јеванђеље стигла са двора, од крунисане главе, можда је наручилац био деспот Ђурађ Бранковић. Прву страну оштетила је влага, другу и трећу мало су изгризли мишеви, а остале су солидно очуване.
Књигу први пут помиње Вук Караџић 1826. у првом броју Данице, то је чувени чланак Описаније српских старина, у коме каже да има један намастир у Овчарско-кабларској клисури, мали, стиснут, с оне стране Мораве, у коме се налази једно Јеванђеље на пергаменту изванредне лепоте. Колико је лепо, сведочи чињеница да је Ђура Даничић 1864. године, дакле чим је превео Стари завет, превео и то Јеванђеље на старословенски језик. Затим се књига помиње у Каталогу Народне библиотеке Србије за 1903. годину, из чега се види да је тада књига у власништву српске државе, дакле није више у Цркви. Ове текстове приложио сам у другој књизи, уз фототипско издање Никољског јеванђеља. У време када српска војска прелази Албанију, Јеванђеље нестаје 1915. године негде на Косову. Е, ту сад Ирска улази у игру“, прича Владимир Давидовић, пратећи занимљиву историју Никољског јеванђеља.
Књигу први пут помиње Вук Караџић 1826. у првом броју Данице, то је чувени чланак Описаније српских старина, у коме каже да има један намастир у Овчарско-кабларској клисури, мали, стиснут, с оне стране Мораве, у коме се налази једно Јеванђеље на пергаменту изванредне лепоте. Колико је лепо, сведочи чињеница да је Ђура Даничић 1864. године, дакле чим је превео Стари завет, превео и то Јеванђеље на старословенски језик. Затим се књига помиње у Каталогу Народне библиотеке Србије за 1903. годину, из чега се види да је тада књига у власништву српске државе, дакле није више у Цркви. Ове текстове приложио сам у другој књизи, уз фототипско издање Никољског јеванђеља. У време када српска војска прелази Албанију, Јеванђеље нестаје 1915. године негде на Косову. Е, ту сад Ирска улази у игру“, прича Владимир Давидовић, пратећи занимљиву историју Никољског јеванђеља.
МИСТЕРИОЗАН ПУТ НИКОЉСКОГ ЈЕВАНЂЕЉА
„У доба кад Енглези узимају концесију на Трепчу, стижу на Косово рударски инжењери из Енглеске. Надзорни орган за ту компанију је сер Честер Бити, Американац, рођен 1875. године, изванредан колекционар старина. Овај заљубљеник у старине је као власник рударске компаније веома богат, па својим инжењерима на Косову даје налог да где год нађу нешто лепо, старо, купе за његову збирку, што ови и раде. Тако се и Никољско јеванђеље појављује у његовој обимној збирци. Сер Честер Бити је човек који јако воли Ирце, те је своју вредну збирку завештао и поклонио држави Ирској која, у знак захвалности, у градском замку (отприлике као Калемегданска тврђава) подиже библиотеку и галерију где се смешта његова изванредна колекција, у којој се, рецимо, налази и лист Библије из другог века. Знам да су својевремено вођени преговори са њим да нам врати Никољско јеванђеље, а у замену да добије одливак Мештровићеве мање пластике. Међутим, његовом смрћу збирка је прешла у државно власништво и то више није могуће, јер је принцип недељивости музејске збирке најстарији музеолошки принцип, тако да дефинитвно престаје нада да Никољско јеванђеље може на било који начин да дође у Србију“, прича Владимир Давидовић и подсећа да је о овој књизи писао и академик Владимир Мошин, а да затим настаје период када је она била такорећи заборављена.
О Никољском јеванђељу се поново говори тек 1990. године, када лист Глас библиотеке из Чачка доноси путопис о овој књизи. Неколико година касније, директор ирске библиотеке и галерије поклонио је Владети Јанковићу, нашем амбасадору у Лондону дигиталну копију, коју је овај проследио библиотеци у Чачку и Народној библиотеци Србије.
„Размишљао сам, основна функција је извршена, спашена је књига, па макар и у дигиталној форми. Али било би дивно да се направи и копија те прелепе књиге.
Зато сам питао директора библиотеке у Даблину, др Мајкла Рајана, да ли би ми дао копију књиге а када ме је питао зашто, одговорио сам да у Србији још увек постоји манастир Никоље, одакле је ова књига. Причао сам му о монахињама које тамо живе, о томе да оне знају да књига постоји, али је никада нису виделе, да не знају како изгледа и да би било јако лепо ако би ми допустио да направим стотинак копија, макар на рачунару. Он је без имало размишљања, рекао: „Ако је тако, даћу вам!“ И заиста након две-три недеље стиже писмо из Ирске, дигиталне фотографије свих страница Никољског јеванђеља. Био сам пресрећан кад сам то добио, моји снови су се остварили, али онда сам схватио и озбиљност сопствене идеје. Ту своју радост сам поделио са пријатељима, разговарајући шта даље да се ради. Заиста, сви су били одушевљени, желели су да помогну, да буду део тога, свесни значаја онога што хоћу да урадим. Сви су они давали, а нису очекивали ништа за узврат, желели су и учинили добро дело“, прича Владимир Давидовић.
Фототипско издање Никољског јеванђеља, штампано у сто луксузних примерака, добили су дародавци, САНУ, Филолошки факултет у Београду и Филозофски у Новом Саду, манастири (међу њима и Хиландар), епископи и поједине стране библиотеке.
„Моја основна порука је: нека ово дело буде једна искрица, жижак, кандило у мраку свакодневице да пронађемо начине како би се српско расуто благо вратило у земљу. Такође, желео сам да подстакнем истраживаче да наставе са трагањем и анализирањем наше историје, јер је много незавршених националних послова“, сматра Владимир Давидовић, подсећајући да се српско културно благо налази расуто по Лондону, Бечу, Истанбулу, Паризу, Копенхагену, Берлину, Москви и многим другим градовима.
Охрабрен лакоћом издавања Никољског јеванђеља, које је изашло захваљујући подршци пријатеља, Владимир Давидовић се већ спрема и за нови подухват. „Један диван наш рукопис налази се у Немачкој библиотеци. То је Српски псалтир писан на црквенословенском, на свакој страници рукописа налази се читава икона са много злата. Има индиција да је овај диван рукопис рађен за Јелену Анжујску. Немци су давно урадили репринт те књиге, али у врло малом тиражу и ми поседујемо један примерак тог репринта. Идеја ми је да се одштампа попут Никољског јеванђеља у стотинак примерака, који би такође били додељени манастирима СПЦ, истакнутим српским институцијама и појединцима. Али, овога пута то ће бити мало компликованије, јер ауторска права морају да се купе. Ја сам Никољско јеванђеље добио бесплатно, добротом господина Рајана. Међутим, ни куповина ауторских права мислим да није нека недостижна цифра, негде је око 4-5 хиљада евра. Враћање ове књиге у живот могло да има снагу изванредног рефлектора на уметничке домете српске средњовековне државе. А кад се подсеттимо тих узора, они ће нам бити и путоказна вредност. Пословица каже: „Речи уче а примери привлаче“. Волео бих и да се оформи библиотека свих копија нашег уметничког блага које је расуто по свету, да ти примерци сведоче о врхунској уметности Србије средњег века“, говори Владимир Давидовић.
"Православље", број 974.
pravoslavlje.spc.rs
„У доба кад Енглези узимају концесију на Трепчу, стижу на Косово рударски инжењери из Енглеске. Надзорни орган за ту компанију је сер Честер Бити, Американац, рођен 1875. године, изванредан колекционар старина. Овај заљубљеник у старине је као власник рударске компаније веома богат, па својим инжењерима на Косову даје налог да где год нађу нешто лепо, старо, купе за његову збирку, што ови и раде. Тако се и Никољско јеванђеље појављује у његовој обимној збирци. Сер Честер Бити је човек који јако воли Ирце, те је своју вредну збирку завештао и поклонио држави Ирској која, у знак захвалности, у градском замку (отприлике као Калемегданска тврђава) подиже библиотеку и галерију где се смешта његова изванредна колекција, у којој се, рецимо, налази и лист Библије из другог века. Знам да су својевремено вођени преговори са њим да нам врати Никољско јеванђеље, а у замену да добије одливак Мештровићеве мање пластике. Међутим, његовом смрћу збирка је прешла у државно власништво и то више није могуће, јер је принцип недељивости музејске збирке најстарији музеолошки принцип, тако да дефинитвно престаје нада да Никољско јеванђеље може на било који начин да дође у Србију“, прича Владимир Давидовић и подсећа да је о овој књизи писао и академик Владимир Мошин, а да затим настаје период када је она била такорећи заборављена.
О Никољском јеванђељу се поново говори тек 1990. године, када лист Глас библиотеке из Чачка доноси путопис о овој књизи. Неколико година касније, директор ирске библиотеке и галерије поклонио је Владети Јанковићу, нашем амбасадору у Лондону дигиталну копију, коју је овај проследио библиотеци у Чачку и Народној библиотеци Србије.
„Размишљао сам, основна функција је извршена, спашена је књига, па макар и у дигиталној форми. Али било би дивно да се направи и копија те прелепе књиге.
Зато сам питао директора библиотеке у Даблину, др Мајкла Рајана, да ли би ми дао копију књиге а када ме је питао зашто, одговорио сам да у Србији још увек постоји манастир Никоље, одакле је ова књига. Причао сам му о монахињама које тамо живе, о томе да оне знају да књига постоји, али је никада нису виделе, да не знају како изгледа и да би било јако лепо ако би ми допустио да направим стотинак копија, макар на рачунару. Он је без имало размишљања, рекао: „Ако је тако, даћу вам!“ И заиста након две-три недеље стиже писмо из Ирске, дигиталне фотографије свих страница Никољског јеванђеља. Био сам пресрећан кад сам то добио, моји снови су се остварили, али онда сам схватио и озбиљност сопствене идеје. Ту своју радост сам поделио са пријатељима, разговарајући шта даље да се ради. Заиста, сви су били одушевљени, желели су да помогну, да буду део тога, свесни значаја онога што хоћу да урадим. Сви су они давали, а нису очекивали ништа за узврат, желели су и учинили добро дело“, прича Владимир Давидовић.
Фототипско издање Никољског јеванђеља, штампано у сто луксузних примерака, добили су дародавци, САНУ, Филолошки факултет у Београду и Филозофски у Новом Саду, манастири (међу њима и Хиландар), епископи и поједине стране библиотеке.
„Моја основна порука је: нека ово дело буде једна искрица, жижак, кандило у мраку свакодневице да пронађемо начине како би се српско расуто благо вратило у земљу. Такође, желео сам да подстакнем истраживаче да наставе са трагањем и анализирањем наше историје, јер је много незавршених националних послова“, сматра Владимир Давидовић, подсећајући да се српско културно благо налази расуто по Лондону, Бечу, Истанбулу, Паризу, Копенхагену, Берлину, Москви и многим другим градовима.
Охрабрен лакоћом издавања Никољског јеванђеља, које је изашло захваљујући подршци пријатеља, Владимир Давидовић се већ спрема и за нови подухват. „Један диван наш рукопис налази се у Немачкој библиотеци. То је Српски псалтир писан на црквенословенском, на свакој страници рукописа налази се читава икона са много злата. Има индиција да је овај диван рукопис рађен за Јелену Анжујску. Немци су давно урадили репринт те књиге, али у врло малом тиражу и ми поседујемо један примерак тог репринта. Идеја ми је да се одштампа попут Никољског јеванђеља у стотинак примерака, који би такође били додељени манастирима СПЦ, истакнутим српским институцијама и појединцима. Али, овога пута то ће бити мало компликованије, јер ауторска права морају да се купе. Ја сам Никољско јеванђеље добио бесплатно, добротом господина Рајана. Међутим, ни куповина ауторских права мислим да није нека недостижна цифра, негде је око 4-5 хиљада евра. Враћање ове књиге у живот могло да има снагу изванредног рефлектора на уметничке домете српске средњовековне државе. А кад се подсеттимо тих узора, они ће нам бити и путоказна вредност. Пословица каже: „Речи уче а примери привлаче“. Волео бих и да се оформи библиотека свих копија нашег уметничког блага које је расуто по свету, да ти примерци сведоче о врхунској уметности Србије средњег века“, говори Владимир Давидовић.
"Православље", број 974.
pravoslavlje.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар