ВЛАДИКА ЈОВАН ПУРИЋ, ФИЛОСОФИЈА ВАСПИТАЊА У ДЕЛУ СВ. ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ

Слово Епископа диоклијског др Јована (Пурића) на одбрани докторске дисертације 

Дозволите ми да се, сходно устаљеној универзитетској прекси и основним манирима академске културе, обратим са неколико речи у којима бих изнео свој уводни експозе у одбрану докторске дисертације "Философија васпитања Св. Јована Златоуста која је пред вама.
  С обзиром да иста та универзитетска процедура не предвиђа емфатичке исказе захвалности ментору и члановима комисије у писаној форми, бар док се докторска дисертација не одбрани, рецензира и евентуално публикује, дозволите ми да, бар усмено, захвалим ментору и члановима комисије на уложеном труду, датим сугестијама и сталном ишчитавању материјала који је на крају уобличен као ова докторска дисертација. Ова захвалност није просто ствар куртоазије, него је израз наше верности темељним хришћанским вредностима, у којима је непоновљива и јединствена личност као икона Божја упућена на друге како би остварила пуноту свога постојања, те стога сваки истински труд треба најпре да буде сарадња, заједница свих нас у напорима, али и плодовима тих напора. Већ од праскозорја хришћанско-јудејске цивилизације, од писамских школа старог Израиља и бабичке вештине Сократа и његових верних ученика, појавио се концепт образовања као са-трудништва, заједничког сазнавања и узрастања. Будући да је теза, која је пред вама, по својој суштини првенствено педагошка, тим пре се као императив поставља доследност овом свагда савременом концепту образовања. Стога је ова захвалност комисији више од захвалности за уложен труд: благодарни смо на вашем педагошком приступу педагошкој теми и аутору, који је и сам већ извесно време педагог.

У вези са овим, да кажемо неколико речи о мотивима који су нас водили да, уз консултације са г. Ментором и комисијом, изаберемо управо ову тему. Наиме, имајући већ вишедеценијско искуство у просветном раду и на неколико црквених училишта (у београдској и цетињској богословији, на Академији за консервацију и уметност СПЦ итд.), дошли смо до закључка да је Златоустов педагошки рад недовољно обрађиван у нашој црквено-просветној и готово никако у нашој световној просветној литератури. Ово, међутим, не говори само о својеврсном пропусту унутар поменутих интелектуалних и академских дисциплина, ово не значи само да је једно поље остало необрађено, него, по нашем мишљењу, упозорава на опште стање наше просвете данас. Необраћање пажње на Златоуста као на педагога говори о лутањима којима је изложена свака просвета која не спознаје своје корене из којих треба да се обнови њена снага. У ова тешка и смутна времена нама се, као педагогу и просветном раднику, најнеопходнијом чинила потреба за обраћањем пажње на Златоуста, на тај непресушни извор свеколике просветне и животне мудрости, и то не само на плану тзв. „религијске педагогије“, јер ни сам Златоуст себе није сматрао учитељем религије него учитељем и проповедником живота, „православне философије истине“ (о. Јустин). Радећи у нашим богословским институцијама и помно пратећи педагошку, богословску, философску и филолошку литературу о Златоусту, увидели смо неопходност да обратимо пажњу наше просветне јавности и наше педагогије уопште на философију васпитања Св. Хризостома. Тако је започео наш пут ка Златоусту и са Златоустим. Нека нам стога буде дозвољено да, као први допринос ове тезе, чак и без обзира на њене евентуалне мањкавости и недостатке којих није ниједан рад ослобођен, издвојимо обрађивање ове до данас на српском говорном подручју недовољно обрађиване теме.


   ЈЕДАН ОД ТВОРАЦА ЕВРОПСКЕ ХРИШЋАНСКЕ КУЛТУРЕ

   Зашто управо „Философија васпитања Св. Јована Златоуста“? Верни напред наведеном начелу да почнемо од личности, а не од ствари, најпре ћемо се осврнути на актуелност Златоустове педагогије данас. Но, пре него што то учинимо, да напоменемо да све што кажемо и даље неће моћи да изрази неисказиву тајну Златоустове личности.
   Златоуст стоји на размеђу векова, старог, античког, који је непосредно пред гашење доживљавао последњи сјај и новог хришћанског, који је пленио свежином, полетом, осећањем слободе због тек извојеване победе и признања, а то осећање новине хришћанске вере нису успели да покваре ни сталне контроверзе, јереси и богословски сукоби. Златоуст се образује и живи у времену када се ова два века и ова два света суочавају, али и креативно прожимају, у времену када се формира савремена европска хришћанско-јелинска цивилизација, у времену у ком се уобличавају њене основне контуре и њен унутрашњи садржај, чак и онда када она тога није свесна или када се сама бори против својих хришћанских и античких корена. Златоуст је већ самим овим интересантан и релевантан за нас данас јер се, ево већ вековима, криза европске културе пројављује на разне начине, а највише као криза њеног идентитета. Зато је осврт на Златоуста, без претеривања можемо рећи једног од твораца европске хришћанске културе, данас неопходан више него икад. Златоуст је, да тако кажемо, особито интересантан за контекст данашње културе која није сигурна у свој идентитет. Цела Златоустова личност је била један изненађујући, продоран, енергичан одговор на приговоре паганске културе како Хришћанство, наводно, није у стању да у себи нађе снаге да прихвати антику. У Златоусту Хришћанство је пригрлило, сачувало и дало нови сјај антици. Данас, када се исувише лако говори о постхришћанском свету, о постхришћанској Европи, када се Хришћанство оптужује за исто оно за шта се оптуживало у антици – немоћ пред културом – данас је Златоусти животнији него икада. Иако је посебно актуелан данас, морамо рећи да заправо није било времена, и по нашем убеђењу и неће бити времена, у коме велики антиохијски пастир није био или неће бити актуелан. Он је убедљиво најпревођенији и најомиљенији Свети Отац, један од ретких који је имао изузетног утицаја и на Истоку и на Западу Хришћанства. По утицају би се могао поредити можда само писац ареопагитских дела, с тим разлогом што се „Корпус ареопагитикум“ углавном одомаћио у теолошким круговима интелектуалне жеђи, а Златоуст је подједнако био и остао популаран како у народној побожности, монашкој књижевности, тако и код теолога по звању и призвању. Златоустова дела су издавали како његови савременици који су помно записивали његове речи, тако и безбројна војска бледуњавих ромејских, српских и осталих инока којима су често његове речи уз светописамске биле мерило и видело за цео остали свет. Златоустова дела су издавали понтификални институти, брижљиво анализирајући речи и њихова значења, правећи индексе и табеле, састављајући тумачења Св. Писма. Златоустова дела су издавали калвинистички проповедници у примитивним штампаријама, ценећи Златоустову бриткост и суд над комформистичким хришћанством. Златоуста у исто време читају монаси на Св. Гори, одмотавајући прашњаве странице старих кодекса, и професори Сорбоне приређујући и коригујући критичка издања. И уз сав тај труд, још увек смо дужни Св. Златоусту, још увек нисмо издали сва његова дела и обрадили све аспекте његове мисли. Нека ова теза буде макар мали допринос томе.
   Зашто философија васпитања Св. Златоуста? Чини се да су ове две важне и узајамно повезане димензије човековог бића данас пред изазовима као ретко када у историјском току наше цивилизације: философија је, не само у свакидашњој народној свести, него често и од стране самих водећих интелектуалаца, нажалост, често појмљена као мисао одвојена од живота. Васпитање је такође данас схваћено не као стална вредност, већ као предмет слободног тржишта, у коме немилосрдно владају закони духовне понуде и потражње. Треба бити искрен па рећи да је криза како философије, тако и педагогије, последица њихове специјализације и удаљавања једне од друге. Философија, та педагогија пар екселанс, удаљила се од педагогије, губећи често и саму жељу да буде педагошка. Педагогија, специјализујући се у методама васпитања, као да је заборавила своје рађање у окриљу философије, своје философске корене. А обе су позване да буду егзистенцијалне, да одговоре на питања човековог постојања. Обе су позване да буду најпре „практичне“ тј. да своје мисаоне оквире уобличе у један начин постојања и делања. А где наћи бољи начин постојања и делања од оних људи који су целокупно своје постојање запечатили јединством теорије и праксе, од Св. Отаца? Где наћи животну философију васпитања од монашког подвига и бољег педагога од Св. Златоуста, обоженог човека?

   СПЕЦИФИЧНОСТ ЗЛАТОУСТОВОГ СХВАТАЊА ОБРАЗОВАЊА

   Дозволите да овде укажем на једну специфичност Златоустовог схватања образовања, коју смо настојали да истакнемо и актуелизујемо и која, најпре Златоустовом, а следујући њему и донекле скромним сопственим трудом, представља допринос ове тезе: обједињење свих човекових егзистенцијалних могућности, свих аспеката његовог бића, остварује се кроз философију као подвиг. Педагогија мора да пронађе своју аскетску димензију, да пронађе начин да се аутентично оствари, а она то, по најдубљем Златоустовом уверењу, није у стању ако свој задатак не схвати најпре као одрицање од „сопства“, од егоизма који се савременом човеку пречесто чини саморазумљивим и оправданим. Подвиг је по Златоусту истинска философија, зато што је подвиг остварење хришћанске онтологије личности. Педагогија је – заједнички пут две личности, а тај пут, тај њихов однос захтева жртвену љубав која је спремна на потпуно предавање. За Златоуста, овај однос није просто антрополошког карактера, мада он има изузетно значајне антрополошке последице. Ипак, педагогија, васпитање, је теолошки појам који означава однос Бога и човека, а који је своју пуноту доживео оваплоћењем Господа нашега Исуса Христа, који јесте први и савршени Педагог. Јер, однос који Бог успоставља са човеком је од самог почетка, од разговора Бога и Адама – једна стална дијалошка педагогија, у којој је човек позван да напредује тако што ће напредовати у благодати коју му Господ на његовом путу ка савешенству дарује. На овом путу дијалошке педагогије човек не само да обнавља своје рајско стање тј. могућности свога бића, него, захваљујући јединству божанске и човечанске природе у Личности Христовој, он остварује и ново, есхатолошко стање, остварује и могућности веће, даље и дубље од рајских. Наравно, овај пут није пут комфора и забаве, већ пут уцелосњења човека кроз напоре, нешто што савремена педагогија понекад као да заборави саображавајући се менталитету савременог човека. Благодат Божја се не задобија без подвига, како нас је већ Господ поучио. Тек када се одрекнемо себе, долазимо до истинске заједнице са Богом, али и до истинских димензија свога бића, а монаштво као истинска философија управо јесте овај пут, те не чуди што Златоуст тако често и присно говори о монаштву. Његова жеља да се градови претворе у манастире није израз непознавања реалног живота, јер је Св. Хризостом и те како знао да се ретко ко опредељује за подвиг. Па, ипак, педагогија не сме одустати од овог свог, на изглед максималног захтева. Она би просто изневерила себе, изневерила своју мисију да човека доведе до онога што он може да буде. А шта човек може да буде, најбоље нам показује Св. Златоуст, а дозволите ми да будем помало интиман, исто такво искуство благодати коју човек може уз помоћ Божју да задобије имамо сваки дан под Острогом, пред кивотом Св. Василија. Св. Василије је остварење Златоустовог виђења педагогије, а Острог Златоустовог виђења училишта благодати, које чак и нама немоћнима даје да предокушавамо испуњење облагодаћености човековог бића коју су остварили Св. Василије и Св. Златоуст. Још једном напомињемо: благодат, у искуству Св. Златоуста васпитава нас одрицању, а педагогија, понављамо и наглашавамо, да би била благодатна, да би могла да има силу коју је имао Св. Златоуст и коју нам данас даје Св. Василије, треба да се врати својој аскетској димензији. То није лако, јер се коси са жељом модерног човека да живот оствари као непрестани комфор и то на свим пољима: комфор на плану емоција, комфор на плану телесног рада и замора, комфор на плану интелектуалног рада и замора. Па ипак, морамо се запитати колико је та сама тежња за комфором извор емоционалне, интелектуалне и телесне муке која сваки дан обеспокојава савременог човека? Да ли одрицање од подвига приликом васпитања и образовања побољшава или погоршава такозвани „квалитет живота“? Да ји заборав подвига уједно и заборав благодати коју подвиг доноси? Златоуст нас опомиње да је тако, да образовати и васпитавати себе и друге подразумева непрестано одрицање, како би се задобила благодат. Зато је Златоуст модернији од сваког модерног педагога који сматра да се из кризе вредности и кризе педагогије може изаћи просто балансирањем између различитих настојања ка комфору. Златоуст је модеран јер је реалан педагог, јер је педагог подвига, па је зато и педагог благодати. Овај рад, макар и кроз немоћ речи да опише све димензије благодатне педагогије Св. Златоуста, бар указује на пут ка њој, са, морам признати, многим пропустима.
   Методски, теза која је пред вама, доноси једну новину која, како ценимо, подједнако одговара Златоустовој мисли и захтевима савременог научног рада. Наиме, у изради ове тезе покушали смо да објединимо методе и налазе више различитих научних области и интелектуалних дисциплина: философије, педагогије, теологије. Ова, надамо се остварена интердисциплинарност не само да шири могући приступ славном антиохијском богослову и педагогу, него заправо извире из вишеслојности његовог лика и дела. Та вишеслојност је подједнако показана у првом делу рада, који се бави Златоустовом личношћу, образовањем и делањем, колико и у преосталим целинама у којима смо настојали да покажемо конкретну дидактику коју је Златоуст развио. Код Златоуста је немогуће раздвојити пастира и педагога са једне стране, и философа и теолога са друге. Заправо, за њега ова разлика не постоји: Златоуст најтежа места из Св. Писма тумачи увек у једном педагошком кључу, назначавајући на који је начин Бог кроз који догађај Св. Писма васпитавао и образовао човека тј. у њему васпостављао образ по коме је саздао човека. За Златоуста, свако Божје деловање јесте педагогија, а средишњи догађај те педагогије јесте оваплоћење, страдање и васкрсење Христово. Оно што се у нашем богословском речнику зове домострој (икономија) божанског делања и спасења, за Златоуста се просто назива педагогија божанског делања и спасења. Са друге стране, Златоуст је у најмањим педагошким и дидактичким појединостима теолог, објашњавајући са умећем, али и живим искуством богословског значења одређеног педагошког приступа. За њега ни ђачке лекције нису просто ђачке лекције нити је учитељ просто учитељ, него у свакој поуци он види символ нашег поучавања од стране Бога, а у учитељу подражаваоца првог и преимућственог Учитеља – Христа. Теолошки метод је педагошки, а педагошки метод мора имати теолошку димензију. Настојали смо да покажемо како је то могуће. Ово јединство педагошког и теолошког је данас заиста неопходно обновити за нашу педагогију и нашу теологију, и то не само на плану метода, него и унутрашњег садржаја васпитања. Надамо се да смо овом тезом бар мало томе допринели.
   Као један од налаза истаживања, излажемо и лично искуство да је, чак и у дидактичким „ситуацијама“, Златоуст савремен педагог. Давно пре уобличења савремених дидактичких и педагошких метода, Златоуст запажа да је, на пример, потребно прилагодити учитељев начин казивања ученику, као и само градиво или, да узмемо други пример, да је религијско образовање неопходно надопунити световним, а световно духовним. Давно пре теоријског развоја методике наставе, Златоуст развија начине и стилове васпитања и образовања. Давно пре хуманиста и енциклопедиста, велики Отац Цркве увиђа колике су могућности човековог бића; давно пре Достојевског, он оцртава колики је понор палог човека. Златоустова педагогија је без илузија, али богата идеалима. А то је мера истинског педагога, коју сви настојимо да остваримо, а коју је данашњи човек изгледа изгубио, поистовећујући ово двоје. Јасно је да је, управо захваљујући овој вишестраности свог приступа, Златоуст актуелан и данас.

   КАКО ОЖИВЕТИ МАЛУ ЦРКВУ

   Тезом која је пред вама настојали смо да дамо конкретан одговор на једно питање из савремене педагошке теорије и праксе, а то је питање породице и васпитања. Ово питање није ни изблиза тако саморазумљиво колико се чини. Наиме, са једне стране, констатација да је породица у кризи је нешто што можемо чути сваки дан. Са друге стране, често се понављају умне и пажње вредне речи Св. Владике Николаја да је породица Црква у малом, што она, без сумње и јесте. Како, дакле, оживети ту малу Цркву? Како поставити односе у њој? И на овом пољу је Св. Златоуст конкретан и реалан педагог, па је било довољно следити његову мисао да би се пронашле поуке за данашњицу. Златоусту су познате и наизглед савремене бољке породице: недостатак комуникације између супружника и уопште укућана, жеља за доминациом и неспутавање сопственог ега. Једини лек за ове узрочнике распадања породице, али и друштва у целини јесте целомудреност. Златоуст под целомудреношћу не подразумева само монашки начин живота, мада су монаси ти који га по преимућству остварују – за њега је целомудреност подједнако неопходна и људима у браку. Целомудреност је целина свих врлина претворених у живот, тј. живљених и доживљених. Целомудреност је, најпре, једна педагошка врлина. Живећи њоме, ми бивамо поучени надвладавању сопственог егоизма; да би једна породица успела, бар један њен члан мора бити целомудрен, мора бити спреман да се одрекне ега како би био аутентичан педагог. Неопходно је досећи педагогију љубави. Златоуст је педагог љубави: ретко је код кога ова, често апстрактна и непојмљива именица доживљена на тако реалан, теолошки и педагошки начин. Љубав лежи у основи Христовог оваплоћења и свега оног што је Бог учинио за нас, љубав стоји у основи божанске благодати којом нам се Бог сваки дан јавља и даје нам заједницу са собом, љубав стоји у основи монашког подвига, у молитви као истинској философији, у тиховању, у целомудрености. Љубав јесте начело породице и начело света: „нека за жене не постоји ништа драгоценије од мужа, а за мужеве што би волели више од жена. Наши животи се одражавају једнодушношћу мужева и жена, тиме се одражава све на свету“, каже Св. Хризостом. Педагогија је позвана, по Св. Златоусту, да оствари ово јединство љубави као педагошког начела и као онтолошког начела, да се врати на првобитно јединство васпитања и постојања човека.
   Ово јединство је најјасније дато у Св. Литургији, али и у свим светим тајнама тј. у целокупном светотајинском животу Цркве. Свете тајне у себи имају педагошку структуру, оне су стална педагогија која започиње Св. Тајном крштења као уласком у црквену педагогију, а наставља са св. Тајном миропомазања као задобијање Духа Светога који верујућим даје да се Божји Прволик образује у њима и они у њему. Св. Златоуст нарочито често и нарочито лепо говори о Св. Тајни крштења, а ми смо покушали да педагошке димензије његових катихетских беседа донесемо у тези која је пред вама. У њима се Златоуст осврће не само на садржај хришћанске вере, коју су људи који су се спремали за крштење, упознавали кроз златна уста антиохијског проповедника, него и са комплетним етосом хришћанског живљења. Златоуст указује на свеобухватност захтева који хришћанска вера поставља пред нас и којим се називамо хришћанима. Бити хришћанин значи, по Златоусту, бити поучен и друге поучавати животу по врлинама. Наравно, ове катихетске беседе представљају увођење, мистагогију у Тајну над Тајнама – Божанствену Евхаристију. И Евхаристија – која је у свести Цркве не случајно увек била везивана за име и личност Св. Златоуста – у суштини је педагошки структурисана. Сама евхаристија је постепена мистагогија која нас од Христа у речи води ка Христу у реалности Тела и Крви Његове тј. која нас од заједничења у Речи Јеванђеља води ка заједничењу у самој Речи (Логосу) – Христу. Овај ход јесте ход који предходи нашој педагогији: од символа живота до самог живота. Да би то успела, она мора ослушнути сопствено педагошко предање, вратити се Златоусту. Нека овај наш скромни допринос буде само почетак на том путу. Хвала на помоћи и љубави.

  Епископ нишки Јован (Пурић),"Православље", број 1027-1028, Рубрика Жива реч

 

Три књиге Епископа диокијског и игумана острошког Јована (Пурића)

Острошки трослов о Јовану Златоусту

  Српска богословска јавност се на почетку XXI века сусреће са тротомним издањем Епископа др Јована (Пурића) о теологији и педагогији Светог Јована Златоуста. Овај својеврсни и, у Срба, оригинални трослов Епископ Јован је замислио тако да заинтересује не само богослове и вернике Цркве Христове, већ и философе, педагоге, социологе, културологе, комуникологе, историчаре и остале научнике који би ишчитавањем поменутог дела могли да сагледају своје научно поље интересовања на нови душекористан начин. Игуман манастира Острога својим континуираним вишегодишњим изучавањем богословско-катихетског, али и философско-социолошког наслеђа једног од највећих православних теолога свих времена, Светог Јована Златоустог, отвара нову етапу у савременом богословљу код Срба.
   Напојен делима Светих Владике Николаја и Аве Јустина Ћелијског, али и живом речју учитеља и отаца Цркве Христове Блаженопочивших Патријарха Павла и Епископа Данила Будимског и Митрополита Амфилохија (Радовића), Епископа Иринеја (Буловића) и Атанасија (Јевтића), и на крају нововековних васељенских учитеља Митрополита Јована (Зизиуласа), протојереја Георгија Флоровског, протојереја Александра Шмемана, протојереја Јована Мајендорфа, Панајотиса Неласа и Николаја Успенског, Епископ др Јован (Пурић) проналази светоотачки средњи пут којим иде ка Истини говорећи о свим аспектима дела Светог Јована Златоуста. Оно што радује јесте чињеница да је и у савременом свету Свети Јован Златоуст по јединствености, непоновљивости и великоумности своје богословске мисли остао надвремено надахнуће, што је за Епископа Јована био почетак и мера новог проучавања Златоустовог богословствовања.
   Три монографије (трослов) Епископа др Јована, игумана острошког, о Златоустом су: Богословске основе педагогије Светог Јована Златоуста, Богослужење и васпитање по Светом Јовану Златоусту и Философија васпитања у делу Светог Јована Златоуста.





   Прво слово Епископа Јована о богословским основама педагогије великог светитеља из IV и V века, говори о живој употреби дела Светог Јована Златоуста у Цркви кроз све векове до данас. То је врло добар пример светопредањског прејемства у Цркви Христовој којим се потврђују Спаситељеве речи да ће умолити Оца да пошаље другог Утешитеља да пребива с људима вавек, Духа Истине кога свет не може примити (Јн. 14, 16-17). Тако су се у Цркви, током свих ових шеснаест векова од Златоустовог живота на земљи па до данас, учили богословској науци и они који су слушали Јованове омилије.
   Сав богословски опус Св. Јована Златоуста као учитеља Цркве уоквирен је темом хришћанске педагогије, коју је аутор овог трослова препознао и аналитички представио. Педагогија Светог Златоустог израста из вере и догматског утемељења, али и препознавања иконе Божје у сваком човеку. Епископ Јован наглашава да Златоустова педагогија почиње и завршава се у подвигу сазнања Бога као савршеног Педагога. Тако се Божанска педагогија поистовећује са љубављу Бога Саздатеља према Његовој творевини.
   Циљ црквеног васпитања, тј. хришћанске педагогије јесте промена начина живота и живљење у Цркви, те зато богослужење треба да нам буде основни наук за живот. Епископ Јован као педагог и јерарх Цркве Христове то одлично зна те зато и посебну књигу назива Богослужење и васпитање, у којој од 131. до 249. стране сабира у својеврсну збирку мисли Светог Јована о Божанској Литургији. Ови изводи из његових списа представљају благо за све хришћане, а посебно за оне који се уче животу у Христу односно ученике и студенте богословских школа, академија и факултета. Овај нектар који је сакупио и предао Епископ Јован напајаће будуће генерације богослова и иконописаца који ће знати да препознају икону Божју у свим људима.
   Методолошки посматрано, трећа моногарфија представља синтезу више савремених научних приступа, тако да овом делу даје својеврсни интердисциплинарни карактер предмета истраживања (сагледавање проблематике богословља, богослужења, философије васпитања на светоотачком материјалу). Методе које су у делу примењиване усмеравају читаоца на систематско извођење проблема личности и васпитања у контексту човековог узрастања у Богу и по Богу, њиховог узајамног одношења и праћења тога проблема у целокупном опусу Св. Јована Златоуста.
   У све три књиге Епископ Јован користи научно-истраживачки метод анализе стваралаштва светог Јована Златоуста, изналази узрочно-последичне везе и односе између анализираних појмова како богословских, тако и педагошких и елемената васпитног система светог Златоуста и, на крају, открива општа начела из целокупног Златоустовог опуса релевантна за богословље, историју и философију и педагогију.
   Методе и садржај васпитања у Цркви Златоусти сагледава у перспективи овога и будућега века. Епископ Јован то наглашава у све три књиге, тако да есхатологија и космологија у светлу тријадологије јесу основ оних који се уче и оних који уче у Цркви. У друштвеном контексту педагогија мора бити утемељена у Цркви, а затим и у свакој породици - малој Цркви. На тај начин родитељ постаје васпитач детета у пуној мери, као што је Црква, као Тело Христово, васпитач сваког човека у свом пуном иконичном облику. Црква се, у Божанској Евхаристији, причешћује Телом и Крвљу Господа, Богочовека Исуса Христа. У овоме целокупна хришћанска педагогија долази до свога врхунца и испуњења, које се врхуни у Будућем Царству.
   Три монографије Епископа Јована већ су научној и стручној јавности наишле на изванредан пријем, како због предмета писања, тако и због методолошког приступа и ауторског манира излагања. Књиге представљају значајну новину у српској теологији и повезују теологију са другим додирним и комплементарним дисциплинама, у првом реду философије, социологије, опште педагогије, историје педагошких идеја, философије васпитања и културологије.
   Монографије Епископа Јована (Пурића), из перспективе методологије научног рада, у потпуности задовољавају све стандарде у погледу структурног и композиционог уобличења како основног садржаја, тако и апаратуре оријентације (пописа извора и литературе).
   Ауторов однос према обимној и разнородној литератури (примарна броји 114 наслова дела Светог Јована Златоустог, док секундарна обухвата патристичка дела Св. Атанасија Великог, Василија Великог, Григорија Богослова, Евагрија Понтијског, Игњатија Антиохијског, Јована Лествичника, Кирила Јерусалимског, Климента Алексанријског, Максима Исповедника, Николе Кавасиле, као и на десетине монографија и студија истакнутих православних и римокатоличких теолога, савремених теоретичара и историчара педагогије, философа и културолога, објављених у часописима и зборницима) успешан је и динамичан.
   У целини посматрано, аутор у монографијама експлицитно показује релевантност Златоустовог стваралачког наслеђа како за српску савремену теолошку мисао, тако и за данашњу педагогију у теоријском и практичном аспекту
  Монографије Епископа диоклијског Јована (Пурића) одликује се несумњивом научном оригиналношћу, будући да представљају пионирски покушај сагледавања педагошких потенцијала опуса Св. Јована Златоустог. Из књига се јасно види да је игуман острошки истраживач светоотачког предања, али и проповедник, што обогаћује и оплемењује научни стил којим су монографије писане.
   Појава три књиге о Златоусту, намењене не само стручној богословској, иконописачкој, педагошкој и философској јавности, него и ширем кругу читалаца  свима који уче и који се уче у Цркви, што значи да су дела вишеструко подстицајна како за даљи развој научне мисли, тако и за поновно откривање у нашој културној јавности неисцрпних ризница светоотачке мисли. Све речено сврстава Епископа Јована у ред носилаца неопатристичке синтезе у савременој српској богословској мисли.

  Ђакон Ивица Чаировић, "Православље", број 1041-1042, Рубрика Свет књиге

Философија васпитања у делу светог Јована Златоустог 

Рецензија рукописа књиге еписикопа Јована Пурића

   Монографија еп. Јована Пурића под насловом „Философија васпитања у делу светог Јована Златоустог“ настала је као плод ауторовог вишегодишњег континуираног изучавања богословско-катихетског наслеђа једног од највећих православних теолога свих времена, светог Јована Златоустог. У плодотоворном дијалогу са мишљу Оца и Учитеља Цркве кога један од најеминентнијих теолога данашњице, преподобни Јустин Ћелијски, назива „најречитијим у роду људскоме молитвеником Божијим“, „петим Еванђелистом“, „ненадмашним златоустим Благовесником“ који је „кроз векове и векове безброј душа људских васкрсао из мртвих својим књигама и својим светим молитвама“, наш плодни и својим делима у светским размерама афирмисани теолог епископ диоклијски Јован Пурић је, приступајући му из перспективе патристичке баштине, али и савремене теологије (превасходно у духу неопатристичке синтезе изнедрене у окриљу новије руске богословске мисли, на чијим изворима је и стекао своје богословско образовање), остварио трилогију импресивну по свом обухвату и волуминозности, чији је ова књига завршни део. Претходне две књиге – „Богослужење и васпитање по светом Јовану Златоустом“ (Београд, 2009) и „Богословске основе педагогије светог Јована Златоустог“ (Београд, 2009), већ су у научној и стручној јавности наишле на изванредан пријем, са запажањем да по свом предмету, теоријско-методолошком приступу и ауторском маниру излагања представљају значајну новину у српској и православној теологији уопште и везивну карику између теологије и других контактних и комплементарних дисциплина, у првом реду опште педагогије, историје педагошких идеја, философије васпитања и културологије.

Рукопис монографије епископа Јована Пурића настао је на темељу његове докторске дисертације одбрањене на Катедри за хуманистичке науке Философског факултета Универзитета у Источном Сарајеву. Из перспективе технике и методологије научног истраживања, дело у потпуности задовољава све академске стандарде у погледу структурног и композиционог уобличења како основног садржаја, тако и апаратуре оријентације (пописа извора и литературе, подножних напомена, закључних разматрања). Књига је адекватно конципирана и структурисана, а написана је уз поштовање релевантних научно-методолошких начела. Ауторов однос према обимној и разнородној литератури (примарна броји 114 наслова дела светог Јована Златоустог у оригиналу, превасходно по издању Мињеве Patrologiae Graecae, уз консултовање и превода на друге језике, док секундарна обухвата класична патристичка дела св. Атанасија Великог, Василија Великог, Григорија Богослова, Евагрија Понтијског, Игњатија Антиохијског, Јована Лествичника, Кирила Јерусалимског, Климента Александријског, Максима Исповедника, Николе Кавасиле, као и на десетине монографија и радова истакнутих православних и римокатоличких теолога, теоретичара и историчара педагогије, философа, културолога који су објављени у часописима и збориницима) је успешан и динамичан (између осталог, о томе сведочи и велики  број подножних напомена које упућују на закључак о томе да је са примарном и секундарном литературом у раду остварен жив и креативан дијалог – укупно 558) .

Методолошки посматрано, монографија представља синтетички спој више савремених научних приступа, што проистиче из интердисциплинарног карактера самог предмета истраживања (сагледавање проблематике философије васпитања на патристичком материјалу). Методе које су у раду примењиване усмеравају на постављање самог проблема sub speciae Christi (а самим тим и sub speciae aeternitatis), потом на систематско и лонгитудинално извођење проблема личности и васпитања у контексту човековог узрастања у Богу и по Богу („методике и методологије оврлињења“), њиховог узајамног одношења и праћења тога проблема у целокупном опусу св. Јована Златоуста. У монографији су примењене метода теоријске анализе стваралаштва светог Јована Златоустог (херменеутичка метода), каузална метода – у изналажењу узрочно-последичних веза и односа између сâмих анализираних појава и елемената Златоустовог педагошког система, као и конструктивна, метода садржана у откривању (реконструисању) извесних општих начела присутних у Златоустовом стваралаштву релевантних за теорију, историју и философију педагогогије.

Методолошки посматрано, монографија представља синтетички спој више савремених научних приступа, што проистиче из интердисциплинарног карактера самог предмета истраживања.

   Дело је формално структурисано тако да обухвата следеће композиционе целине: 1) Живот и дело св. Јована Златоустог као основа његове философије педагогије (стр. 7–100), 2) Педагошке димензије богословља и философије св. Јована Златоуста (стр. 101–236), 3) Васпитни утицај породице у философији педагогије св. Јована Златоуста (стр. 237–279), 4) Закључак (стр. 280–316) и 5) Литература (стр. 317–355).

   У првом поглављу, које читаоца уводи у проблематику која ће бити предмет даљег разматрања на страницама ове књиге, аутор разматра цивилизацијски и културолошки контекст у коме су се формирале педагошке идеје светог Јована Златоуста, посебно инсистирајући на путу којим је ишла античка педагогија, уливајући се у моћну реку аутентичног литургијско-подвижничког опита православне духовности која се у тој епоси интензивно конституисала и развијала. Аутор наглашава да се у средишту његовог методолошког приступа налази стремљење да о Златоустовој црквеној педагогији говори „као о подвигу и хришћанској врлинској философији, и то о нарочитој улози коју Божанска благодат има у изградњи човековог бића“. Философске основе Златоустове теорије васпитања аутор доследно сагледава из перспективе православне теологије, која се, по језгровитом и прецизном запажању савременог грчког теолога Михаила Кардамакиса, поистовећује са Православљем уопште, са целокупним животом (догматима, литургијом, подвигом) Цркве, са свим оним што обухвата православно духовно Предање и наслеђе. Овде је умесно подсетити се и речи еминентног румунског теолога Димитирија Станилоја да „православна теологија јесте теологија тајне и истовремено теологија духовности“. Сâм карактер богословског познања условиће и одговарајући методолошки приступ аутора проблематици којом се бави на страницама ове књиге. У том контексту истаћи ћемо и важност биографског елемента у идентификовању кључних поставки Златоустовог педагошког система у њиховом тоталитету и сваке понаособ, који своје оправдање налази у чињеници да се на примеру св. Јована Златоуста, по ауторовом запажању, „потврђује истинитост увида да се аутентичност богословског учења, односно философије живота, а тиме и философије педагогије, увек најупечатљивије огледа у јединству личности и њеног дела, оствареном у историјском животу те личности“. Тако, на основу сагледавања порекла, домаћег васпитања, школовања, каснијег монашког подвизавања, епископског служења, богословског стваралаштва, али и страдања светог Јована Златоустог аутор недвосмислено показује и низом примера илуструје на који начин су се све ове животне околности одразиле на Златоустову педагошку мисао и праксу (између осталог, истакли бисмо запажање изнето након разматрања Златоустовог порекла и периода дечаштва и младићког сазревања да су њему „занавек остали својствени како племенити, аристократски сензибилитет и грациозност мисли, тако и наглашена благост и суптилност у педагошком приступу људима – живим иконама Божијим“).

У другом делу монографије показује се схватање јединства образовања и васпитања као предуслов целовитог педагошког процеса у педагогији св. Јована Златоуста. То јединство у православној педагогији постиже се кроз истинску философију (црквенословенски термин „љубомудрије“ јасно раскрива њену суштинску усмереност), схваћену као „молитвено размишљање о духовним и Божанским стварима, слушање и изучавање речи Божије“, интелектуалну и волитивну усмереност ка добрим делима и ка оврлињењу човековом, које се, како аутор доказује на основу анализе Златоустовог наслеђа у креативном дијалогу са другим великанима патристичке мисли и релевантним савременим ауторима, остварује преко светотајинског и световрлинског метода који узводе ка једном, јединственом и недељивом, огранском подвигу – Богочовечанском подвигу спасења. Посебна пажња посвећује се целомудрености, том „чувању у нераскидивом јединству, целовитости и здрављу свих аспеката нашег живота и наше личности, кроз општење и заједничарење са Извором јединства, целовитости и здравља – Богом Живим“  као основи моралног васпитања у педагошком систему св. Јована Златоустог. У целокупном двомиленијумском искуству Цркве и учењу светих Отаца потврђене су основне Златоустове поставке везане за ову свету врлину (стање телесне имплицира и поседовање духовне чедности, поседовање здравоумног односа према целокупној Божијој творевини и посебно према човеку као круни и врхунцу те творевине, и у крајњој линији формирање интегралног човека способног да досегне крајњи циљ свога постојања – обожење, охристовљење, облачење у Његову апсолутну Лепоту). Напокон, трећи део овог поглавља посвећен је улози учитеља (у најширем смислу, дакле и „безгласног учитеља“ – савести, и родитеља, и домаћих и школских учитеља, и духовних учитеља – искусних монаха „стараца“, „авва“)  у реализовању педагошких принципа, при чему се та улога изводи из богочовечанског Учитељства Христа Спаситеља као истинског Педагога рода људског, како Га карактерише Климент Александријски.

   Аутор у монографији јасно показује релевантност Златоустовог стваралачког наслеђа за данашњу педагогију у теоријском и практичном, прескриптивном и дескриптивном аспекту.

    Трећи одељак третира васпитни утицај породице у формирању интегралне и охристовљене личности, и из перспективе места и улоге породице и супружанске љубави у хришћанском образовању, и са становишта улоге родитеља у процесу породичног образовања и васпитања, да би се затим сагледала комплексна и вишедимензионална проблематика црквеног карактера породичног образовања односно јерархијског карактера породичне зајединице са посебним освртом на педагошки процес унутар породице у философији васпитања св. Јована Златоуста и извођењем импликација по породичну педагогију у нашем времену.

У целини посматрано, аутор у монографији јасно показује релевантност Златоустовог стваралачког наслеђа за данашњу педагогију у теоријском и практичном, прескриптивном и дескриптивном аспекту. У књизи је наглашено да оно што нарочито одликује стваралаштво светог Јована Златоустог јесте, с једне стране, интегрисање и креативно актуализовање тековина античке педагогије уз њихово надрастање светотајинском и световрлинском, историјском и есхатолошком духовношћу и теологијом Цркве, које представљају онтолошку и динамичку пројаву Царства Божијег (прот. Д. Станилое), а чије се главно послање састоји управо у „проповедању Царства Божијег у историји, у проповедању Царства не само речима, већ много више живим сведочењем његове истинске силе“ (прот. Јован Мајендорф), а с друге – његова актуелност у конципирању савремених педагошких система који се заснивају на реактуализацији хришћанских образовно-васпитних постулата.

Монографија епископа диоклијског Јована Пурића одликује се несумњивом научном новином и оригиналношћу, будући да представља пионирски покушај сагледавања педагошких потенцијала опуса светог Јована Златоустог (и поред обиља литературе, у области патрологије овакав приступ до сада није био доследно спроведен ни у једном монографском истраживању). Из овога проистиче и његова актуелност како са фундаменталног (ширење спознајних радијуса теорије, историје и философије педагогије, с једне, и патрологије, с друге стране), тако и са апликативног аспекта (могућност примене Златоустових идеја у педагошко-катихетској и пастирској делатности). Методолошки приступ адекватан је предмету истраживања. Монографија је у садржајном погледу иновативна, аналитична, са мноштвом суптилних властитих запажања, насталих у креативном дијалогу како са стваралаштвом самог славног антиохијског архијереја, тако и са истраживачима његовог дела (све до најсавременијих аутора) и другом релевантном литературом. Посебно наглашавамо аутентични стил анализирања опредмећене материје. Једна од стилских специфичности књиге састоји се у  честом навођењу исказа сâмог Златоуста,  чиме се добија утисак да он остварује непосредни, живи и животни дијалог са читаоцем нашег доба, поднебља, језика и културе.

Епископ Јован се, као и његов славни златоусти имењак, не бави убеђивањем, него сведочи, не противуречи, него исповеда, његово дело није одрицање, него потврдни став, пун садржаја за човека и његово спасење. На овој књизи се још једном, по ко зна који пут, потврђује давнашња чињеница да се истинска и доследна православна теологија креће у простору личног живота, интересује се за човека и његов живот, „тражи човека и његово спасење“ (прот. Михаил Кардамакис). Стога је на плану свога језичког израза ово дело, иако написано са позиција теолошке науке, знатно отвореније, приступачније поимању далеко ширег круга реципијената него што је то случај са монографијама оствареним у другим научним дисциплинама, а тај круг јесте заједница Цркве, у којој Христос, Логос Божији, постаје савременик свим вернима, као што верни постају удови Тела Његовог (Ефес. 3, 5; 5, 30), имајући „приступ [...] у Духу ка Оцу“ (Ефес. 2, 18). У Православљу ништа, па ни теолошка мисао, није индивидуално, не представља став појединца или његово стремљење ка индивидуалном усавршавању, него сачињава феномен еклисијалне природе, који има битијну пуноту и саборни израз у заједници тела Цркве. Сваки теолог, па и аутор ове монографије, у свом стваралаштву иступа као представник Цркве, изражава њено учење, обраћајући се заједници верних, сваком своме ближњем, и тиме им, како запажа прот. Георгије Флоровски, омогућава, у складу са њиховом одлуком да буду смирени пред Богом и да примају Откривење Његово, учествовање у саборној истини, откривање саборне мере и критеријума свих ствари, дакле, пружа им могућност да са смиреноумљем и поверењем ходе путем Цркве, да у њој нађу и себе и свој живот. Нагласићемо да је аутор ове књиге пре свега истраживач, али и проповедник, и уметник речи – ово потоње из разлога што теолошка мисао не може а да се не испољава и изражава „у молитви Богу и славословљењу Његове славе и љубави и доброте и лепоте, тј. у непрекидном молитвено-литургијском општењу са Богом, у лично-црквеном опиту заједничарења са Богом у Христу“ (еп. Атанасије Јевтић).

   На основу изнетог, са изузетним задовољством препоручујем издавачу књигу епископа диоклијског Јована Пурића под насловом „Философија васпитања у делу светог Јована Златоустог“. Уверена сам да ће појава ове књиге, намењене не само стручној богословској, педагошкој и философској јавности, него и ширем кругу читалаца – свима који стреме ка дубљем упознавању православне духовности као историјске и есхатолошке заједнице и јединства живота верних са животом Свете Тројице, заједнице остварене у Цркви као богочовечанском телу Христовом – бити вишеструко подстицајна, како за даљи развој научне мисли, тако и за поновно откривање у нашој културној јавности неисцрпних ризница светоотачке мисли, Предања Цркве и богатства свеукупне православне духовности.

др Ксенија Кончаревић, редовни професор

Православног богословског факултета

Универзитета у Београду