Философија васпитања у делу светог Јована Златоустог 

Рецензија рукописа књиге еписикопа Јована Пурића

   Монографија еп. Јована Пурића под насловом „Философија васпитања у делу светог Јована Златоустог“ настала је као плод ауторовог вишегодишњег континуираног изучавања богословско-катихетског наслеђа једног од највећих православних теолога свих времена, светог Јована Златоустог. У плодотоворном дијалогу са мишљу Оца и Учитеља Цркве кога један од најеминентнијих теолога данашњице, преподобни Јустин Ћелијски, назива „најречитијим у роду људскоме молитвеником Божијим“, „петим Еванђелистом“, „ненадмашним златоустим Благовесником“ који је „кроз векове и векове безброј душа људских васкрсао из мртвих својим књигама и својим светим молитвама“, наш плодни и својим делима у светским размерама афирмисани теолог епископ диоклијски Јован Пурић је, приступајући му из перспективе патристичке баштине, али и савремене теологије (превасходно у духу неопатристичке синтезе изнедрене у окриљу новије руске богословске мисли, на чијим изворима је и стекао своје богословско образовање), остварио трилогију импресивну по свом обухвату и волуминозности, чији је ова књига завршни део. Претходне две књиге – „Богослужење и васпитање по светом Јовану Златоустом“ (Београд, 2009) и „Богословске основе педагогије светог Јована Златоустог“ (Београд, 2009), већ су у научној и стручној јавности наишле на изванредан пријем, са запажањем да по свом предмету, теоријско-методолошком приступу и ауторском маниру излагања представљају значајну новину у српској и православној теологији уопште и везивну карику између теологије и других контактних и комплементарних дисциплина, у првом реду опште педагогије, историје педагошких идеја, философије васпитања и културологије.
Рукопис монографије епископа Јована Пурића настао је на темељу његове докторске дисертације одбрањене на Катедри за хуманистичке науке Философског факултета Универзитета у Источном Сарајеву. Из перспективе технике и методологије научног истраживања, дело у потпуности задовољава све академске стандарде у погледу структурног и композиционог уобличења како основног садржаја, тако и апаратуре оријентације (пописа извора и литературе, подножних напомена, закључних разматрања). Књига је адекватно конципирана и структурисана, а написана је уз поштовање релевантних научно-методолошких начела. Ауторов однос према обимној и разнородној литератури (примарна броји 114 наслова дела светог Јована Златоустог у оригиналу, превасходно по издању Мињеве Patrologiae Graecae, уз консултовање и превода на друге језике, док секундарна обухвата класична патристичка дела св. Атанасија Великог, Василија Великог, Григорија Богослова, Евагрија Понтијског, Игњатија Антиохијског, Јована Лествичника, Кирила Јерусалимског, Климента Александријског, Максима Исповедника, Николе Кавасиле, као и на десетине монографија и радова истакнутих православних и римокатоличких теолога, теоретичара и историчара педагогије, философа, културолога који су објављени у часописима и збориницима) је успешан и динамичан (између осталог, о томе сведочи и велики  број подножних напомена које упућују на закључак о томе да је са примарном и секундарном литературом у раду остварен жив и креативан дијалог – укупно 558) .
Методолошки посматрано, монографија представља синтетички спој више савремених научних приступа, што проистиче из интердисциплинарног карактера самог предмета истраживања (сагледавање проблематике философије васпитања на патристичком материјалу). Методе које су у раду примењиване усмеравају на постављање самог проблема sub speciae Christi (а самим тим и sub speciae aeternitatis), потом на систематско и лонгитудинално извођење проблема личности и васпитања у контексту човековог узрастања у Богу и по Богу („методике и методологије оврлињења“), њиховог узајамног одношења и праћења тога проблема у целокупном опусу св. Јована Златоуста. У монографији су примењене метода теоријске анализе стваралаштва светог Јована Златоустог (херменеутичка метода), каузална метода – у изналажењу узрочно-последичних веза и односа између сâмих анализираних појава и елемената Златоустовог педагошког система, као и конструктивна, метода садржана у откривању (реконструисању) извесних општих начела присутних у Златоустовом стваралаштву релевантних за теорију, историју и философију педагогогије.
Методолошки посматрано, монографија представља синтетички спој више савремених научних приступа, што проистиче из интердисциплинарног карактера самог предмета истраживања.
   Дело је формално структурисано тако да обухвата следеће композиционе целине: 1) Живот и дело св. Јована Златоустог као основа његове философије педагогије (стр. 7–100), 2) Педагошке димензије богословља и философије св. Јована Златоуста (стр. 101–236), 3) Васпитни утицај породице у философији педагогије св. Јована Златоуста (стр. 237–279), 4) Закључак (стр. 280–316) и 5) Литература (стр. 317–355).
   У првом поглављу, које читаоца уводи у проблематику која ће бити предмет даљег разматрања на страницама ове књиге, аутор разматра цивилизацијски и културолошки контекст у коме су се формирале педагошке идеје светог Јована Златоуста, посебно инсистирајући на путу којим је ишла античка педагогија, уливајући се у моћну реку аутентичног литургијско-подвижничког опита православне духовности која се у тој епоси интензивно конституисала и развијала. Аутор наглашава да се у средишту његовог методолошког приступа налази стремљење да о Златоустовој црквеној педагогији говори „као о подвигу и хришћанској врлинској философији, и то о нарочитој улози коју Божанска благодат има у изградњи човековог бића“. Философске основе Златоустове теорије васпитања аутор доследно сагледава из перспективе православне теологије, која се, по језгровитом и прецизном запажању савременог грчког теолога Михаила Кардамакиса, поистовећује са Православљем уопште, са целокупним животом (догматима, литургијом, подвигом) Цркве, са свим оним што обухвата православно духовно Предање и наслеђе. Овде је умесно подсетити се и речи еминентног румунског теолога Димитирија Станилоја да „православна теологија јесте теологија тајне и истовремено теологија духовности“. Сâм карактер богословског познања условиће и одговарајући методолошки приступ аутора проблематици којом се бави на страницама ове књиге. У том контексту истаћи ћемо и важност биографског елемента у идентификовању кључних поставки Златоустовог педагошког система у њиховом тоталитету и сваке понаособ, који своје оправдање налази у чињеници да се на примеру св. Јована Златоуста, по ауторовом запажању, „потврђује истинитост увида да се аутентичност богословског учења, односно философије живота, а тиме и философије педагогије, увек најупечатљивије огледа у јединству личности и њеног дела, оствареном у историјском животу те личности“. Тако, на основу сагледавања порекла, домаћег васпитања, школовања, каснијег монашког подвизавања, епископског служења, богословског стваралаштва, али и страдања светог Јована Златоустог аутор недвосмислено показује и низом примера илуструје на који начин су се све ове животне околности одразиле на Златоустову педагошку мисао и праксу (између осталог, истакли бисмо запажање изнето након разматрања Златоустовог порекла и периода дечаштва и младићког сазревања да су њему „занавек остали својствени како племенити, аристократски сензибилитет и грациозност мисли, тако и наглашена благост и суптилност у педагошком приступу људима – живим иконама Божијим“).
У другом делу монографије показује се схватање јединства образовања и васпитања као предуслов целовитог педагошког процеса у педагогији св. Јована Златоуста. То јединство у православној педагогији постиже се кроз истинску философију (црквенословенски термин „љубомудрије“ јасно раскрива њену суштинску усмереност), схваћену као „молитвено размишљање о духовним и Божанским стварима, слушање и изучавање речи Божије“, интелектуалну и волитивну усмереност ка добрим делима и ка оврлињењу човековом, које се, како аутор доказује на основу анализе Златоустовог наслеђа у креативном дијалогу са другим великанима патристичке мисли и релевантним савременим ауторима, остварује преко светотајинског и световрлинског метода који узводе ка једном, јединственом и недељивом, огранском подвигу – Богочовечанском подвигу спасења. Посебна пажња посвећује се целомудрености, том „чувању у нераскидивом јединству, целовитости и здрављу свих аспеката нашег живота и наше личности, кроз општење и заједничарење са Извором јединства, целовитости и здравља – Богом Живим“  као основи моралног васпитања у педагошком систему св. Јована Златоустог. У целокупном двомиленијумском искуству Цркве и учењу светих Отаца потврђене су основне Златоустове поставке везане за ову свету врлину (стање телесне имплицира и поседовање духовне чедности, поседовање здравоумног односа према целокупној Божијој творевини и посебно према човеку као круни и врхунцу те творевине, и у крајњој линији формирање интегралног човека способног да досегне крајњи циљ свога постојања – обожење, охристовљење, облачење у Његову апсолутну Лепоту). Напокон, трећи део овог поглавља посвећен је улози учитеља (у најширем смислу, дакле и „безгласног учитеља“ – савести, и родитеља, и домаћих и школских учитеља, и духовних учитеља – искусних монаха „стараца“, „авва“)  у реализовању педагошких принципа, при чему се та улога изводи из богочовечанског Учитељства Христа Спаситеља као истинског Педагога рода људског, како Га карактерише Климент Александријски.
   Аутор у монографији јасно показује релевантност Златоустовог стваралачког наслеђа за данашњу педагогију у теоријском и практичном, прескриптивном и дескриптивном аспекту.
    Трећи одељак третира васпитни утицај породице у формирању интегралне и охристовљене личности, и из перспективе места и улоге породице и супружанске љубави у хришћанском образовању, и са становишта улоге родитеља у процесу породичног образовања и васпитања, да би се затим сагледала комплексна и вишедимензионална проблематика црквеног карактера породичног образовања односно јерархијског карактера породичне зајединице са посебним освртом на педагошки процес унутар породице у философији васпитања св. Јована Златоуста и извођењем импликација по породичну педагогију у нашем времену.
У целини посматрано, аутор у монографији јасно показује релевантност Златоустовог стваралачког наслеђа за данашњу педагогију у теоријском и практичном, прескриптивном и дескриптивном аспекту. У књизи је наглашено да оно што нарочито одликује стваралаштво светог Јована Златоустог јесте, с једне стране, интегрисање и креативно актуализовање тековина античке педагогије уз њихово надрастање светотајинском и световрлинском, историјском и есхатолошком духовношћу и теологијом Цркве, које представљају онтолошку и динамичку пројаву Царства Божијег (прот. Д. Станилое), а чије се главно послање састоји управо у „проповедању Царства Божијег у историји, у проповедању Царства не само речима, већ много више живим сведочењем његове истинске силе“ (прот. Јован Мајендорф), а с друге – његова актуелност у конципирању савремених педагошких система који се заснивају на реактуализацији хришћанских образовно-васпитних постулата.
Монографија епископа диоклијског Јована Пурића одликује се несумњивом научном новином и оригиналношћу, будући да представља пионирски покушај сагледавања педагошких потенцијала опуса светог Јована Златоустог (и поред обиља литературе, у области патрологије овакав приступ до сада није био доследно спроведен ни у једном монографском истраживању). Из овога проистиче и његова актуелност како са фундаменталног (ширење спознајних радијуса теорије, историје и философије педагогије, с једне, и патрологије, с друге стране), тако и са апликативног аспекта (могућност примене Златоустових идеја у педагошко-катихетској и пастирској делатности). Методолошки приступ адекватан је предмету истраживања. Монографија је у садржајном погледу иновативна, аналитична, са мноштвом суптилних властитих запажања, насталих у креативном дијалогу како са стваралаштвом самог славног антиохијског архијереја, тако и са истраживачима његовог дела (све до најсавременијих аутора) и другом релевантном литературом. Посебно наглашавамо аутентични стил анализирања опредмећене материје. Једна од стилских специфичности књиге састоји се у  честом навођењу исказа сâмог Златоуста,  чиме се добија утисак да он остварује непосредни, живи и животни дијалог са читаоцем нашег доба, поднебља, језика и културе.
Епископ Јован се, као и његов славни златоусти имењак, не бави убеђивањем, него сведочи, не противуречи, него исповеда, његово дело није одрицање, него потврдни став, пун садржаја за човека и његово спасење. На овој књизи се још једном, по ко зна који пут, потврђује давнашња чињеница да се истинска и доследна православна теологија креће у простору личног живота, интересује се за човека и његов живот, „тражи човека и његово спасење“ (прот. Михаил Кардамакис). Стога је на плану свога језичког израза ово дело, иако написано са позиција теолошке науке, знатно отвореније, приступачније поимању далеко ширег круга реципијената него што је то случај са монографијама оствареним у другим научним дисциплинама, а тај круг јесте заједница Цркве, у којој Христос, Логос Божији, постаје савременик свим вернима, као што верни постају удови Тела Његовог (Ефес. 3, 5; 5, 30), имајући „приступ [...] у Духу ка Оцу“ (Ефес. 2, 18). У Православљу ништа, па ни теолошка мисао, није индивидуално, не представља став појединца или његово стремљење ка индивидуалном усавршавању, него сачињава феномен еклисијалне природе, који има битијну пуноту и саборни израз у заједници тела Цркве. Сваки теолог, па и аутор ове монографије, у свом стваралаштву иступа као представник Цркве, изражава њено учење, обраћајући се заједници верних, сваком своме ближњем, и тиме им, како запажа прот. Георгије Флоровски, омогућава, у складу са њиховом одлуком да буду смирени пред Богом и да примају Откривење Његово, учествовање у саборној истини, откривање саборне мере и критеријума свих ствари, дакле, пружа им могућност да са смиреноумљем и поверењем ходе путем Цркве, да у њој нађу и себе и свој живот. Нагласићемо да је аутор ове књиге пре свега истраживач, али и проповедник, и уметник речи – ово потоње из разлога што теолошка мисао не може а да се не испољава и изражава „у молитви Богу и славословљењу Његове славе и љубави и доброте и лепоте, тј. у непрекидном молитвено-литургијском општењу са Богом, у лично-црквеном опиту заједничарења са Богом у Христу“ (еп. Атанасије Јевтић).
   На основу изнетог, са изузетним задовољством препоручујем издавачу књигу епископа диоклијског Јована Пурића под насловом „Философија васпитања у делу светог Јована Златоустог“. Уверена сам да ће појава ове књиге, намењене не само стручној богословској, педагошкој и философској јавности, него и ширем кругу читалаца – свима који стреме ка дубљем упознавању православне духовности као историјске и есхатолошке заједнице и јединства живота верних са животом Свете Тројице, заједнице остварене у Цркви као богочовечанском телу Христовом – бити вишеструко подстицајна, како за даљи развој научне мисли, тако и за поновно откривање у нашој културној јавности неисцрпних ризница светоотачке мисли, Предања Цркве и богатства свеукупне православне духовности.

др Ксенија Кончаревић, редовни професор
Православног богословског факултета
Универзитета у Београду