27. март 2013.
Великопосно Богослужење, 2.МОЛИТВА СВ.ЈЕФРЕМА СИРИНА ЗА ВРЕМЕ ПОСТА
Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва Поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота-Св. Јефрему Сирину. Ево њеног текста:
Господе и Господару мога живота!
Не дај ми духа лености,
туге, пожуде и празнословља.
Даруј ми, слуги Твоме, дух чистоте,
смирености, трпљења и љубави.
Да, Господе Царе, дај ми да уочим своја
прегрешења и да не осуђујем свога брата,
јер си благословен у векове векова. Амин.
Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер, како ћемо доцније видети, службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: "Боже, очисти ме грешног". Цела молитва се понавља са једним метанијем на крају.
Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, "подсетник" за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућава нам да почнемо да се окрећемо према Богу.
Основна болест је "празност" (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара "чему, ради чега?" и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.
Резултат такве лењости-"празности" је "униније"-туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. "Униније" је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели.
"Љубоначалије"-пожуда! Ма колико изгледало чудновато, "празност" и "униније" испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, "празност" и "униније" присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољење моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ-апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине. Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над "другима". Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. То је заиста "празност" и "униније" уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством.
Најзад, "празнословије". Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе "печат" слике Божије у човеку, јер се Сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено(Јн.1,1) и врховна опасност. Будући основним изразом човека, сресдтвом његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава, и реч убија. Реч надахњује, и реч трује. Реч је оруђе истине, и демонске лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје "празна". Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха.
Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али, једино Сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јесте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири.
Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност "празности". Тачан и потпун превод грчког "софросини" и црквенословенског "целомудрије" требало би да буде "чистота умовања". Лењост је, пре свега, расипање, траћење, распусност-скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности, то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди-отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу.
Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима, и да се противи гордима.
Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. "Природни" или "пали" човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је "благ" већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ Божанска особина.
Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав-она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе.
Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо "да уочимо своја прегрешења и да не осуђујемо свога брата". Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и да очигледна врлина може да се преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псевдопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања, може да одведе у праву демонску гордост. Када "увидимо властите погрешке" и "не осуђујемо своју браћу", када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен и највећи непријатељ, наиме, гордост.
Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву Св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви Св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха и лети до превласти телесности-животиње, нерационалног и пожуде у нама-над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело је свето. Оно је толико свето да је Сам Бог "постао човек". Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек-душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања, су "психосоматски" знак покајања, понизности, обожења и покорности. Они су посни ритуал par exellence.
о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св. Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.
Господе и Господару мога живота!
Не дај ми духа лености,
туге, пожуде и празнословља.
Даруј ми, слуги Твоме, дух чистоте,
смирености, трпљења и љубави.
Да, Господе Царе, дај ми да уочим своја
прегрешења и да не осуђујем свога брата,
јер си благословен у векове векова. Амин.
Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер, како ћемо доцније видети, службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: "Боже, очисти ме грешног". Цела молитва се понавља са једним метанијем на крају.
Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, "подсетник" за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућава нам да почнемо да се окрећемо према Богу.
Основна болест је "празност" (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара "чему, ради чега?" и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.
Резултат такве лењости-"празности" је "униније"-туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. "Униније" је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели.
"Љубоначалије"-пожуда! Ма колико изгледало чудновато, "празност" и "униније" испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, "празност" и "униније" присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољење моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ-апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине. Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над "другима". Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. То је заиста "празност" и "униније" уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством.
Најзад, "празнословије". Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе "печат" слике Божије у човеку, јер се Сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено(Јн.1,1) и врховна опасност. Будући основним изразом човека, сресдтвом његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава, и реч убија. Реч надахњује, и реч трује. Реч је оруђе истине, и демонске лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје "празна". Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха.
Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али, једино Сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јесте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири.
Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност "празности". Тачан и потпун превод грчког "софросини" и црквенословенског "целомудрије" требало би да буде "чистота умовања". Лењост је, пре свега, расипање, траћење, распусност-скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности, то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди-отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу.
Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима, и да се противи гордима.
Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. "Природни" или "пали" човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је "благ" већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ Божанска особина.
Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав-она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе.
Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо "да уочимо своја прегрешења и да не осуђујемо свога брата". Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и да очигледна врлина може да се преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псевдопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања, може да одведе у праву демонску гордост. Када "увидимо властите погрешке" и "не осуђујемо своју браћу", када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен и највећи непријатељ, наиме, гордост.
Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву Св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви Св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха и лети до превласти телесности-животиње, нерационалног и пожуде у нама-над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело је свето. Оно је толико свето да је Сам Бог "постао човек". Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек-душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања, су "психосоматски" знак покајања, понизности, обожења и покорности. Они су посни ритуал par exellence.
о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св. Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.
 |
| Пут до Манастира Вазнесење |
24. март 2013.
Посни пут 3. НЕДЕЉЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА
Свака недеља Великог поста има две теме, два значења. С једне стране, свака припада једној секвенци у којој се откривају ритам и духовна "дијалектика" Великог поста. С друге стране, током историјског развоја Цркве свака је недеља за време поста добила и другу тему. Тако, прве недеље Црква слави "Недељу Православља"-подсећајући се победе над иконоборством и на поновно увођење прослављања Икона у Цариграду 843. године. Веза ове прославе са Великим постом је чисто историјска. Прва "победа Православља" десила се баш у ову недељу. Исто важи и за прославу Св. Григорија Паламе, друге недеље Великог поста. Осуда његових непријатеља и потврда његовог учења од стране Цркве у 14. веку била је проглашена као друга победа Православља. Због тога је уведено да се његова годишња прослава одржава друге недеље Великог поста. Важне и осмишљене саме по себи, ове су прославе као такве независне од Великог поста и ми их можемо изоставити у нашим разматрањима. Са Великим постом је више повезано прослављање успомене на Св. Јована Лествичника, четврте недеље и Св. Марије Египћанке, пете недеље. У једном и другом Црква види истакнуте носиоце и унапређиваче хришћанског аскетизма. Св. Јован је изразио принципе аскетизма у својим делима, а Св. Марија у свом животу. Њихово прослављање у другој половини поста очигледно је имало за циљ да охрабри и одушеви верне у њиховој решености да издрже у својим посним духовним подвизима. Али пошто аскетизам ипак треба да буде отелотворен кроз праксу, а не само прослављан, прославом наведена два Светитеља циља се на наше личне напоре у посту. У последњој глави ћемо расправљати и о његовом значају.
Што се тиче прве и основне теме у Недељама поста то је она првенствено истакнута у одељцима који се читају из Светог Писма. Да бисмо разумели њихов ток морамо се још једном подсетити на првобитну везу између Великог поста и Крштења, и значаја поста као припреме за Крштење. Ови одељци су саставни део раних хришћанских катихеза. Они објашњавају и резимирају припреме катихумена за пасхалну тајну Крштења. Крштење је улаз у нови живот, који је објавио Христос. Катихуменима је овај нови живот наговештен и обећан и они га примају вером. Они личе на људе Старог Завета који су живели својом вером у обећању, а његово испуњење нису видели.
Ово је тема прве недеље. Пошто су поменути праведници Старог Завета, Посланица изводи закључак "...и сви ови, иако су посведочени за своју веру, не примише обећања, пошто је Бог за нас предвидео нешто боље..." (Јевр.11,24-26; 32-40; 12,2)
Шта то значи? Одговор налазимо у Јеванђељу које се чита прве недеље(Јн.1,43-51):
"...видећеш и веће од овога. Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и Анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијега".Ово значи: ви оглашени који верујете у Христа, ви, који желите да будете крштени, који се припремате за Пасху-видећете васпостављање Новог доба, испуњење свих обећања, пројаву Царства Божијег. Али видећете то једино ако верујете и покајете се, ако промените свој ум, ако имате жељу, ако прихватите напор.
На ово нас подсећа читање из посланице на другу недељу:
"Зато треба већма да пазимо на оно што смо чули, да не промашимо циљ...Како ћемо избећи ако пренебрегнемо толико спасење?" (Јевр.2,1-3)
У Јеванђељу друге недеље слика овог напора и жеље(Мк.2,1-12) је показана у причи о одузетом, кога су до Христа спустили кроз кров:
"...и кад Исус виде њихову веру рече одузетом: сине, греси су ти опроштени".
Трећа недеља је недеља Крста. И Јеванђелска тема је о Крсту:
"...Јер користи ли човеку да задобије сав свет а душу изгуби? (Мк.8,36-9) Јер што ће човек дати у замену за душу своју?"
Од ове недеље па надаље одељци, који се читају из Посланице Јеврејима, откривају нам значај Христове Жртве преко које смо добили приступ у "унутарње одаје иза завесе", тј. у Светињу над светињама Царства Божијег( Трећа недеља, Четврта недеља и Пета недеља) (Јевр.4,14-5,6; Јевр.6,13-20; Јевр.9, 11-14), док се у Јеванђељу Св.Марка објављује добровољно страдање Христово:
"Син човечији биће предан у руке људи и они ће Га убити..." (Мк.9,17-31)-Четврта недеља,
и Његово Васкрсење:
"и трећи дан васкрснуће" (мК.10, 32-45) -Пета недеља.
Катихеза припрема за велику Тајну се приводи крају. Одлучујући час човековог уласка у Христову смрт и васкрсење се приближава.
Данас не постоји припрема оглашених за Крштење, али мада крштени и миропомазани, нисмо ли ми у извесном смислу још увек "катихумени"? Или, зар се ми сваке године не враћамо у ово стање? Зар не отпадамо све више и више од велике тајне које смо постали учесници? Није ли нам потребан у животу који представља непрестано отуђење од Христа и Његовог Царства-овај годишњи пут који нас враћа до самог извора наше хришћанске вере?
о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.
23. март 2013.
Великопосно Богослужење, 1. РАДОСНА ТУГА
За многе, а можда и за већину православних хришћана, Пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно негативних, правила и прописа: у уздржавању од извесне хране, игранки, и, можда, биоскопа. У таквом је степену наше отуђење од стварног духа Цркве да нам је готово немогуће да разумемо да постоји и "нешто друго" у посту-нешто без чега сви ови прописи веома много губе од свог смисла. Ово "нешто друго", може да буде најбоље описано као "атмосфера", "клима" у коју човек улази, а то је пре свега стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот. Још једном да подвучемо да сврха поста није у томе да нас принуди на некакве формалне обавезе, већ да "омекша" наше срце тако да би се отворило за стварност духа, да бисмо доживели скривену "глад и жеђ" за заједничарством са Богом.
До ове посне "атмосфере", овог јединственог "стања духа" долази се првенствено преко богослужења, преко различитих литургичких промена које се за време поста уводе у литургички живот.Одвојено посматрано, ове промене би могле изгледати као формално накалемљене; али схваћене као целина, оне нам откривају и саопштавају дух Поста, оне чине да видимо, осетимо и доживимо ону радосну тугу која представља праву поруку и прави дар поста. Могло би се, без претеривања, рећи да су Оци духовности и свети писци, који су састављали стихире Посног триода, који су мало по мало организовали општу структуру посних служби, који су украсили Литургију Пређеосвећених Дарова са посебном лепотом која јој је својствена, имали јединствено разумевање људске душе. Они су, заиста, познавали вештину покајања, и сваке године за време Поста, њихова је заслуга да је ова вештина приступачна свакоме ко има уши да слуша и очи да гледа.
Рекао сам да је општи утисак она "радосна туга", и сигуран сам да ће чак и онај који располаже ограниченим познавањем богослужења, а улази у цркву за време посне службе, скоро одмах препознати шта се мислило са овим донекле противречним изразима. С једне стране, некаква тиха туга прожима службу: одежде су тамне, службе су дуже него обично и монотоније, у њима скоро да нема покрета. Читања и пјенија се смењују и изгледа као да се ништа не "дешава". У одређеним интервалима свештеник излази из Олтара и чита увек исту кратку молитву, а сви верници сваку прозбу молитве пропраћују метанисањем. Тако, дуго времена остајемо у монотонији-у овој тихој тузи.
Затим почињемо да схватамо да је ова дужина и монотонија потребна ако желимо да доживимо да се ова тајанствена и у почетку неприметна "радња" службе одрази и у нама. Мало по мало почињемо да разумевамо, или боље речено, да осећамо, да је ова туга заиста "радосна", да ће у нама доћи до тајанственог преображаја. Чини нам се као да стижемо у неко место до кога не допире бука и галама живота улице, онога што нам свакодневно испуњава дане и ноћи, места на које све то не утиче. Све то што нам је изгледало безгранично важно јер је испуњавало наш ум, стање страха, које је постало нашом другом природом, нестаје, и ми почињемо да се осећамо слободни, радосни и срећни. Није то бучна и површна срећа, која долази и одлази двадесет пута на дан, срећа крхка и пролазна. То је дубока срећа која не потиче од једног јединог и посебног спољашњег разлога, већ из дубине душе. По речима Достојевског, то је срећа која додирује "други свет"-и онај кога је она додирнула осењен је светлошћу, миром и радошћу и неизрецивим поуздањем. Онда разумевамо зашто су службе биле тако дугачке и на изглед монотоне. Схватимо да је без претходног "умирања", без успостављања у себи мере унутарње постојаности, готово немогуће да пређемо из стања духа, сазданог из буке, јурњаве и бриге, у ово ново стање. И баш због тога они који мисле о црквеним службама само у терминима "обавеза", који се увек распитују о неопходном минимуму ("колико пута треба да посећујемо цркву? колико често треба да се молимо?"), никада не могу да разумеју праву природу богослужења, које нас одводи у другачији свет-свет Божије присутности-води нас тамо куда нас наша огреховљена природа не може природно да доведе.
Тако, док доживљавамо ово тајанствено ослобођење, док постајемо "мирни и радосни у срцу", монотонија и туга службе добијају ново значење, бивају преображени. Некаква унутарња лепота их осветљава као рани зрак сунца, који, док је још увек тамно у долини, почиње да осветљава врхове планине. Ова светлост и тајна радост долази од дугих Алилуја,од потпуне "складности" посног богослужења. Што је у почетку изгледало као монотонија, сада се открива као мир; што је звучало као туга, сада се доживљава као почетни покрет душе, која поново досеже до изгубљених висина. Ево шта свако јутро објављује први стих посног Алилуја:"Моја душа Те тражи ноћу, о Боже, пре зоре, јер је Твој суд светлости на земљи!"
"Тужна радост": туга мога изгнанства, пропуста и промашаја, које сам учинио у животу; радост Божије присутности и опраштања, весеље поново задобијене жеље за Богом, мир поново пронађеног дома-таква је "атмосфера" посног богослужења. Такав је први и општи утисак који осећа моја душа.
о. Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.
До ове посне "атмосфере", овог јединственог "стања духа" долази се првенствено преко богослужења, преко различитих литургичких промена које се за време поста уводе у литургички живот.Одвојено посматрано, ове промене би могле изгледати као формално накалемљене; али схваћене као целина, оне нам откривају и саопштавају дух Поста, оне чине да видимо, осетимо и доживимо ону радосну тугу која представља праву поруку и прави дар поста. Могло би се, без претеривања, рећи да су Оци духовности и свети писци, који су састављали стихире Посног триода, који су мало по мало организовали општу структуру посних служби, који су украсили Литургију Пређеосвећених Дарова са посебном лепотом која јој је својствена, имали јединствено разумевање људске душе. Они су, заиста, познавали вештину покајања, и сваке године за време Поста, њихова је заслуга да је ова вештина приступачна свакоме ко има уши да слуша и очи да гледа.
Рекао сам да је општи утисак она "радосна туга", и сигуран сам да ће чак и онај који располаже ограниченим познавањем богослужења, а улази у цркву за време посне службе, скоро одмах препознати шта се мислило са овим донекле противречним изразима. С једне стране, некаква тиха туга прожима службу: одежде су тамне, службе су дуже него обично и монотоније, у њима скоро да нема покрета. Читања и пјенија се смењују и изгледа као да се ништа не "дешава". У одређеним интервалима свештеник излази из Олтара и чита увек исту кратку молитву, а сви верници сваку прозбу молитве пропраћују метанисањем. Тако, дуго времена остајемо у монотонији-у овој тихој тузи.
Затим почињемо да схватамо да је ова дужина и монотонија потребна ако желимо да доживимо да се ова тајанствена и у почетку неприметна "радња" службе одрази и у нама. Мало по мало почињемо да разумевамо, или боље речено, да осећамо, да је ова туга заиста "радосна", да ће у нама доћи до тајанственог преображаја. Чини нам се као да стижемо у неко место до кога не допире бука и галама живота улице, онога што нам свакодневно испуњава дане и ноћи, места на које све то не утиче. Све то што нам је изгледало безгранично важно јер је испуњавало наш ум, стање страха, које је постало нашом другом природом, нестаје, и ми почињемо да се осећамо слободни, радосни и срећни. Није то бучна и површна срећа, која долази и одлази двадесет пута на дан, срећа крхка и пролазна. То је дубока срећа која не потиче од једног јединог и посебног спољашњег разлога, већ из дубине душе. По речима Достојевског, то је срећа која додирује "други свет"-и онај кога је она додирнула осењен је светлошћу, миром и радошћу и неизрецивим поуздањем. Онда разумевамо зашто су службе биле тако дугачке и на изглед монотоне. Схватимо да је без претходног "умирања", без успостављања у себи мере унутарње постојаности, готово немогуће да пређемо из стања духа, сазданог из буке, јурњаве и бриге, у ово ново стање. И баш због тога они који мисле о црквеним службама само у терминима "обавеза", који се увек распитују о неопходном минимуму ("колико пута треба да посећујемо цркву? колико често треба да се молимо?"), никада не могу да разумеју праву природу богослужења, које нас одводи у другачији свет-свет Божије присутности-води нас тамо куда нас наша огреховљена природа не може природно да доведе.
Тако, док доживљавамо ово тајанствено ослобођење, док постајемо "мирни и радосни у срцу", монотонија и туга службе добијају ново значење, бивају преображени. Некаква унутарња лепота их осветљава као рани зрак сунца, који, док је још увек тамно у долини, почиње да осветљава врхове планине. Ова светлост и тајна радост долази од дугих Алилуја,од потпуне "складности" посног богослужења. Што је у почетку изгледало као монотонија, сада се открива као мир; што је звучало као туга, сада се доживљава као почетни покрет душе, која поново досеже до изгубљених висина. Ево шта свако јутро објављује први стих посног Алилуја:"Моја душа Те тражи ноћу, о Боже, пре зоре, јер је Твој суд светлости на земљи!"
"Тужна радост": туга мога изгнанства, пропуста и промашаја, које сам учинио у животу; радост Божије присутности и опраштања, весеље поново задобијене жеље за Богом, мир поново пронађеног дома-таква је "атмосфера" посног богослужења. Такав је први и општи утисак који осећа моја душа.
о. Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.
 |
| Манастир Вазнесење Још у Старом Завету Господ наређује пост као "уредбу вечну". У Новом завету Исус Хрисос, чистећи пост од фарисејских примеса и кварења, даје му нову божанску потврду велећи да ће Његови ученици постити, а особито тиме што је Сам постио. Овим нас је поучио, вели Свети Василије Велики, "да се постом снажимо и да се привикавамо на подвиге у искушењима". Патријар српски Павле |
Посни пут 2. СУБОТЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА
| Свети Оци често упоређују Велики пост са путовањем Изабраног народа четрдесет година кроз пустињу. Знамо из Библије да је, за време овога путовања, Бог чинио чуда, да би Свој народ сачувао од очаја и да би му открио Свој крајњи план. По аналогији, Свети Оци дају исти тип објашњења и за четрдесет дана Великог поста. Иако је његов крајњи циљ Пасха, обећана земља Царства Божијег, на крају сваке недеље Велики пост има специјални "застој"-очекивање тог циља. То су два "евхаристична" дана-субота и недеља, који имају посебан значај у духовном путовању Великог поста. Почнимо са суботама. Њихов специјални статус у нашој традицији, њихово искључивање из посног типа богослужења, захтева извесно објашњење. С тачке гледишта "правила", које смо раније објаснили, субота није дан поста већ дан празновања, јер ју је Сам Бог установио као празник: "и благослови Бог седми дан и освети га јер се тога дана одморио од дела која учини и створи Бог". (1 Мојс.2,3). Не може нико развргнути или укинути оно што је Бог наредио. Истина је да многи хришћани мисле да је божанска установа суботе просто пренета на недељу, која је тада постала хришћански дан одмора или sabbath. Ничим не може бити поткрепљено ово веровање-нити из Светог Писма нити из Светог Предања. Баш напротив, "бројање" недеље од стране Св.Отаца као првог или осмог дана подвлачи њену разлику од седмог дана, дана освећеног и благословеног од Бога. То је дан када је признато да је све што је створено-"врло добро", и такво је његово значење у Старом Завету, које је задржао и Сам Христос и Црква. То значи, да је и поред греха и пада, свет остао добра Божија творевина; он је одржао ону суштинску доброту, којој се Бог радовао: "И виде Бог све што је створио и, гле, бејаше врло добро"(1 Мојс.1.31). Одржавати sabbath (суботу) као што је од почетка замишљено, значи да живот може имати смисла, може бити срећан и стваралачки. Он може да буде оно зашто га је Бог створио. А субота, дан одмора, када се радујемо плодовима нашег рада и наше делатности, остаје за увек благослов који је Бог даровао свету и његовом животу. Овај континуитет хришћанског разумевања суботе у односу на Стари Завет не само да не искључује него логички подржава дисконтинуитет. Јер у Христу ништа не остаје исто, јер је све испуњено, превазиђено и свему је дато ново значење. Ако је субота, у својој крајњој реалности, присутност Божијег "врло доброг" у самој структури овог света, онда је "овај свет" откривен у Христу у новој светлости. Христос је од њега направио нешто ново. Христос је човеку даровао Царство Божије које "није од овога света". И у овоме је врхунски "прелом" који за хришћане чини "све ствари новим". Доброта света и свега у њему, сада се подразумева у њиховом коначном опредељењу и завршетку у Богу, у Царству Божијем, које ће доћи, и појавити се у свој својој слави тек пошто се оконча овај свет. Штавише, овај свет, са одбацивањем Христа, показао је да је у власти "кнеза овога света" и да у "злу лежи"(1 Јн.5,19). За њега пут спасења није у еволуцији, побољшавању или "прогресу" већ у крсту, смрти и васкрсењу. Он "неће оживети ако не умре"(1 Кор 15,36). На тај начин хришћанин живи "двоструки живот"-не тако што овај "световни" живот ставља поред својих "религијских" активности, већ у том смислу што овај живот у својој целовитости чини да буде "предукус" и припрема за Царство Божије, чинећи да свака његова делатност буде потврда и очекивање онога што "треба да дође". Такво је значење и еванђелске привидне контрадикције: Царство Божије је "међу нама" и Царство Божије "треба да дође". Уколико га човек не открије у средишту свога живота не може у њему да види предмет оне љубави, очекивања и жудње, на које нас Јеванђеље призива. Човек може и да верује у казну или награду после смрти, па да ипак не разуме радост и јачину хришћанске молитве: "нека дође Царство Твоје"!-"Дођи, Господе Исусе"! Христос је дошао да бисмо могли да Га чекамо. Он је ушао у живот у времену да би живот и време постали пролаз, пасха у Царство Божије. Субота, дан стварања, дан "овог света" постао је-у Христу-дан очекивања, дан пред даном Господњим. Преображај суботе се десио оне велике и свете Суботе у којој је Христос, пошто је "обавио све Своје послове", лежао у гробу. Следећег дана "првог после суботе", Живот је засијао из животодавног Гроба, Мироносицама је речено: "Радујте се!"; ученици не повероваше од радости и чуђаху се, и почео је први дан новог стварања. У томе Новом дану Црква учествује, у њега она улази у недељу. Међутим, још увек она живи и путује у времену "овога света" који је у својој тајанственој дубини постао субота, јер према Апостолу Павлу "ви сте умрли и ваш живот је са Христом сакривен у Богу. Када се јави Христос, Који је наш живот, онда ћете се и ви са њим јавити у слави"(Кол.3,3-4). Све ово објашњава јединствено место суботе-седмог дана-у литургичкој традицији:њен двоструки карактер као дана празника и дана смрти. Она је празник зато што је у овом свету и у овом времену Христос победио смрт и прогласио Своје Царство, јер су Његово оваплоћење, Смрт и Васкрсење испуњење стварања коме се Бог радовао у почетку. Она је дан смрти јер је у Христовој смрти умро и свет, и његово спасење, испуњење и преображење су с оне стране гроба, у "веку који треба да дође". Све недеље у литургичкој години имају своје значење од две одлучујуће суботе: оне Лазаревог васкрсења, које се десило у овом свету и представља објаву и сигурност свеопштег васкрсења, и оне велике и свете суботе Пасхе, када је и сама смрт преображена и постала "празник"-Пасха у нови живот новог стварања. Ово значење суботе добија посебну јачину за време Великог поста, јер је сврха великог поста баш у томе да поново открије хришћанско значење времена као припреме и ходочашћа и статус хришћанина као "туђина" и "изгнаника" у овоме свету(Петр.2,11). Ове суботе повезују посне напоре са будућим испуњењем, и дају посту посебан ритам. С једне стране, субота у великом посту је "евхаристични" дан обележен служењем Божанске Литургије Св. Јована Златоуста, а Евхаристија је увек празник. Специфичан карактер овог празника је ипак да се он односи на велики пост као путовање, стрпљење и напор, те тако постаје "станка" чија сврха је да размислимо о крајњем циљу тога путовања. Ово је посебно подвучено у одељку из Посланице Јеврејима који се чита сваке суботе Великог поста. Централна мисао се односи на типологију историје спасења, поклонички пут, обећање и веру у ствари које ће доћи. Прве суботе, слушамо величанствени предговор Посланици (јевр.1,1-12)са свечаним сведочењем о Стварању, искупљењу и вечном Божијем Царству: "Бог Који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове последње дане говорио је нама преко Сина, Којега постави наследником свега, кроз Којега је и векове створио...А Ти си увек исти, и године Твоје неће минути..." Ми живимо у овим "последњим данима"-данима крајњег напора. Ми смо још увек у "данас", али приближава се крај. У другу суботу ми слушамо: "Пазите, браћо, да не буде у некоме од вас зло(Јевр.3,12-16)срце неверовања, одступањем од Бога Живога. Него бодрите један другога сваки дан, докле год то "данас" траје...Постали смо, наиме, заједничари Христови, само ако првобитну веру до краја чврсто одржимо..." Борба је тешка. Страдање и искушења су цена коју плаћамо за "боље и непролазно имање". Из овог(Јевр.10,34) разлога, штиво треће суботе бодри нас(Јевр.10,35-37): "Не губите, дакле, поздање своје, које доноси велику награду. Јер вам је трпљење потребно, да пошто извршите вољу Божију примите оно што је обећано. Јер још мало, врло мало, па ће доћи Онај Који треба да дође, и неће одоцнити..." Вера, љубав и нада су оружје ове борбе, потврђује(јевр.6,9-12)нам читање четврте суботе. Време се скраћује, очекивање постаје све жељније, уверење све радосније. Такав је тон Посланице(Јевр.9,24-28) која се чита пете суботе: "...Христос ће се, пошто је једном принет на жртву да понесе грехе многих, други пут јавити не због греха него да спасе оне који Га чекају". Ово је последње читање из Посланице, све до Лазареве суботе, када са времена очекивања, почињемо да "прелазимо" у време испуњења очекивања. За Лазареву суботу су одабрани одељци из Јеванђеља Св. Марка. Кључ његовог значења је дат прве суботе: Христос одбацује фарисејски табу јеврејске суботе, објављујући: "субота је створена ради човека, а није човек ради суботе. Стога је Син човечији господар и суботе..."(мк.2,23;Мк.3,5) Настаје нова ера. Почело је поновно стварање човека. Друге суботе слушамо како губавац говори Христу: "Ако хоћеш, можеш ме очистити...и Христос му одговори, хоћу, буди чист..."(Мк.1,35-44) Треће недеље видимо како Христос кида све табуе: "...једући са цариницима и грешницима"(Мк.2,14-17). Четврте недеље на оно "врло добро" из Постања Јеванђеље одговара са радосним ускликом: "...све је добро учинио, и глуве чини да чују и неме да говоре..." Најзад пете недеље све ово достиже врхунац у одлучном Петровом исповедању: "Ти си Христос!" (Мк.8,29) Тиме човек прихвата Тајну Христа, Тајну новог стварања. Великопосне суботе, као што смо рекли, имају и другу тему или димензију: то је смрт. Са изузетком прве суботе, која је традиционално посвећена Св. Теодору Тирону, а пета-субота акатиста-остале три суботе су дани општег сећања на оне који су уснули у Господу "у нади на васкрсење и на живот вечни". Ово сећање, како смо већ напоменули, припрема и објављује субота Лазаревог васкрсења и Велика и Света Субота Страсне недеље. не ради се само о делу љубави и "добром делу". Ствар је у том да "овај свет" суштински откривамо као свет који умире и као смрт. У овом свету смо осуђени на смрт, као што је на смрт осуђен и сам свет. Али у Христу је смрт уништена изнутра, као што Апостол Павле каже, изгубила је "жаоку", сама је постала улазак у пунији живот. За сваког од нас овај улазак у пунији живот је почео са Крштењем, које је наша крсна смрт и чини мртвим оне, који су живи ("ви сте сви мртви")(Кол 3,3) и живим оне који су мртви: јер "смрти нема више". Због велике искривљености уобичајене свакодневне побожности у односу на право значење хришћанске вере, смрт се поново вратила. Ово символизује на многим местима употреба црних одежди при сахранама и опелима. Ипак треба да знамо да је за хришћане боја смрти бела. Молитве за мртве нису туговање и то није није нигде боље показано него у вези између општег помињања мртвих, са суботом уопште и посним суботама, посебно. Због греха и преступа, радосни дан Стварања је постао даном смрти. И сама творевина Божија "потчињавајући се ништавности" постала је смрт. Али Христова смрт је (Рм. 8,20) васпоставила седми дан чинећи га даном поновног стварања, превазилажењем и уништењем онога што је овај свет учинило триумфом смрти. И крајњи циљ Великог поста је да се у нама пробуди "жељна жудња за откривањем синова Божијих", што је садржина хришћанске вере, љубави и наде. Овим даном смо спашени. Нада, коју сада видимо, није нада. Јер ко се нада оном што види? Али ако се надамо оном што не видимо, то очекујемо са стрпљењем...Светлост Лазареве суботе и радосни мир Велике и Свете Суботе дају значење и значај хришћанској смрти и нашим молитвама за умрле. o.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.  |
| Манастир Вазнесење Велика Четрдесетница нас поучава да своју свакодневицу живимо скромније него уобичајено, без хулних претеривања, трошења и амбиција! Да разбаштинимо похлепу, да превидимо изазове рекламирања, које непрестано истиче нове лажне потребе, и да се ограничимо на апсолутно неопходно, са достојанственом и намерном довољношћу! Да не будемо потрошачко стадо незаситих, непромишљених и људи без срца, већ друштво осетљивих људи, дајући у љубави место и руку помоћи другоме, нашем "ближњем", који заостаје и који је унесрећен! Патријарх константинопољски Вартоломеј |
17. март 2013.
БЕСЕДЕ ВЛАДИКЕ ЈОВАНА У ЧАЧКУ И МАНАСТИРУ СРЕТЕЊЕ
 |
Његовом Преосвештенству саслуживали су игуман студенички архимандрит Тихон, игуман вазнесењски архимандрит Тимотеј, игуман јежевачки јеромонах Герман, архијерејски намесник трнавски протојереј Саша Јоловић и још седам свештеника и пет ђакона. Пре Свете Литургије Епископ је освештао мозаик Вазнесења Господњег изнад улаза у храм, рад уметника Дејана Милосављевића, иконописца из Панчева. Својом веома надахнутом беседом Епископ је поучио верни народ, говорећи о значају и суштини живота у Цркви и учествовању у Евхаристијоској заједници и сабрању Цркве. Посебан акценат Епископ је ставио на послушност Цркви и њеној јерархији која је Божија институција. У току Свете Литургије Епископ је у чин јерођакона рукоположио монаха Стефана, сабрата манастира Годачица код Краљева и у неколико речи подсетио на суштину Божије благодати Свете Тајне свештенства. |
Посни пут, 1. ПОЧЕТАК, ВЕЛИКИ КАНОН
Важно је да се вратимо на идеју и на доживљај Поста као духовног пута чија је сврха да нас преведе из једног духовног стања у друго. Као што смо већ рекли, данас већина хришћана ниподаштава овај циљ Поста, и у њему виде само време у коме "једном у години морају" да испуне своју верску дужност-да се причесте уз претходно уздржавање у јелу и пићу, које ускоро треба да замени време Пасхе, у коме је све дозвољено. Не само световњаци него су чак и многи свештеници прихватили ову упроштену и формалну идеју о Великом посту, а њен прави дух се практично изгубио из живота. Литургичка и духовна обнова Поста је један од најхитнијих задатака, али он може да буде извршен једино ако је базиран на првобитном разумевању ритма и структуре Великог поста.
Као почетак Поста, његово проглашење, "штимовање" иза кога почиње "мелодија", је велики покајни Канон Св. Андреја Критског. Раздељен на четири дела, чита се на Великом повечерју прва четири дана Великог поста. Најбоље се може описати као покајни плач који нам доводи у свест размер и дубину греха, који потреса душу очајем, кајањем и надом. Св. Андреј Критски је са посебном вештином проткао велике библијске теме-Адама и Еву, Рај и пакао, патријарха Ноја и потоп, Давида, обећану земљу, и најзад, Христа и Цркву-са исповедањем греха и покајањем. Догађаји из библијске историје се откривају као догађаји мога живота, дела Божија у прошлости као дела која се тичу мене и мога спасења, трагедија греха и издаја, као моја лична трагедија. Мој живот ми се показује као део велике свеобухватне борбе између Бога и сила таме које бунтују против Њега, Канон почиње са овом личном нотом:
"Где да почнем да оплакујем
проклета дела живота свога.
Какав ћу основ положити, Христе,
овом оплакивању?"
Моји греси се откривају у дубокој вези са непрекидном драмом људског односа са Богом.
Прича о човековом паду је моја прича:
"Преступ Адамов учиних својим.
Знам да сам се због својих грехова лишио Бога,
вечног Царства и блаженства..."
Изгубио сам све божанске дарове:
"Запрљао сам одећу свог тела,
помрачио сам слику и прилику Божију...
потамнела је лепота моје душе;
поцепао сам прву одећу коју ми изатка Створитељ,
па сам наг..."
Тако четири узастопне вечери девет ода Канона прича ми духовну причу о свету, а то је у исто време и моја прича. Оне ме подсећају на одлучујуће догађаје и дела прошлости чији значај и сила су вечити, јер свака људска душа-јединствена и ненадоместива-пролази кроз исту драму, суочена је са истим коначним избором и открива исту коначну реалност. Примери из Светог Писма су нешто далеко више од обичних "алегорија", како понеки људи мисле, и стога сматрају да је овај Канон "претрпан", натоварен неважним именима и епизодама. Зашто да говоримо-питају они-о Кајину, Авељу, Давиду и Соломону, када је много једноставније да само кажемо: "Згрешио сам ?". Они не разумевају да сама реч грех у библијској и хришћанској традицији-има дубину, смисао који "савремени" човек једноставно не може да схвати пошто исповеда своје грехе на начин који не одговара истинитом хришћанском покајању. Култура у којој живимо и која формира више погледе, у ствари искључује појам греха. Јер ако је грех, пре свега, човеков пад са невероватно велике висине, и човек одбија овај "позив с више", шта све ово може да значи у култури која игнорише и негира ту "велику висину" и тај "зов" и опредељује човека не "одозго" него "одоздо"-култура која је, иако отворено не негира Бога, материјалистичка од врха до дна, која о човеку размишља само у терминима материјалних добара и негира његов трансцендентални призив. Овде се о греху првенствено мисли као о природној "слабости", а до њега обично долази због "рђавог прилагођавања", које, опет, има социјални корен и стога, може да буде одстрањено бољом социјалном и економском организацијом. Из овог разлога, "модеран" човек и кад исповеда своје грехе, он се у ствари не каје. Зависно од његовог поимања вере, он или формално набраја своје формалне преступе и формална правила, или дели своје "проблеме" са исповедником очекујући од вере некакав терапеутски поступак који ће га поново усрећити и успокојити. Ни у једном ни у другом случају ми немамо покајање као некакав шок, при коме човек, видевши у себи "слику неизрециве славе" схвата да ју је у свом животу упрљао , изневерио и одбацио; покајање као жаљење које долази из крајње дубине људске свести; као жеља за повратак; као подчињавање Божијој љубави из милости; због свега овога није довољно да се каже: "згрешио сам". Ово исповедање добија свој значај и делотворност једино онда ако је грех схваћен и доживљен у свој својој дубини и туги.
Као почетак Поста, његово проглашење, "штимовање" иза кога почиње "мелодија", је велики покајни Канон Св. Андреја Критског. Раздељен на четири дела, чита се на Великом повечерју прва четири дана Великог поста. Најбоље се може описати као покајни плач који нам доводи у свест размер и дубину греха, који потреса душу очајем, кајањем и надом. Св. Андреј Критски је са посебном вештином проткао велике библијске теме-Адама и Еву, Рај и пакао, патријарха Ноја и потоп, Давида, обећану земљу, и најзад, Христа и Цркву-са исповедањем греха и покајањем. Догађаји из библијске историје се откривају као догађаји мога живота, дела Божија у прошлости као дела која се тичу мене и мога спасења, трагедија греха и издаја, као моја лична трагедија. Мој живот ми се показује као део велике свеобухватне борбе између Бога и сила таме које бунтују против Њега, Канон почиње са овом личном нотом:
 |
| Mанастир Вазнесење |
"Где да почнем да оплакујем
проклета дела живота свога.
Какав ћу основ положити, Христе,
овом оплакивању?"
Моји греси се откривају у дубокој вези са непрекидном драмом људског односа са Богом.
Прича о човековом паду је моја прича:
"Преступ Адамов учиних својим.
Знам да сам се због својих грехова лишио Бога,
вечног Царства и блаженства..."
Изгубио сам све божанске дарове:
"Запрљао сам одећу свог тела,
помрачио сам слику и прилику Божију...
потамнела је лепота моје душе;
поцепао сам прву одећу коју ми изатка Створитељ,
па сам наг..."
Тако четири узастопне вечери девет ода Канона прича ми духовну причу о свету, а то је у исто време и моја прича. Оне ме подсећају на одлучујуће догађаје и дела прошлости чији значај и сила су вечити, јер свака људска душа-јединствена и ненадоместива-пролази кроз исту драму, суочена је са истим коначним избором и открива исту коначну реалност. Примери из Светог Писма су нешто далеко више од обичних "алегорија", како понеки људи мисле, и стога сматрају да је овај Канон "претрпан", натоварен неважним именима и епизодама. Зашто да говоримо-питају они-о Кајину, Авељу, Давиду и Соломону, када је много једноставније да само кажемо: "Згрешио сам ?". Они не разумевају да сама реч грех у библијској и хришћанској традицији-има дубину, смисао који "савремени" човек једноставно не може да схвати пошто исповеда своје грехе на начин који не одговара истинитом хришћанском покајању. Култура у којој живимо и која формира више погледе, у ствари искључује појам греха. Јер ако је грех, пре свега, човеков пад са невероватно велике висине, и човек одбија овај "позив с више", шта све ово може да значи у култури која игнорише и негира ту "велику висину" и тај "зов" и опредељује човека не "одозго" него "одоздо"-култура која је, иако отворено не негира Бога, материјалистичка од врха до дна, која о човеку размишља само у терминима материјалних добара и негира његов трансцендентални призив. Овде се о греху првенствено мисли као о природној "слабости", а до њега обично долази због "рђавог прилагођавања", које, опет, има социјални корен и стога, може да буде одстрањено бољом социјалном и економском организацијом. Из овог разлога, "модеран" човек и кад исповеда своје грехе, он се у ствари не каје. Зависно од његовог поимања вере, он или формално набраја своје формалне преступе и формална правила, или дели своје "проблеме" са исповедником очекујући од вере некакав терапеутски поступак који ће га поново усрећити и успокојити. Ни у једном ни у другом случају ми немамо покајање као некакав шок, при коме човек, видевши у себи "слику неизрециве славе" схвата да ју је у свом животу упрљао , изневерио и одбацио; покајање као жаљење које долази из крајње дубине људске свести; као жеља за повратак; као подчињавање Божијој љубави из милости; због свега овога није довољно да се каже: "згрешио сам". Ово исповедање добија свој значај и делотворност једино онда ако је грех схваћен и доживљен у свој својој дубини и туги.
Баш у томе и јесте функција и сврха Великог канона да нам открије грех не дефиницијом и набрајањем већ дубоким размишљањем о великој библијској причи, која је заиста прича греха, покајања и праштања. Ово нас размишљање одводи у сасвим другачију духовну културу, изазива у нама сасвим други поглед на човека, на његов живот, његове циљеве и његове мотивације. Он у нама васпоставља фундаментални духовни оквир у коме покајање бива поново могућа. Када, на пример, чујемо:
"Немам праведност Авељеву, о Исусе, и нисам Ти понудио дар који можеш примити, нити божанско дело, чисту жртву или живот неокаљан..."
ми разумемо да прича о првој жртви, која је летимично поменута у Библији, открива нешто суштинско о нашем животу, о самом човеку. Разумемо да је грех, пре свега одбијање живота као приноса или жртве Богу, или, другим речима, одбијање божанске оријентације у животу. Тај је грех, стога, у свом корену одступање наше љубави од свог крајњег објекта.
На основу овог сазнања, које је толико дубоко искорењено из нашег "модерног" доживљаја и искуства, може да се каже нешто што је тако "егзистенцијално" истинито:
"Испунивши прашину животом Ти си ми дао месо и кости, надахнувши их животом, о Творче, Искупитељу и Судијо, примио си мене, који се кајем..."
Велики Канон, да бисмо га потпуно усвојили подразумева, наравно, познавање Библије и способност да у дубоком размишљању докучимо шта он за нас значи. Ако данас многи долазе до закључка да је Канон досадан и неважан, то је стога што се њихова вера више не напаја на извору Светог Писма, које је за Свете Оце Цркве било извор вере. Ми треба поново да учимо на који начин да уђемо у свет који је открила Библија и како да у њему живимо. А за то је најбољи пут Литургија Цркве, која се не састоји само у саопштавању библијског учења, него је откривање библијског пута у живот.
Посно путовање почиње са враћањем на "тачку од које смо кренули"-Стварање, пад, искупљење, у свет у коме све говори о Богу и показује одсјај Његове славе, у коме се сви догађаји повезују са Богом, човек проналази своју праву димензију, пошто ју је пронашао-каје се.
о. Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св. Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2005.
СРПСКА СВАДБА ЗА РУМУНСКЕ НАДНИЧАРЕ
 Г.Оташевић, "Политика", 12.10.2012. |
Овчар Бања – Јелена Плешеску (26) и Флоријан Петронел (29) изашли су загрљени из црквице манастира Никоље обећавши пред олтаром, неки минут пре тога, вечну верност. Одатле, из богомоље саграђене још у 14. веку, сватови су „мерцедесом” одвезли младенце на свадбено весеље, у викенд насеље уз Западну Мораву, где су музичари и послуга већ били на својим задацима. |
14. март 2013.
АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ(КАРЕЛИН), ПАД ГОРДИХ Коме Црква није мајка, томе Бог није отац
 |
| Манастир Успења Пресвете Богородице, Подмаине, 2011. |
Раскол је, као и прелест, заснован на гордости. Расколници имају свога христа, то јест духа таме који се претвара да је Христос. Они имају и свога духа, али то није Дух Свети, Дух мира, љубави, чистоте и мудрости, него је дух таштине, охолости, хуле, супростављања и подела. Сумња расколника у то да је њихова вера права и истинита представља трачак наде за њихово спасење, док веровање да су њихове лажи истина, које може ићи све до спремности на мучење, представља за њих дефинитивну осуду, то јест стање из којег је немогуће вратити се у Цркву и доживети препород.
 |
| Слуга пак Господњи не треба да се свађа, него да буде тих према свима, поучан, незлобив, који са кротошћу кара оне који се противе, еда би им како Бог дао покајање за познање истине, и да се избаве из замке ђавола, који их је живе уловио да врше вољу његову. 2. Тим. 2, 24-26 |
иди на везу:
11. март 2013.
10. март 2013.
СТАНИША БОГОЈЕВИЋ Студеница, 25.2.2013.
Песма о Страшном суду коју је Станиша Богојевић(1924) научио у Манастиру Жичи уочи II св. рата
8. март 2013.
Припрема за Пост 4. СТРАШНИ СУД Месопусна недеља
Следећа се недеља зове "Месопусна" јер је, за време недеље која јој следи, Црква прописала ограничени пост - уздржавање од меса. Овај пропис треба разумети у светлу онога што је већ речено о значењу припреме. Црква сада почиње да нас "прилагођава" великом напору који нас очекује за седам следећих дана. Постепено нас уводи у тај напор-знајући нашу непостојаност, предвиђајући нашу духовну слабост.
Уочи тога дана (Месопусна субота) Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су "уснули у нади на васкрсење и на живот вечни". Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је Хришћанство вера љубави. Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу,већ нову заповест "да љубе један другог", па је додао: "По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог". Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, по речима Св. Игњатија Антиохијског у "јединству вере и љубави". Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, "скупљање у једно, оних који су били раштркани", успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која преставља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи "у Христу", и како безнадежно нису у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о "заслугама" и "надокнадама", или је просто одбацују као бескорисну. Велико бденије за мртве уочи Месопусне суботе служи као узор за све друге помене мртвих. Оно бива поновљено друге, треће и четврте суботе Великог поста.
Љубав је основна тема "Месопусне недеље". На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав-и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног "сиромаха". Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама "класа", "раса" итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину за праведно, равноправно и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из Хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи-ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква "социјална агенција", нешто што она дефинитивно није.
Хришћанска љубав је "могућа немогућност", да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у Свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради "добра дела" или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у "другоме"-његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности-и досеже до душе, јединственог и искључивог личног "корена" људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, "душу" или "личност", коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји "безлична " љубав јер љубав је чудновато откривање "личности" у "човеку", откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку онога што се може волети у њему, онога што је од Бога.
Хришћанска љубав је, у овом погледу, нешто супротно "социјалној активности", са којом данас често идентификују Хришћанство. За "социјалног активисту" објект љубави није "личност" (него) човек, апстрактни појам и део још апстрактније "хуманости". Али, за Хришћанство, човек је предмет вољења зато што је Личност. Тамо је личност сведена на човека; овде се у човеку види само личност. "Социјални активиста" није заинтересован за лице и веома лако га жртвује за (опште интересе). Хришћанство може да изгледа, а у извесном смислу и јесте, прилично скептично што се тиче те апстрактне "хуманости", али оно чини смртни грех против самог себе кад год престане да се брине за личност и кад престане да је љуби. Социјални активизам је увек "футуристичан" у свом приступу. Он увек дела у име правде, поретка и среће, који треба да дођу, који треба да буду постихнути.
Хришћанство се мало стара о тој проблематичној будућности, већ ставља нагласак на сада-једино и сигурно време за љубав. Два става се узајамно не искључују, али не треба их ни бркати. Хришћани сигурно имају одговорности за "овај свет", и морају да их испуне. Ово је подручје "социјалног активизма" које потпуно припада "овом свету". А хришћанска љубав превазилази овај свет. Она је зрак, објављивање Царства Божијег. Она надмашује све границе, све "услове" овог света, јер су њен мотив, а такође и њен циљ и крај -у Богу. А знамо да су чак и у овом свету који "у злу лежи", једине трајне и трансформишуће победе-победе љубави. Истинита мисија Цркве је у томе да подсећа човека на ову личну љубав и призив, да љубављу испуни грешни свет.
Прича о Страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за "хуманост", али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав-признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође, знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер "уколико сте то учинили једном од најмањих од Моје браће, Мени сте учинили"...
о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Симеона Мироточивог и манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2005.
Уочи тога дана (Месопусна субота) Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су "уснули у нади на васкрсење и на живот вечни". Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је Хришћанство вера љубави. Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу,већ нову заповест "да љубе један другог", па је додао: "По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог". Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, по речима Св. Игњатија Антиохијског у "јединству вере и љубави". Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, "скупљање у једно, оних који су били раштркани", успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која преставља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи "у Христу", и како безнадежно нису у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о "заслугама" и "надокнадама", или је просто одбацују као бескорисну. Велико бденије за мртве уочи Месопусне суботе служи као узор за све друге помене мртвих. Оно бива поновљено друге, треће и четврте суботе Великог поста.
Љубав је основна тема "Месопусне недеље". На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав-и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног "сиромаха". Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама "класа", "раса" итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину за праведно, равноправно и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из Хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи-ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква "социјална агенција", нешто што она дефинитивно није.
 |
| Манастир Вазнесење |
Хришћанска љубав је, у овом погледу, нешто супротно "социјалној активности", са којом данас често идентификују Хришћанство. За "социјалног активисту" објект љубави није "личност" (него) човек, апстрактни појам и део још апстрактније "хуманости". Али, за Хришћанство, човек је предмет вољења зато што је Личност. Тамо је личност сведена на човека; овде се у човеку види само личност. "Социјални активиста" није заинтересован за лице и веома лако га жртвује за (опште интересе). Хришћанство може да изгледа, а у извесном смислу и јесте, прилично скептично што се тиче те апстрактне "хуманости", али оно чини смртни грех против самог себе кад год престане да се брине за личност и кад престане да је љуби. Социјални активизам је увек "футуристичан" у свом приступу. Он увек дела у име правде, поретка и среће, који треба да дођу, који треба да буду постихнути.
Хришћанство се мало стара о тој проблематичној будућности, већ ставља нагласак на сада-једино и сигурно време за љубав. Два става се узајамно не искључују, али не треба их ни бркати. Хришћани сигурно имају одговорности за "овај свет", и морају да их испуне. Ово је подручје "социјалног активизма" које потпуно припада "овом свету". А хришћанска љубав превазилази овај свет. Она је зрак, објављивање Царства Божијег. Она надмашује све границе, све "услове" овог света, јер су њен мотив, а такође и њен циљ и крај -у Богу. А знамо да су чак и у овом свету који "у злу лежи", једине трајне и трансформишуће победе-победе љубави. Истинита мисија Цркве је у томе да подсећа човека на ову личну љубав и призив, да љубављу испуни грешни свет.
Прича о Страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за "хуманост", али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав-признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође, знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер "уколико сте то учинили једном од најмањих од Моје браће, Мени сте учинили"...
о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Симеона Мироточивог и манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2005.
5. март 2013.
3. март 2013.
Припрема за Пост 3. ПОВРАТАК ИЗ ИЗГНАНСТВА Недеља о блудном сину
У трећој недељи припреме за пост, слушамо причу о Блудном сину. Прича, заједно са химнама које (Лк, 15, 11-32) се певају тог дана, открива нам време покајања као човеков повратак из изгнанства. Блудни син, говори нам се, отишао је у далеку земљу и тамо потрошио све што је имао. Далека земља! Јединствена дефиниција наших људских услова које морамо преузети и прихватити као своје, када почињемо да се приближавамо Богу. Човек који никада није имао тај доживљај, па макар на један трен, који није никад осетио да је прогнан од Бога и од стварног живота, никада неће разумети шта је то Хришћанство. А онај који је савршено "код куће" у овоме свету и његовом животу, кога никад није мучила носталгична жеља за једном другом реалношћу, неће разумети шта је то покајање.
Често се покајање идентификује са хладним и "објективним" набрајањем грехова и преступа, као акт "признавања кривице" у правном спору. Исповедање и разрешење се посматрају као да су јуридичке природе. Нешто суштинско се превиђа-без чега ни исповест ни разрешење немају ни значаја ни силе. Ово "нешто" је осећање отуђења од Бога, од радости општења са Њим, од стварног живота онаквог каквог га је Бог створио и нама даровао. Стварно, лако је исповедати да нисмо постили у прописане дане, да смо пропуштали молитве и били неуздрживи у љутњи. Ипак, различита је ствар ако сам одједном појмио да сам упрљао и изгубио духовну лепоту, да сам веома далеко од свог стварног дома, свог реалног живота, и да је у самој бити мога битисања безнадежно нешто драгоцено чисто и дивно. Ово и само ово је покајање, па је оно, стога, и дубока жеља за повратком, враћањем, поновним проналаском изгубљеног дома. Од Бога сам примио изванредно богатство: пре свега живот и могућност да у њему уживам, да га испуним смислом, љубављу и знањем; затим-у крштењу-примио сам нови живот Самога Христа, дар Духа Светога, мир и радост вечитог Царства Божијег. Примио сам Божије знање и у Њему знање свега другог и силу да постанем син Божији. И све сам ово изгубио и стално губим не само кроз "грехове" и "преступе" већ у греху који превазилази сваки други грех: одступању од Бога у својој љубави, дајући предност "далекој земљи" у односу на предивни очев дом.
Али ту је Црква да ме подсети на оно што сам напустио и изгубио. Како ме она подсећа, тако се и ја сећам: Неправедно сам одлутао од Твоје очинске славе", каже се у Кондаку на овај дан, "и расипао са грешницима богатство које си ми дао. Стога, упућујем Теби, о свемилостиви Оче, свој блудни крик: Згреших против Тебе, прими ме као покајника и учини да будем као један од Твојих унајмљених слугу..."
И док се сећам, проналазим у себи жељу за повратком, снагу да се вратим..."Вратићу се милостивом Оцу, вичући у сузама: прими ме као једног од Твојих слугу..."
Овде треба да се помене и једна литургичка посебност ове "Недеље блудног сина". На недељном јутрењу, после свечаних и радосних Псалама Полијелеја, певамо тужни и носталгични Псалам 137:
"На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опменусмо Сиона...Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога..."
То је Псалам изгнанства. Јевреји су га певали у Вавилонском ропству када су размишљали о свом Светом Граду Јерусалиму. Он је заувек постао песма човека који дође до сазнања да је у изгнанству, удаљен од Бога-и схватајући то, да постаје поново човек: и то такав који не може никад и ничим бити задовољен у овом палом свету, јер по природи и призиву он је поклоник Апсолутног. Овај Псалам ће се певати још два пута: последње две недеље пре Великог поста. Он нам овде дочарава Велики пост као поклоничко путовање и покајање-као повратак.
о. Александар Шмеман, Велики пост, Манастир Тврдош и Братство Симеона Мироточивог, Требиње и Врњци, 2005.
Често се покајање идентификује са хладним и "објективним" набрајањем грехова и преступа, као акт "признавања кривице" у правном спору. Исповедање и разрешење се посматрају као да су јуридичке природе. Нешто суштинско се превиђа-без чега ни исповест ни разрешење немају ни значаја ни силе. Ово "нешто" је осећање отуђења од Бога, од радости општења са Њим, од стварног живота онаквог каквог га је Бог створио и нама даровао. Стварно, лако је исповедати да нисмо постили у прописане дане, да смо пропуштали молитве и били неуздрживи у љутњи. Ипак, различита је ствар ако сам одједном појмио да сам упрљао и изгубио духовну лепоту, да сам веома далеко од свог стварног дома, свог реалног живота, и да је у самој бити мога битисања безнадежно нешто драгоцено чисто и дивно. Ово и само ово је покајање, па је оно, стога, и дубока жеља за повратком, враћањем, поновним проналаском изгубљеног дома. Од Бога сам примио изванредно богатство: пре свега живот и могућност да у њему уживам, да га испуним смислом, љубављу и знањем; затим-у крштењу-примио сам нови живот Самога Христа, дар Духа Светога, мир и радост вечитог Царства Божијег. Примио сам Божије знање и у Њему знање свега другог и силу да постанем син Божији. И све сам ово изгубио и стално губим не само кроз "грехове" и "преступе" већ у греху који превазилази сваки други грех: одступању од Бога у својој љубави, дајући предност "далекој земљи" у односу на предивни очев дом.
Али ту је Црква да ме подсети на оно што сам напустио и изгубио. Како ме она подсећа, тако се и ја сећам: Неправедно сам одлутао од Твоје очинске славе", каже се у Кондаку на овај дан, "и расипао са грешницима богатство које си ми дао. Стога, упућујем Теби, о свемилостиви Оче, свој блудни крик: Згреших против Тебе, прими ме као покајника и учини да будем као један од Твојих унајмљених слугу..."
И док се сећам, проналазим у себи жељу за повратком, снагу да се вратим..."Вратићу се милостивом Оцу, вичући у сузама: прими ме као једног од Твојих слугу..."
Овде треба да се помене и једна литургичка посебност ове "Недеље блудног сина". На недељном јутрењу, после свечаних и радосних Псалама Полијелеја, певамо тужни и носталгични Псалам 137:
"На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опменусмо Сиона...Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога..."
То је Псалам изгнанства. Јевреји су га певали у Вавилонском ропству када су размишљали о свом Светом Граду Јерусалиму. Он је заувек постао песма човека који дође до сазнања да је у изгнанству, удаљен од Бога-и схватајући то, да постаје поново човек: и то такав који не може никад и ничим бити задовољен у овом палом свету, јер по природи и призиву он је поклоник Апсолутног. Овај Псалам ће се певати још два пута: последње две недеље пре Великог поста. Он нам овде дочарава Велики пост као поклоничко путовање и покајање-као повратак.
о. Александар Шмеман, Велики пост, Манастир Тврдош и Братство Симеона Мироточивог, Требиње и Врњци, 2005.
 |
| Манастир Вазнесење |
2. март 2013.
ГОВОР ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ЖИЧКОГ Г. ХРИЗОСТОМА НА ПОГРЕБУ ОЦА САВЕ Теодорова Субота, 2004.
У име Оца и Сина и Светога Духа, Ваша Преосвештенства, поштовани часни свештенослужитељи, сестре монахиње, браћо и сестре, ево налазимо се данас поред одра нашега драгога Схиигумана Саве који је цео свој живот предао Христу у руке. Још као млад човек пошао је путем Божијим, укључио се у богомољачки покрет на чијем је челу тада био Свети Владика Николај, и његовим стопама је пошао.
Преживео је ратне страхоте Другог светског рата, па је после тога замонашен у манастиру Ралетинцу, и отада његов живот је анђелски живот у телу. Цео свој живот је неуморно радио, неуморно проповедао.
Рођен је у селу Згодачици, а пореклом је из Црне Горе, то се могло и видети на његовом горштачком менталитету, са ким је разговарао, са каквим жаром је разговарао, и како је отворено разговарао. Знао сам њега доста дуго, али не тако добро. Највише смо се упознали пре осам месеци како сам дошао за епископа ове Епархије. Посетио сам и манастир који је подигао он са својим братом, садашњим архимандритом Серафимом, са две сестре своје. Дакле, и своје имање је све дао Богу, дао Цркви Божијој. Јер онај ко подиже цркву или манастир, као да је подигао брод који плови кроз векове. Све пролази а цркве и манастири плове, и никада се не зна ко ће кроз живот и која генерација, и ко ће од те генерације ући у тај брод, и спасти се са пучине овога живота. Он је то учинио са својим братом и са својим сестрама, и зато му Црква благодари на томе. Али, његова порука је данас нама, да сви умиремо. Умиремо да би само са Христом живели; јер наш живот и јесте само Христос. Ми другога живота и немамо. Ова земаљска смрт је, за нас можда нешто најлепше што нам је Бог припремио, јер не знамо шта остављамо спрам онога што нас чека у будућем веку. Зато, нашем покојнику Оцу Сави нека је вечан помен, а сестринству манастира у коме је он провео више година, кога је обнављао, проширио терен около да би ми могли да се шетамо, па на крају и да извршимо око овог манастира његово опело, нека је утеха и свим Овчарско-Кабларским манастирима нека је утеха у Господу да ћемо се срести у будућем веку, који непрестано очекујемо, у Слави Царства, до века. Амин.
Нека му је вечан спомен од нас, а у Царству небеском од Бога!
Преживео је ратне страхоте Другог светског рата, па је после тога замонашен у манастиру Ралетинцу, и отада његов живот је анђелски живот у телу. Цео свој живот је неуморно радио, неуморно проповедао.
Рођен је у селу Згодачици, а пореклом је из Црне Горе, то се могло и видети на његовом горштачком менталитету, са ким је разговарао, са каквим жаром је разговарао, и како је отворено разговарао. Знао сам њега доста дуго, али не тако добро. Највише смо се упознали пре осам месеци како сам дошао за епископа ове Епархије. Посетио сам и манастир који је подигао он са својим братом, садашњим архимандритом Серафимом, са две сестре своје. Дакле, и своје имање је све дао Богу, дао Цркви Божијој. Јер онај ко подиже цркву или манастир, као да је подигао брод који плови кроз векове. Све пролази а цркве и манастири плове, и никада се не зна ко ће кроз живот и која генерација, и ко ће од те генерације ући у тај брод, и спасти се са пучине овога живота. Он је то учинио са својим братом и са својим сестрама, и зато му Црква благодари на томе. Али, његова порука је данас нама, да сви умиремо. Умиремо да би само са Христом живели; јер наш живот и јесте само Христос. Ми другога живота и немамо. Ова земаљска смрт је, за нас можда нешто најлепше што нам је Бог припремио, јер не знамо шта остављамо спрам онога што нас чека у будућем веку. Зато, нашем покојнику Оцу Сави нека је вечан помен, а сестринству манастира у коме је он провео више година, кога је обнављао, проширио терен около да би ми могли да се шетамо, па на крају и да извршимо око овог манастира његово опело, нека је утеха и свим Овчарско-Кабларским манастирима нека је утеха у Господу да ћемо се срести у будућем веку, који непрестано очекујемо, у Слави Царства, до века. Амин.
Нека му је вечан спомен од нас, а у Царству небеском од Бога!
 |
| о. Сава (Ћировић), Манастир Вазнесење Никола Ћировић (1900-1984), отац схијеромонаха Саве Вазнесењског, архимандрита Серафима, монахиње Серафиме и монахиње Параскеве, био је ожењен Ангелином рођ. Андрић из Сирче-Опланићи (1905-1990). Имали су петоро деце од којих се четворо замонашило у раној младости, а кћи Десанка умрла је две недеље по рођењу. И њих двоје су се пред крај живота замонашили у свом манастиру. Деца су им се рађала овим редом: отац Сава 1924, отац Серафим 1925, мати Серафима 1928, Десанка 1930 и мати Параскева 1932. ОТАЦ САВА-СЛУГА БОГА ЖИВОГА, Манастир Вазнесење, 2007. |
1. март 2013.
СВЕТИ СИМЕОН МИРОТОЧИВИ СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЕН У МАНАСТИРУ СТУДЕНИЦИ
 |
Манастир Студеница је био и остао извор свих наших надахнућа, а међу њима оног најважнијег - извор саборности нашег свеукупног бића у Богу Живом. Да би се доживела и осетила студеничка светиња, потребно је дати смисао нашем животу на земљи, кроз хлеб који једемо, воду коју пијемо, времену и простору у коме живимо, и свему ономе што се у оквирима нашег живота догађа и збива.
Тајанствена лепота Студенице, њена узвишеност и њена светлост, позивају нас на узрастање у меру раста висине Христове. Сазидана на темељу Богочовека Христа, она је као таква могла да изнедри Светог Симеона и Светог Саву, двојицу људи утканих у вечно будуће српско биће. Кроз симеоновско-савинску саборност једино се може сагледати и описати Студеница. Кроз празнике њене и честите Студеничане, који у Студеници виде мајку која их духовно рађа. Кроз све оне добре људе који долазе гладни и жедни Бога, да се помоле пред лицем студеничких светаца. И овогодишња прослава Светог Симеона у складно грађеној и леполикој Студеници, само је наставак тог Христоваскрсног пута, чије крајњи циљ задобијање Царства Небеског. Уз присуство великог броја верног народа студеничког краја, свештенства и монаштва, дан Светог Симеона, славе мале ктиторске Цркве у манастиру Студеници, обележен је Светом Архијерејском Литургијом. Службом Божјом је началствовао Епископ шумадијски и администратор жички Господин Јован, уз саслужење игумана студеничког Тихона, многобројног свештенства и монаштва.
У беседи коју је изговорио после прочитаног зачала из Јеванђеља, Владика Јован је објаснио смисао и значај Свете Литургије. Наш долазак у Цркву на Службу Божију, подразумева активно учешће у литургијском животу. Смисао и значај Свете Литургије јесте да се причестимо Телом и Крвљу Христовом. Дакле, први услов за разумевање Литургије, јесте да се заборави специфична пијетистичка побожност, да се Литургија не схвати као нека изолована радња, већ као извор живота заједнице. Наспрам нас стоји други човек, и захваљујући том другом човеку кога прихватамо као свог брата у Христу, ми постајемо део једне литургијске заједнице која стреми Небесима, одакле нас гледају Свети Симеон и Сава у загрљају Бога Живог. Управо је Свети Симеон на такав начин дошао до Бога, јер је загрлио другог човека. Служећи Богу, Свети Симеон је служио и народу. Владика је између осталог говорио и о значају живота и рада Светог Симеона и Светог Саве, који су на Христовој науци засновали српску цркву и српску државу. У току Литургије Владика је рукоположио монаха Јелисеја у чин јерођакона. После резања славског колача испред гроба Светог Симеона, манастирско братство припремило је трпезу љубави.
 Извор: Епархија шумадијска |
Пријавите се на:
Постови (Atom)