Архимандрит Јован Радосављевић, О СЕОБАМА СА КОСОВА

Писано 1980-1982. године у Призрену када су настале велике сеобе Срба под притиском Шиптара и српских комуниста. Истина, те су сеобе постојале од рата 1941. године, а посебно после збацивања Ранковића с власти 1967, и изгласавња од стране комуниста антисрпског Устава 1974. године

   У овом нашем времену озбиљних искушења и тешкоћа, сведоци смо неповерења, сумњичења, недостатка љубави и највише мржње како међу појединцима, тако и међу народима. Сви говоре о љубави и миру, а иза леђа плету замке, варајући једни друге и кујући оружје убојито. Питамо се откуда толико лицемерја? То долази отуда што су људи, иконе Божје, заборавили свога створитеља и Оца Небеског, па нити у Њега верују, нити Га поштују и воле. Па како ће, онда, признати ближњега за брата и волети га. Отуда толико злобе, мржње и пакости, неморала, разних недела, разбојништава и убистава каква свет не памти. То све води све већим тешкоћама и страдањима. Без праве вере, нема ни покајања ни поправљања.
   Ми, православни Срби, имамо своју веру и Цркву светосавску; имамо и духовну и културну историју какве би пожелели многи народи. Оне су на себи носиле претежно голготски печат, али су исписане крвавом борбом "за крст часни и слободу златну", за част и славу. Имамо претке, витезове крста и слободе, који су знали чувати своју веру као зеницу ока свог и у срцу носили јеванђелску љубав Христову. Међутим, иако су са том вером и љубављу живели и борили се на бранику отаџбине, они никад нису водили освајачке ратове, већ су се само бранили од некрста и других непријатеља часним крстом. Зидали су многе манастире и цркве и снабдевали их духовним и уметничким благом којем се диви цео културни свет. У њима су се молили и снажили своју веру и љубав према Богу призивајући Његову милост и благослов за своју породицу и народ, како ради личног спасења тако и ради спасења ближњих.

Архимандрит Јован Радосављевић, ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ, Манастир Благовештење, Овчар Бања, 2002.

   Да, знали су то наши преци. А ми данас? Веру смо готово оставили, закон Божји погазили, добре обичаје заборавили, манастире и цркве занемарили, па нити порушене и старе обнављамо, нити нове подижемо, нити ове које већ имамо достојно посећујемо. Како то народ каже, све смо забаталили. Зато је Бог у нас усадио зечије срце с којим многи лако беже са Метохије и Косова. У цркви се можемо на прсте избројати. Ето, откуд Божјег допуштења да нам данас пале, скрнаве и уништавају наше светиње.

   Све оне дивне и племените особине, које су одвајкада красиле наш народ, збацили смо на таван прошлости и наместо њих прихватили белосветско све и свашта, од чега се наш народ у прошлости само стидео. Зато нас је Бог, тако духовно и морално осиромашене, и препустио разним искушењима, нападима и срамоћењима од непрјатеља наших. Предао нас телесном умовању и незаситим жељама, те смо веру заменили безверјем, честитост непоштењем, хришћански морал калом неморала, племенитост и љубав према ближњем неком чудном себичном хладноћом, отуђеношћу, егоизмом, нетрпељивошћу и мржњом. Исто тако, храброст, ту епохалну особину нашег народа, заменио је неки зечји страх, несигурност и кукавичлук. Све то највише и најбоље се огледа на Косову као, нажалост и другде у целој Србији. Због недостатка вере и љубави, изнемогла је и душа и тело, савладани ружним осећајима и страхом. Заштита и помоћ траже се у бегству. Зато се остављају огњишта и светиње, па се некуда бежи, сели. Као да и нема примера из даље и ближе прошлости који говоре да се од невоља и зла треба бранити постојаном снагом, а ако устреба и борбом, а не предајом и бежањем. Ако тако кукавички одлазимо, селимо се са поља искићених косовским божурима, историја ће нас ставити пред свој неумитни суд, и тражити оправдања за издају. Зашто не чувамо по сваку цену оно што су нам безбројни нараштаји оставили у аманет. Запитаће неко, коме остављамо причесну Лазареву Самодрежу; тужну Бањску, витку Грачаницу и Девич светог Јанићија; Богородицу Љевишку, Светог Арханђела и испосничку светињу Светог Петра Коришког; поноситу задужбину светог Краља Стевана Дечанског. А коме ли Пећку Патријаршију, пантеон гробова наших патријарха, архиепископа и часне властеле српске; ризницу рукописних књига, реликвија, сасуда, икона и крстова. Ко ће кандила да пали пред фрескама живим, што са хладних зидова куну, ко свећа да ужеже на гробовима прадедова, занемелим од чуда и ужаса. Чуваху они сва блага своје светле историје, која их и у петвековној тами крепљаху да истрају и зло и тиранство на крају савладају. А ти их данас равнодушно остављаш непријатељу у руке. Све што нам је најсветије, што нас попут сунца зарило и образ и душу нам чувало, идентитет вере и соја, остављаш и у ништа се претвараш. Све то препушташ ономе од кога бежиш, као војни бегунав који баца своје оружје да би главу у бекству сачувао, и не помишљајући да ће је баш без оружја срамно изгубити.

Манастир Вазнесење

  Куда бежиш из свог града и села, са огњишта свога и од имовине своје? Откуда толико плашења и страха? Никоме ниси ништа отео, ни бесправно присвојио, нити украо. На своме си имању, на својој очевини. Зашто је не чуваш кад ти је часно у наслеђе остављена? Раскућио си и отуђио многа духовна добра и дарове, па су сад на реду и материјална, да их више никад не стекнеш, и да право изгубиш да икад опет у своје место дођеш, у свој косовски свети завичај. Но, ти се ипак журно пакујеш и селиш са целом породицом својом, у нади да ћеш јој обезбедити слободнији, богатији и срећнији живот и то без својих вековних светиња и свег њиховог духовног и културног блага. Не помишљаш где ће те благослов и исцељење од болести налазити. Тамо нигде, ових светиња неће крај вас бити, а непријатељ који те гони и тамо ће те стићи. Зато треба храбро, усправно остати, мушки се супротставити, и снагом своје воље и  намере злодело и терор зауставити. И Господ је трпео од многих видљивих и невидљивих непријатеља, али их је речју Својом и силом божанском чак и са крста побеђивао. Зато, ближе вери и Христу и његовом часном крсту, како би те Исцелитељ благи Својом љубављу загрејао и мудрошћу ојачао.

   Бог ти је дао главу да мислиш, срце да осећаш, а руке и ноге да усправно ходаш и од зла се браниш, а не да бежиш. Кудгод да одеш, бићеш као странац у туђини. Свој си једино на своме и међу својима, а од избеглица сви ће само зазирати. Зато чувај кућу своју и огњиште своје, од старине наслеђивано. Врати се Богу и вери светосавској, па ћеш лако поред пријатеља, чак и непријатеље завлети жалећи их што су нељуди и, веруј, твог страха ће нестати. Пред храбрима непријатељ одступа. Мирно и вредно ради на њиви својој. Запали кандило пре иконом своје Крсне Славе у дому свом. Сакупи чељад на милитву и окади их тамјаном богоуханим и Бог мира и љубави биће увек с тобом, дајући ти снаге, вере и храбрости да се избориш за своје неотуђиво право под сунцем.