Архиепископ Јован Шаховској, О ОСМЕХУ

 Постоје две врсте смеха: светли и тамни. Они се

могу на први поглед разликовати по осмеху и очима

оног који се смеје. Изнутра смех се може разликова-

ти по духу који га прати: ако нема лаке радости, фи-

ног вејања, које разблажује срце, онда је смех – таман.

Ако је у грудима тврдо и суво и осмех се искривљује,

онда је смех – прљав. Он бива увек такав после анег-

дота, после било каквог исмејавања хармоније света.

Искривљена хармонија света криви душу човекову, и

ово се изражава у кривљењу црта лица.

      Тешко вама који се смијете сада, јер ћете зарида-

ти и заплакати (вид. Лк 6, 25). Заплакаћете, јер ћете

видети да се нисте радовали ономе што је достојно ра-

дости, већ муке.

   Добростив осмех је огледало нађене хармоније.

Свети се осмехују, не смејући се. Смех као пуноћа

чисте радости јесте стање будућег века. Блажени

који плачете сада, јер ћете се насмијати (Лк 6, 21).

Аскетски опит осветљавања и преображавања чове-

ка саветује чак осмехивање, при коме се не откривају

зуби (боље је и мање радости, него ли летимична не-

чистота у њој!).

    Анегдотски смех, којим се смеју у биоскопима, по-

зориштима, на гозбама и вечерама, којим се лако исме-

ва ближњи и његове слабости, његово достојанство, са-

вест и греси, ради забаве и самозаборава, неразумно и

частољубиво исмејавајући друге у својој суштини је бо-

лест духа или тачније речено – симптом болести духа.

   У свету духова живе нечисти духови; они постају

видни на лицима, која праскају у смех... Ангелска  ра-

дост озaрује лице осмехом.

    Добрим смехом се могу тихо развејати надвијени

облаци злобне свадљивости, мржње, чак и убиства.

Добрим смехом се обнавља пријатељство, породично

огњиште.

   Заједљив смех није од Бога. Увредљив осмех, ош-

три сарказам – то је пародија на јеванђељску со му-

дрости.

   Оштра реч увек засеца душу. Но оштрина, иако је

једнака код два ножа – хируршког и разбојничког, про-

изводи сасвим различита дејства. Једна, расецајући,

пропушта небеску светлост и топлоту Духа или одсе-

ца загнојено, одстрањује мртво; друга – безблагодатна

оштрина – реже, раскомадава душу и често убија.

        Оштри су само Свети, и само је свето оштро. А не-

чисти духови пародирају оштрину, и многи људи у све-

ту огрубљује кроз изражавање себе кроз ове оштрине.

   Врхунац духовне нечистоте смеха је грохотни смех.

Овакав смех сналази људе близу обилних трпеза.

   Онај који надзире себе и осећа страхопоштовање

пред тајном свог живота, пазиће како на читав свој

живот тако и на свој смех. Чак и свој осмех он ће са-

чувати пред Богом. Све ће код њега бити – уз помоћ

његових невидљивих чувара – чисто и јасно.

   Свети су светлели свету и плачем својим и осме-

хом. Као деца. Јер само код деце и код људи истин-

ски верујућих у Христа присутна је чистота живота,

видљива телесним очима чак и у цртама лица.

   Једноставно је и чисто све код деце која се још нису

дотакла штетног духа. Смрт се још није појавила у

осмеху њихове смртне природе, њима је дато пролеће

живота, као зачетак и као сећање на рај; и гле, они чи-

сто гледају, чисто се смеју, нелукаво говоре, лако пла-

чу, лако заборављају свој плач...

   Ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете

ући у Царство небеско (Мт 18, 3). Јасно је зашто.

   Највиша похвала човеку је рећи: „Он се смеје као

дете“, смехом непорочним, блиским рајској хармонији.

Извор: „Апокалипсис мелкого греха“ (изабранные

статьи) – Москва, изд. Сретенского мон - я, 2009. г –

превео Небојша Ћосов

"Κаленић", бр.4, 2013.

Манастир Вазнесење