Радмила Мишев, ОПРОШТАЈ

   Био једном један дивни старац, кога су сви звали Учитељем. Његова је реч била мудра, а молитва јака. До Учитеља није било лако доћи. Живео је у малом манастиру у подножју великих планина. Путеви су били лоши, шуме густе, а кад набујају потоци било је скоро немогуће стићи до манастира. Ипак су многи долазили Учитељу. И свако је добијао баш оно што му треба, неко поуку, неко утеху, а по некад би неког изгрдио, управљајући га тако на прави пут. Учитељ, духовник манастирски писао је књиге, игуманија се бринула о манастиру и радила заједно са сестрама од јутра до мрака. Све је ту било као у кошници, знао се домаћински и кућни ред. Свако је имао своје послушање. Једна од монахиња, Параскева, бринула се о сточици. Музла је краве, пазила на телиће, и све послове у штали је обављала.
   Сестра Параскева се плашила паса. Осећајући њен страх, један мали пас, шарпланинац звани Тигар, мајушан и смешан, стар само три месеца (а то је код паса узраст као детета од две и по године), стално је ишао за њома и правио се важан. Параскева раном зором крене у шталу, Тигар је ту. Још није истерала телад на пашу, а Тигар већ стигао да направи многе несташлуке и по ливади плаши телад. Све у свему, понашао се као и сви несташни малишани у тим годинама. Грдила га је, али се он због тога није много бринуо. Једног дана је Тигар био посебно расположен за игру по штали, где су били теоци. Трчао је око њих, вукао их за репове, и чинио још хиљаду несташлука, док сви телићи нису почели унезверено да мучу, узнемириле се краве, ричу, свака хоће да заштити своје теленце, а Тигар сав срећан мота се Параскеви око ногу и саплиће је и плаши. Сирота Параскева више није знала шта ће, викала је на Тигра, грдила га, а он се уопште није освртао на њене грдње. Једном сестра Параскева изгуби стрпљење и прутићем истуче Тигра иако тог дана није био посебно несташан. Мали псић никако није могао да схвати зашто је добио батине, јер је мислио да је све то само велика игра. У педагогију се уопште није разумео, па је цвилео и плакао читав дан.

Манастир Вазнесење

   Сутра му је Параскева, као и обично, донела храну, а он је само окренуо главу. Гладовао је све док му храну не донесе нека друга монахиња. Кад је мало ојачао, поче да режи на Параскеву. До следећег пролећа израстао је у правог шарпланинаца, великог и снажног. Бољег чувара није било на далеко. Нико непозван, ни човек, ни вук, ни медвед нису смели да се приближе манастиру. Према монахињама и старцу духовнику био је умиљат као јагње, само је са Параскевом и даље ратовао. Читаву годину дана није јадница смела, без неке од сестара, ни да помисли да уђе у шталу. Стално је лајао на њу и покушавао да је нападне. Једном су монахиње нешто радиле близу Тигрове кућице, он се отргао, јурнуо, одгурнуо остале сестре и угризао Параскеву.

                             

   Сирота монахиња више није знала шта ће, па иако јој је било непријатно да се жали на пса, оде код духовника, и све му исприча. Мудри Учитељ је саслушао Параскевине речи. Дубоко се замисли гладећи дугу седу браду, онда подиже главу и рече да оде код Тигра, и од њега затражи опроштај. Иако запрепашћена, без поговора је извршила то што јој је Старац рекао. Скупила је сву храброст и пошла до Тигрове кућице. Тигар је страшно залајао кад је угледао, умало да искида ланац, а онда је стао. Осетио је да се нешто догађа, да његов највећи непријатељ, како је усвојој псећој глави мислио, долази некако другачије. Монахиња је дошла до Тигра, направила велику метанију и искрено замолила за опроштај. Сестре су у чуду гледале како је Тигар престао да лаје, и пажљиво слуша то што му Параскева говори. Виделе су како је ушао у кућицу и више се на њу није ни окренуо. Од тога дана Тигар никада није ни зарежао а камоли залајао на монахињу Параскеву.
   Ово није прича из давних времена, и далеких земаља. Догодила се пре тридесетак година у земљи Србији, у манастиру Ћелије. Мудри Учитељ био је, нико други до, свети ава Јустин Поповић, кога су сви и онда и данас, иако одавно није физички међу нама, звали Ава, што на грчком значи учитељ.
   Људи посебног богоугодног, чистог и молитвеног живота, светитељског, блиски су са свима и разумеју сва Божја створења, и људе и животиње и биљке.

Прича је записана према казивању епископа Атанасија Јевтића

Радмила Мишев, ПРИЧЕ ИЗ СМЕЂЕ СВЕСКЕ, Артис Медиа Нет, Београд, 2007.