Translate

10. јун 2014.

Појава голубова на месту страдања Милице Костић Разговор са игуманом манастира Студенице Архимандритом др Тихоном(Ракићевићем)

Снежана Крупниковић, "Православље", бр. 1132, 15.5.2014.




   Пре неколико месеци у издању Издавачког фонда Архиепископије београдско-карловачке СПЦ из штампе је изашла књига Борба за достојанство, Изложење живота и мученичког подвига ученице Милице Костић (1956–1974). Ова девојка је, пошто је као случајна жртва насилно уведена у стан у центру Крушевца, одбила да буде силована по цену живота. У књизи су детаљно реконструисани њен живот и мученички подвиг. Разговарамо са писцем ове студије.

Како је дошло до тога да сте се заинтересовали за Миличино страдање и кренули у његово истраживање? Откуда да се баш Ви тиме бавите?


– Дошло је постепено. Пре више година дошао сам у манастир Студеницу да у њему будем искушеник. Недуго потом, после неколико недеља, чуо сам о Милици и њеном страдању. Иако су ти подаци били крајње оскудни, сазнање о овом догађају оставило је на мене дубок утисак. Одмах ми је некако било јасно да ће пут ка мом спасењу морати да прође кроз ову личност и да ће доћи дан када ћу се покренути и учинити нешто, тада нисам знао шта, у вези са Милицом. Тако се после више година и догодило.

   Првих година у манастиру нисам се посебно освртао на ово име, али је оно, премда потиснуто, било снажно присутно у мојој свести. У наредних петнаест година нико је преда мном није поменуо нити сам ја њу пред било ким од живих људи поменуо.


Најпре сам се само радовао што постоји таква личност. Тако је време пролазило.
   После неколико година (мислим да је то било око 2001. године), некако спонтано, почео сам Милицу да помињем на проскомидији, вадећи честицу за свете мученице. Милицу сам овако помињао годинама. За све то време нисам о њој никоме говорио нити сам ишта више чуо о њој. Међутим, током једне зиме почео сам да чиним још нешто. Служећи Свету Литургију, помињао сам је на још једном месту – где се помињу свети за које се приноси литургијска служба. То сам изговарао шапатом, не желећи да ико чује и да ме било шта пита.
   Почетком једног пролећа почео сам, у молитви, отворено да се обраћам Милици. Сматрао сам да могу да се молим – зар нисам зато и дошао у манастир? Некако сам тих месеци био прикривено упоран. Знао сам да ће нешто да се догоди.
   И шта се догодило?


– То је било моје сведочење хришћанства у том времену и на овом месту. Испитивао сам шта ми ваља чинити. А већ онда ми је било јасно шта ћу чинити, али сам хтео да до тога дођем постепено, како би све било што сигурније и са што већим благословом. Иако сам се утврдио у помисли (намери) да ово дете извучем из људског заборава, хтео сам наново да се уверавам да је то и Божија воља. Стицао сам дубоко духовно уверење да у Царству Божијем влада расположење за Миличину рехабилитацију. Ово за мене није било нешто ново, али оно што ми је било најважније то је да сам у једно био коначно сигуран – да ово дете нећу ничим повредити, тј. да се о њега нећу огрешити радећи оно што ће уследити. Било ми је битно да се уверим да је самој Милици ово по вољи.
   Шта сте предузели?


– Сматрајући да „нема ништа тајно што неће бити јавно“ (Лк. 8, 17), кренуо сам трагом догађаја. До тада сам имао само уверење о светости овог детета док су моје информације о њему биле крајње оскудне. Помолио сам се Преподобном Симеону за благослов и направио велику метанију пред његовим гробом. У исход нисам сумњао, мада су резултати истраживања у наредних годину дана превазишли чак и моја очекивања.
У једној београдској библиотеци сам пронашао најважнију штампу из 1974. године. Снимио сам неколико новинских чланака који су извештавали о Милици. Дошавши кући, ишчитао сам и прекуцао све чланке. Они су ми били почетна „веза“ са оним што сам проналазио касније. Требало је да пронађем неке људе који су се у њима помињали. Тек тада сам прочитао да се Миличино село зове Стројинци и да се налази близу Бруса. После неколико дана пронашао сам Миличину родну кућу, упознао неке њене рођаке и био на њеном гробу. Полако сам почео да увиђам да је њена погибија још увек незарасла рана за веома велики број људи.
   Од оних које сам планирао да пронађем неки више нису били међу живима. То је био случај са адвокатом који је заступао Миличину породицу приликом процеса. Доктор који је примио Милицу у болницу такође се упокојио. Ипак, после три месеца имао сам у рукама изјаву криминалистичког инспектора Добривоја Стефановића, из децембра 1974. године, који је једини, поред доктора Петра Машића, чуо последње речи које је Милица изговорила. Премда је ова изјава од великог значаја за цео случај, она ми није била довољна јер је записничар, очигледно, штуро куцао његове речи бринући се за правне детаље

Остало је да, ако је како могуће, пронађем сâмог инспектора. Пронашао сам га, као пензионера, у Трстенику. Он је сада мој одличан пријатељ. Приликом нашег првог сусрета дао ми је детаљну изјаву о томе шта је Милица проговорила на самрти.
Неким чудом, после неколико месеци имао сам податке, документа и изјаве, који су расветљавали не само детињство, младост и страдање Милице Костић него и догађаје после њене смрти. Иако је сам почетак мог истраживања изгледао веома обесхрабрујуће, у наредним месецима врата по врата сама су се отварала. И поред деликатних момената и великог људског бола на који сам наилазио, све сам пронашао готово без икаквог отпора са било које стране. И то уз мало излазака из манастира јер је немали број људи показао велику спремност да ми помогне.
Зашто је Миличин лик био гурнут у заборав, зашто је био занемарен?


– Основни разлог је био друштвено-политичке природе. Милица је страдала месец дана пре прославе „тридесет година од ослобођења Крушевца и социјалистичке изградње“. Одмах после ове прославе одржани су велики конгреси Савеза социјалистичке омладине Србије и Југославије. Цела година је била у знаку новог устава из 1974. и његових амандмана. Свуда се причало да се друштво труди и стара о омладини. И у свој тој еуфорији једна девојка, ученица, у центру града гине бранећи се од силеџија. Овај догађај је на видело изнео одређене друштвене недостатке који су били прикривани. Осим тога, Милица је била девојка које је веровала у Бога. Поникла је у верујућој, традиционалној, православној породици. У данима после њене смрти, код многих је нарастало саосећање са њеном жртвом. Оно је код великог броја људи било праћено јачањем посебног етичког набоја. Овај набој је тражио од друштва да предузима мере против силеџијства.
   Друштвене прилике нису биле наклоњене Милици. Никоме на власти тада није требало таласање у граду. Њен случај је закопан једном кратком али суровом медијском кампањом. Девојку која се борила да сачува елементарно људско достојанство прогласили су трагичном а средину из које је поникла заосталом. Дете које је својом жртвом значајно утицало на сузбијање силеџијства у нашим градовима уместо највећих грађанских признања од друштва је добило игнорисање.
По чему је посебан подвиг ученице Милице? Због чега је њен подвиг хришћански? Да ли постоје свети који су на сличан начин пострадали?
  

– Њен поступак је крајње необичан. Такви поступци су изузетно ретки у историји наше Цркве. Сличне поступке нико не саветује. Ипак, Црква је у неким случајевима препознала Божији благослов и благодат за такав поступак. Зато прослављамо свете мученице Пелагију, Домнину, Веронику, Просдоку (пострадале почетком 4. века).

   Читав живот Милице Костић открива једно беспрекорно дете које је читавим својим бићем било окренуто ка добру. Безазлено, племенито и свето дете. Али поред ове безазлености, ово дете је одлучило да истраје и да, ама ни у чему, не учини уступак силеџијама, чак и по цену живота. Осим тога, Милица је била верница. Уз светост живота и настројења и ова околност је легитимише. „Чистима је све чисто“ (Тит. 1, 15) – „њихов ум и савест“ (Тит. 1, 15), а самим тим и свака одлука и поступак. Није код Милице превасходно значајно на који начин је пострадала већ то што је Милица – Милица, јединствено дете светог живота и настројења. У нашој историји светих описане су врлине многих знаменитих личности. Иза јавних личности често остане много трагова. Али о страдању жена и деце остало је мало записа и сведочанстава. Вероватно их је зато мало и у нашем календару. Њихове патње и њихова тајна страдања углавном су остала скривена. Ова чињеница ми је дала још већу вољу да радим на откривању живота Милице Костић.
Да ли постоји идеја да се Милица канонизује?


– Постоји. Владика шабачки Лаврентије негује ову идеју деценијама. Захваљујући њему, ово име није заборављено у нашем народу. Нека га Бог награди за то. Тек сам накнадно сазнао да су оне вести које сам ја давно чуо о Милици и стигле до мене захваљујући њему. О канонизацији не могу ништа рећи. Ја радим оно што мени, као монаху, приличи у овом звању и на овом месту – у манастиру. Моје је до сада било да у тишини саберем и обрадим чињенице. Осећам да је Бог то од мене очекивао. Обиље података до те мере расветљава ову личност да нема никакве сумње да је ово дете у свему беспрекорно. Сматрам да знам шта ће бити али треба да ћутим. Иначе, све што сам Вам до сада рекао свесно сам рекао веома уздржано.
   Ја нећу, тачније – не могу, да прекинем своју делатност у вези са неформалном рехабилитацијом ове свете личности. У међувремену се појављују још неки детаљи које треба да обрадим. Одмах по мом последњем доласку у Хиландар, пред Сретење ове године, отац Методије, игуман Хиландара, рекао ми је да је код њих у манастиру Александар Јовановић, свршени теолог и појац из Крушевца који је одрастао у згради са које је пала Милица, и који треба нешто да ми каже. Аца ми је тамо испричао неке догађаје из свог детињства. Он је одрастао у поменутој згради и то на истом спрату са кога је скочила Милица. Када је био дете, једног септембра, деца из зграде су се играла у стану и соби из које је она скочила. Чула су неко цвркутање и видела са спољашње стране прозора „гомилу неких птица које подсећају на ласте“. Птице су брзо летеле укруг, правећи венац, тј. круг око прозора. Као када би шестаром описао прозор, његове димензије. То је трајало неких 15 до 20 минута, можда чак и више. На питање Аце и остале деце упућено газдарици о чему се ради, следио је одговор да се то дешава „на дан када је скочила она девојка“. Још је додала да се исто догађа сваке године. Аца је ово видео неколико пута а његова рођена сестра Јована два пута. И она је видела венце од птица. То се понављало у истом периоду сваке године. Аца се не сећа тачно да ли су то били голубови или ласте. То је било у годинама између осамдесете и осамдесет четврте - пете, нешто пре него што је он кренуо у први разред.
   Када сам, неколико дана после тог разговора са Ацом Јовановићем, са братијом кренуо кући са Хиландара, од Уранополиса ка месту Свети Никола возио ме је отац Александар Павловић, који је долазио код нас у Студеницу још као ученик богословије , а сада је свештеник у Грчкој. То је била прилика да се видимо. Чим смо сели у кола отац Александар ме је обавестио да је читао у Православљу оно што сам писао о Милици. Тад ми је рекао да је и он растао у згради са које је она пала, на петом спрату. И он је са децом „на један дан када се то дешавало“ гледао како су се скупљали голубови баш на тој страни и на том прозору са кога је Милица скочила. Ту се скупљало много голубова. Отац Александар се не сећа тачно да ли је то био облик срца или крста али их је било много само на једном прозору. Као деца одлазили су сваке године у тај стан да гледају голубове. Он их је гледао најмање три-четири пута у различитим годинама, у периоду од деведесет треће, можда четврте, до рецимо двехиљадите године. Деци, која су се дружила и играла иза зграде било је занимљиво да готово сваке године иду у стан на једанаестом спрату у одређено време (око девет до мало после десет ујутру) да гледају голубове. То је у ствари доба дана када је Милица пострадала. Лет голубова је трајао око пола сата, четрдесет минута. Двадесетак беличастих голубова је летело а неки су стајали на ивичњаку прозора. Осим њега ту је било још деце међу којима и његова садашња супруга Смиљана. Они су одлазили у тај стан кад им кажу: „Е, данас се скупљају голубови.“ Тада се сва деца покупе и иду горе да гледају голубове.
---------------------------------------------
Преглед књиге о Милици Костић, као и кратак филм о њој, може се погледати на електронској адреси: http://milicakostic.rs/
---------------------------------------------
Није код Милице превасходно значајно на који начин је пострадала већ то што је Милица – Милица,јединствено дете светог живота и настројења.
---------------------------------------------
Деци, која су се дружила и играла иза зграде било је занимљиво да готово сваке године иду у стан на једанаестом спрату у одређено време (око девет до мало после десет ујутру) да гледају голубове. То је у ствари доба дана када је Милица пострадала. Лет голубова је трајао око пола сата, четрдесет минута. Двадесетак беличастих голубова је летело а неки су стајали на ивичњаку прозора.
www.pravoslavlje.rs

2 коментара:

  1. Milica je po primjeru mnogih drugi SRBkinja, nasi Sveti majki i sestara koje su bjezeci ispeed krvolocni hrvatskih i muslimanski ustasa SMRT potrazilu u hladnoj Drini da bi tako sacuvale cast i postenje.

    Svojim junackim stradanjem za cast i obraz ljudskoga postenja sve su ove Svete SRBkinje netrulezni trnov vjenac stekle. Ovaj vjenac vjecno ce da sija u srcima Pravoslavnih SRBa i SRBkinja, a pogotovo Bogoljubive SRBske omladine, svetle nade buducnosti nase, dok je SRBstva i Savine Svete SRBije!

    Hvala Igumanu SRBske Studenice, Arhimadridu O. Tihonu, sto SRBe Svetog Save svojim pisanjem podsjeti na istinite velikane i ljubitelje Boga i SRBstva: Pravoslavlja i Svetosavlja kao vrhunca hriscanske pravoslavne nacionslne ideologije i SRBskog nacina zivota!

    Molitvami buduce pokroviteljke nase zenske SRBske omladine, Svete Mucenice Milice SRBkinjice, Gospode Isuse Hriste Booze nas pomiluj i spasi sve SRBkinjice nase da one jednog dana budu SRBkinje za primjer koje ce da zive po Zakonu Bozjem! Amin!

    ОдговориИзбриши
  2. Jedne suncane nedelje,sa porodicom,zatekoh se u Manastiru Studenica,izmedju ostalog,primetih knjigu o Milici,zainteresovah se i kupih.
    Svakako me dirnula tema kao roditelja cetvoro dece.Ocigledno ozbiljan pristup,opis,poruka.
    Nemam reci.
    Ono sto me pomalo izbacilo iz takta bio je predgovor,izvesnog Vladimira Vukasinovica.
    Nakon predgovora Patrijarha Irineja,koji je apsolutno primeren i pitak i svakako uvod u knjigu kao takvu,usledio je predgovor pomenutog Vladimira Vukasinovica,
    apsolutno neprimeren,pisan jezikom "visoko"obrazovanih teologa,ubacujuci terminologiju,kojom velica u predgovoru sebe,ne knjigu i aktera.Zanatski,hladno,bez topline,i istinskog naglaska na iskrenom postupku aktera.Najslicnije modernoj filmskoj kritici,po kojoj se kriticar paranocino boji da se postoveti sa obicnim gledaocem.
    Knjiga vredna svake paznje.

    ОдговориИзбриши