Translate

09. октобар 2021.

Протојереј Андреј Ткачов, О СМРТИ


Kњига „НЕ БОЈ СЕ, САМО ВЕРУЈ“представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.

   Чиме се хришћанско разумевање смрти разликује од световног? Kолико смрти носи у себи човек? Може ли човек истовремено бити и мртав и жив? Kада је смрт на добро? Да ли је неизбежна?

   Данас ћемо се осмелити да говоримо о врло озбиљној теми, која се тиче сваког човека, — о смрти. Та тема је табу у савременом друштву: при свој неизбежности смрти, она се потискује у углове сазнања — како се савремени човек не би плашио и како му то не би сметало да ужива у животу. Догађа се нешто чудно: у средствима масовног информисања не стиде се да приказују тела које су бандити унаказили, градове које су терористи дигли у ваздух, крваве жртве саобраћајних несрећа, што заправо и јесте смрт. Али, поред тога, у друштву, говорити о овој теми није уобичајено. Пробај да заподенеш са неким разговор о смрти! Доживећете као не баш урачунљиву особу. То је неправедно.

   Смрт је ушла у човека, када је Господ рекао: Смрћу ћете умрети, — значи , и то се догодило. И смрт је добро за човека. Тешко је то схватити, али светитељ Амвросије Медиолански има чак и књигу о томе — „Смрт као добро“.

   Уопште говорећи, смрти има много. Постоји духовна смрт, којом су Адам и Ева умрли, истог тренутка након што су пробали забрањени плод. Живели су они дуго: деветсто тридесет година је Адам плакао над својим грехом — али умро је одмах након пада. Та смрт пројавила се у томе, што се Адам уплашио Бога, Kојег је пре чуо, док је шетао рајем, и осећао Његову близину и разговарао са Њим. И он је понео на себе плодове греховног пада и изменио се телесно и душевно. Душа Адамова растала се од Господа, његов телесни састав претрпео је видљиве промене — постао је подложан пропадању. Господ му је написао: Земља си и у земљу ћеш се вратити — а то није требало да се деси.

   Светитељ Григорије Палама пише да је смрт душе — одвајање душе од Бога. Смрт тела је одвајање тела од душе. То је дељење човека на двојако стање: душа одвојено, тело одвојено — доживљај смрти на који смо навикли. Душа живи без тела, тело без душе не живи. Духовна смрт, поновићу се, — то је раздвајање ума, и душе, и срца од Бога. И у том стању смрти пребива велики број људи. Неопходна је благодат Божија, неопходни су покајање и вера да би повратили свој однос са Творцем на добар пут и обновили оно што се распало. Реч „религаре“, од које је настала реч „религија“ управо и означава обнављање —обнављање бивше везе која се прекинула из неких разлога.

   Да смрт може бити добро, може се потврдити речима апостола Павла, који је говорио, да ако је Христос у вама, онда је тијело мртво гријеха ради а Дух жив правде ради (в. Рим. 8,10). Тело, мртво за грех, при духу који је жив за Господа, — то је својство у Христу живог човека. То јест, како бисмо у Христу били живи, треба да умремо за грех. Kао што видимо, смрт и живот стално воде борбу у човеку. Да би се живело за Господа, треба умрети за грех, а да би се живело за грех, треба бити мртав за Господа.

   Тако да је смрт духовна појава која не мора обавезно да се повезује људским трупом, над којим служе опело и којег сахрањују. Смрт може бити и наша животна сапутница. Читали смо у причи о блудном сину. Kада се блудни син вратио — а то је лик човека који се покајао, — отац је рекао за њега: Син мој мртав бјеше и оживље, и изгубљен бјеше и нађе се (Лк. 15, 32). То јест, физички блудни син није умирао, он је заиста нестао и вратио се, али у духовном смислу је умро, а потом оживео. Умро је грехом, васкрсао покајањем.

   Смрт као добро — то је смрт за грех; смрт као добро — то је смрт са Христом! Али ако сте ви умрли са Христом, са Њим сте и васкрсли. „Христе, јуче сам с тобом сахрањен, данас устајем с тобом који си васкрсао. Јуче сам тобом распет, ти ме, Спаситељу, прослави у свом царству“.Чудесне, поетске речи пасхалног канона, изговорене преподобним Јованом Дамаскином!

   Дакле, смрт као добро — то је смрт за грех. Смрт као ужас — то је смрт за Бога. Смрт као коначна чињеница — то је посао мртвачница; свештеничке службе на којима се опевају покојници; посао свих оних који перу и мажу тела, постављају погребне софре. А смрт као стална чињеница нашег живота, наш сапутник —то је оно о чему говори Господ Бог о грешнику: Син мој мртав беше и оживе, изгубљен бјеше и нађе се. А на другом месту у Јеванђељу Христос говори следеће речи — као одговор на молбу Свог ученика да му дозволи да сахрани оца: Остави нека мртви укопавају своје мртваце (Мт. 8, 22). Значи да постоји неколико врста смрти, кад мртваци сахрањују своје мртваце. То може значити и да мртви духом сахрањују мртве телом, а ти иди и проповедај Јеванђеље, то јест сам живи духом, буди жив и чини друге живима.

   Сваки човек треба да спозна у себи мртваца. Посебно човек који зна како се зове Онај, Kоји је дошао да нас избави од вечне смрти. Онај, који зна Исуса Христа, који верује, треба да спозна у себи човека који вапи за Искупитељем, човека који носи у себи смрт — носи смрт душе, и наравно, носи смрт тела. Смрт душе се пројављује кроз грехе; смрт тела кроз наше болести, које су, попут гласника из даљина, послани Богом нашој многострасном телу да подсете да смо из земље узети и да треба да се разложимо на елементе, на молекуле, атоме и у земљу да се вратимо, да би, тамо очишћени, напослетку васкрсли, и обновили у дан славног и страшног доласка Господа Исуса Христа.

   Многострана тема смрти приморава нас да тражимо спаситеља и да тражимо одговор на питање: зашто је добар наш Господ Исус Христос? А зашто је он тако једниствен, као што кажемо: „Једини Човекољубац?“ — Па зато, што је Он победио главног непријатеља. Смрт је главни човечији непријатељ. Наука се бори против глади, социјални покрети се боре, на пример, против ропства или безмерних понижења којима људи понижавају једни друге, против расне, полне или неке друге неравноправности. Наука даје крила авионима, како бисмо прелетали огромна растојања за кратко време. Наука даје неке друге ствари, које нам омогућавају да разговарамо једни са другима на удаљености, да видимо једни друге на дистанци. Само једно не може наука, да се бори са смрћу и да је победи. Покушаји постоје, али покушаји су апсолутно бескорисни, јер се смрт смеје над снагом јаког, над умом паметног, над знањем научника, над богатством богатог. Само над Христом смрт се не смеје. Ево Он је Силнији од смрти. Тако и кажемо: „Силнији од смрти био си Христе, њу свезавши, нас си избавио“. Ево он је Једини Човекољубац. Он није научник, Он није владар, Он није војсковођа у савременом значењу те речи, то јест, онај који командује војскама, Он није милионер — али Он је јачи од смрти, Једини који доноси свету право добро, и који нас избавља од смртног греха.

   Чим схватимо да смо смртни, али при томе не поверујемо у Господа, наш живот истог тренутка губи смисао и укус. Ризикујемо да полудимо од страха, и престанемо да делујемо активно у овом свету. Чим смо спознали да смо смртни, али при томе имамо веру у Најслађег Исуса Kоји је јачи од смрти, — добијамо директан пут у вечност и учимо да умиремо без страха. Страшно је грешнику да доспе у руке Бога Живога. Страшно ће бити и нама да стојимо пред судом Свесветог Слова. Ипак, Христос, Kоји се Сам пред смрћу плашио за наше грехе и ужасавао их се, док их је узимао на Себе, даје праведницима такву власт — да умиру са радошћу. Идем, Господе, идем! Спремно је срце моје, Боже, Спремно је срце моје, певаћу и појаћу слави Твојој (Пс. 107, 1) „Прими с миром дух Мој!“ — говорио је на крсту Животодавац. Тако говоре и праведници на самрти: „Прими с миром дух мој“.

   Дакле, драги хришћани, смрт живи у нама. Не само око нас, него и у нама — то треба знати. Јачи од смрти је Христос, Њега треба спознати, за Њега се држати. Држи се...за вечни живот, — писао је Павле Тимотеју. И ви се држите за ризу Оног, Kоји је Једини јачи од смрти у свету. И знајте, да смрти бива много: постоји духовна смрт, постоји раздвајање душе од тела, и то је чињеница; постоји чак смрт као добро, када је плот умрла за грех, а дух жив за Господа. Ево колико је важно, чак и ако се површно дотичемо те тајне. „Kаква се то тајна деси, показа на нама. Kако се предасмо трулежи, како се присаједнисмо смрти?“

   По свој прилици, извори за дубоко црквено разумевање те велике тајне смрти и васкрсења — чин погребења православног хришћанина, који би ваљало да свако од нас прочита, а свештеници га добро познају, многи чак и напамет, и чин васкршње службе. У чину погребења је преподобни Јован Дамаскин, као нико други, изразио трепетну тајну неизбежности умирања и ужасног одласка у гроб човека из овог живота, и опроштајних суза над његовим беживотним телом. У пасхалним песмама исти Јован Дамаскин са највећом радошћу и дубоком искреношћу описао нам је оно што „побеђена је смрт победом. Где ти је смрти жалац, где ти је аде победа?“ „Васкрсе Христос и живот живује и мртвог ни једног у гробу“. Све је то наш живот, наше сузе, и наша радост. Мислите о томе, и да вас Господ уразуми да размишљате дубље, мислите јаче и мислите исправно.

    Са руског Ива Бендеља

      извор: srpska.pravoslavie.ru

Нема коментара:

Постави коментар