Митрополит Антоније (Блум), "ЖИВОТ.БОЛЕСТ.СМРТ"

Манастир Жича, Библиотека: Мали мисионар, књига 4, 2016.

    Предговор руском издању

   Митрополит Антоније родио се 1914. године. Рано детињство провео је у Персији, где му је отац био руски конзул. После револуције породица је неколико година лутала по Европи, да би се најзад, 1923. године, настанила у Паризу. Будући митрополит је ту завршио средњу школу, а потом и два факултета - медицину и биологију. Године 1939, пре него што је кренуо на фронт као хирург француске војске, тајно је примио монашке завете, да би 1943. године био пострижен у малу схиму под именом Антоније. У годинама немачке окупације радио је као лекар у антифашистичком покрету отпора. После рата наставио је да се бави лекарским позивом до 1948. године, када је рукоположен за свештеника и упућен у Велику Британију на пастирско служење. Године 1957. постављен је за епископа, а 1966, за митрополита и патријаршијског егзарха Западне Европе. Те дужности ослобођен је, на сопствени захтев, 1974. године и од тада се сасвим посветио пастирском руковођењу целе, у међувремену увећане, пастве своје епархије и свих који су му се обраћали за савет и помоћ.

    За време служења владике Антонија у Великој Британији, парохија која је обухватала малу групу емиграната из Русије, претворила се у мултинационалну епархију, канонски организовану, са својим уставом и многобројним делатностима. Митрополит Антоније је веома познат не само у Великој Британији, већ и у целом свету као пастир и проповедник; редовно су га позивали да наступа пред најразличитијом публиком ( укључујући и радио и телевизију ) проповедајући еванђеља, православног благовешћа о живом, духовном искуству Цркве.
   У Русији је реч Владике одјекивала деценијама захваљујући верском радио-програму руског сервиса Би-Би-Си-ја- Његови доласци у Русију били су знаменити догађаји; магнетофонски записи и илегални зборници његових проповеди ( и разговора које је водио по приватним становима у уском кругу блиских људи), попут кругова по води, ширили су се далеко преко граница Москве. Његова проповед, у првом реду - проповед јеванђелске љубави и слободе, имала је огроман значај у совјетско време. Митрополит Антоније поседовао је духовно искуство, које не само што је носио у себи, већ је умео и да пренесе онима који га окружују, а потом и дубоко личносни ( премда не затворени у оквире личне побожности) однос с Богом, Љубављу оваплоћени, сусрет с Њим лице у лице човека, који је, при свој немерљивости замаха, слободан учесник тог сусрета. И, мада митрополит често наглашава да није теолог, да не поседује систематско, школско богословско образовање, његова проповед подсећа нас на светоотачку изреку да је богослов онај ко се често моли и онај који зна Бога Самог...

   Митрополит Антоније се упокојио у Лондону 4. августа 2003. године.
   Особеност митрополитовог стваралаштва је у томе што ништа није записивао: његова реч рађала се као усмено обраћање слушаоцу - не безличном аудиторијуму, већ сваком човеку жедном живе речи о Живом Богу. Зато је све што је објављено штампано на основу магнетофонских записа и чува звук живе речи.
                                                                       *
   Лекар по образовању, хирург у војној болници у време Другог светског рата, лекар у послератном Паризу, парохијски свештеник, митрополит Антоније говори о болести и смрти на основу свог богатог животног искуства. Питања о смислу живота и његовом неизбежном крају не могу мимоићи ниједног човека. Бог није створио смрт, говори Свето писмо. Апостол Павле с надом је ишчекивао смрт, као прелазак у вечни живот. Јесмо ли кадри и ми да с њим изговоримо речи: "За мене је живот Христос, а смрт добитак"?. Ако нисмо, како да изађемо на крај са мучним мислима о тобожњој бесмислености живота на земљи? Митрополит не нуди јефтину утеху, не позива нас да покорно прихватимо смрт као неминовну датост нашег палог света. Хришћанин је призван да осмисли све што му се у животу дешава у светлости своје вере у Христа, Који је сам прошао кроз смрт и открио човеку пут ка вечном животу који је изгубио. Примери које митрополит наводи показују да и неверујући човек налази смисао живота у служењу идеји, идеалу и смрт престаје да буде за њега коначно уништење. Напротив, живот на земљи испуњава се интензивном устремљеношћу навише. А они који остају после њега уверавају се да њихова неуништива љубав према упокојеном не може бити узалудна.