СЛОВО О РОЂЕЊУ

   
   Рођење Христово, које данас празнујемо с таквом
лакоћом срца, с таквом благодарношћу и радошћу, заслужује пажњу не само нас, људи, него и читаве твари,зато што нам је Рођење Христово, Оваплоћење Логоса Божијег, донело невиђену, недокучиву, нову вест како о Богу тако и о човеку и свој твари.

Митрополит Антоније (Блум)

   Бог нам се у Христу јавио на необичан и недокучив начин. Многобожачки народи могли су себи представити Бога као великог, небеског, који оваплоћава све велико, величанствено, дивно, о чему човек на земљи може само да машта. Али само је Бог могао да се открије човеку као што се открио у оваплоћењу Христовом. Бог је постао један од нас, али не у слави, већ у немоћи; беспомоћан и осиротео, рањив и као да је побеђен, презрен од свих који верују само у силу и земаљску величину. Оне прве ноћи, када је Бог постао човек, када је сам Живи
Бог обитавао телом међу нама на земљи, присајединио се најтежем човечијем сиромаштву. Нико није примио Мајку Његову под свој кров; сви су га сматрали туђим, сви су га отерали на далеки, бесконачни пут, који се простирао пред луталицама без крова и уточишта. И они су пошли – те прве ноћи Христос се присајединио онима који из века у век пролазе кроз живот и телесно и духовно одбачени, презрени, нежељени, искључени из људског друштва.
   А таквих је људи кроз историју небројено много. И до овог дана – авај! – у великим градовима и пространствима земаљским толико је таквих људи, који немају где да оду, које нико не чека, за којима нико не уздише, којима нико није спреман да отвори свој дом, зато што су туђинци, или зато што је страшно присајединити се судбини људи упропашћених не само несрећом, него и људском злобом; постали су туђинци зато што их људи, други људи искључују из свог срца и своје судбине.
   Усамљеност је страшна, мучна, убиствена усамљеност,
која сналази срца толиких људи, која је била удео Пречисте Деве Богородице, Јосифа Обручника и тек рођеног Христа. Он је био туђ, ни од кога жељен, искључен и одбачен. То је почетак Његовог пута; и на овом путу присајединио се, као што сам рекао, свима који тако живе у наше време, туђим међу људима, који би за њих морали бити браћа; презрени су, побеђени подлошћу, малодушношћу и злобом људском. Рањени су због своје крхкости, због своје незаштићености. Наша је ствар, хришћани, да видимо у њима лик Оног Бога, према коме се данас односимо са страхопоштовањем, и да их тако прихватамо, као што бисмо сада прихватили Христа, ако би се пред нама појавио упропаштен, израњављен, презрен, омрзнут, гоњен...
   Ево какав се јавио пред нама Бог, зато што је усхтео да постане један од нас, како се ниједан човек на земљи не би постидео свог Бога: као да је Бог тако велик, тако далек да Њему нема приступа за нас. Он је постао један од нас у нашем унижењу и у унесрећености нашој; и није се постидео нас, постао је као и сви ми; не само по материјалној, земаљској, физичкој унесрећености, не само спрам душевне остављености љубави људске, него зато што се сродио – кроз своју љубав, кроз своје поимање, кроз своје праштање и милосрђе – сродио се и са онима које су други од себе одбацили, зато што су
ови били грешници. Он није дошао праведницима, Он је дошао да грешнике заволи и потражи. Дошао је ради тога да ниједан човек, који је изгубио за себе самог уважавање, не би могао да помисли да је Бог изгубио уважавање према њему, да Бог више не види у њему неког достојног своје љубави. Христос је постао чевек ради тога да бисмо сви ми, сви без остатка, укључујући оне који су изгубили у себи сваку веру, знали да Бог верује у нас, верује у нас у нашем паду, верује у нас када смо изгубили веру једни у друге и у себе, верује тако да се не
боји да постане један од нас. Бог у нас верује, Бог стоји као чувар нашег људског достојанства, Бог је чувар наше части, и ради тога да бисмо могли у то поверовати, да бисмо то могли видети својим очима, наш Бог постаје унесрећен, беспомоћан човек. Само они који верују у силу и ни у шта друго, само они који верују у своју праведност, неће наћи пут к Њему, док се не покају, док не увиде да су смирење, љубав, жалост, милосрђе – закон живота.
   Али у Христу нам се није јавио само Бог с Његовом љубављу, вером у нас, као бранилац нашег достојанства, као чувар наше правде – Он нам је јавио величину човека. Ако је Бог могао суштински да постане човек – зар ми не схватамо како је велики човек? Да је човек тако велики, да Бог може да постане човек и човек да остане човек? И да тако велика твар, коју је Бог призвао у постојање, може сместити у себе Бога? И да је вештаство, наше тело, наша крв, наше кости, све вештаство наше способно да буде Богоносно, да се сједини с Божанством
и остане човек? И јави нам се у слави узвишености коју ми не видимо, али коју види Бог, раде које је нас створио и све створио?
  Загледајмо се у начин Оваплоћења: Христос нам је јавио смирење и љубав Божију, веру Божију у сву твар, у нас грешнике, пале, и јавио нам је истовремено како можемо бити велики и како је дубока, бездано-дубока твар Господња. Ево, с овом вером можемо живети, можемо постајати људи у свој мери Христовог оваплоћења, и разматрати свет у којем живимо не само као мртав материјал, већ као оно што је позвано да постане, на крају крајева, видљива одежда Божанства, када Бог
постане све у свему. Kаква слава, каква радост и нада! Опевајмо са страхопоштовањем, љубављу и трпљењем
Оваплоћење Христово; оно је за нас живот вечни већ на
земљи и оно је слава свега тварног у вечности на небесима. Амин!

   Превео са руског Горан Дабетић
   извор: Каленић, бр.6, 2019.