Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Оци, 5.1.2014.

                           

Како је професор Мићитака Сузуки постао Сава Хиландарац

   Јапанац, професор са Универзитета Окајама, где предаје српски језик, на Светој Гори примио Свету тајну крштења. У Јапану људи само раде и много су депресивни. То је нека врста болести.
   Професор Мићитака Сузуки скупља три прста, подиже десну руку и крсти се док улази у београдску Саборну цркву. Уместо ми њему, гост из Јапана нама објашњава стил иконостаса – ко га је започео а ко завршио и због чега воли ово ремек-дело. Лекцију држи попут правог домаћина, на течном српском језику. Шапатом, да не ремети тишину храма.
   На Светој Гори, у Хиландару, пре 14 година, крстио се и примио свету тајну православља. Монаси су му наденули име Сава. Сава Хиландарски.
   На званичној страници Универзитета Окајама, на ком предаје историју уметности и српски језик, пише његово име Мићитака Сава Сузуки.
   А још као студент, пре готово четрдесет година, стигао је први пут у Србију. Дошао је на специјализацију код чувеног професора Војислава Ђурића. Научио прве речи на нашем језику. Упознао Београд, занемео пред лепотом Студенице, Жиче, Грачанице… Овде је пронашао другу домовину. Мићитака и Србија. Веза која, каже, никада неће бити покидана.
                                    

– За Србију ме је везало то што сам овде пронашао корен европске културе. Док је Запад сав окренут материјалном, код вас се, а да нисте ни свесни, очувало духовно. Постоји равнотежа – започиње своју причу овај професор историје уметности. – Када сам први пут крочио на тло Европе, из Јапана сам дошао бродом, па возом. У Русији ме је одушевила византијска уметност. Посебно иконе. А онда сам дошао у Србију и открио да је византијска уметност овде још лепша, аутентичнија, да нигде на свету не постоје већа ремек-дела.

   Икона је, сматра, најважнији садржај хришћанства. То је портрет богочовека, а прихватање контрадикције да је Бог уједно и човек, каже, суштина је вере.

   Када је први пут видео Студеницу, професор Сузуки био је потресен њеном лепотом.

– Тај манастир врхунац је европске средњовековне уметности – без дилеме процењује овај стручњак.

   Помогао је у добијању помоћи јапанске владе за обнову манастира на југу Србије. Тако су рестауриране фреске у Цркви Светог Јована у Јасуњи крај Лесковца. Неколико година стручњаци су скидали слој цртежа из 20. века, да би испод заблистао аутентичан фрескопис стар пет векова.
    Да би лепоту српских манастира представио својим сународницима, на јапански језик је превео монографију „Хиландар“ Димитрија Богдановића, Дејана Медаковића и Војислава Ђурића.

   А за Јапанце каже да се суштински разликују од Срба, православаца.

– У Јапану сви много раде. То је нека врста болести, да се све време троши на рад. И због тога су људи много депресивни. У Србији је сасвим другачије – примећује проф. Сузуки. – Православље заговара радовање животу. Истина, овде би ипак могло мало више да се ради. Имам пријатеље који раде на универзитету и који, само што су отишли на посао, већ се враћају кући.
                           
   Иако му је пола душе у Србији, наш саговорник ипак има јапанске навике. У минут тачан и много вредан. Зато је уз свој редовни посао, професора историје уметности на Универзитету Окајама, себи наметнуо још један – на универзитету предаје српски језик.

– Кад сам у Јапану, мој српски звучи одлично. Кад дођем у Србију, онда чујем колико грешим – самокритичан је. – Нисам лингвиста, али радује ме да студенте учим српски језик. А и они се радују. Сваке године имам их између 20 и 30 у групи. А једне године било их је више од стотину. Јапанцима, а и другим страним студентима, српски звучи необично, као што овде звучи јапански. Зато воле да га уче. Мада многи и не знају где је Србија. Тешко је разликују од Сибира и стално питају је ли тамо много хладно.
   А последњих година, студенти у Јапану, захваљујући професору Сузукију, из прве руке могу да сазнају више о нашој земљи. Универзитет Окајама финансира боравак наших академаца и професора тамо, где се усавршавају у области јапанског језика и културе. Баш као они данас у Окајаму, Сузуки је седамдесетих први пут дошао у Београд.

– Тренутно су четири студенткиње из Србије на Универзитету Окајама. Две су довеле и мужеве, а једна има бебу, тако да их је сада седморо на универзитету – шали се Сузуки.

   Да би број академаца из Србије био још већи, недавно је у Београду основано и Друштво пријатеља Универзитета Окајама. Професор Сузуки једна је од главних карика, а на озваничење пријатељства дошао је и ректор Универзитета Окајама, професор Кијошо Морита.

– Код нас је до сада било 40 студената из Србије. У целом свету основали смо 30 друштава пријатеља нашег универзитета. Ово основано у Београду, једино је које имамо у Европи. И то говори колико нам је Србија важна – убедљив је овај историчар уметности, стручак за византијску уметност, заљубљених у српску културу, посебно манастире.

   Осим духа прошлости, који проналази у њима, објашњава нам како воли и дамаре савремене Србије, коју осети сваки пут када стигне у Београд. Води нас на Бранков мост, одакле је, тврди, најлепши поглед на реку и стари део града.

   И. Мићевић

   извор: http://radiosvetigora.wordpress.com/

Протојереј Андреј Ткачов, ШТА ЈЕ НОВО У НОВОЈ ГОДИНИ?

   Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кишу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу…Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом.Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо.Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове.
   Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова.
   Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“
   Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска.
   Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима… Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе.
   Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота!
   И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Бонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп.
   Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе.
  
Протојереј Андреј Ткачов

Са руског: Марина Тодић

Извор: Православие.ру

Црква Светог Вазнесења Господњег, Чачак, 31.12.2014.

 
АКАТИСТ СВЕТОМ МУЧЕНИКУ БОНИФАТИЈУ

И ове године братство храма Вазнесења Господњег у Чачку служило је овај акатист покајног карактера, за сву нашу браћу и сестре који ће ову ноћ провести у пијанству, страстима и блуду, упркос томе што се налазимо у посту спремајући своје душе да дочекамо Рођење 
нашег Спаситеља Господа Исуса Христа.

Господе Исусе Христе помилуј нас грешне!

 Чачак, 

МОШТИ АРХИЕПИСКОПА ОХРИДСКОГ, СВЕТОГ ТЕОФИЛАКТА (1055-1107)

   Рођен је од грчких родитеља на острву Еврипу а васпитан у Цариграду код најзнаменитијих учитеља тога времена. Као клирик Саборне цркве изабран је за епископа и послат, мимо своје воље, у Охрид, где је провео око двадесет пет година (око 1082 до 1107).
   Хоматијан Охридски назива га "најмудријим архиепископом".
   Написао је Тумачења сва четири Јеванђеља и других књига Новог завета. У старости Свети Теофилакт се повукао из Охрида у Солун где је и скончао свој земаљски живот. Српска православна црква слави га 31. децембра по црквеном, а 13. јануара по грегоријанском календару.

  

Епископ Григорије, Недеља пред Божић Св. Отаца

„Уписује се са слугама Владика
Оптужбу грехова наших желећи раздрати,
И све умртвљене преваром змије, у Књигу живих уписати;
Дјева (у утроби) носи Тебе Који све носиш,
Који си се, телом смртним обложен, благоизволео
Уселити у малу пећину.
Тебе Који се рађаш горњи ангелски чинови похваљују, дивећи се, са божественим пастирима,моћи Твојој.“

(стихира са јутрења у Недељу Св. Отаца)

   Ево нас на самом прагу Празника у коме се испуњује обећање Благовести објављене Пресветој Дјеви, да ће родити Сина, Спаситеља и Цара свих, чијем Царству неће бити краја. Прослављамо у ову Недељу пред Божић све Свете Оце, Праоце и Праматере Христове, објављујући и Јеванђељем, и богослужбеним песмама и химнама, да се Христос уистину рађа у телу и постаје Један од нас. Данашњи празник јесте празник нашег сродства са Христом, јер показује да је Он уистину био Син, Унук и Праунук људи, наш Брат „Прворођени међу многом браћом“, предвечни Син Божији Који се у времену рађа и постаје мало и нејако Дете. Осећамо већ радост Празника, хитамо попут Мудраца на поклоњење Богомладенцу, Сунцу Правде Које се рађа и Својим присуством претвара хладне зимске дане у топло пролеће.
   На Празник Ваведења у храм Пресвете Богородице који смо недавно прославили, Црква је, кличући кроз своје богослужбене песме: „Христос се рађа, славите Га!“, дала прву најаву велике Тајне. Са овим речима нешто се променило у нашем животу, у ваздуху који дишемо, погледукојим посматрамо, нади са којом ишчекујемо. Време до Божића постало је овим речима ишчекивање највеће радости, радости сусрета са Богом Који долази у Свој свет! Преображава се природа али преображавамо се и ми сами, припремамо своја срца знајући да ће се сусрет збити управо у њима, у најдубљим дубинама нашег бића.
                                       
   У ову недељу, као и у протекле две, везујемо се и дрешимо даровима љубави. Везујемо данас своје земаљске оце и примамо од њих дарове, радујући се истовремено великом дару и благослову који нам доноси Христово Рођење – да се и сами можемо назвати децом Божијом. Но, дарови Оца небескога су многи, они нам се дарују непрестано и само од нас зависи хоћемо ли допустити Његовој благодати да нас учини достојнима њих.Јер та је благодат незастарива, увек нова и свежа, пребогата дарова и благослова који се попут бујице изливају на оне који је траже. Међутим, морамо бити свесни тога да смо ми онај највреднији, једини бесцени Дар већ добили. Тај Дар Оца Небескога нама, Његовој земаљској деци, јесте Сами Христос, Јединородни Син Његов. Дарујући нам Њега, даровао нам је у Њему и све остало што нам је потребно. Зато је Христово Рођење испуњење свих наших жеља и надања, штавише, дар који умногоме превазилази све наше жеље и надања.
   И у наше време препуно мислених заблуда и ћорсокака, чују се питања и вапаји слични ономе који је у своје време упућивао Хајне: „О разрешите ми загонетку живота,/Ту премучну, прастару загонетку!.../Реците ми шта означава човек?/Откуда је дошао, куда иде?/Ко станује тамо на златним звездама?“ Али одговор је дат, загонетка је разрешена, тајна је објављена управо Рођењем Христовим! У ту једну Ноћ, у тај један трен, стала је сва истина о животу и смислу нашег постојања. Христовим Рођењем открива нам се од века сакривена тајна, јер: „Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн 1, 14).
   Велика је ово и надумна Тајна! Бог Који нас је створио и од Кога смо отпали презревши Његову Љубав, Бог Који нам је потом кроз читав Стари Завет најављиво Себе кроз речи Пророка усмеравајући премудро нашу слободу, сада из бескрајне љубави, у крајњем смирењу долази међу нас не више посредно ни симболично већ лично, на најнепосреднији могући начин. Он Који се „одева светлошћу као хаљином“, одева се сада у смртно и пропадљиво наше тело да би га песаздао, осветио Својим присуством и учинио нас кроз то Тело причасницима вечног живота. Зашто? Зато што бескрајна Љубав није могла остати у светлости неприступној, и гледати како Њена створења гута мрак непостојања.
   Рођењем Христовим Светлост је дошла у свет, открила се Љубав, излила се Милост, помирена је земља са Небом. Васкрсла је нада, обновљена је вера, зацарила се вечно жива радост. Осмишљено је страдање, оправдано је трпљење, осигурано нам је спасење. Опет су нам отворена некада затворена врата Раја, на најсмиренији и најузвишенији начин враћено нам је достојанство деце Божије!
   Но, немоћне су све наше речи пред овом Тајном. Гину и сурвавају се низ стрмоглаве литице богопознања. Једини, а опет највреднији дар који можемо принети Богомладенцу јесте дар наше слободне љубави. Принесимо је, дакле, Њему Који говори:

   „Ја сам отац, Ја сам брат, Ја сам женик, Ја сам обиталиште, Ја сам храна, Ја сам одело, Ја сам темељ, Ја сам корен и штогод зажелиш – Ја сам то. Ништа ти неће недостајати, јер ћу Ја да ти будем слуга. Ја сам пријатељ. Ја сам глава, брат и сестра и мати. Ја сам све, само се држи Мене. Ја сам био сиромах због тебе, лутао сам као бескућник због тебе, био распет на Крсту због тебе, био у гробу због тебе. Горе на Небу Ја се молим Оцу за тебе, доле на земљу дошао сам због тебе као изасланик Оца свога. Ти си све за Мене: Мој брат, Мој санаследник, пријатељ и члан Мога тела. Шта би ти хтео више?" (Свети Јован Златоусти).

Епископ захумско – херцеговачки и приморски Григорије, Радост живота, Глас Српске, Бања Лука, 2010.

ЗЕМАЉСКИ ПРЕСТОЛИ, НЕБЕСКЕ КРУНЕ

Епископ далматински Г.Фотије, НАЈВАЖНИЈЕ ЈЕ ПОСТАТИ ЦРКВЕНО БИЋЕ

Бити православан – то је највећи дар и највећа врлина, али то је и свакако велика одговорност

   Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије је недавно навршио 15 година архијерејске службе и плодног мисионарског рада на подручју поверене му епархије. У верном народу он слови за посебно врлинског човека и с тим у вези са њиме разговарамо на тему хришћанских врлина.

   Преосвећени Владико, знамо да је смисао и циљ хришћанског живота задобијање Царства Небеског. То Царство, како каже сам Господ наш Исус Христос, налази се унутар нас. Можете ли нам објаснити смисао тих речи Господњих и како се до тог Божјег Царства у нама долази?

  - То је веома тешко питање. Боље рећи централно питање наше вере и живота. Шта је Царство Небеско? То исто питање је поставио Господ својим ученицима речима: Шта говоре људи ко сам ја? (Мк 8, 27). Царства Небеског нема изван Христа нити Христа ван Царства Небеског. То су синоними. Задобити Царство Небеско значи задобити самог Христа, који нам се у Цркви дарује кроз свете тајне и свете врлине, како је говорио Свети ава Јустин Ћелијски. Првенствено кроз свето Крштење и свето Причешће, али и кроз тајну Крста, тј. свлачења са себе старога човека. Све нам је то потребно да би достигли Царство Небеско, које је унутра у нама (Лк 17, 21). Постоје до данас многе погрешне представе о Царству Небеском. У време Христово, Јевреји су Царство Небеско видели као земаљско Царство и Христа хтели да учине својим царем, али им је Он одговорио: Царство моје није од овога света (Јн 18, 36). Црква дакле не може бити поистовећена са овим светом тј. са државом, што је данас на жалост на Западу прихваћено. Са друге стране, за телесне људе Царство Небеско је јело и пиће (Јн 6, 55), јер такви људи живе само на земљи и не размишљају о вечности. Православна Црква мора и једнима и другима да посведочи своје искуство да је Царство Небеско „благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“, тј. Света Литургија и да је литургијско сабрање предукус (икона) Царства Небеског овде на земљи.

Живот већине литургијски активних православних хришћана се састоји из личне молитве, телесног поста и недељне посете храму. Да ли је то довољно да би се стекле потребне јеванђелске врлине или је неопходан додатни труд и подвиг?

Манастир Крка

   -Претходно смо рекли да нам је за Царство Небеско све потребно – и личне и саборне молитве и сви хришћански подвизи. Лично сматрам да је најважније постати црквено биће. То значи тежити да своју личност остваримо у Цркви, у заједници са Богом и светима. То је најважнији циљ којем човек може да стреми овде на земљи. Ако томе тежимо, временом ће нам све постати (постајати) јасно. Почећемо следити пут Светих Отаца, који су достигли меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13). Човек живећи у Цркви постаје човек Божји, тако и један народ. Ми Срби непрестано се требамо враћати том светосавском – немањићком идеалу, јер једино тако идемо путем спасења. Експеримент са комунизмом скупо смо платили, а глобализам би нас могао коштати још више. Зато, држати се Православља, јер смо једино ту код куће која чува наш духовни идентитет.

Многи психолози и педагози данас говоре да се човеков карактер формира  до треће године живота и да се касније мало тога може променити. Шта ви мислите о том ставу?

   -То је вероватно тачно. Мало дете добија свој печат у раној младости. Зато и наша Црква благосиља крштење мале деце, како би у тој тајни Цркве задобили печат дара Духа Светога и могли да се причешћују живим Хритом. То и значе јеванђелске речи: Пустите децу да долазе к мени, јер је таквих Царство Небеско (Мк 10, 14). Данас су чак и мала деца нападнута страшним грехом педофилије. Од тога их једино може спасити духовна колевка и одрастање у светом Православљу. Млади се могу развити као слободне и зреле личности једино у Цркви и тако постати корисни за читав народ и државу. Без Цркве и ван Цркве – трагедија. Када кажемо трагедија мислимо на дрогу, неморал, криминал...Ако нам у томе омладина одраста ми као Црква и народ тешко да можемо имати будућности. Добро је да данас млади имају веронауку у школама, која их треба првенствено учити страху Божијем, који је почетак мудрости (Пс 111, 10). Мудрости по Богу, мудрости која открива радост и светост живота, а то је младима најпотребније.

Потпуно је јасно да постоје људи који поседују људске врлине, а нису православни. Да ли, међутим, постоје врлине по којима се хришћанин разликује од других људи? Која је суштинска разлика између људи који живе унутар Цркве и ван ње?

   -То су етички проблеми. Већ се античка философија поистовећује са врлином тј. знање са врлином. Тај идеал је, нажалост, у модерној европској философији изгубљен. Данас се знање поистовећује са количином информација, компјутерима, чиповима...То наравно није знање већ технологија. За нас у Цркви истинско знање је препознати  Христа и то распетога(1 Кор 2, 2) и уопште разумети Тајну Христа, да би по философији Светог Апостола Павла, Христос живео у нама и ми у Њему(Гал 2, 20). Сама врлина мимо Христа не спасава човека. Она је корисна утолико што врлинског човека може и треба привести Христу, јер мимо Христа врлине не могу донети праве духовне плодове.

Манастир Драговић

Људи често постављају питање да ли се може спасити неко ко живи високим моралним животом и ко поседује извесне врлине, а није верујући или није црквено активан? Шта каже Предање о томе?

   -Не. Нема те врлине која нас сама по себи спасава. У свету постоји само један Спаситељ – Господ наш Исус Христос и само се Његовим именом можемо спасити. Врлина мимо Христа и Бога често води префињеном егоизму. Ни хришћански пијетизам Запада, нити будистичко-хиндуистички аскезизам Истока не спашавају човека. Човека спасава само Христос Господ и Његово Јеванђеље и то онако како је оно неизмењено и сачувано од Светих Апостола и Светих Отаца у Православљу. Данас се на жалост проширило мишљење да је довољно бити добар човек, па ће нас Бог спасити. То је плод протестантске теологије на чему се делимично темељи модерни екуменизам. Екуменисти кажу да ниједна Црква нема пуноћу истине, па хајде да се сви ујединимо не бисмо ли били истинска Црква. То схватање за православне је потпуно неприхватљиво. Учење Светих Отаца и искуство саме Цркве сведоче да је Православље Једна Света Саборна и Апостолска Црква у коју су позвани да уђу сви народи на земљи(Мт 25, 32) како би се спасили. Бити православан то је највећи дар и највећа врлина, али то је и свакако велика одговорност.

Православна Црква у односу на Римокатоличку цркву и многе протестнтске хришћанске заједнице нема толико развијену харитативну делатност. Да ли је разлог томе другачији догматски приступ Цркви и њеној мисији или је у питању нешто друго?

-Када заборавимо црквеност, духовни живот онда неће бити ни духовних плодова, а то је љубав према ближњима и милостиња. Милосрђе је суштинска врлина, која је плод вере у Бога. Не говоримо истину ако кажемо да волимо Бога, а мрзимо ближњег свога (1 Јн 4, 20) и нисмо милостиви према њему. Свако је од нас позван да буде милостиви Самарјанин (Лк 10, 25-37), а не хуманитарац, социјални радник итд. То је данас западни идеал. Морамо људе волети христоликом љубављу, а те љубави нема мимо Цркве и мимо заједнице са свима Светима.

Животни примери врлинских дела веома позитивно утичу на животе многих људи. Можете ли нам испричати неки догађај и пример који ћете увек памтити и који је на вас оставио посебан утисак и био велика инспирација?

  -Мислим да је највише за човека да се сусретне са Богом. Као Мојсије на Синају, томе треба сви да тежимо. Ако нам се тај идеал чини висок, треба да тежимо сусрету са Христом у лику ближњег, лику другог човека. Сусрести светог човека то је сусрет са Христом. Мени ће до краја живота остати у сећању сусрети са светим старцем Порфиријем, Пајсијем и старцем Тадејем. У њима сам видео обожене, охристовљене људе, остварено Јеванђеље. Старац Порфирије је имао такве благодатне дарове које само у Светом Писму налазимо. Старац Пајсије је говорио: „Порфирије има телевизор у боји, а ја само црно – бели“, мислећи на велики дар прозорљивости старца Порфирија, а смирено говорећи о себи. Поменути старци су били и пророци нашег времена. Старац Порфирије је указивао на велику опасност од научног експеримента тзв. „Церна“, Пајсије да ће Цариград поново бити православан, а старац Тадеј нам је још давно у манастиру Ковиљу рекао, да ће у Украјини почети трећи светски рат. Ето, сећајући се ових светих људи завршићемо речима псалмопевца Давида „диван је Бог у светима својим“, а дивно је и свето Православље, које у наше апокалиптичко време рађа такве духовне плодове.

ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, тема броја: Хришћанске врлине, новембар/децембар 2014.

Епископ далматински Фотије поводом „откривања“ „Изгубљеног јеванђеља“: Стара хула у новом руху

Поред многих лажних и јеретичких списа, које је Црква Христова као такве одбацила, назвавши их неканонским и хулним, ових дана се у бројним медијима „на сва звона“, појављује нешто ново из тога опуса. То је овај пут недавно откривено „Изгубљено јеванђеље“. Ово „јеванђеље“ спада управо у групу горе поменутих списа а ла „Да Винчијев код“, „Јеванђеље по Јуди“, итд.
То што се овај лажни и хулни спис назива „Изгубљено јеванђеље“, говори више о онима који су га „открили“, него о јеванђељу, јер оно ни по својој књижевној форми, нити по садржају нема никакве везе са канонским Јеванђељима Цркве.
Поменути хулни спис је наводно стар око 1500 година и у њему се на „шифрован“ начин помиње брак између неког Јосифа и Асенете, а то би по проналазачима овога списа требало да буду Исус и Марија Магдалина [сиц]. „Чувени проналазачи” овога списа (тек сада откривеног) су израелско-канадски редитељ Симче Јакобовичија и професор религије Бери Вилсон из Торонта.
Ако је и од Симчета и Берија – много је!
Нека нам не буде замерено, али се чудимо како овакви „авантуристи“ и њихови докони пројекти лако добијају простора у нашим појединим медијима, поред толико горућих проблема, битних за данашњег човека и његову егзистенцију. Што се тиче поменутог „двојца без кормилара“ – Симчета и Барија, њима би било боље да се баве својим пословима, него да се као аматери упуштају у преозбиљне теме као што су света Јеванђеља Цркве Христове. Ако, пак, они или слични њима желе да се упознају са истинским садржајем светих Јеванђеља, упућујемо их на читање канонских Јеванђеља: по Матеју, по Марку, по Луки и по Јовану. Можда ће их читање ових светих Јеванђеља умудрити на спасење и вратити са пута „изгубљености“ на прави пут људскости и поштења.

Епископ далматински Фотије

Извор: Епархија далматинска

ЖИЧКИ БЛАГОВЕСНИК

  иди на везу:

 ЖИЧКИ БЛАГОВЕСНИК(БОЖИЋНИ БРОЈ)

Од Јовања и Каблара...

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Азбука победе: З

Здрав дух јесте Божији дух. Он је као здрав ваздух, од кога гину сви микроби. Од здрава духа постаје здрава душа, од здраве душе здраво и тело. Задобити здрав дух, дух Божји, значи задобити највећу победу. Дух је оно што оживљава, тијело не помаже ништа. Многи свети људи и жене живели су насупрот свима правилима научне хигијене, па ипак им је тело било здраво и снажно до најдубље старости.

Свети владика Николај, Азбука победе, Сабрана дела,књига 8, Глас цркве, Шабац, 2013.

Свети владика Николај, Молитве на језеру
говори: Небојша Дугалић
Снимано у капели Св. владике Николаја Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жича 2009/2010. године