Translate

02. јануар 2015.

Епископ Григорије, Недеља пред Божић Св. Отаца

„Уписује се са слугама Владика
Оптужбу грехова наших желећи раздрати,
И све умртвљене преваром змије, у Књигу живих уписати;
Дјева (у утроби) носи Тебе Који све носиш,
Који си се, телом смртним обложен, благоизволео
Уселити у малу пећину.
Тебе Који се рађаш горњи ангелски чинови похваљују, дивећи се, са божественим пастирима,моћи Твојој.“


(стихира са јутрења у Недељу Св. Отаца)

   Ево нас на самом прагу Празника у коме се испуњује обећање Благовести објављене Пресветој Дјеви, да ће родити Сина, Спаситеља и Цара свих, чијем Царству неће бити краја. Прослављамо у ову Недељу пред Божић све Свете Оце, Праоце и Праматере Христове, објављујући и Јеванђељем, и богослужбеним песмама и химнама, да се Христос уистину рађа у телу и постаје Један од нас. Данашњи празник јесте празник нашег сродства са Христом, јер показује да је Он уистину био Син, Унук и Праунук људи, наш Брат „Прворођени међу многом браћом“, предвечни Син Божији Који се у времену рађа и постаје мало и нејако Дете. Осећамо већ радост Празника, хитамо попут Мудраца на поклоњење Богомладенцу, Сунцу Правде Које се рађа и Својим присуством претвара хладне зимске дане у топло пролеће.
   На Празник Ваведења у храм Пресвете Богородице који смо недавно прославили, Црква је, кличући кроз своје богослужбене песме: „Христос се рађа, славите Га!“, дала прву најаву велике Тајне. Са овим речима нешто се променило у нашем животу, у ваздуху који дишемо, погледукојим посматрамо, нади са којом ишчекујемо. Време до Божића постало је овим речима ишчекивање највеће радости, радости сусрета са Богом Који долази у Свој свет! Преображава се природа али преображавамо се и ми сами, припремамо своја срца знајући да ће се сусрет збити управо у њима, у најдубљим дубинама нашег бића.
                                       
   У ову недељу, као и у протекле две, везујемо се и дрешимо даровима љубави. Везујемо данас своје земаљске оце и примамо од њих дарове, радујући се истовремено великом дару и благослову који нам доноси Христово Рођење – да се и сами можемо назвати децом Божијом. Но, дарови Оца небескога су многи, они нам се дарују непрестано и само од нас зависи хоћемо ли допустити Његовој благодати да нас учини достојнима њих.Јер та је благодат незастарива, увек нова и свежа, пребогата дарова и благослова који се попут бујице изливају на оне који је траже. Међутим, морамо бити свесни тога да смо ми онај највреднији, једини бесцени Дар већ добили. Тај Дар Оца Небескога нама, Његовој земаљској деци, јесте Сами Христос, Јединородни Син Његов. Дарујући нам Њега, даровао нам је у Њему и све остало што нам је потребно. Зато је Христово Рођење испуњење свих наших жеља и надања, штавише, дар који умногоме превазилази све наше жеље и надања.
   И у наше време препуно мислених заблуда и ћорсокака, чују се питања и вапаји слични ономе који је у своје време упућивао Хајне: „О разрешите ми загонетку живота,/Ту премучну, прастару загонетку!.../Реците ми шта означава човек?/Откуда је дошао, куда иде?/Ко станује тамо на златним звездама?“ Али одговор је дат, загонетка је разрешена, тајна је објављена управо Рођењем Христовим! У ту једну Ноћ, у тај један трен, стала је сва истина о животу и смислу нашег постојања. Христовим Рођењем открива нам се од века сакривена тајна, јер: „Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн 1, 14).
   Велика је ово и надумна Тајна! Бог Који нас је створио и од Кога смо отпали презревши Његову Љубав, Бог Који нам је потом кроз читав Стари Завет најављиво Себе кроз речи Пророка усмеравајући премудро нашу слободу, сада из бескрајне љубави, у крајњем смирењу долази међу нас не више посредно ни симболично већ лично, на најнепосреднији могући начин. Он Који се „одева светлошћу као хаљином“, одева се сада у смртно и пропадљиво наше тело да би га песаздао, осветио Својим присуством и учинио нас кроз то Тело причасницима вечног живота. Зашто? Зато што бескрајна Љубав није могла остати у светлости неприступној, и гледати како Њена створења гута мрак непостојања.
   Рођењем Христовим Светлост је дошла у свет, открила се Љубав, излила се Милост, помирена је земља са Небом. Васкрсла је нада, обновљена је вера, зацарила се вечно жива радост. Осмишљено је страдање, оправдано је трпљење, осигурано нам је спасење. Опет су нам отворена некада затворена врата Раја, на најсмиренији и најузвишенији начин враћено нам је достојанство деце Божије!
   Но, немоћне су све наше речи пред овом Тајном. Гину и сурвавају се низ стрмоглаве литице богопознања. Једини, а опет највреднији дар који можемо принети Богомладенцу јесте дар наше слободне љубави. Принесимо је, дакле, Њему Који говори:

   „Ја сам отац, Ја сам брат, Ја сам женик, Ја сам обиталиште, Ја сам храна, Ја сам одело, Ја сам темељ, Ја сам корен и штогод зажелиш – Ја сам то. Ништа ти неће недостајати, јер ћу Ја да ти будем слуга. Ја сам пријатељ. Ја сам глава, брат и сестра и мати. Ја сам све, само се држи Мене. Ја сам био сиромах због тебе, лутао сам као бескућник због тебе, био распет на Крсту због тебе, био у гробу због тебе. Горе на Небу Ја се молим Оцу за тебе, доле на земљу дошао сам због тебе као изасланик Оца свога. Ти си све за Мене: Мој брат, Мој санаследник, пријатељ и члан Мога тела. Шта би ти хтео више?" (Свети Јован Златоусти).

Епископ захумско – херцеговачки и приморски Григорије, Радост живота, Глас Српске, Бања Лука, 2010.

Нема коментара:

Постави коментар