Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије је недавно навршио
15 година архијерејске службе и плодног мисионарског рада на подручју
поверене му епархије. У верном народу он слови за посебно врлинског
човека и с тим у вези са њиме разговарамо на тему хришћанских врлина.
Преосвећени Владико, знамо да је смисао и циљ хришћанског живота
задобијање Царства Небеског. То Царство, како каже сам Господ наш Исус
Христос, налази се унутар нас. Можете ли нам објаснити смисао тих речи
Господњих и како се до тог Божјег Царства у нама долази?
- То је
веома тешко питање. Боље рећи централно питање наше вере и живота. Шта
је Царство Небеско? То исто питање је поставио Господ својим ученицима
речима: Шта говоре људи ко сам ја? (Мк 8, 27). Царства Небеског нема
изван Христа нити Христа ван Царства Небеског. То су синоними. Задобити
Царство Небеско значи задобити самог Христа, који нам се у Цркви дарује
кроз свете тајне и свете врлине, како је говорио Свети ава Јустин
Ћелијски. Првенствено кроз свето Крштење и свето Причешће, али и кроз
тајну Крста, тј. свлачења са себе старога човека. Све нам је то потребно
да би достигли Царство Небеско, које је унутра у нама (Лк 17, 21).
Постоје до данас многе погрешне представе о Царству Небеском. У време
Христово, Јевреји су Царство Небеско видели као земаљско Царство и
Христа хтели да учине својим царем, али им је Он одговорио: Царство моје
није од овога света (Јн 18, 36). Црква дакле не може бити поистовећена
са овим светом тј. са државом, што је данас на жалост на Западу
прихваћено. Са друге стране, за телесне људе Царство Небеско је јело и
пиће (Јн 6, 55), јер такви људи живе само на земљи и не размишљају о
вечности. Православна Црква мора и једнима и другима да посведочи своје
искуство да је Царство Небеско „благословено Царство Оца и Сина и
Светога Духа“, тј. Света Литургија и да је литургијско сабрање предукус
(икона) Царства Небеског овде на земљи.
Живот већине литургијски
активних православних хришћана се састоји из личне молитве, телесног
поста и недељне посете храму. Да ли је то довољно да би се стекле
потребне јеванђелске врлине или је неопходан додатни труд и подвиг?
 |
| Манастир Крка |
-Претходно смо рекли да нам је за Царство Небеско све потребно – и
личне и саборне молитве и сви хришћански подвизи. Лично сматрам да је
најважније постати црквено биће. То значи тежити да своју личност
остваримо у Цркви, у заједници са Богом и светима. То је најважнији циљ
којем човек може да стреми овде на земљи. Ако томе тежимо, временом ће
нам све постати (постајати) јасно. Почећемо следити пут Светих Отаца,
који су достигли меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13). Човек живећи у
Цркви постаје човек Божји, тако и један народ. Ми Срби непрестано се
требамо враћати том светосавском – немањићком идеалу, јер једино тако
идемо путем спасења. Експеримент са комунизмом скупо смо платили, а
глобализам би нас могао коштати још више. Зато, држати се Православља,
јер смо једино ту код куће која чува наш духовни идентитет.
Многи
психолози и педагози данас говоре да се човеков карактер формира до
треће године живота и да се касније мало тога може променити. Шта ви
мислите о том ставу?
-То је вероватно тачно. Мало дете добија свој
печат у раној младости. Зато и наша Црква благосиља крштење мале деце,
како би у тој тајни Цркве задобили печат дара Духа Светога и могли да се
причешћују живим Хритом. То и значе јеванђелске речи: Пустите децу да
долазе к мени, јер је таквих Царство Небеско (Мк 10, 14). Данас су чак и
мала деца нападнута страшним грехом педофилије. Од тога их једино може
спасити духовна колевка и одрастање у светом Православљу. Млади се могу
развити као слободне и зреле личности једино у Цркви и тако постати
корисни за читав народ и државу. Без Цркве и ван Цркве – трагедија. Када
кажемо трагедија мислимо на дрогу, неморал, криминал...Ако нам у томе
омладина одраста ми као Црква и народ тешко да можемо имати будућности.
Добро је да данас млади имају веронауку у школама, која их треба
првенствено учити страху Божијем, који је почетак мудрости (Пс 111, 10).
Мудрости по Богу, мудрости која открива радост и светост живота, а то
је младима најпотребније.
Потпуно је јасно да постоје људи који
поседују људске врлине, а нису православни. Да ли, међутим, постоје
врлине по којима се хришћанин разликује од других људи? Која је
суштинска разлика између људи који живе унутар Цркве и ван ње?
-То
су етички проблеми. Већ се античка философија поистовећује са врлином
тј. знање са врлином. Тај идеал је, нажалост, у модерној европској
философији изгубљен. Данас се знање поистовећује са количином
информација, компјутерима, чиповима...То наравно није знање већ
технологија. За нас у Цркви истинско знање је препознати Христа и то
распетога(1 Кор 2, 2) и уопште разумети Тајну Христа, да би по
философији Светог Апостола Павла, Христос живео у нама и ми у Њему(Гал
2, 20). Сама врлина мимо Христа не спасава човека. Она је корисна
утолико што врлинског човека може и треба привести Христу, јер мимо
Христа врлине не могу донети праве духовне плодове.
 |
| Манастир Драговић |
Људи често
постављају питање да ли се може спасити неко ко живи високим моралним
животом и ко поседује извесне врлине, а није верујући или није црквено
активан? Шта каже Предање о томе?
-Не. Нема те врлине која нас
сама по себи спасава. У свету постоји само један Спаситељ – Господ наш
Исус Христос и само се Његовим именом можемо спасити. Врлина мимо Христа
и Бога често води префињеном егоизму. Ни хришћански пијетизам Запада,
нити будистичко-хиндуистички аскезизам Истока не спашавају човека.
Човека спасава само Христос Господ и Његово Јеванђеље и то онако како је
оно неизмењено и сачувано од Светих Апостола и Светих Отаца у
Православљу. Данас се на жалост проширило мишљење да је довољно бити
добар човек, па ће нас Бог спасити. То је плод протестантске теологије
на чему се делимично темељи модерни екуменизам. Екуменисти кажу да
ниједна Црква нема пуноћу истине, па хајде да се сви ујединимо не бисмо
ли били истинска Црква. То схватање за православне је потпуно
неприхватљиво. Учење Светих Отаца и искуство саме Цркве сведоче да је
Православље Једна Света Саборна и Апостолска Црква у коју су позвани да
уђу сви народи на земљи(Мт 25, 32) како би се спасили. Бити православан
то је највећи дар и највећа врлина, али то је и свакако велика
одговорност.
Православна Црква у односу на Римокатоличку цркву и
многе протестнтске хришћанске заједнице нема толико развијену
харитативну делатност. Да ли је разлог томе другачији догматски приступ
Цркви и њеној мисији или је у питању нешто друго?
-Када заборавимо
црквеност, духовни живот онда неће бити ни духовних плодова, а то је
љубав према ближњима и милостиња. Милосрђе је суштинска врлина, која је
плод вере у Бога. Не говоримо истину ако кажемо да волимо Бога, а мрзимо
ближњег свога (1 Јн 4, 20) и нисмо милостиви према њему. Свако је од
нас позван да буде милостиви Самарјанин (Лк 10, 25-37), а не
хуманитарац, социјални радник итд. То је данас западни идеал. Морамо
људе волети христоликом љубављу, а те љубави нема мимо Цркве и мимо
заједнице са свима Светима.
Животни примери врлинских дела веома
позитивно утичу на животе многих људи. Можете ли нам испричати неки
догађај и пример који ћете увек памтити и који је на вас оставио посебан
утисак и био велика инспирација?
-Мислим да је највише за човека
да се сусретне са Богом. Као Мојсије на Синају, томе треба сви да
тежимо. Ако нам се тај идеал чини висок, треба да тежимо сусрету са
Христом у лику ближњег, лику другог човека. Сусрести светог човека то је
сусрет са Христом. Мени ће до краја живота остати у сећању сусрети са
светим старцем Порфиријем, Пајсијем и старцем Тадејем. У њима сам видео
обожене, охристовљене људе, остварено Јеванђеље. Старац Порфирије је
имао такве благодатне дарове које само у Светом Писму налазимо. Старац
Пајсије је говорио: „Порфирије има телевизор у боји, а ја само црно –
бели“, мислећи на велики дар прозорљивости старца Порфирија, а смирено
говорећи о себи. Поменути старци су били и пророци нашег времена. Старац
Порфирије је указивао на велику опасност од научног експеримента тзв.
„Церна“, Пајсије да ће Цариград поново бити православан, а старац Тадеј
нам је још давно у манастиру Ковиљу рекао, да ће у Украјини почети трећи
светски рат. Ето, сећајући се ових светих људи завршићемо речима
псалмопевца Давида „диван је Бог у светима својим“, а дивно је и свето
Православље, које у наше апокалиптичко време рађа такве духовне плодове.
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, тема броја: Хришћанске врлине, новембар/децембар 2014.
Нема коментара:
Постави коментар