Етос православног исцељења, IV СЛУЖБА СВЕТОГ ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА

   Разлика између духовног и физичког исцељења се открива и литургијски. Православни хришћани врше Свету тајну јелеосвећења на исцељење душе и тела и за опроштај грехова. Обично се врши у среду Страсне седмице, но може се вршити у било које време. На служби се читају посланице и јеванђеље, узносе се молитве, освећује јелеј, а сваки верник се помазује светим уљем док свештеник говори: "Благослов Господа Бога и Спаситеља Исуса Христа: на исцељење душе и тела...".

   Молитва за освећење јелеја илуструје циљ физичког исцељења: да помазани прославе Бога и тиме буду духовно исцељени. Део молитве гласи:

   Господе, који милошћу и милосрђем својим исцељујеш патње душа и тела наших, Ти сам, Владару, освети јелеј овај, да би он био онима који се помазују њиме на исцељење и на уклањање сваке страсти и пљавштине тела и духа, и свакога зла, да би се у овоме прославило пресвето Име твоје, Оца и Сина и Светога Духа. сада и увек и у векове векова. Амин.

Хиландарски ибрик, 1999.
Милоје Марковић, Чувар времена, Горњи Милановац, 2010.

Етос православног исцељења, V ЧОВЕЧАНСТВО: САЧИЊЕНО ПО ЛИКУ БОЖИЈЕМ И ПРИЗВАНО ДА БУДЕ СЛИЧНО ЊЕМУ

   Темељ ове "синергије" (сарадње човека са Богом) је забележен у књизи Постања: Потом рече Бог: да начинимо човека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар свега по земљи...(Пост. а, 26). Мек Гукин (2004) запажа да је неколико грчких отаца дефинисало појам "лика" доводећи га у везу са Адамовим именовањем животиња, чиме се повезује својство лика Божијег у човеку са "владавином човечанства над створеним поретком". Другим речима, светоотачка егзегеза истиче различите карактеристиике на основу којих човек превазлази животиње, као што су разумевање, расуђивање и интелигенција, закључујући да исте дефинишу у извесној мери појам "лика Божијег".

   Евагрије Отшелник такође, мада посредно, потврђује да разум одражава лик Божији у човеку. Приликом испитивања (који је) узрок греха пита: "Да ли је то разум?", да би одговорио на упит другим питањем: "Али како онда разум може бити лик Божији?" (Доборотољубље, 1 том). (Касније одговара на своје питање да је грех "слободно бирање погубног задовољства").

Бели анђео, диптих, 2000.
Милоје Марковић, Чувар времена, Горњи Милановац, 2010.        

Етос православног исцељења, VI Кратка историја исцељења у Цркви

   Није претерано рећи да је нагласак на лечењу особа један од великих дарова које је хришћанство дало свету. Почело је од Христа. Јеванђеље бележи бројне примере у којима је Христос исцељивао свакојаке болести, како духовне тако и телесне. Свети Лука, и сам лекар, забележио је највећи број њих у свом Јеванђељу, а касније је показао у Делима апостолским како је та моћ исцељења била дата Апостолима. Не треба да изненади то што је уметност лечења на крају прогона и током првих векова била развијена, и што напредује и до данашњег дана.

Путир, 1997.
Милоје Марковић, Чувар времена, Горњи Милановац, 2010.

Етос православног исцељења, VII ЛЕЧЕЊЕ У ВИЗАНТИЈИ

   У четвртом веку Православна Црква је отворила многе добротворне установе, укључујући и домове за сиромашне, сирочад, старе и болнице(Демакис,  2004). Многе од ових установа су биле повезане са манастирима. Здравствени радници, лекари, медицнске сестре, тадашњи психолози су често и сами били монаси. Свети Василије Кесаријски(370-379) је мао медицинског знања, а каже се да је радио са монасима служећи болеснима и немоћнима.

   Свети Јован Златоусти, патријарх цариградски(390), користио је добра Цркве за отварање болница и других добротворних установа, због чега су га људи веома волели. У року од два века, брзи развој ових установа је захтевао државно финансирање, иако је Црква и даље активно управљала и пружала негу. Цар Јустинијан је преселио најважније лекаре у болнице, што је уваћело углед ових установа(Демакис, 2004).

Хиландарска кадионица, 1998.
Милоје Марковић, Чувар времена, Горњи Милановац, 2010.

Етос православног исцељења, VIII Црква као болница - ДУХОВНА ДИМЕНЗИЈА ЛЕЧЕЊА

   Свети Јован Златоусти нам представља идеју да је цела Црква Христова болница, тиме изражавајући јаснијим богословским терминима однос између лечења тела и душе који су упражњавали рани исцелитељи. Прича о милосрдном Самарјанину је образац који користи Св. Јован (Лк. 1, 33 и даље), где добри Самарјанин представља Христа који, као Велики Лекар, долази до раслабљеног човека (кога су претукли разбојници и који је лежао на путу) да би га излечио. Гостионица у коју добри Самарјанин доноси напаћеног човека је Црква (Влахос, 1994, 1998).

Чајник и кадионица, 1999.
Милоје Марковић, Чувар времена, Горњи Милановац, 2010.

   О односу душе и тела говори скоро свака литургијска молитва. Већина саборних молитава почиње Трисветом песмом - молитвом која објашњава овај однос: "Пресвета Тројице, помилуј нас; Господе, очисти грехе наше; Владико, опрости безакоња наша; Свети, посети и исцели немоћи наше имена Свога ради".

протојереј др Џорџ Морели
Лиценцирани клинички психолог и брачни и породични терапеут, координатор Болничког и пастирског саветовалишта Антиохијске Православне Архиепископије, и верски координатор Православног удружења за медицину, психологију и религију. Свештеник је у антиохијској православној цркви Св. Георгија у Сан Дијегу у Калифорнији, САД.

Изворник: http://www.antiochian.org/morelli/the-ethos-of-orthodox-christian-healing
Превод: Милена Тејлор
СВЕТИГОРА, ОБРАЗНИК ЗА ВЈЕРУ, КУЛТУРУ И ВАСПИТАЊЕ
бр. 238, Успење, септембар 2014.

Етос православног исцељења, VIII Црква као болница - КРШТЕЊЕ

   У ствари, духовна димензија која је у основи било каквог лечења се најјасније открива фундаменталном Тајном хришћанског живота. Крштење је, као што Св. Павле поучава у шестој глави Посланице Римљанима, ново рођење, полазна тачка живота у Христу ступањем у Христову смрт и подизањем у "обличје" Његовог васкрсења. Служба крштења почиње молитвама запрећивања (заклињања), чија је намена да исцеле особу од болести и немоћи које су проуроковане побуном ђавола као што је горе наведено. Првобитно су ђакони читали те молитве, док их данас чита свештеник који обавља крштење. Молитве припремају кандидата за крштење да ступи у живот у Христу и на тај начин добије моћ (Светим Духом којег прима на крштењу) да се одвоји од силе зла која може владати његовом душом. Ове молитве и крштење које следи су заправо дубоко исцељење привезаности душе за погубне ствари, чиме јој се омогућава да стекне слободу.

Хиландарска врата, 1998.
Милоје Марковић, Чувар времена, 2010.

протојереј др Џорџ Морели
Лиценцирани клинички психолог и брачни и породични терапеут, координатор Болничког и пастирског саветовалишта Антиохијске Православне Архиепископије, и верски координатор Православног удружења за медицину, психологију и религију. Свештеник је у антиохијској православној цркви Св. Георгија у Сан Дијегу у Калифорнији, САД.

Изворник: http://www.antiochian.org/morelli/the-ethos-of-orthodox-christian-healing
Превод: Милена Тејлор
СВЕТИГОРА, ОБРАЗНИК ЗА ВЈЕРУ, КУЛТУРУ И ВАСПИТАЊЕ
бр. 238, Успење, септембар 2014.

Етос православног исцељења, VIII Црква као болница - ЕГЗОРЦИЗАМ

   Понекад се за исцељење душе прибегава драстичним мерама. Водич за свештенство Православне Цркве је Требник који садржи молитве за истеривање демона из душе и заштиту од таквог зла. Свештеници који ступају у ову димензију духовне стварности морају имати велико расуђивање, јер многе болести имају природне узроке и лако је поставити погрешну дијагнозу. Даље, умно стање било кога ко тражи такве молитве се такође мора узети у обзир. Пастирски став је да је најбоља пракса прочитати једноставну молитву за оне који то траже, као што су молитве запрећивања пред чин Светог крштења, које су написали Свети Василије, Свети Јован Златоусти и неколико других светитеља.

Световотка, 2007.
Милоје Марковић, Чувар времена, 2010.

   Молитва Светог Јована Златоустог која се налази у Требнику сажето наводи циљ нашег земаљског живота:
   "Господе Исусе Христе,...преклињемо Те, погледај милостиво на њега (или њу), и из велике љубави ублажи му (или јој) бол...да би оздравивши, могао Теби...верно и с благодарношћу служити целог живота свог, и постати наследник Царства Твога, јер Ти си Лекар душа и тела наших..."
   Још једна молитва за оне који пате од нечистих духова, а коју је написао Свети Јован Златоусти, гласи: "Боже вечни,...нареди нечистим дусима и демонима да одступе од душе и тела слуге Твога...да би поживео свето и праведно и побожно, удостојаван пречистих Тајни Јединородног Сина Твог", (Требник).

протојереј др Џорџ Морели
Лиценцирани клинички психолог и брачни и породични терапеут, координатор Болничког и пастирског саветовалишта Антиохијске Православне Архиепископије, и верски координатор Православног удружења за медицину, психологију и религију. Свештеник је у антиохијској православној цркви Св. Георгија у Сан Дијегу у Калифорнији, САД.

Изворник: http://www.antiochian.org/morelli/the-ethos-of-orthodox-christian-healing
Превод: Милена Тејлор
СВЕТИГОРА, ОБРАЗНИК ЗА ВЈЕРУ, КУЛТУРУ И ВАСПИТАЊЕ
бр. 238, Успење, септембар 2014.

Етос православног исцељења, VIII Црква као болница - Света Евхаристија

   Света Евхаристија (Свето Причешће) наставља лечење које је започето Светим крштењем. Евхаристија нас присаједињује Великом Лекару, што је изражено литургијском молитвом која се чита непосредно пред уздизање хлеба и вина: "Благодаримо Ти, невидљиви Царе, који си својом неизмерном силом створио све...погледај са неба на оне који су своје главе приклонили Теби...Светиње које су пред нама, раздели свима на добро...исцељуј болесне, Лекару душа и тела наших."

Хиландарски путир, 1998.
Милоје Марковић, Чувар времена, Горњи Милановац, 2010.

протојереј др Џорџ Морели
Лиценцирани клинички психолог и брачни и породични терапеут, координатор Болничког и пастирског саветовалишта Антиохијске Православне Архиепископије, и верски координатор Православног удружења за медицину, психологију и религију. Свештеник је у антиохијској православној цркви Св. Георгија у Сан Дијегу у Калифорнији, САД.

Изворник: http://www.antiochian.org/morelli/the-ethos-of-orthodox-christian-healing
Превод: Милена Тејлор
СВЕТИГОРА, ОБРАЗНИК ЗА ВЈЕРУ, КУЛТУРУ И ВАСПИТАЊЕ
бр. 238, Успење, септембар 2014.

Етос православног исцељења, VIII Црква као болница, ЛЕЧЕЊЕ ХРИСТОМ: ПОБЕДА

   Неки психолози, као што је Виктор Франкл (1959, 1969, 1976), видели су болест и прелазак у смрт као одвојене од било какве трансценденталне референце и стога без трајног смисла или сврхе. У том погледу људско лечење има само релативну врдност јер на крају преовладава смрт. Лечење, када се деси, има само привремено значење, јер је сам живот само привремено постојање (Морели, 2006 а.б.).

Монашка торба, 1998.
Милоје Марковић, Чувар времена, Горњи Милановац, 2010.

   Хришћански став, међутим, сагледава вечну димензију сваке болести и лечења. Христово страдање на Крсту, на пример, има вечне последице - сила греха и смрти је уништена када је Христос уништио смрт васкрснувши из мртвих. Молитва анафоре Светог Василија (која се чита пре освећења хлеба и вина на православној Божанственој Литургији) гласи: "Сишавши крстом у Ад да собом испуни све и сва, покида окове смрти; и васкрсе у трећи дан и сваком телу отвори пут у васкрсење из мртвих".

   Људско лечење, тада, упућујући на Христову победу над смрћу, поприма вечни смисао и значење; пре свега, да суделујемо у дубљем животу који је у Богу, да се издигнемо изнад раслабљености, греха и смрти који држе свет у ропству од древног Адамовог и Евиног греха.

   Самогласна стихира Светог Јована Дамаскина која се чита на православном опелу то јасно резимира. Прво, говори о узалудности живота када се он посматра одвојено од наде коју Христос нуди: "Опоменух се Пророка који вапије: 'Ја сам земља и пепео'. И размотрих у гробовима и видех кости обнажене, и рекох: 'Па ко је цар, или војник, или богаташ, или просјак, или праведник, или грешник?". Модерним жаргоном могли бисмо рећи: "Зар  је то све?". Али молитва се не завршава на томе. Она закључује: "Но, с праведним упокој, Господе, слугу Свога". Касније се на опелу молимо: "Нека те Христос упокоји у крају живих, и нека ти врата рајска отвори, и покаже те житељем Царства". Крајње лечење је победа над болешћу и смрћу, и води нас у вечни живот - Ево све ћиним новим (Отк. 21, 3-5).

протојереј др Џорџ Морели
Лиценцирани клинички психолог и брачни и породични терапеут, координатор Болничког и пастирског саветовалишта Антиохијске Православне Архиепископије, и верски координатор Православног удружења за медицину, психологију и религију. Свештеник је у антиохијској православној цркви Св. Георгија у Сан Дијегу у Калифорнији, САД.

Изворник: http://www.antiochian.org/morelli/the-ethos-of-orthodox-christian-healing
Превод: Милена Тејлор
СВЕТИГОРА, ОБРАЗНИК ЗА ВЈЕРУ, КУЛТУРУ И ВАСПИТАЊЕ
бр. 238, Успење, септембар 2014.

Свети Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у години, НЕДЕЉА ШЕСТА ПО ДУХОВДАНУ

   ПОНЕДЕЉАК

   Због чега многи не разумеју разговоре о духовним стварима? Због одебљалости срца (Мт.13,15). Срце дебља када је пуно пристрасности према земаљским стварима, као што је речено: Угојио си се, удебљао, засалио (Пон.зак.32,15). Будући такво, оно, као неки велики тег, вуче доле и прикива на земљу сву душу, а са њом и ум. Тада се све окреће у кругу ниских предмета, постајући нискомислено, без могућности да се усмери ка висини, слично птици отежалој храном. Окрећући се, оно не види оно што је горе, и читаво његово устројство му је противно... То је сасвим непозната страна за њега. У мноштву својих појмова и искустава оно нема ништа на шта би могло да примени тамошње, не би ли га угледало макар као у огледалу и загонеци. Због тога се ни само не занима расуђивањем о томе, нити има жеље да слуша друге како о њему расуђују, или да књиге које пишу о њему узима у своје руке. Зар нећете код многих срести мноштво светских часописа, а ниједног духовног, ни једне духовне књиге, чак ни Јеванђеља?