Неки психолози, као што је Виктор Франкл (1959, 1969, 1976), видели су болест и прелазак у смрт као одвојене од било какве трансценденталне референце и стога без трајног смисла или сврхе. У том погледу људско лечење има само релативну врдност јер на крају преовладава смрт. Лечење, када се деси, има само привремено значење, јер је сам живот само привремено постојање (Морели, 2006 а.б.).
протојереј др Џорџ Морели
Лиценцирани клинички психолог и брачни и породични терапеут, координатор Болничког и пастирског саветовалишта Антиохијске Православне Архиепископије, и верски координатор Православног удружења за медицину, психологију и религију. Свештеник је у антиохијској православној цркви Св. Георгија у Сан Дијегу у Калифорнији, САД.
Изворник: http://www.antiochian.org/morelli/the-ethos-of-orthodox-christian-healing
Превод: Милена Тејлор
СВЕТИГОРА, ОБРАЗНИК ЗА ВЈЕРУ, КУЛТУРУ И ВАСПИТАЊЕ
бр. 238, Успење, септембар 2014.
Монашка торба, 1998. Милоје Марковић, Чувар времена, Горњи Милановац, 2010. |
Хришћански став, међутим, сагледава вечну димензију сваке болести и лечења. Христово страдање на Крсту, на пример, има вечне последице - сила греха и смрти је уништена када је Христос уништио смрт васкрснувши из мртвих. Молитва анафоре Светог Василија (која се чита пре освећења хлеба и вина на православној Божанственој Литургији) гласи: "Сишавши крстом у Ад да собом испуни све и сва, покида окове смрти; и васкрсе у трећи дан и сваком телу отвори пут у васкрсење из мртвих".
Људско лечење, тада, упућујући на Христову победу над смрћу, поприма вечни смисао и значење; пре свега, да суделујемо у дубљем животу који је у Богу, да се издигнемо изнад раслабљености, греха и смрти који држе свет у ропству од древног Адамовог и Евиног греха.
Самогласна стихира Светог Јована Дамаскина која се чита на православном опелу то јасно резимира. Прво, говори о узалудности живота када се он посматра одвојено од наде коју Христос нуди: "Опоменух се Пророка који вапије: 'Ја сам земља и пепео'. И размотрих у гробовима и видех кости обнажене, и рекох: 'Па ко је цар, или војник, или богаташ, или просјак, или праведник, или грешник?". Модерним жаргоном могли бисмо рећи: "Зар је то све?". Али молитва се не завршава на томе. Она закључује: "Но, с праведним упокој, Господе, слугу Свога". Касније се на опелу молимо: "Нека те Христос упокоји у крају живих, и нека ти врата рајска отвори, и покаже те житељем Царства". Крајње лечење је победа над болешћу и смрћу, и води нас у вечни живот - Ево све ћиним новим (Отк. 21, 3-5).
Лиценцирани клинички психолог и брачни и породични терапеут, координатор Болничког и пастирског саветовалишта Антиохијске Православне Архиепископије, и верски координатор Православног удружења за медицину, психологију и религију. Свештеник је у антиохијској православној цркви Св. Георгија у Сан Дијегу у Калифорнији, САД.
Изворник: http://www.antiochian.org/morelli/the-ethos-of-orthodox-christian-healing
Превод: Милена Тејлор
СВЕТИГОРА, ОБРАЗНИК ЗА ВЈЕРУ, КУЛТУРУ И ВАСПИТАЊЕ
бр. 238, Успење, септембар 2014.
Нема коментара:
Постави коментар