Translate

6. новембар 2017.

Οκτάηχος Πολυέλεος - Πέτρου Εφεσίου

Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин: „Православље као екологија тела, душе и духа”

предавање преузми ОВДЕ

Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки одржао је, 1. новембра 2017. године, предавање у дворани биоскопа Југославија у Врбасу. Отац Милош је говорио на тему: „Православље као екологија тела, душе и духа”.

   Током предавања, отац Милош је истакао да „данашњи свет постаје све мање хришћански, све се више удаљава од Христа и у исто време постаје све мање еколошки, претварајући природу искључиво у средство експлоатације ради задовољења људских потреба и хтења”.
   Све је слабије присуство човека у Цркви и све је мања присутност човека у природи.    Извитоперена природа у човеку, као последица модерне културе, изазвала је извитоперено понашање у целокупном природном окружењу, творевини Божјој.
   Будући да је еколошку кризу изазвао човек, а не сама природа, по својој суштини еколошки проблеми носе антрополошки карактер. Због тога би требало одговоре на многа питања потражити у човековој души, а не само у сферама екологије, технологије и политике, оценио је парох јужночикашки и ленсиншки.
   Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин је професор на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Либертивилу. Рођен је у Новом Саду 1956. године. Завршио је Карловачку богословију и Православни богословски факултет Универзитета у Београду. Постдипломске студије из теологије завршио је у Луцерну (Швајцарска), где је студирао и Психологију, док је музичко образовање употпунио студијама соло певања и дириговања. Први је диригент свештеничког хора Епархије шумадијске Свети Сава. Усавршавао се из области музике и психологије у Лозани, Паризу и Кембриџу. Докторирао је психологију у Лондону. Предавач је на многим црквеним трибинама и универзитетима широм Америке, Канаде и Европе. Од 1990. године, парох је при храму Светог  архангела Михаила у јужном Чикагу и професор на Богословском факултету Српске Цркве у Либертивилу.
   Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, предавање је организовала Српска православна Црквена општина врбашка.

   извор: beseda.rs                              

Православне светиње граде мостове између Требиња и Чачка

   Требиње, У Музеју Херецеговине отворена је изложба фотографија православног насљеђа Херцеговине и Овчарско-кабларске клисуре, чији су аутори наша суграђанка Слађана Гајић и Ивана Васојевић из Чачка.
   Сарадња двоје фотографа пројекат је удружења грађана „Мостови“ из Требиња, с циљем да се посјетиоцима вечерашње, те изложбе у Чачку која је планирана наредног мјесеца, приближи духовно насљеђе два краја.
   „Дакле, да се повежемо на један заиста лијеп начин, преко наших светиња, којих и код нас и у овом дијелу Србије има драгоцјен број и које заиста вриједи посјетити“, истакла је Гајићева, која се на својој првој изложби представила са двадесет фотографија православних цркава и манастира Херцеговине.
       
   Исти број радова потписује Ивана Васојевић, која је требињској публици кроз фотографију покушала да приближи богато духовно насљеђе подручја овчарско-кабласке клисуре надомак Чачка, чијих десет манастира и двије цркве често називају „српском Светом гором“.
Изложбу је отворио предсједник Скупштине града Требиња Драгослав Бањак истакавши да споменици православне културе, као свједочанстава заједничке историје и духовности, могу јачати везе између грађана Требиња и Чачка, подстицати сарадњу, развој туризма и других сличних дјелатности два града.
   „Други, не мање важан, циљ изложбе је афирмација Херцеговине и Шумадије као јединственог духовног, културног и националног простора, који као такав опстаје без обзира на границе које га раздвајају и тешка искушења и притиске кроз који српски народ пролази још од времена турских освајања“, истакао је Бањак.

   Р.С.
   извор: radiotrebinje.com

5. новембар 2017.

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 22 по Духовдану, 5.11.2017.

БОГАТИ И СИРОМАШНИ

  Јеванђељска Прича о богаташу и Лазару може да збуни. И рекло би се да је збуњивала многе.
Гушени сиромаштвом људи су знали да се поистовете са убогим Лазаром, и да са притајеним задовољством замишљају своју послесмртну освету над богаташима који су им својим уживањем у добрима овог света будили завист.
   И данас има верника који упадају у замку осветничке психолошке "правде".
   Марксистички револуционари у овој причи налазили су једну од потврда дефиниције религије као "опијума за народ". Гушење социјалног активизма, прихватање социјалних неправди и утеха у неизвесном Будућем Царству.
   Мада нам транзиционо искуство јасно показује да у убрзаном богаћењу једне стране, друга страна обично осиромаши, да неко неког мора макар мало да закине (а често и много) да би се сам обогатио, то нити је апсолутно правило, а ни само богатство не доживљава се у хришћанству као грех. И међу првим хришћанима, а и после било је богатих људи.
Рецимо, на самим почецима - захваљујући богатом Христовом следбенику Јосифу из Ариматеје свето Христово тело је после смрти на крсту с поштовањем било положено у гробницу.
  Фотографија корисника Ненад Илић
    Откуд онда у овој причи изгледа као да је богаташ доспео адских мука просто само зато што је богат, а Лазар дошао у наручје Аврамово, само зато што је био сиромах и паћеник?
Вероватно није суштина у томе да ли је неко богат или сиромашан. Богати могу бити дарежљиви и искрено милосрдни, а сиромашни могу бити завидљиви и осветољубиви.
"Човек пак неки беше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан".. .Можда је ствар у томе што је богаташ из ове приче био толико задовољан својим богатством и уживањем у њему да му ништа ван материјалног богатства није више ни било потребно. Везао се потпуно за њега, на Бога је заборавио. Шта ће му Бог да му ограничава уживања и квари задовољство. И, пошто све има свој крај, кад је дошло време да остави своје богатство - у њему није било никакве друге жеље сем управо за тим богатством са којим је, ето, морао да се растане. И то је онда заиста његов пакао. Затворен за Бога нашао се заробљен самим собом.
  А Лазар је живео у толикој оскудици и невољи, да мучен болестима није чак имао кад ни да завиди богаташу. И, заиста, искуство нам говори, да злобни, завидљиви и осветољубиви нису обично они у најгорем положају, већ пре они који имају нешто али им то није довољно.
Лазар није имао никог и ништа осим Бога. У Њега се уздао, Њему и Његовом Царству се надао - и то је и добио.
   Многи од нас мучени су беспарицом и муком да поплаћају и основне рачуне. Неки су мучени само немогућношћу да "пристојно живе". Некима је потребно макар повремено мало луксуза - пристојно летовање, нови аутомобил. Неко покушава да задржи своју малу фирму. Неко запошљава многе, бори се да не пропадне у борби са конкуренцијом. И свима су потребне паре.
   Понекад је тешко направити јасну поделу међу сиромашнима и богатима.
   Али и међу сиромашнима и међу богатима лако је направити поделу између оних којима не  треба ништа осим пара и онога што се парама купује и оних којима су паре можда и те како потребне, али никако као прва и једина ствар на свету.
   Ту поделу сами људи праве. Сами се, од своје воље, сврставају с једне или друге стране непрелазне провалије.
   Не учи нас ова прича томе како је грешно бити богат. Нити томе да сиромаси не треба ништа да да чине да поправе своје стање овде на земљи.
   Она нас учи да и богати и сиромашни, ако нису сиромашни Бога, жељни Бога, неће ни бити са Њим.
   Не због тога што су кажњени већ зато што су тако изабрали и животом утврдили.
   А ако је прича испричана у сликама које нас - људе овог доба - можда и збуњују не треба да заборавимо да је она испричана старим Јеврејима, тврдовратом Изабраном народу за кога су се његови пророци борили и често страдали. Испричана Јјезиком тадашњих слика и симбола.
"Ако не слушају Мојсија и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити" завршава се прича Аврамовим речима богаташу који детиње наивно пожели да врати време уназад и да макар оде да посаветује своју браћу, подједнако у заблуди као што је и сам за земаљског живота био.
   Време не тече у назад, а ми причу треба пажљиво да преводимо. Не ради проналажења некаквог "објективног мерила" за уређење друштва, него себе ради. Опет и опет.

Свети владика Николај, ВЕРА НАША

ДАЉЕ ОД ВЕСТИ

                                   
   Неки човек је завистан од вести, као окорели пушач од пакле цигара. Вести током дана, вести увече, анализа вести на крају недеље. Шта се догодило? Како је тамо? И између редова: кога су убили? Шта је изгорело? Кога је сустигла несрећа?
   Слично слаткој посластици, човек је научен да користи информацију о туђим несрећама. Спорт и временска прогноза дођу као мезе. Тело информације чине „ратови и гласови о ратовима“ (в. Мт. 24, 6) Уз то, свакодневна крвопролића, хаварије и катастрофе.
   Можда сада другачије не може. Али, ево шта пише пророк Исаија: „Ко ходи у правди и говори што је право; ко мрзи на добитак од насиља; ко отреса руке своје да не прими поклона; ко затискује уши своје да не чује за крв, и зажима очи своје да не види зла; Он ће наставати на високим мјестима; градови на стијенама биће му уточиште, хљеб ће му се давати, воде му се неће премицати.“
   Чудо! Да затворимо уши, да не бисмо слушали о крвопролићу; да затворимо очи, да не бисмо гледали зло – како је говорио пророк, ево начина да се осигура живот. Не знам како је било у Исаијино време, али у наше време се то односи на везу између човека и медија. Приче можемо скупљати и помоћу сплетака, а угледати зло је најлакше ако се притисне дугме на даљинском.
   Вредно је пажње и то што речима о чувању очију и ушију претходе речи о подмићивању и тлачењу. У Речи Божијој нема случајности.
   Постоји веза између подмићивања и насиља, са једне стране, и употребе негативне информације, са друге стране.
   „Нисам ја такав. Живот је такав“, – навикао је да говори, у знак оправдања, човек који греши толико често, колико често пије воду.
   У то да је „живот такав“, убеђују га сталне гласине о делима безакоња. Река информација о насиљу и неправедности као да оправдава грешника у сопственим очима. Тако, вели, сви раде. Шта ћеш, плод ће бити беда, јер мало пре исти онај Исаија говори: „Тешко теби који пустошиш, а тебе не пустоше, и који чиниш невјеру,а теби се не чини невјера; кад престанеш пустошити, бићеш опустошен, кад престанеш чинити невјеру, чини ће ти се невјера!“(Ис. 3, 1)
   Оном човеку који чува свој слух и свој вид, обећано је смирење: „Градови на стијенама биће му уточиште, хљеб ће му се давати, воде му се неће премицати“.

   Протојереј Андреј Ткачов
   Са руског Ива Бендеља
   Православна Москва
   извор: www.pravoslavie.ru
   2.11. 2017.

4. новембар 2017.

"Марие, Дево Чистая..."

Обичај паљења свећа је у Русију дошао из Грчке


   Обичај паљења свећа у црквама је у Русију дошао из Грчке, одакле су наши преци добили православну веру у време светог кнеза Владимира. Али тај обичај није настао у грчким црквама.
   Свеће и кандила са уљем су се употребљавали у црквама још у давно време. Наредба да се направи светиљка од чистог злата са седам кандила је једна од првих коју је Господ дао Мојсију (Исх. 25, 31-37).
   У старозаветној Мојсијевој скинији светиљке су биле неопходни део Свештенослужења и палиле су се увече пред Господом (Исх. 30, 8). У Јерусалимском храму првосвештеник је истовремено са свакодневном јутарњом жртвом која је служена у порти, тихо и са страхопоштовањем вршио припрему светиљки за вечерње паљење, а увече би их после вечерње жртве палио да горе целу ноћ. Кандила која су горела и те светиљке су били симбол Божијег руководства. “Ти си Господе, светлост моја”, - узвикује цар Давид (II Цар. XXII, 29). “Ријеч је Твоја жижак нози мојој”, - каже он на другом месту (Пс. CXVIII, 105). Из храма је у домове старозаветних верника прешла употреба светиљки у суботње и друге празничне вечери, а посебно на Пасху. Пошто је Господ Исус Христос, “ноћу предао Себе за свет и његово спасење”, као и служио Пасху, може се претпоставити да су у Сионској одаји која представља праобраз православних храмова, при првом служењу Најсветије Евхаристије, такође гореле светиљке.
Резултат слика за кандило покимица
Олтарско сребрно филигранско кандило манастира Жиче 

Петар Кочић, МОЛИТВА

Резултат слика за Петар Кочић
Јован Бијелић, Петар Кочић
Навршило се 140 година од рођења и 101 година од смрти књижевника Петра Кочића
                                                   
...Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим, народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!
   Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешне утјехом благом, па се буни у љутој срџби и Божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашује се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протре и премрзне.
   О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне к'о брда хималајска, силне и моћне к'о небески громови, оштре и језиве к'о свјетлице Божје, и тирјанима неразумљиве к'о што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошчу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

ПРАВОСЛАВЉЕ, бр. 1214, 15. октобар 2017.
извор:  BibliotekaRS