Јеванђељска Прича о богаташу и Лазару може да збуни. И рекло би се да је збуњивала многе.
Гушени сиромаштвом људи су знали да се поистовете са убогим Лазаром, и да са притајеним задовољством замишљају своју послесмртну освету над богаташима који су им својим уживањем у добрима овог света будили завист.
И данас има верника који упадају у замку осветничке психолошке "правде".
Марксистички револуционари у овој причи налазили су једну од потврда дефиниције религије као "опијума за народ". Гушење социјалног активизма, прихватање социјалних неправди и утеха у неизвесном Будућем Царству.
Мада нам транзиционо искуство јасно показује да у убрзаном богаћењу једне стране, друга страна обично осиромаши, да неко неког мора макар мало да закине (а често и много) да би се сам обогатио, то нити је апсолутно правило, а ни само богатство не доживљава се у хришћанству као грех. И међу првим хришћанима, а и после било је богатих људи.
Рецимо, на самим почецима - захваљујући богатом Христовом следбенику Јосифу из Ариматеје свето Христово тело је после смрти на крсту с поштовањем било положено у гробницу.
Откуд онда у овој причи изгледа као да је богаташ доспео адских мука просто само зато што је богат, а Лазар дошао у наручје Аврамово, само зато што је био сиромах и паћеник?
Вероватно није суштина у томе да ли је неко богат или сиромашан. Богати могу бити дарежљиви и искрено милосрдни, а сиромашни могу бити завидљиви и осветољубиви.
"Човек пак неки беше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан".. .Можда је ствар у томе што је богаташ из ове приче био толико задовољан својим богатством и уживањем у њему да му ништа ван материјалног богатства није више ни било потребно. Везао се потпуно за њега, на Бога је заборавио. Шта ће му Бог да му ограничава уживања и квари задовољство. И, пошто све има свој крај, кад је дошло време да остави своје богатство - у њему није било никакве друге жеље сем управо за тим богатством са којим је, ето, морао да се растане. И то је онда заиста његов пакао. Затворен за Бога нашао се заробљен самим собом.
А Лазар је живео у толикој оскудици и невољи, да мучен болестима није чак имао кад ни да завиди богаташу. И, заиста, искуство нам говори, да злобни, завидљиви и осветољубиви нису обично они у најгорем положају, већ пре они који имају нешто али им то није довољно.
Лазар није имао никог и ништа осим Бога. У Њега се уздао, Њему и Његовом Царству се надао - и то је и добио.
Многи од нас мучени су беспарицом и муком да поплаћају и основне рачуне. Неки су мучени само немогућношћу да "пристојно живе". Некима је потребно макар повремено мало луксуза - пристојно летовање, нови аутомобил. Неко покушава да задржи своју малу фирму. Неко запошљава многе, бори се да не пропадне у борби са конкуренцијом. И свима су потребне паре.
Понекад је тешко направити јасну поделу међу сиромашнима и богатима.
Али и међу сиромашнима и међу богатима лако је направити поделу између оних којима не треба ништа осим пара и онога што се парама купује и оних којима су паре можда и те како потребне, али никако као прва и једина ствар на свету.
Ту поделу сами људи праве. Сами се, од своје воље, сврставају с једне или друге стране непрелазне провалије.
Не учи нас ова прича томе како је грешно бити богат. Нити томе да сиромаси не треба ништа да да чине да поправе своје стање овде на земљи.
Она нас учи да и богати и сиромашни, ако нису сиромашни Бога, жељни Бога, неће ни бити са Њим.
Не због тога што су кажњени већ зато што су тако изабрали и животом утврдили.
А ако је прича испричана у сликама које нас - људе овог доба - можда и збуњују не треба да заборавимо да је она испричана старим Јеврејима, тврдовратом Изабраном народу за кога су се његови пророци борили и често страдали. Испричана Јјезиком тадашњих слика и симбола.
"Ако не слушају Мојсија и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити" завршава се прича Аврамовим речима богаташу који детиње наивно пожели да врати време уназад и да макар оде да посаветује своју браћу, подједнако у заблуди као што је и сам за земаљског живота био.
Време не тече у назад, а ми причу треба пажљиво да преводимо. Не ради проналажења некаквог "објективног мерила" за уређење друштва, него себе ради. Опет и опет.
Гушени сиромаштвом људи су знали да се поистовете са убогим Лазаром, и да са притајеним задовољством замишљају своју послесмртну освету над богаташима који су им својим уживањем у добрима овог света будили завист.
И данас има верника који упадају у замку осветничке психолошке "правде".
Марксистички револуционари у овој причи налазили су једну од потврда дефиниције религије као "опијума за народ". Гушење социјалног активизма, прихватање социјалних неправди и утеха у неизвесном Будућем Царству.
Мада нам транзиционо искуство јасно показује да у убрзаном богаћењу једне стране, друга страна обично осиромаши, да неко неког мора макар мало да закине (а често и много) да би се сам обогатио, то нити је апсолутно правило, а ни само богатство не доживљава се у хришћанству као грех. И међу првим хришћанима, а и после било је богатих људи.
Рецимо, на самим почецима - захваљујући богатом Христовом следбенику Јосифу из Ариматеје свето Христово тело је после смрти на крсту с поштовањем било положено у гробницу.
Откуд онда у овој причи изгледа као да је богаташ доспео адских мука просто само зато што је богат, а Лазар дошао у наручје Аврамово, само зато што је био сиромах и паћеник?
Вероватно није суштина у томе да ли је неко богат или сиромашан. Богати могу бити дарежљиви и искрено милосрдни, а сиромашни могу бити завидљиви и осветољубиви.
"Човек пак неки беше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан".. .Можда је ствар у томе што је богаташ из ове приче био толико задовољан својим богатством и уживањем у њему да му ништа ван материјалног богатства није више ни било потребно. Везао се потпуно за њега, на Бога је заборавио. Шта ће му Бог да му ограничава уживања и квари задовољство. И, пошто све има свој крај, кад је дошло време да остави своје богатство - у њему није било никакве друге жеље сем управо за тим богатством са којим је, ето, морао да се растане. И то је онда заиста његов пакао. Затворен за Бога нашао се заробљен самим собом.
А Лазар је живео у толикој оскудици и невољи, да мучен болестима није чак имао кад ни да завиди богаташу. И, заиста, искуство нам говори, да злобни, завидљиви и осветољубиви нису обично они у најгорем положају, већ пре они који имају нешто али им то није довољно.
Лазар није имао никог и ништа осим Бога. У Њега се уздао, Њему и Његовом Царству се надао - и то је и добио.
Многи од нас мучени су беспарицом и муком да поплаћају и основне рачуне. Неки су мучени само немогућношћу да "пристојно живе". Некима је потребно макар повремено мало луксуза - пристојно летовање, нови аутомобил. Неко покушава да задржи своју малу фирму. Неко запошљава многе, бори се да не пропадне у борби са конкуренцијом. И свима су потребне паре.
Понекад је тешко направити јасну поделу међу сиромашнима и богатима.
Али и међу сиромашнима и међу богатима лако је направити поделу између оних којима не треба ништа осим пара и онога што се парама купује и оних којима су паре можда и те како потребне, али никако као прва и једина ствар на свету.
Ту поделу сами људи праве. Сами се, од своје воље, сврставају с једне или друге стране непрелазне провалије.
Не учи нас ова прича томе како је грешно бити богат. Нити томе да сиромаси не треба ништа да да чине да поправе своје стање овде на земљи.
Она нас учи да и богати и сиромашни, ако нису сиромашни Бога, жељни Бога, неће ни бити са Њим.
Не због тога што су кажњени већ зато што су тако изабрали и животом утврдили.
А ако је прича испричана у сликама које нас - људе овог доба - можда и збуњују не треба да заборавимо да је она испричана старим Јеврејима, тврдовратом Изабраном народу за кога су се његови пророци борили и често страдали. Испричана Јјезиком тадашњих слика и симбола.
"Ако не слушају Мојсија и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити" завршава се прича Аврамовим речима богаташу који детиње наивно пожели да врати време уназад и да макар оде да посаветује своју браћу, подједнако у заблуди као што је и сам за земаљског живота био.
Време не тече у назад, а ми причу треба пажљиво да преводимо. Не ради проналажења некаквог "објективног мерила" за уређење друштва, него себе ради. Опет и опет.
Нема коментара:
Постави коментар