 |
| Јован Бијелић, Петар Кочић Навршило се 140 година од рођења и 101 година од смрти књижевника Петра Кочића |
...Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим, народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!
Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешне утјехом благом, па се буни у љутој срџби и Божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашује се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протре и премрзне.
О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне к'о брда хималајска, силне и моћне к'о небески громови, оштре и језиве к'о свјетлице Божје, и тирјанима неразумљиве к'о што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошчу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!
ПРАВОСЛАВЉЕ, бр. 1214, 15. октобар 2017.
извор: BibliotekaRS
Нема коментара:
Постави коментар