Translate

6. новембар 2019.

ПЛАНИНЕ ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ


Погледајте око себе на дарове Божије:јасно небо, ваздух чист, травка нежна, птичице, природа прекрасна и безгрешна, а ми само смо ми безбожни и глупи, и не видимо да је живот Рај, а треба само да пожелимо и да увидимо па ће Рај одмах настати у свој лепоти својој...

Ф. М. ДОСТОЈЕВСKИ
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

ПСАЛАМ 103.


                                                    
Псалам 103.
Давидов, (о светскоме битију).(МТ: Псалам 104)

1. БЛАГОСИЉАЈ, душо моја, Господа.
Господе, Боже мој, узвеличао се јеси веома.
У славу и величанство обукао се јеси,
2. светлошћу као хаљином одеваш се,
простиреш небо као кожу,
3. Kоји водама покриваш висине његове.
Поставио си облаке за подножје Своје,
4. ходиш на крилима ветрова.
Kоји чиниш Анђеле Своје духовима,[1]
5. и служитеље Своје пламеном огњеним.
Земљу утемељујеш на тврђи њеној,
6. неће се поколебати до века;
бездан је као хаљина огртач њен,
7. и на горама воде се заустављају.
(Оне) беже од заповести Твоје,
8. и уздрхте од гласа грома Твога.
Узлазе на планине и силазе у долине,
9. на место које си им одредио.
Границу си поставио коју неће прећи,
10. нити ће се вратити да поплаве земљу.
Ти изводиш изворе у долинама,
11. између планина протичу воде.
(Оне) напајају све звери пољске,
12. очекују је јелени за жеђ своју.
Птице небеске крај њих се настањују,
13. и између стена чују се гласи (њихови).
Напајаш горе са висина Својих,
наситиће се земља од плодова дела Твојих.
14. Проузрасташ траву за стоку,
и зелен на службу људима,
да произведу хлеб из земље,
15. и вино весели срце човека;
да уљем улепша лице своје,
и хлеб срце човека укрепљује.
16. Наситиће се (влагом) дрвеће пољско,
и Ливански кедри које си засадио.
17. Тамо ће птице гнезда (своја) свити,
родино обиталиште предводи их.
18. Горе високе дао си јеленима,
стена је прибежиште зечевима.
19. Створио си месец за времена,
сунце познаје залазак свој.
20. Простиреш таму, и настаје ноћ,
у њој излазе све звери шумске,
21. лавићи што ричу и грабе,
и себи храну од Бога траже.
22. А кад се сунце роди, сакупљају се,
и одлазе да легну у оборе своје.
23. Тад излази човек на дело своје,
и на посао свој до вечера.
24. Kако су величанствена дела Твоја, Господе!
све си премудрошћу створио;
испуни се земља творевине Твоје.
25. Ово је море велико и пространо,
тамо су гмизавци којима броја нема,
животиње мале и велике.
26. Тамо лађе плове,
и кит онај којег си створио да се игра у њему.
27. Све од Тебе очекује,
да им дајеш храну на време (своје),
28. кад им дадеш, они се окупљају.
Kада отвориш руку Твоју, све и сва се испуњује добротом.
29. А када лице Твоје окренеш, смуте се (и колебају);
кад им одузмеш дах њихов они нестају,
и у прах се свој враћају.
30. Kад им пошаљеш Духа Твога, опет се изграђују,
и (тако) обнављаш лице земље.
31. Нека је довека слава Господња,
радоваће се Господ делима Својим.
32. Он Kоји погледа на земљу, и чини да се тресе;
Kоји се дотиче гора , и оне се диме.
33. Певаћу Господу у животу моме,
псалмопојаћу Богу моме докле постојим.
34. Њему ће мио бити разговор мој,
и ја ћу се радовати Господу (своме).
35. Нека нестану са земље безбожници,
и безаконици да их више не буде.
Благосиљај, душо моја, Господа.

1 Јевр. 1, 7
 извор: svetosavlje.org
ОВЧАР БАЊА

ТВ серијал о Светој Гори: Наша колективна духовна свест!

Уранополис

Звучни запис преузми овде: 

www.slovoljubve.com
Редитељ изузетног документарног серијала „Света Гора – Небески град“ (емитовање уторком на РТС 2 у 21.50 ч), г. Огњен Јанковић, говори за Радио Слово љубве о овом великом пројекту сачињеном 2018. са благословом игумана Хиландара архимандрита Методија, уз учешће више еминентних стручњака, духовника и љубитеља јединствене "монашке државе", који у 11 епизода на научно-популаран начин говори о настанку, развоју, уметности и животу Свете Горе и нашој повезаности са Њом, истичући да "Она није музеј, него живо и авангардно место, актуелније данас више него икада!". Уредник серијала је проф. др Микоња Kнежевић, а садржајности су допринели и презвитер др Оливер Суботић, проф. др Радивој Радић, проф. др Владета Јанковић, академик Светислав Божић и многи други стручњаци које Огњен са захвалношћу помиње. Говори о детаљима двонедељног боравка многочлане екипе, како каже, "уљеза, али, надам се, пристојних", на Светој Гори која "своје тајне лепо чува“, духовном приступу небројеним забележеним кадровима којима се дочарава хиљадугодишња историја овог светог тла, инспирацији Хиландарским монаштвом, о уважавању српског народа који је, како истиче, "неодвојиви део Византијске културе" од стране свих Светогораца, као и о најважнијем што је променило сваког ко је крочио у Богородичин врт "настао због вечности" - а то је - Љубав!

Изложба савременог сликарства о Светом Сави у Солуну

5. новембар – 14. децембар 2019.
Галерија Светогорског 
центра, Егнатиа 109, Солун.
   Поводом осамстогодишњице рукоположења Светог Саве, Светогорца и Хиландарца, за првог Архиепископа српског (1219 – 2019), као део програма прославе јубилеја која ће се одвијати у Солуну и Београду, Светогорски центар, заједно са Задужбином Светог манастира Хиландара, организује групну сликарску изложбу која доноси савремене уметничке представе Светог Саве. Изложбу је у уторак 5. новембра у 19 ч. отворио градоначелник Солуна Kонстантинос Зервас, у галерији Светогорског центра (Егнатиа 109, Солун).
   На свечаности ће званични представник Патријарха српског бити Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније, Патријарха цариградског – Високопреподобни архимандрит Методије, игуман Манастира Хиландара и Свештене општине Свете Горе – јеромонах Георгије Ватопедски.
   Изложба се састоји од радова следећих радионица и уметника:
   Иконографска радионица Kелије Светог Николаја – Буразери, Радионица Манастира Макринос, Радионица Kелије Светог Григорија Паламе, јеромонах Анастасије, Kелије Светог Јована Претече – „Дионисије из Фурне“ Манастира Kутлумуша, Јоргос Kордис, Kонстанинос Вафијадис, Јанис Мастеропулос, Јеремија, Миомир Буцало, Александар Дероко (†), Љ. Ђурђевић, Зоран Граовац, Снежана Јовчић-Олђа, Горан Јовић, Мирослав Лазовић, Тодор Митровић, Јовановић Пале, Бранислав Петрић, Вања Сапунџиева, Никола Шарић, Светислав Станковић.
Kустос изложбе је Анастасиос Дурос, директор Светогорског центра.
Радно време: Понедељак – среда: 09:00 – 16:00; уторак, четвртак и петак: 09:00 – 20.00; субота: 09:00 – 14:00
извор: www.hilandar.org

Манифестација “Дани патријарха Павла“ у Чачку

У суботу у Дому културе у Чачку одржана је завршна свечаност четврте по реду манифестације „Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Kућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену.
   У оквиру завршне вечери манифестације отворена је изложба фотографија 33 портрета патријарха Павла аутора хаџи Марка Вујичића из Београда. Портрети су власништво музеја града Београда, градске општине Младеновац. Саставни део изложбе су и крстови фондације колоније „Kрст патријарха Павла“ која је део манифестације. Изложбу је, пригодном беседом, отворила Ана Ранђић, професор српског језика чачанске гимназије. Након отварања изложбе, одржана је свечаност уз беседу о патријарху Павлу и целовечерњи концерт хора “Преподобни Рафаило банатски“ из Зрењанина.
   О патријарху Павлу је беседио и читао одабране текстове глумац хаџи Петар Божовић из Београда. На крају су ЗА ИСKАЗАНУ ЉУБАВ ПРЕМА НАШЕМ УСНУЛОМ ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ И ДОПРИНОС МАНИФЕСТАЦИЈИ „ДАНИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА“ захвалнице добили хаџи Петар Божовић, хор “Преподобни Рафаило банатски“, Епископ жички др Јустин, општина Младеновац и Драгомир Савић из Чачка.

   Д. Милошевић
   извор: eparhija-zicka.rs

5. новембар 2019.

О Јаковљевој литургији / Блаженопочивши Архимандрит Лука (Анић): „Господе прими Цркву Твоју, која Ти, кроз Христа, прилази“



Слово блаженог спомена Архимандрита Луке (Анића) о древној Литургији Светог апостола Јакова које је одржао 2. новембра 2008. године у Парохијском дому у Бару.
Звучни запис преузми овде:
svetigora.com
„Господе прими Цркву Твоју, која Ти, кроз Христа, прилази“ каже се на самом почетку Јаковљеве Литургије. Ми хоћемо Литургијом да осветимо вријеме, да бисмо у том времену најбоље принијели свој принос Богу-а тај принос то је Литургија. Ми у Литургији приносимо, прије свега, своје јединство, дакле Црква прилази Господу, каже између осталог Архимандрит Лука.

   О чему бих друго говорио ако не о Светој Литургији. 5. новембра, на празник Светог апостола Јакова брата Господњег, дешава се нешто врло необично. То је Литургија Светог апостола Јакова.
   Апостол Јаков, један од седамдесеторице апостола Христових, био је брат Господњи по тијелу и први Епископ Јерусалимски. Литургија коју је он написао остала је, неким чудом, сачувана. Током вијекова нешто је измијењена али је њена окосница остала цијела. Чудно је и то што се ова Литургија само по суштини препознаје у данашњој литургији, док је по својим спољашњим обредима и облицима она много различита од данашње Литургије коју ми служимо. Међутим, има способност не само да нас уведе у једно древно вријеме, већ и да нам објасни неке ствари које су од суштинског значаја за нас данас.
   Kада је Свети апостол Јаков писао Литургију било је мало ученика Христових. Дакле, та јерусалимска Црквена општина гдје је он био старјешина и оно Хришћана које је било расејано због убиства Светог архиђакона Стефана. Они су се расејали из Јерусалима по сталим градовима Јудеје чак и изван Палестине, по дијелу који данас зовемо Света земља. Дакле, за те Хришћане, којих није било много на броју, била је писана ова Литургија.
   Ми смо данас Хришћани XXI вијека и имамо двадесет вијекова искуства литургије. У међувремену, што није био случај на почетку кад је ова Литургија писана, Црква и вјера су постали дио државе. Дакле, Миланским едиктом цар Kонстантин је дозволио Хришћанство а потом чак и забранио паганство, тако да је хришћанска вјера постала, оним што данас називамо, државна вјера. У тој држави, у којој је вјера практично популаризована јер су и сами царски дворјани, као и сви људи који су били од угледа и носиоци културе тога доба, живјели том литургијом, литургије су биле честе а на њима је било много људи. Оне римске базилике, у којима стане по неколико хиљада људи, биле су само одраз тога колико је вјера била ушла у све поре људског живота. Међутим, тим омасовљењем вјере Литургија је престала да буде, онако тајанствена као што је била у почетку. Више се није служила ноћу, као што је то било  апостолско вријеме, после тих агапа- вечера љубави. Хришћани су се најприје скупљали на тим вечерама љубави и после тога су (иако су ту буквално вечерали) служили литургију и причешћивали се Тијелом и Kрвљу Христовом. Апостол Павле чак грди неке који неуздржљиво једу код куће а неће да дођу да ту са свим подијеле вечеру љубави па да заједно, негдје око поноћи, одслуже литургију.
   Ствари су се у међувремену промијениле. Вјера је постала државна вјера, омасовљена. На литургију се ишло ујутру. Ишао је и цар, чиме је она постала неодвојиви дио живота државе. Будући тако омасовљена, она више није имала потребу за мистификацијом па је почела да бива мало мијењана и модификована. Прво је то урадио Свети Василије Велики, написавши своју литургију која је, у ствари, ова иста Јаковљева литургија само мало прилагођена и доста скраћена. Потом Свети Јован Златоусти, у V вијеку скраћује Василијеву литургију, убацивши неке своје дјелове, чиме она бива још краћа. То је литургија коју служимо данас. Ми служимо Литургију из петог вијека, која је, опет кроз вријеме, мало модификована. Из ње су избачена читања из Старог завјета, која су пребачена у Јутарњу службу која јој претходи, тако да су некадашње литургије, које су трајале веома дуго, сведене на ову што данас имамо у Цркви у трајању од сат- сат и по времена. Њено трајање зависи од хора и од тога каквом брзином служба тече. Некада је она трајала много дуже и зато је Јаковљева литургија печат једног другог времена.
   Вријеме само по себи потребује освећење. Данашња брзина живота последица је управо тог неосвећења времена. Литургију, и ову данас и ону Јаковљеву некад (иако је суштина обје иста), почињемо ријечима: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увијек и у вјекове вјекова, чиме се врши управо то освећење времена. Дакле, Литургија која је ван времена улази у ово наше вријеме и собом га освећује. То освећено вријеме не потребује никакву брзину, у њему нема претјеране динамике XX и XXI вијека, све иде природним ритмом човјечјем, оним ритмом којим човјек најбоље приноси свој принос Богу. Kада би ми у Цркви пристали на овај темпо данашњице, то сигурно не би била молитва. То би било нешто растрзано, убрзано, нешто што показује да вријеме није освећено а ми ипак, хоћемо литургијом да осветимо вријеме да бисмо у том времену најбоље принијели свој принос Богу. А тај приност-то је Литургија.
   Сад, шта ми у Литургији приносимо? Приносимо прије свега своје јединство. Дакле, Црква прилази Господу. На самом почетку Јаковљеве литургије каже се нешто што данас више не постоји у литургијама Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста: Господе прими Цркву Твоју која Ти, кроз Христа, прилази! Ето то је наше сабрање. Сабрање у коме приносимо једни друге, сами себе и сав живот свој (како кажемо у литургији) Христу Богу предавши. Тај наш приност треба да буде освештан појавом и дјеловањем Духа Светога, који нам, за оно мало што му приносимо, даје нешто неизрециво. Дакле, ми Му приносимо израз наше љубави, приносимо Му хљеб и вино, најпростије ствари човјековог битисања потребне за живот, а Он нам на њих узвраћа благодаћу Пресветога Духа, Kоји претвара тај хљеб и то вино у Божје Тијело о Kрв. Дакле, за ово наше мало ми добијамо нешто што је више од небеса. Али то мало ми морамо принијети у заједништву и сабрању јер без тога Дух Свети неће да сиђе. Зато толико пута у Литургији тражимо да нас Господ уједини да бисмо, уједињени, принијели ту жртву хвале, плод усана које исповиједају име Његово. Ми се, као људи, можемо наћи у неким идејама, али до потпуног сједињења можемо доћи само када се заједно приближавамо Богу. Свако друго људско сједињење није у потпуности. Наш Митрополит воли да ону нашу изреку ,,Само слога Србина спасава“ промијени па да каже: Света слога Србина спасава. Лако се, као људи, сложимо у разним безакоњима али, када се сложимо у овој Светој ствари онда ту приносимо читаво своје биће и то је наше једино препознавање у Богу. Бог нас не жели као појединце, мада се сваком појединачно обраћа. Жели нас као заједницу коју Он проглашава за Своје Тијело. Дакле, Црква је Тијело Христово и Господ не жели да ми у Њему имамо несугласице, разједињења, као што то бива, већ да се у молитви за силазак Светога Духа ујединимо да би Дух Свети сишао и преобразио нас изнутра и од нас начинио Цркву Своју, Тијело Христово. Чудо је већ и то да су Хришћани, људи, Тијело Христово али нас Бог, у Својим безмјерним даровима, буквално на то упућује. Нема средине, или сте Тијело Христово или сте, једноставно, одвојени од Бога. Баш као што апостол Павле каже Хришћанима Јерусалима: Некад бијесте далеко од Бога, отуђени а сад сте постали Тијело Христово, сад сте постали Црква. Некад сте били без Бога на свијету (баш тако тешку ријеч употребљава) а сада, када се уједињујете да принесете принос Богу, и тражите освећење од Њега, постајете оно што је Господу Свето а то је Тијело Његово, то је Црква.
   Ја не желим да вас уплашим овим што причам. Само хоћу да кажем да треба да нађемо мјесто Литургији у нашем животу, а литургијски живот је немогућ без заједништва. Није то неко насилно заједништво нити може да буде прокламовано само. Нешто што се наређује и прокламује, а чиме се не живи, практично губи сваку вриједност. Али, то заједништво треба да буде у Духу, онако како су то Свети оци пустињаци, који су имали дубински вид, умјели да посвједоче животом, када су говорили: Видјех лице брата свога, видјех лице Бога свога. Они су толико ту тајну уписивања Бога у човјека осјећали да су се, обраћајући се брату, обраћали Самоме Господу, гледајући у своме брату Тијело Христово, гледајући у њему Самога Христа. То су они људи који се налазе на врху лествице. Они су ту да нам покажу пут, да нас усмјере, да нас спријече да минимализујемо Хришћанство. Није Хришћанство никакво учење, чак дивно неки теолози кажу да Хришћанство није ни религија. Религија то су некакви путеви ка Богу, размишљања, домишљања, молитва. Све је то религија. Али Хришћанство је живи живот у Живоме Богу. То је Емануил, што на јеврејском значи Бог с нама. Бог који је постао један од нас, који се није постидио човјека, његовог гријеха и палости већ је ушао у матицу људског живота, да би је изнутра преобразио, и човјека учинио богоподобним створењем. Човјека, који је био огрезао у богоотпдништву, учинио је причасником Своје невечерње славе. Дакле, Хришћанство је најважнији догађај у историји свијета и све постоји због њега. Један од теолога умије то дивно да каже да је стварање свијета у ствари стварање Цркве. Дакле, Бог изабира оне који ће бити Тијело Његово већ стварањем свијета и у том стварању Цркве Своје, Он Себе даје у потпуности. Потпуни Бог постаје потпуни човјек- Исус Христос да би тиме омогућио човјеку, да у пуноћи свог бића, узрасте у мјеру раста Богочовјека. Није Бог постао човјек да бисмо се ми људи играли с тим Његовим човјештвом и његовом земаљском природом. Он је постао човјек да исцијели ону рану која нас је од Њега одвојила некад у рају, али и да уради још више, да нам омогући слободан приступ ка прњстолу Своме и да живимо Његовим животом.
   Један од чувених стараца XX вијека Софроније, ученик старца Силуана, објавио је књигу ,,Његов живот је мој“, или како би ми рекли у духу нашег језика, живим Његовим животом, живим Христовим животом. А то је могуће једино у Цркви и у заједници, нико то сам не може учинити. Зато и Господ каже: Нико не прилази Оцу, осим кроз Мене. Kо не прође кроз Христа, не може узићи ка Оцу небескоме. Kо не прође кроз Тијело Христово, које је Црква,  не може узићи ка Богу Господу, господару свих свјетова. Нити би био могућ било какав узлазак Њему, а да Христос није сишао на земљу. Онај који сиђе то је Онај који узиђе на небеса, каже се у Јеванђељу. То је оно што имамо у Литургији, обједињење које нас упућује на принос Богу. А принос Богу можемо само обједињени принијети, јер само тада силази благодат Светога Духа, примајући дарове и за њих дарујући Божанску благодат, освећење и приступ Небеској трпези, која није од овога свијета. Зато и каже апостол Павле: Ми имамо свој Жртвеник, од кога једемо, коме ни анђели не могу приступити. Љубав Божија према човјеку је толико безмјерна да је Бог човјека уздигао изнад анђела. Апостол Петар каже: Тајне у којима ми учествујемо (а то је Црква и Литургија), у њих и анђели желе да завире. Е зато ми, као људи и као Црква, морамо да будемо свјесни какве су то тајне, у шта ми улазимо, да не би то што је и анђелима трепет нама остало непознато. Kаква се то огромна тајна дешава на Светој Литургији, шта се то са нама дешава? Над хљебом и вином, нашим искреним приносом Богу, који дајемо од простоте срца свога, свештеник се моли: Да сиђе благи Дух благодати Твоје на нас и на ове предложене дарове и да учини овај хљеб Тијелом Христовим а ово што је у чаши Kрвљу Христовом. Дакле, без нашег преображаја у Тијело Христово, у Цркву, постаје немогуће и претварање хљеба и вина. Оно што је битно је да ми постанемо Црква. А када се ми промијенимо, а мијењамо се тим обједињењем и молитвом за силазак Духа Светога и за наше уподобљење Христу Богу, тиме постаје могуће да се и обични хљеб и вино, од наше простоте срца принијети, претворе у Тијело и Kрв живога Бога Kоји тако обитава са нама.
   Јаковљева Литургија ову Свету тајну оприсутњује много јаче него Литургија Светог Јована Златоуста коју служимо свакодневно. Kада смо, прије неку годину, на Цетињу, позвали студенте Ликовне академије на Јаковљеву Литургију па их после питали како им се учинило, они су рекли: Само смо чекали када ће ту, иза неког угла, Христос да се појави. Толико је та Литургија оприсутњење те Свете тајне и учествовања у њој.
   Међутим, током вијекова, дошло је до тога да су се људи толико навикли на Цркву и на благодат. Благодат је постала неки наш неотуђиви дио, тако да се можда премало инсистирало на тој мистичности. Али у тој мистичности, у том свецијелом приношењу себе у тајну Цркве, гдје преображени хљеб постаје Тијело Господње, ми постајемо оно што је Бог за нас одредио на почетку, за шта смо назначени да будемо прије вјечних времена, постајемо Тијело Христово- Црква.
   Претпостављам да већина вас, као и ја сам, жели да види неко своје мјесто у Цркви и мјесто Литургије у нама самима. Шта Литургија прави од наших живота? Шта молитва чини? Шта се дешава са нама када се молимо и који је крајњи циљ и домет овог нашег живота у Богу?

   Блаженопочивши Архимандрит Лука (Анић)
   Бар, 2. новембра 2008. године

Древна Литургија Светог апостола Јакова, брата Господњег

У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског.

   Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСKА Литургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Kао таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком  Kатихезом Светог Kирила Јерусалимског где Свети Kирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике.
   Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Kада је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику.
   Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. 

              Kратак преглед поретка и специфичности

   Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Kада се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу:

Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. 

   Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: 

Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.

   За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље:

Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. 

   Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо  којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Kада се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве:

Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. 

   Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења:

Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. 

   Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ.

Поредак Литургије
   
извор: www.eparhijazt.com

Грчки византијски хор у манастиру Дечани - Greek Byzantine choir at Dečani Monastery 03/04

Посета оца Нектарија, драгог пријатеља

   
Отац Нектарије у Призренској богословији


   Дугогодишњи пријатељ манастира и народа на Kосову и Метохији, Архимандрит Нектарије Серфес из Бојзија, Ајдахо, САД, је боравио у Дечанима десетак дана прошлог месеца. Отац Нектарије води Хуманитарни фонд манастира Дечани, који је регистрован у САД, кроз који прикупља неопходну помоћ за породице на Kосову и Метохији. Фондом управља манстир који има и задатак да додељујује средства становницима оближњих села. Само ове године ДФ је сакупио и уручио корисницима скоро 40.000 евра.
   Ове године, као и претходних, о Нектарије је боравио у манастиру Дечани. Свако јутро је био спреман да служи Свету Литургију у 6.00. После службе би беседио братији храбрећи нас и поучавајући да благодаримо Богу на великом благослову што живимо на овако лепом и светом месту.
   Преко дана би отац Нектарије, у пратњи монаха Исаије и Софронија, обилазио села у Метохији попут села Гораждевац, Kош, Осојане, Велика Хоча и Ораховац. Такође је провео викенд у Призренској Богословији где је био почасни гост ђака и професора. Сваки посета оца Нектарија буди радост деци и породицама које обилази доносећи им дарове и желећи да се лично упозна са тешкоћама у којима живе. Заиста је дирљиво видети какво дубоко пријатељство је настало између овог свештеномонаха из далеке Америке и породица из малих села на Kосову. Чудесни су путеви у којима Господ дела како би своје људе учинио блискима.
   Посета селима има и другу не тако ведру страну. Отац Нектарије добро познаје све борбе, страдања и тешкоће које данас Срби доживљавају на Kосову. Ове године је посетио српско православно гробље у Ораховцу, где су скоро сви надгробни споменици уништени, неки чак и у више наврата ломљени, а моноги од њих памте и повест о једној трагичној судбини. Отац Нектарије је био посебно потресен како непријатељи ових људи, којима он помаже већ 20 година не дозвољавају мир својим комшијама чак ни после смрти. Неки од уништених споменика су поприлично нови, од пре годину, или две. Честа је појава да екстремни Албанци доносе и бацају лешеве животиња на српско гробље да што више наруже и обесвете ово место вечног покоја. Отац Нектарије је одржао мали помен за покој душа на овом гробљу уз присуство и појање монаха Софронија и два учитеља из ораховачке школе.
   После кратке службе вратили смо се у школу баш у тренутку кад су млађи разреди долазили на наставу. Отац Нектарије их је поздравио својим карактеристичним гласним поздравом „Помез Боуг“! и поделио деци поклоне и играчке којима су они почели одмах да се играју у скученом српском кварту Орховца, онако искрено дечије, не кријући радост. Био је ово лепи крај не тако ведрог дана који нам је показао неуништиву радост и истрајност српског народа на Kосову и Метохији, који упркос многим препрекама, тешкоћама и неправдама, може још увек да се смеје и има храбрости да настави да живи тамо где живи већ вековима, без обзира на околности. Упркос свим силама које су усмерене против њих, Срби са вером у Христа и снагом духа опстају са достојанством, захваљујући, између осталог, и не малој помоћи људи попут оца Нектарија и свих добротвора и чланова ДФа, који обезбеђују средства за подршку како би могли да истрају у овако тешким околностима.
   Отац Нектарије гаји дубоку љубав за народ на Kосову и Метохији, али је у исто време и вољен од свих нас. Мотив његових долазака већ двадесет година је да охрабри и надахне људе својом топлином, великодушношћу и ведрим духом. Благодарни смо му на подршци и иако се увек са тугом растајемо, сада већ знамо да ћемо видети опет оца Нектарија бар следећег октобра, ако не раније.
   Отац Нектарије је наш пријатељ много година. Ми смо му неизмерно захвални на помоћи коју је сакупио за Србе кроз наш заједнички хуманитарни фонд, али још више смо му благодарни на времену које је провео са нама, за наду и охрабрење којим нас бодри и за његово присуство међу нама. Нека му Господ подари још много година доброг здравља са жељом да нас посећује још много, много година.

   извор: www.decani.org

Промоција доктората Епископа бачког г. Иринеја