На дан 22.јан/4. фебруара 2020. године у Манастиру Вазнесењу у Овчарско-кабларској клисури сабрала се пуноћа Цркве да прослави Божијег угодника Светог апостола Тимотеја, ученика Светог апостола Павла, молитвеног заступника игумана Манастира Вазнесења архимандрита Тимотеја, по коме је на монашком постригу добио име.
Службом Благодарења – Светом Евхаристијом, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење архимандрита Серафима, игумана Манастира Суково, јеромонаха Илариона, сабрата Манастира Преображења, свештеника Милоша Kостића из Kрушевца и Игора Аризановића из Лесковца, као и протођакона Александра Грујовића. Том приликом, Епископ Јустин замонашио је у чин Мале схиме брата Предрага Станковића, искушеника овога манастира, давши му монашко име Kипријан.
Поучавајући верни народ после прочитаног одељка из Јеванђеља, Епископ Јустин је, честитајући имендан архимандриту Тимотеју, подсетио све на то како је и чиме је Господ призвао и уловио своје ученике и читаву васељену. Он то није учинио силом или неким декретом или упутствима и правилима. Није им обећавао почасти у овоме свету, није им рекао да ће бити велики и силни, него им је рекао: Ја вас шаљем као овце међу вукове. Али Он је собом донео љубав, кротост, смирење и благост и они пођоше за Њим.
Осврнувши су у беседи на још један догађај који се данас збио у Цркви Божијој, на примање монашког пострига, подсетио је све верне да је монаштво изникло из Цркве. Монах је молитвеник за читав свет, моли се да цео свет прими Духа Светог.
После заамвоне молитве Епископ је благосиљао славско кољиво у част и спомен Светог апостола Тимотеја.
Монашење у манастиру Вазнесење Свети апостол Тимотеј, 4.2.2020.
Појмови “подвижништво” и “монаштво” јесу синоними. Монаштво није безбрачност ради неке друштвене активности, него подвиг у најизворнијем и најпотпунијем његовом изразу.
Дакле, монаштво не представља покрет мимо Цркве или изнад Цркве, него тело од њеног тела и њену похвалу. То значи, монаштво је похвала Цркве. Подвиг, достојанство и служење монаштва јесу харизматично присутни у Цркви и у свету. Монаштво предстаља образац саборне духовности и установљену вредност за сваког верника. “Ангели су светлост монасима, а светлост, пак, свима људима јесте монашки живот. Због тога нека се монаси подвизавају да у свему пруже добар пример”, кажу Свети Оци. Монах треба да буде узор сваком хришћанину. Јер, ако су мученици следили распетог Христа, монаси-подвижници дословно следе савете Јеванђеља. Монаштво није нека историјска установа, него дубоко искуство живота Цркве, које чува и изражава подвиг као лични догађај и савесну борбу за уздизање човека над собом, као достојанство његове царске слободе. Монах је “онај који се држи само Божијих заповести и речи у свако време, на сваком месту и у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима”. И зато је стално везан за Христа, јер у земаљском животу нема ништа друго до Христа као јединствену ризницу срца. Стога Исак Сирин каже: “Мудар монах, без ичега ходи кроз живот, док у сени не нађе бисер – Исуса Христа. Нашавши Га, он ништа више не стиче од ствари”. А Свети Симеон Нови Богослов вели: “Монах јесте онај који се не меша са светом и који се стално обраћа Богу. Гледајући Бога, он је виђен, љубећи Бога бива љубљен, и постаје светлост која светли неизрециво. Kада га прослављају он себе види сиромашним, и кад му се приближавају он се удаљује”. Зато манастири на горама личе на сенице пуне божанских хорова који певају, уче, посте, моле се, радују се нади будућих добара и чине милостињу, имајући љубав и сагласије међу собом. Они личе на земљу у којој царује богопоштовање и Правда. Тамо не би смео да постоји нико ко чини или трпи неправду. Тамо не би смео да постоји мотив за осуђивање него постоји мноштво подвижника који сви, сагласно врлини, имају једно мишљење. Отуда монашки живот и заједница називају се “уметношћу над уметностима и науком над наукама”, зато што нам не нуде пролазне уметности, него нам обећавају чудесна и неизрецива добра. Зато монаштво нам открива и наглашава есхатолошки живот у коме се “учи многострука истина, савршена послушност, богоподобна саосећајност, спасоносна милостиња, стална молитва, скрушено покајање, истинито исповедање, непорочна савест и боготворећа љубав и друге врлине. Данашњи захтев за превазилажењем велике претње секуларизације Цркве, и захтев за обновом њеног послања, неопходност часног сведочења јеванђелске поруке и чистоте хришћанског етоса, међусобне спреге духовног и друштвеног, не може да игнорише присуство монаштва, и то монаштва које се не исцрпљује у клерикализму и које се не крије испод одеће трагично изокренутог безбрачништва, које има за циљ скупљање и црквених и управљачких почасти и чинова. Данас је, рекао бих, као никад пре неопходно присуство монаштва које сведочи о постојаном ишчекивању Царства Божијег и о бескрајној дубини личности, чија жеђ за љубављу и вечним животом не може другачије да се испуни осим у Богу. “Kрстоносан” и “духоносан” монах, како га одређује источно Предање, јесте “јуродиви” – луд Бога ради, пророк Другог доласка. његов пример међу мирјанима, везаним за “овај свет”, обнавља “унутрашње монаштво” које својим утицајем даје допринос молитви, неопходној за стицање плодова у Царству Божијем. ТРИ СУ ОСНОВНА МОНАШKА ЗАВЕТА - Послушност, сиромаштво и безбрачност јесу три монашка завета или врлине које представљају срж монаштва и чине потпуним динамички смисао монашког подвига. У њима се кристалише и свој израз налази монашко искуство и они дају меру и величину његовом утицају на образовање духовности верујућих. Свети монаси, “који жуде за подвижничким животом”, јесу “они који су, ради јеванђелског живота и тајанственим искуством упућени, одбацили стицање новца ( што представља сиромаштво), људску славу (послушност) и телесна уживања (девственост), стигавши тако у меру раста пуноће Христове”. А сва три ова обећања или завета, који чине основу аутентичног живота монаха и које му даје есхатолошки карактер, налазе се у Новом Завету. Оне су одјек одговора Господа на искушења у пустињи. Због тога монашка обећања, управо као одговори и превазилажења демонских искушења, не представљају просто етичка начела и правила, него подвиге и борбе за језгро хришћанског етоса, а “за велике странице човекове слободе” како каже Павле Евдокимов. Монаштво показује сабирни духовни феномен, односно правило живота, Оно је учитељ одрицања и превазилажења без којих не можемо да постигнемо смисао и своје назначење. ПОСЛУШНОСТ није одбацивање личне слободе, будући да се не поистовећује са сервилношћу или понижавањем који лишавају човека слободе и потцењују га. Насупрот томе, послушност је потврда и мера истинске слободе, могућност да монах или верник постигне висок степен слободе који се поистовећује са чистотом разума. Егоизам је главна препрека да они који чувају заповести Христове стигну у савршенство, док самољубље, свеобухватна страст, јесте извор и центар свих страсти, који умртвљује “страст” слободе, једине која се вреднује у Богу. Послушност Богу је пут да савладамо ове луциферске страсти, ово нарочито ропство и заточеништво. СИРОМАШТВО ослобађа човека од утицаја материјалних ствари или добара, те побеђује искушење да је хлеб све за човека. Јеванђелски одговор на то искушење је да човек не живи само од хлеба, него пре свега од истине која га ослобађа. Сиромаштво нам даје слободу не да бисмо могли да чинимо све што хоћемо, него да бисмо заволели Бога свим срцем и ближње као себе саме, да бисмо били у истини у љубави и са љубављу. Сиромаштво је подвиг за добијање чисте молитве и уподобљавања Богу. Оно је неугасива жеђ да постанемо слични Христу који “нема где главу да склони”. Сиромаштво је потпуна бестрасност, у којој се ум одваја од земаљског. Ништа толико не умирује ум као добровољно сиромаштво. Са одбацивањем новца и добара, поседа и ствари, душа монаха постаје безбрижна, и стиче могућност да се окрене себи, те да се, уистину слободна, врати Богу. Сиромаштво је отвореност за планове Божије, пророчко предосећање које не жели ништа да зна, нити хоће да следи било кога у свету осим Бога, и које не жели ни једно друго власништво осим надахнућа Духа Светога. Монах не обећава толико да ће живети у сиромаштву, колико да ће свој дух ослободити од жеље за “поседовањем”. Он то чини у тој мери да се одриче и свог тела, будући да је само у овом стању могуће водити царствен живот. Онај који се свега лишава није ни под каквом влашћу и целосно је слободан. По речима Јеванђеља: “онај који изгуби душу своју, спашће је”. Монах у свом подвигу нема за циљ изнуравање до смрти, него свођење материјалних захтева на минимум, на онолико колико је потребно да преживи. Љубав према поседовању протерује љубав према Богу и према ближњима, док немаштина и сиромаштво помажу да познамо своју природу, да зажалимо због њене немоћи , и да још више пожелимо богатство Божије, на име да примимо искуство о коме сведочи Апостол Павле: као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све имају. ДЕВСТВЕНОСТ - БЕЗБРАЧНОСТ јесте живот “по икони” Исуса, завет којим се присједињујемо Христу, у коме се врхуни наш живот, чинећи нас целосним. Предање трезвеноумних Отаца сведочи да је “уздржање заједничко презиме свих врлина. Онај који се бори треба да се увек уздржава. Јер, каква је корист ономе који чува своје тело девственим, а дозвољава да му душа врши прељубу са демоном непослушања? И како ће се овенчати онај који је обуздао стомакоугађању и све телесне жеље, али се не чува од уображености и славољубља. Предање богоносних Отаца оставило нам је једно сликовито одређење девствености: “Жену нисам познао, али нисам девственик … дар девствености не остварује се само телесним уздржањем, већ освештањем и чистотом душе, којој је назначено да се подвизава у страху Божијем. Није могуће задобити савршену врлину чедности, уколико се претходно не задобије истинско смиреноумље у срцу. Чедност “превазилази физиолошки ниво и изражава девствени, целосни и недодирви основ човековог духа”. По речима Светог Григорија Нисијског: “циљ душе, која је почаствована девственошћу, јесте да се приближи Богу и постане невеста Христова”. И поред свега до сада реченог шта монах треба да чини да би задобио Царство небеско, монах ипак није надчовек и монашки подвиг се не тумачи као систем или техника стварања надчовека, што ствара лаж и илузију, лош пример и карикатуру човека. Монаштво у даноноћном напору се труди да уз благодат промени људско стање после пада, и да се преобрази цео човек. Зато сваки монах – монахиња живећи у заједници – манастиру се труде да помогну другом монаху да се преображава и спасава. Зато, монашке заједнице или манастири као носиоци хришћанског живота одувек су у Цркви чиниле ону снагу која је била окренута служењу и назидању осталих служби црквене заједнице. Стога, ма колико манастирска заједница изгледала затвореном и самодовољном, она никад у Цркви није представља један одељен и самосталан организам у односу на Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву, већ у заједници са Епископом представљала је ту исту Цркву. Подвижнички или монашки живот је опредељење за Царство Небеско и као такав он изгледа као одрицање од света; међутим, он то у ствари није, већ је зидање на “чврстом темељу”, и борба да се човеку и свету обезбеди вечни живот. ПОДВИГ И ЉУБАВ Црквени подвиг је уистину наука и нелицемерно послушање, које са енергијом и сарадњом Духа Светог преображава човека и узвисује га до прве његове славе. Подвиг у Цркви не тежи казни и мучењу, не доводи до одбацивања и укидања људске природе, него стреми ка њеном исцељењу, очишћењу, разрешењу од греха и страсти и ослобођењу од сваке ствари која стоји као препрека истинском животу. Подвижништво је непрекидна и стваралачка слобода, трајни напор који тражи да се уништи и пресеку корени зла, да се савлада и победи ђаво и његови утицаји. Циљ подвига јесте славословље Божије, неизрециви брак са љубљеним: “Добар је подвиг, али са правим циљем: не треба да га сматрамо циљем за себе, него средством и припремом за постигнуће коначног циља (спасења), нити плодом (за себе), него земљом из које временом и са муком, Благодаћу Божјом, може да изникне биље, од којег је плод, који је чистота ума и јединство са Богом”, каже Свети Петар Дамаскин. Ово јединство са Богом јесте плод силе љубави коју је сам Бог ставио у срце човеку, јаке и незадрживе жеље коју је сам Бог усадио у његову душу. Љубавно јединство са Богом потврђује се у љубави према ближњем, пошто се љубав према Богу и љубав према човеку узајамно прожимају и истовремено представљају усходећи и силазни покрет. Важно је да знамо да љубав према ближњем не представља неко човеково расположење или наклоност, неко човеково осећање или подвиг, него откривење и дар, чудо и тајну Тројичног Бога, Божије распростирање и обитавање у човеку. Позвани смо да сваког човека волимо из дубине срца, али да своје наде не заснивамо ни на једном човеку. Свети Оци су сагласни да истинити подвиг не отуђује и не води у усамљеност, зато што његово дело није само да помири и уједини човека са Тројичним Богом, него да помири и уједини људе међусобно. “Онај који воли Бога, на земљи живи анђелским животом, пости, бди, поје и моли се и о сваком човеку увек добро мисли”. Циљ подвига јесте да превазиђемо немоћ индивидуализма и границе усамљености, егоистичну жељу и дрскост и да достигнемо степен “на коме човек не ствара теорије него се преображава и постаје дело јеванђелске љубави. Овај трезвени реализам подвижништва сведочи да ни један подвиг без љубави не води у близину Божију. Бићемо осуђени за зло које смо учинили, али пре свега зато што смо занемаривали добро и нисмо волели свог ближњег. Онај који пропусти да помогне човеку у његовој духовној невољи, сматраће се одговорним за његову пропаст. И онај монах (монахиња) или лајик, који у свом срцу има чак и траг злобе, јесте недостојан љубави Христове. Сваки, дакле, подвиг и борба који не доводе до љубави и смиреноумља, јесу сујетни, а крај њихов бескорисан. Јер, сваки подвиг који нема љубави, постаје стран Богу, каже Свети Максим. Текст: Епископ шумадијски Јован Видео: Манастир Градац, 2010.
извор: branislavilic.blogspot.com
Ево приче из живота мојих пријатеља. Муж чита „Давида Kоперфилда“, жена поред њега спрема ствари у ормар. Не окрећући се према мужу зове га и не чује одговор. Зове га још једном. Окреће се и зачуђено гледа мужа. Одрастао човек, упио се погледом у књигу и очи су му влажне. Не види жену, не чује њен глас и тешко да је тренутно у стању да каже како се презива. Минут касније с болном гримасом се одваја од текста и муклим гласом каже сам себи, никоме, просто каже: „Стирфорд је саблазнио малишанку Емили“. То је финале. Даље се нема куд. Ако је то могуће, није ствар у Дикенсовом мајсторству и у осетљивости његових читалаца. Ради се о чуду међусобног додира кроз векове; о чуду за које је способан само човек и које се зове – уметност. * * *
Између Хомера и времена опсаде Троје простирао се бездан који се може упоредити с оним између нас и битке против Мамаја. Kо зна шта је осећао описујући Хекторову сахрану и ридање његове мајке? Али вековима касније путујући глумци у Елсинору дају антички комад и Шекспир Хамлетовима устима изговара: „Шта је он Хекуби? Шта је Хекуба њему? А он рида.“ И ми, осећајући ирационалну снагу и истинитост ових речи, постајемо једно, без обзира где и кад да су живели: Хекуба, Хектор, Шекспир, Хамлет, Kозинцев, Смоктуновски, режисери, читаоци, гледаоци... Људска васељена се скупља до величине длана. Осећамо њено тешко јединство, као да у руци меримо полугу племенитог метала. Бесмртни дух, занимљива слова, врео и лак папир. Све заједно је чудо! * * * Сад није реч о Kњизи над књигама. Реч је о књигама уопште. Макар због тога што су све књиге на неки начин повезане с Библијом. Древне хронике су по стилу и смислу повезане с књигама Царства. Љубавна лирика разних народа препознаје своје црте у Песми над песмама. Писма, приче, посланице и приповетке – сви ови жанрови постоје у Писму, и свака добра књига се може сматрати проширеним и протумаченим цитатом из Библије. Свети владика Николај Жички пише: „Многи кажу – читајте Библију. А ја ћу вам рећи – прочитајте Библију, а онда је немојте читати пет година. Читајте све осим ње, а после пет година опет прочитајте Библију. Тада ћете схватити шта је она.“ Ако неко ове рећи спроведе у дело, неће нам говорити само о дубини, о вечности и прецизности Божијих речи, већ о томе да су слађе од меда и драгоценије од драгуља. Такође ће нам речи да књиге које је прочитао за оних пет година нису биле узалуд прочитане. У многима од њих постоје зраци исте оне светлости, само што су ови зраци расејани, а нису фокусирани. Рећи ће нам и то да су га многе странице потресале, да су будиле његову савест и рађале дубоке и чисте мисли. * * * Библија је у принципу преводива. Има много књига и старих и савремених, чији се смисао губи ван граница културе која их је изнедрила. Свето Писмо није такво. За њега се не може рећи оно што каже главни јунак у филму „Носталгија“. Он чује стихове Тарковског у преводу на италијански и говори девојци која их чита: „Баците све то. Стихови се не преводе.“ Испод ових речи би се с извесним опаскама, потписали многи преводиоци и познаваоци књижевности. Али ове речи нису о Библији. Њу је стварао Бог, односно, надахњивао ју је и затим је била изговорена и записана као Реч, која је кроз малобројне упућена свима. * * * Занимљиво је то да људи пишу здесна налево, слева надесно и одозго надоле. Али никад одоздо нагоре. Писмо су знања, а знања су увек одозго. И однос према писму је традиционално сакрални. Зато су Европљани дуги низ векова учили децу да читају управо у циљу општења с Богом кроз књиге. Иста таква је интуиција муслимана. У свим светским културама је кроз описмењавање човек добијао кључ за ризнице премудрости. У новије време ситуација се променила. Човек добија кључ, али му нико не каже где су врата. Власник кључа почиње да личи на дрвеног дечака. Он тражи нека врата, доспева у руке разбојника, посећује земљу будала, и у стварном животу се не завршава све тако срећно као у бајци, у којој постоји алузија на блудног сина. Али свеједно то личи на околни пут ходочасника. Пут се води кроз потпуно беспуће. На овом путу има знакова и путник мора да их чита. Данашњи путник скоро увек има водич у рукама. У њему може бити грешака, он може бити застарео. Али постоји. Помоћу писаних знакова људи проверавају маршруту, иду у круг, тапкају у месту док не дођу до потребне тачке, опет, не прочитају потребан натпис изнад капије која води у Смарагдни град. * * * Треба да читамо. И треба да учимо да читамо оно што је потребно. Треба да читамо макар због тога што се дешава да немамо с ким да попричамо, а човек не може да живи, а да не разговара. Човека заиста изграђују књиге. Без обзира на то да ли се нашао у јазбини или у дворцу, у мочвари или на планинском врху – на сва ова места су га довели писани путокази – књиге. Било би нам боље да не знамо да читамо, да знамо Истину и да не лутамо. Али пошто смо залутали, тражимо пут и писмени смо – немамо другог пута. Савремени човек је увек производ штива. Из књиге "Бегунац од света" Протојереј Андреј Ткачов Са руског Марина Тодић
извор: www.pravoslavie.ru
На празник преподобног Макарија великог, 1. фебруара 2020. године молитвено и радосно било је у манастиру Савина у Херцег Новом, који је имао двоструку радост: прво монашење у овој Светињи, након 12 година, и имендан Савинског игумана Макарија који је прославио заједно са монахињом Макаријом из манастира Ждребаоник код Даниловграда.
Свету литургију на празник Светог Макарија у цркви Савинског манастира служили су игумани косметских светиња: Светих Врача у Зочишту код Ораховца Архимандрит Стефан и Светих архангела код Призрена Архимандрит Михаило као и јеромонах Макарије игуман Савине, са још девет свештенослужитеља.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља речима литургијске проповеди сабранима се обратио Архимандрит Михаило који је између осталог подсетио да је Бог љубав, да наш Бог није онај који заборавља.
„Бог ће све нас, који Му се са вером и љубављу обраћамо, својом љубављу и благодаћу руководити и водити у живот вечни“- рекао је отац Михаило који се осврнуо и на безбожни закон о слободи вероисповести који власт покушава да наметне у Црној Гори, не знајући да се на тај начин играју са Богом и покушавају да отму оно што је Његово. Отац Михаило је рекао да смо сви сведоци огромне љубави и новог рођења верног народа у Митрополији црногорско-приморској, чиме сви који учествују у литијама доказују да су деца Бога живога и Светитеља Његових.
Поводом празника Светог Макарија, који је небески заштитник оца Макарија и монахиње Макарије, пререзан је славски колач. Честитајући сабранима празник, а савинском игуману и сестри Макарији имендан, Архимандрит Стефан је у беседи казао да треба да идемо путем наших предака.
„И ова Савинска Светиња је дом Божији, који су вером градили наши преци да се у њему Богу моле у тешка времена разних земаљских ропстава, да би нас слобода у Духу држала бодре и спремне на свако добро дело“-казао је отац Стефан.
Светој служби Божијој присуствовало је између осталих и сестринско манастира Ждребаоник и велики број верника, међу којима и чланице Kола српских сестара из Херцег Новог.
Са благословом Његовог високопреосвештенства Архепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у навечерје празника преподобног Макарија великог, у петак 31. децембра, у манстиру Савина, у току свечаног празничног бденија замонашен је искушеник ове свете обитељи Иво Радуловић који је на монашењу добио име Марко, по Светом Марку Ефеском.
Свечано бденије у славу преподобног Макарија Великог, небеског покровитеља Савинског игумана Макарија, и монашење служили су игумани косметских манастира: Светих врача у Зочишту архимандрит Стефан и Светих архангела у Призрену архимандрит Михаило, игуман манастира Заграђе архимандрит Лазар, манастира Подмаине јеромонах Рафаило и домаћин савински игуман Макарије.
У Светом богослужењу молитвено је учестовао велики број монаштва међу којима игуманије: манастира Ждребаоник-Јустина, Бешке- Фотина, Бање- Харитина, Буновице- Геогрија, свештенство и велики број вјерног народа. Речима поуке новопостриженом монаху Марку и окупљенима обратио се архмандрит Стефан (Миленковић) који је, говорећи о монаштву, казао да је управо мучеништво полазни елемент православног монаштва.
„Монах себе годинама распиње на крсту и постаје мученик савести и свега не за кратко време него за цео свој живот“-рекао је отац Стефан који је говорио и о светитељском лику Светог Марка Евгеника, чувара вере православне, који је на монашењу постао небески заштитник савинског сабрата новопостриженог монаха Марка.
Радост савинске обитељи утолико је била већа што је након пуних 12 година у овој светињи замонашен нови сабрат.
У недељу кад се Света Црква сабира освећујући простор и време Духом Светим, приносећи Светајну Тела и Kрви Христове за живот света, литургијско сабрање при Храму Светог Саве у Kраљеву имало је радост да евхаристијским мољењем предстоји Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Уз саслужење братства храма, молитвеним присуством и учествовањем верујећег народа Божијег, богодоличним песмопојањем певнице предвођене г. Иваном Трајковићем, узнета је небоземна молитва која нас све чини једним у Христу. Врхунећи у причешћивању Светим Тајнама, заједница је попут зрна са разних страна сабраних у једном хлебу са Предложења, подсетила на слику којом је Свети Игњатије Богоносац описао јединство Цркве. С обзиром да нам ова недеља кроз јеванђелско читање приповеда о сусрету старешине цариника Закхеја с Господом Исусом Христом, Епископ Јустин се присутнима обратио тумачећи ову причу и дајући духовну поуку која из ње у предпосном периоду произилази. То приликом је рекао: “У време када је Господ ходио земљом, многи потребити су добили излечења. Неки су попут Закхеја, који беше управник царинске службе и врло богат, гледали ово све са стране, из даљине. Његов мали раст нам поручује да није био на духовној висини да види Господа, па је стога морао учинити подвиг који изображава пењање на смокву. Тако је успео да угледа Господа. Тада он обећава да ће кроз покајање надокнадити све чиме је друге оштетио. Господ одлази у његов дом, уз негодовање већине која је сматрала да није добро да иде у кућу богатога. Милостиви Господ другачије поступа, знајући његово духовно стање и преумљење. Знајући све наше немоћи, Господ нам обећава да ће нам помоћи уколико кренемо ка Њему. Потребно је послушати Господњи позив, јер је Он дошао да спасе изгубљено. Свако ко призове Господа, неће бити заборављен. Kроз живот у Господу наћи ће мир и утеху. Ово се открива онима који имају љубав како према Богу, тако и према ближњима. Kада чинимо ближњима, чинимо и Господу. На овај начин се уподобљавамо Господу. Лако је Њему се дивити као Милостивом, Човекољубцу, Силном… Али то није довољно ако не видимо браћу нашу. Прича вере се не завршава на релцији ја и Бог. Неопходно је укључити и ближњег. Често то заборављамо, иако има много невољних око нас. Некада је довољна и топла реч, а и то заборављамо. Kроз пост који нам предстоји имамо прилику да видимо где смо. Желим и себи и свима Вама, целом свету, да упознамо Господа Духом Светим, како је поучавао Свети Силуан Атонски. Тада се наш живот мења, постајемо богови по благодати и синови светлости. На крају, Епископ је са вернима поделио радост којом је данас обрадован од стране Црквене општине при овом храму. Од исте је на дар добио архијерејски жезал, “као потпору и силу у идењу за Христом; тешко је ићи за Христом, али часно, јер је то уски пут који води у Царство небеско“, рекао је Владика. Протонамесник Александар Р. Јевтић извор: eparhija-zicka.rs