Чудотворна икона Пресвете Богородице НЕОЧЕКИВАНА РАДОСТ

Света православна Црква празнује икону Мајке Божије Неочекивана радост 22/9. децембра и 14/1.маја

Тропар (глас четврти)

   Данас се, верни људи, духовно узвеселимо прослављајући усрдно Заштитницу хришћанског рода и притичући Њеној пречистој икони вапијемо овако: о премилостива Владичице, подари неочекивану радост нама, оптерећеним гресима и многим невољама и избави од сваког зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше. 

Аутор: Сухинина Наталија

   Овај живот се не може проживети без невоља, али доживљавамо и радости. И ако у невољама остављамо најнеодложније послове, и журимо у цркву да измолимо да нас мимоиђе нека горка чаша, у радости чак и не размишљамо да пожуримо тим истим путем – да се захвалимо.

У Москви, сасвим недалеко од метро станице “Кропоткинска” се налази црква посвећена Светом Илији Пророку. Многи Московљани је још називају Свакодневном. Зашто? Да, данас нас реч “свакодневна” која се односи на цркву задивљује, јер већ одавно она за нас нема никакав духовни значај. А наши преци су добро знали шта је то свакодневна црква. То је црква изграђена за један дан. Да, да, окупили су се још у зору док је још био мрак, брзо се организовали, ко, где и – градили. По циглу, каменчић, дашчицу. И увече – Господе, благослови нас у Твом новом дому!
Ево и цркве светог пророка Илије, такође свакодневни. И улица у којој се црква налази се такође назива Свакодневном. 1592 године је на овом месту за један дан постављен дрвени храм. А потом кроз сто година, камени. Господ је сачувао цркву светог Илије, иако је страдала од бољшевистичког разора, није била затварана. Обележили су је “ситним хулиганством”: скинули су јој звона 1933 године. И на томе се све завршило. Храм је постао пристаниште светиња из оних цркава, које су доспеле под помахниталу руку, неразумну главу и празно срце градитеља новог живота. Управо се на тај начин у цркви светог Илије нашла и чудотворна икона “Неочекивана Радост”. Она се у почетку налазила у Кремљу, у малој цркви равноапостолних Константина и Јелене, а затим се после њеног разрушења нашла у Сокољники, у цркви Христовог Васкрсења, а већ од 1944 године – овде у Свакодневној улици.
Икону “Неочекивана Радост” људи веома воле. Носе јој цвеће, иду на поклоњење, чак и они који се у пролазу нађу у Москви. Неочекивана Радост … Изгледа као да је све јасно, а опет постоји нешто прећутно. А историја ове иконе је следећа. Живео је један грешник, који је у непотребним делима проводио своје дане, али се без обзира на то увек молио пред иконом Мајке Божије. И тако једном када се по обичају спремао да почини грех, пришао је као и увек к икони. “Радуј се, Благодатна…”, само је успео да изговори речи Архангела Гаврила. И заћутао је, потресен оним што је видео. Одједном су се Богомладенцу, Кога је држала Дјева Марија, на рукама, ногама и на боку, отвориле праве ране, из којих је текла крв. Не знајући за себе од страха, грешник је пао ничице и повикао:
- Ко је то урадио?
И чуо је страшне речи Пресвете Богородице:
- Ти. Ви, грешници распињете Сина Мога, ви Мене растужујете својим беззакнитим делима, а потом још имате храбрости да Ме зовете Милостивом.
Грешник је био обливен горким сузама.
- Помилуј ме, - молио је Пресвету Богородицу, - опрости, умоли за мене Сина Свога.
Пресвета је одмах изговорила молитву: “Опрости сва дела његова која је починио”. Предвечни Син је само ћутао, а грешник је у страху правио метаније пред иконом:
- Помилуј ме, умоли!
На крају је чуо речи праштања. И то онда када је најмање очекивао, мислећи о тежини својих грехова. Али милосрђе Божије је безгранично. Грешник којему су опроштени греси је пришао икони и почео да љуби крваве ране Спаситеља Распетог нашим гресима. Већ је био изгубио наду … И ево ње, неочекиване радости, која је посетила његово скоро трепераво срце. Од тада је кажу, почео да живи благочестиво.
Овај догађај је и послужио као повод за сликање иконе “Неочекивана Радост”. На њој је насликан човек који клечи и пружа руке ка икони на којој Мајка Божија држи на коленима Свога Сина. Доле, испод лика, се обично пишу речи које сведоче о овом догађају: “Човек неки беззаконик ..:”.
Човек неки, беззаконик … Не говори ли се то о нама? Мислим да сви ми ако се потрудимо или не, можемо да се сетимо да смо не једном и не двапут, већ много пута грешили у великом и малом, притом непрекидно оправдавајући себе, налазећи најубедљивије доказе да не може бити другачије … Наравно, у дубини душе, оним најскривенијим, увек правилно схватамо да постоји нешто. Али зар то што сами схватамо треба обавезно да разглашавамо другима? Ми не знамо, на које грешно дело је пошао човек који је пришао к икони за благослов. За нас то и није тако важно, сопствени греси су мучнији и неопростивији. Али нас понекад чини ми се смућује то, да ми знамо боље, да знамо шта нам је потребно, неопходно, и молимо не да нас Господ уразуми за оно што је за нас добро, већ само тражимо … Сећам се како је говорио један московски пастир у проповеди:
- Ми не молимо, ми захтевамо. Господе, да буде воља моја. Моја, а не Твоја, зато што ја боље знам шта ми је потребно.
Очигледно је грех, а посебно онај несвесни, који је за нас скоро добродетељ, способан да рани до крви Христово Тело. Јер и тај “човек неки беззаконик” је такође пришао к икони да добије благослов за чињење греха. Једна увређена жена ми се недавно жалила на …Бога:
- Кад би ти знао како сам се ја молила! Колена сам подерала од поклона и молила се: Господе не допусти брак мога сина, таква жена му није потребна, неће они бити заједно, осећам у својој внутрини. А он ни не жели да слуша! Како сам се молила! Уочи свадбе већ када су вотку стављали на сто, ја сам се све време молила. И шта је било? Склопили су цивилни брак …
“Да буде воља моја …”. То је класичан случај, када живот без сумње схватамо као нормалан, правилан, здрав. Нема сумње да ја знам боље каква жена је потребна мом сину, која професија ћерки, као и која марка аутомобила. И ми се молимо: укрепи Господе моје неоповргнуте закључке, кажи свима да сам у праву. А Господ не жури. Чека. Чека, када ћемо коначно да посумњамо у своју умишљену пагубну исправност, када ће одједном прогледати наше срце. Тада ће и подарити човеку неочекивану радост. Нисмо чекали, нисмо знали, а подарена нам је радост!
“Неочекивана Радост”, - је икона која нас позива на труд. Духовни, молитвени труд. Резултати тог труда не долазе одмах. И њега треба повећавати. Такав молитвени труд се не назива узалуд подвигом. “Ради и моли се”, - учили су древни подвижници. Увек се труди и увек се моли. А ми хоћемо једном да се помолимо и ако се то не деси онда тугујемо?”

Али зар се ова икона не назива “Неочекивана Радост”. А неочекивана, значи изненадна, као снег на главу, као златна рубља на путу, као поклон. Да, неочекиване радости веома улепшавају наш живот. Понекад се дешава да нас из стања мучне депресије може извући чак и неочекивани позив доброг човека.
- Како желим да те видим, - каже добар човек, - треба с тобом да се сусретнем.
И гле чуда! Наша депресија моментално бива замењена здравом жељом да размакнемо завесе, да приђемо к огледалу …Неочекивана радост је лаганим кораком пришла оптерећеној души, тако мала, тако неочекивана радост.
Како је важно васпитавати у себи обавезу у односу на такву радост. Она је у благодарењу. Не треба заборавити рећи “хвала”, јер добијајући поклон, чак и најневаспитанији од нас жели тихо да изговори “хвала”. А неочекивана радост је – духовни поклон. Благодарење за њега је – у молитви. “Ја не знам ниједну молитву, уопште не знам да се молим, приђем к икони и мислим: шта даље да урадим? Прекрстила сам се, а шта даље?”. Редакција често добија слична писма, и у томе нема ништа чудно. Не знамо енглески, и зато завршимо курсеве страних језика, не знамо да возимо аутомобил, и зато смо полагали возачки, умемо да веземо јер нас је мајка томе учила, и колаче печемо по бакином рецепту. А нико нас није учио да се молимо. Ми смо у најбољем случају самоуки, а у најгорем – неуки. Али као прво никада није касно за учење. Као друго, зар су Господу потребне наше многобројне речи? “Слава Теби Господе!” – је најкраћа молитва на свету. Изговорена покајаног срца, она брже долази “по назначењу” него без осећања изговорено цело молитвено правило из молитвеника. Али постоји и посебна молитва икони “Неочекивана Радост” – акатист.
Акатист је грчка реч и преводи се као химна, која се поје стојећи. Стојећи пред иконом. За сваки празник, за сваког светитеља Руске Православне Цркве, за сваку икону постоји акатист. То је посебно поетско дело. Хајде да отворимо акатист Пресветој Богородици “посвећен Њеној чудотворној икони Неочекивана Радост”. Ево неколико редова из акатиста: “Радуј се, јер си родила Радост целом свету; Радуј се, јер гасиш пламен наших страсти; Радуј се јер се молиш за наша привремена добра; Радуј се Ти која вернима дарујеш неочекивану радост”. Акатист се може читати и код куће. Има тренутака када нам дарована неочекивана радост таквом светлошћу обасјава душу, да од вишка срца почињу да говоре наша уста. Тада је тренутак да станемо пред икону и прочитамо акатист.
Уколико пажљивије размотримо наш живот, лако ћемо схватити да у њему има много повода за неочекивану радост. Син је положио физику са “четворком”, а ви сте мислили да ће бити тројка –неочекивана радост. Целе недеље је падала киша, а данас је сунчано – неочекивана радост. Живот је саткан од малих радости, од којих је половина њих неочекивана, па је и толико повода за благодарност. Друга је ствар што ми немамо навику за то. Знамо да молимо и плачемо пред иконом, а шта је се благодарношћу …Хајде да научимо да благодаримо. И децу треба томе учити, јер им је та наука тако неопходна за живот. Незахвалан човек, који заборавља да захвали ближењму за милост према њему, ће тим пре заборавити на захвалност Богу. Рецидив његовог лошег сећања ће бити неспособност за радост срца. А неспособност за радост срца ће постати узрок несрећног живота, сведеног на оквире овоземаљског постојања. Ето каква је ланчана реакција, каква је међусобна веза.
Икона “Неочекивана Радост” нас учи благодарном животу. Пред ликом Пресвете Богородице свако од нас је јадан, грешан, непокајан. И не треба се стидети тога, као велике опасности. Треба то признати и обрадовати се неочекивано, што си примљен, што је пред тобом сада широки простор и неограничене могућности. Сећате се речи из акатиста? “Радуј се Ти Која вернима дарујеш неочекивану радост”. А не онима, који на дугом маратону од греха ка греху одједном чине цик-цак у страну и за сваку случај застају пред њом у једноминутној паузи. Верни су они, који су показали своју верност и делом, и речју, и мржњом према греху, и молитвом. Помози нам, “Неочекивана Радости”, да се приближимо вернима. Дај нам снаге и уразумљење.

извор: www.manastir-lepavina.org

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, Детинци, 21.12.2014.

Епископ Григорије, Недеља трећа пред Божић: ДЕТИНЦИ

   У нашој Цркви, а нарочито у богатом предању нашег народа, недеље пред Божић су и по смислу и по садржају своме у потпуности окренуте овом великом Празнику. И док нас Црква, са једне стране, кроз богослужбене песме и химне уводи у ову велику, небо-земну тајну Божијег очовечења, са друге стране, дуга и богата традиција нашег народа изобиљем најразличитијих, дубоко смислених обичаја које брижно чува кроз векове и сама нас уводи у свечано празнично расположење, припремајући нас за светлост, радост и топлину којима је овај празник преиспуњен.

   Ова недеља, трећа пред Божић, у народу је позната као недеља Детинаца. У тај дан, који је уистину празник све деце, она бивају "везана" од стране родитеља али и свих старијих са којима се сусрећу и од ових "уза" се "дреше", тј. ослобађају - припремљеним даровима. Ово везивање и дрешење, којима започиње тај претпразнички циклус обичаја, осим што ствара једну топлу и веселу празничну атмосферу има и дубљи, озбиљнији, по свему хришћански смисао. У њему нам, се кроз игру, даје и открива велика истина о односу љубави и слободе.

   Ово везивање подсећа на нашу честу, дубоко људску и дубоко острашћену потребу да оно што волимо макар и на силу вежемо за себе, али и на нашу поробљеност и спутаност страстима и жељама чији робови својевољно постајемо. Са друге стране, давање дара који постаје "откуп" за нашу слободу показује да љубав не може бити добијена на силу, да се она не може ничим условити нити приморати већ да је увек и једино дар. Тај дар (као израз слободне љубави) не само да онога који га пружа ослобађа ропства, већ укинувши старе, наметнуте свезе, успоставља међу људима нове, слободно засноване, много чвршће и неупоредиво трајније. Учимо из овог празника да се љубав не узима већ добија; сведочимо да је свака друга привезаност  осим привезаности за Христа, у ствари најобичније ропство.
   И ето у народу, кроз обичај сачуване, дубоке истине наше вере: нема љубави без слободе, нити слободе без љубави. Није ли Христос, Бог Који живи у неприступној слави, волећи нас слободно баш због те љубави дао себе у "ропство" палој људској природи, да бисмо Његовим добровољним ропством ми, грехом поробљени, били ослобођени? Будући током вековног турског ропства спречен да своју веру исповеда отворено, у храмовима, кроз прелепа и дубоко смислена богослужења наше Цркве, наш народ ју је неоскврњену и чисту сачувао у овим својим благословеним хришћанским обичајима. Зато их Црква и данас, када своју веру живи слободно, чува и негује са неумањеном љубављу и брижношћу.   

   Празник Детинаца почетак је тронедељног циклуса, који се наставља наредне недеље празником Материца, а завршава у недељу последњу пред Божић празником Отаца. Видимо у свему овоме још једну особеност Божића да је он више од свих других - породични празник. Почиње овај циклус празником деце, јер Божић и јесте Празник Богомладенца Христа, тог Божанског Детета, малог Бога, "Богића" (одакле и потиче име Празника). Следећа, средишња недеља Материца је празник мајки, јер мајка је та која је спона, мост, она која повезује, а последња, недеља Отаца, подсећа нас да Бог наш, Небески Отац, Који као дар Своје слободне љубави даје Самог Сина Свога, Христа Који се рађа и постаје онај Његов "откуп" за наше грехе.

   Уочи Божића сви очекујемо нешто за нас велико и значајно. Како је говорио један од Отаца наше Цркве - попут деце која са нестрпљењем посматрају трбух мајке која је у благословеном стању очекујући рођење детета, тако и сви ми верни, очију упртих у своју Мајку -Цркву са нестрпљењем очекујемо рођење Богомладенца. И можда управо због тога што се у овом Празнику Христос не јавља ни као Цар, ни као Судија, можда се баш због тога нико не радује Божићи као деца. Неким својим, код нас отупелим чулом препознају земаљска деца у новорођеном Христу Вечно, Божанско Дете, Које се попут њих игра, и кроз игру ствара од праха земаљскога светове.

   О Христовом детињству у Светом Писму није написано много. Међутим, оно што је Он Сам говорио о деци показује колико их је волео. Не само љубављу којом јачи воли слабијег, не само љубављу која значи наклоност. Христова љубав према деци пре свега је препознавање у њима онога што човека чини сличним Богу, онога што му враћа и у њему обнавља првобитну чистоту и лепоту лика.

   Заиста, верује лакше и дубље од одраслих, зато што вери приступа једноставно. Не сумњајући и не престајући да посматра све оно се свим бићем диви тајни. Зато је велика тајна Христовог Рођења за дете увек извор радости и усхићења. У њему су безазленост пастира и мудрост Мудраца сливене у веру пред којом се Небо отвара.

   Наш пад почиње онда када почнемо да напуштамо одлике детета. Онда када игру заменимо проводом, безбрижност многобрижношћу, поверење сумњом, машту жељама. Допустимо да бар у ове дане деца буду наши учитељи, кренимо смерно за њима у сретање новорођеном Богомладенцу. Допустимо себи радост, свим срцем поверујмо у чудо - све нас у овим данима позива да будемо Деца Божија! Јер се приближава Царство Божије! Долази Онај кроз кога је све створено. Син Божији постаје и Син Човечији. Грле се у неизрецивој радости Бог и човек, Небо и земља! А све што је између њих пева са анђелима:

СЛАВА БОГУ НА ВИСИНИ,
А НА ЗЕМЉИ МИР, МЕЂУ ЉУДИМА ДОБРА ВОЉА!

Епископ захумско-херцеговачки и приморски ГРИГОРИЈЕ,  Глас Српске, Бања Лука, 2010.

Епископ жички Г. Јустин, Манастир Никоље, Никољдан, 2014.

  

 

 

КАНОН СВЕТОМ НИКОЛИ

 Богу познати писац

КАНОН СВЕТОМ НИКОЛИ

Песма прва

Пастиру добри Христова стада
Радуј се, оче Николаје,
Јер мирјана отац частан
И учитељ, радуј се, био јеси
И мени подај
Радуј се да ти приносим.

Родови земаљски стецимо се,
Радуј се да приносимо говорећи светитељу, јер радост приноси васељени неоскудну.

Избавитељу тројице војвода
Од убиства неправедног,
Вапијемо ти, Николаје
Заступниче прибеглица под кров твој.

Песма трећа

Нико ко прибегне под кров
Наде у тебе, оче,
Празан од тебе не излази,
Но радуј се приносим ти,
Стога и мени подај
Радуј се да ти приносим.

Анђели се диве
Твом, преподобни топлом заступљењу,
Људи се радују
Примајући молитвама твојим
Избављење од напасти бесовских,
Стога радуј се приносимо,
Николаје прехвални.

Шлем и оружје непобедиво против ђавола
Ти јеси хришћанима утврђење,
Јерарсима улепшање, Николаје дивни,
Радуј се, чудотворче велики,
Буроковитланим тихо пристаниште.

Песма четврта

Апостолима равнопрестолни,
Радуј се, Николаје,
Јер Аријеву јерес посрамио јеси
И Велијарове сплетке низложио јеси својим молитвама,
Не престај молећи за рабе твоје.

Јуношу оног из руке амира сараценског избавио јеси,
Родитељима пак његовом радост
Даровао  јеси,
Зато ти с њима и ми
Радуј се приносимо,
Николају преподобни.

Три војводе од убиства неправедна,
Чудотворче, спасао јеси,
Јавив се у сну цару благочастивом
И запретивши му,
И од њих радуј се примио јеси, Николаје,
И мене укрепи твојим молитвама
Да хвалу приносим теби.

Песма пета

Међу јерарсима велики,
Апостола истоимени,
С анђелима равностојатељу
У престола Владике неодступно,
Арија безумног посрамио јеси,
Због тога вапимо ти, Николаје:
Радуј се, светитеља улепшање
И стубе црквени.

Руку ми дај, Николаје, помоћи,
Молећи се Господу,
Јер ме бура греховна потапа,
И приведиме тихоме пристаништу покајања,
Оче твојим молитвама.

Ако и много безаконовах, Николаје,
Не одступам од наде
У покровитељство твоје,
Свагда радуј се приносити,
Ти ме избави од сваке скрби и беде,
Јер колико хоћеш све можеш.

                              


Песма шеста

Пријатељ Христов и други Петар
Јавио се јеси, оче,
Радуј се, јер стуб јеси црквени
И чудесни орган
Што Духом Светим чудотвори и свира,
И зато, Николаје,
Радуј се приносимо ти свагда.

Чувши Константин благочастиви
У сну запрећења твоја,
Са Евлавијем епархом за људе оне
Што су их неправедно имали погубити,
Одмах нареди да се пусте,
А теби радуј се вапијаше, Николаје.

Лађи оној што тоњаше у мору
Ти, оче, био си кормилар,
И мени љуто буроковитланим
Помислима бесовским
Дај једрило благоразумија
У ум и срце,
Да свагда радуј се приносим ти
Николаје прехвални.

Песма седма

Свети Николаје,
Светитељу Христов,
Радуј се, радости свима
Неизречена, и мени подај
Руку помоћи да кажем ти:
Радуј се. Свеблажени.

Кад чуше војводе
За пуштање из тамнице
Наредбом твојом,
Узевши свећњак
Принесоше са свећама,
И великим вапијаху гласом.
Радуј се, оче преподобни,
Избављење наше.

Ти што си негда услишио
У тамници свезане,
Услиши и мене, Николаје
Који ти радуј се приносим,
Извади ме из огња гејенског.

Песма осма

Апостола сапрестониче,
С анђелима прехвални, радуј се,
И мени даруј радост молитава ти.

Крмилару буроковитланих, Николаје и буру мојих страсти
Од приступа бесовског утишај,
Јер више не могу трпети,
Но вапијем:
Радуј се, избавитељу мој
И топли предстатељу.

О, колика туга ме обузима
Од стрељања бесовског,
Раде да трпим није ми могућно,
Завој стави неста лекара
Но ти ми стави завој
И уље молитава твојих, Николаје
Да узвикујем ти.
Радуј се, оче преподобни.

Песма девета

Стрељања лажљиваца
Спопадоше ме
И стрмине грехотне,
Но надајући се покровитељству твојему, к теби прибегавам, оче,
Да одгурнеш од мене лажи лукавог,
Да узвикујем ти :
Радуј се, Николаје.

Арија безуменог посрамио јеси
И пламен јереси његове угасио јеси,
Војводе свезане у тамници
Услишио јеси
И од ових радуј се примио јеси
И ми вапимо ти, Николају:
Радуј се, свеблажени.

Агрика оног услишио јеси
И сина му Василија
Од амира избавивши
И предаде га зачас
Родитељима његовим
Здрава од Сарацена,
И мени кад се молим
Избави болесну душу
И гресима обнажену
Од огња гејенског,
Николаје.

извор: http://aleksandarmaric.blogspot.com

Георгије Константину, ТЕОРИЈА И ПРАКСА ЦРКВЕНЕ МУЗИКЕ

Теорија и пракса црквене музике - први стручни и специјализовани уџбеник византијске црквене музике
Књига Теорија и пракса црквене музике, аутора др Георгија Константинуа, у преводу др Гордане Благојевић, први је стручни и специјализовани уџбеник савремене византијске црквене музичке традиције ове врсте који се појављује на нашим просторима. Ова књига позната је и призната као референтан уџбеник црквене музике у Грчкој Цркви и до сада је имала шест издања.
Пред домаћим читаоцима је превод последњег, допуњеног и унапређеног шестог издања, које је плод ауторовог вишедеценијског рада, како на пољу практичне наставе у школама црквене музике, тако и на пољу теорије византијске црквене музике. Међутим, овим шестим издањем, књига г. Константинуа превазилази оквире типичног школског уџбеника – приручника. Она је, по речима великог даскала и Архонт протопсалта Васељенске Патријаршије – Ликурга Ангелопулоса, истовремено и сажета теорија црквене музике која нам даје увид у основе теорије црквене музике и музичке нотације на Истоку, које су неопходне да би се могло тачно и правилно појати у Цркви, а у складу са усменим предањем.
Издавачи ове књиге су: Институт за теолошка истраживања Православног богословског факултета и Беседа – издавачка установа Епархије бачке.

www.spc.rs

 

Молитвено сећање на Епископа жичког Хризостома, Манастир Рујан, 18.12.2014.

Дана 5/18. децембра 2012. године, на празник преподобног Саве Освећеног, у раним јутарњим часовима, у Епископском двору у Краљеву упокојио се у Господу Његово Преосвештенство Епископ жички Хризостом.
Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик.
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност.
Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле.
Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца).

извор: Манастир Успење 

  На дан Преподобног Саве Освећеног и Светог Нектарија Битољског навршава се две године од упокојења у Господу Епископа жичког Хризостома (Столића).

    Тим поводом у манастиру Рујан код Ужица, где је владика Хризостом по својој жељи сахрањен, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Арсеније, духовно чадо владике Хризостома, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије жичке. После Литургије у манастирској цркви Светог великомученика Георгија служен је парастос епископу Хризостому, а затим и помен на његовом гробу...

18.12.2014, www.spc. rs

 

 

Епископ жички Хризостом
(2003─2012)
Поводом годишњице упокојења

Прошло је годину дана од упокојења Епископа Хризостома, а чини нам се дан је његовог устоличења у Манастиру Жичи. Вршчани су жалили за својим Архијерејем, који ће потом Жичку епархију обогатити богослужењима и учинити свој народ причасницима Тела и Крви Христове.
Дечанац и Светогорац. На почетку свог монашког пута, душа којој је Христос све, добила је највише од онога што је овај живот могао да јој пружи. Богородицом позвани, како је Свети старац Јефрем Катунакијски говорио за сваког Светогорца, верно је следио учење отаца за које је Црква Тело Спаситеља, Тело Спасења. Света Гора је формирала његову личност а Српској цркви и држави даровала озбиљног Архијереја, до краја живота верног монашком позиву и својој Цркви.
Централни догађај у његовом животу била је Света Литургија, коју је доживљавао као и  Преподобни Јустин Ћелијски ─ Црква са Христом и у Христу, и Христос међу нама и у нама. Зато је увек молио и очекивао да у храму пружимо највише што можемо. Волео је добар поредак, лепо појање и свако благољепије.
Учествовао је у свеноћним бдењима у Жичи, крајње пажљиво исправљао погрешно и допуњавао оно што недостаје. Тако је, као познавалац типика, решио многе дилеме оних који су дуго чекали одговоре.
 Памтимо, приликом службе монашења био је необично достојанствен,  озбиљан и радостан. Још увек одзвањају речи изговорене његовим упечатљивим гласом: Ево,  из руке Христове их примаш, пази коме приступаш, коме се заветујеш и кога се одричеш.
Био је ненаметљив, поштовао слободу личности човекове а самим тим и слободу сваког манастира. Тако је снажно удахнуо живот у заједнице које су  слушале и чуле реч Пастира. Радовао се напретку Цркве, изградњи и обнови нашег манастира али и сваке светиње.
Сведоци смо, у тајности је састрадавао са онима који су промашили, скренули са пута Истине. Живот у Христу дају нам Свете Тајне, али уз извесно дејство човеково, уз његово делање према врлини. И слободу избора је поштовао. И зато је био и остао поштован. Нисмо га чули да је икада друге, ма и своје највеће противнике осуђивао. Био је жалостан и помало збуњен стрелама без икаквог разлога упереним на њега.
Говорио нам је да је најтеже од свега наћи меру, средину. Био је крајње пажљив у речима, али и делима. Његово да било је да и не не. Сувишне речи нисмо чули. Није се стидео да призна да нешто не зна. Та искреност и скормност биле су и остале велика поука млађим нараштајима. Старије монахиње су биле поносне на свог Архијереја који је у њима видео дугогодшње чуваре манастира и према њима је показивао посебно поштовање.
Карактер и духовни напредак  монаха најбоље се виде у болести. Његова последња пастирска порука остала је дубоко урезана у свима који су га познавали. Не само да о својој болести никада није говорио, нити показивао да пати, већ се према њој односио као према сваком добром и савршеном дару одозго. На смрт је гледао као на своју последњу жртву Богу, свој последњи принос. Као и Свети Оци, говорио је да ће нам у последњем часу једино бити жао што се нисмо више молили.
Једном приликом нам је рекао да га је брзи ход одувек красио, од раног детињства. Таквим брзим, достојанственим кораком отишао је у вечни живот, ненадано и брзо искорачио у други свет, прикључио се Победничкој Цркви. Христос Васкрсе, Владико Свети!         извор: Манастир Жича, 17.12.2013 

 

Лавра Светог Саве

   Лавра Светога Саве је један од најстаријих и најзначајнијих манастира православне Цркве. Овај манастир је имао веома важну улогу у развоју монаштва, побожности и теологије и одбрани православне вере од јереси.
   Свети Сава Освећени је постао монах у осмој години живота у својој отаџбини Кападокији у Малој Азији. У узрасту од осамнаест година долази у Свету Земљу, где постаје послушник светог Јевтимија Великог. Године 478, он долази на место данашње Лавре по једном откровењу ангела Господњег и ту почиње организовање монашког општежића. Пошто прва мала црква, названа Теоктистос (од Бога сачињен), која је била посвећена светом Николају, није била довољна за потребе братства, свети Сава подиже велику цркву, данашњи католикон манастира, посвећен Благовестима Пресвете Богородице. Овај саборни храм Лавре је освећен 502. године.
   Поред велике Лавре, свети Сава је основао и многе друге манастире и киновије. Најзначајније од њих су киновија Кастелија, киновија Докимос (послушник), Гадара, Никополеос, Спилеон, Схолариа и Нова Лавра. Каже се да су свети Сава и свети Теодосије све своје монахе привели Царству Небеском.
                                                
   Свети Сава Освећени је по својој светости постао познат у читавом свету. Упокојио се 532. године и само неколико година касније откривене су његове нетљене мошти. У време крсташа оне су биле однешене на Запад и ту су биле све до 1964, када се свети Сава у једној визији јавио Латинима и наредио им да врате његове свете мошти у Лавру, што ће се догодити у октобру 1965. године.
   Житије светога Саве говори како је он често имао сусрете и виђење анђела. Један анђео му је открио да треба да дође на место где је подигнута Лавра и ту да се подвизава. Други анђео Господњи му је објавио време смрти светог Антима Затворника, као и упокојење монаха Јакова. Један анђео је пратио светитеља приликом његове посете цару Анастасију у Константинопољу 502. године, те је и сам цар видео овог анђела.

18/5.децембар, Преподобни Сава Освештани

                                            
   Свети Сава је живео узвишеним аскетским животом, као сами анђели и својом аскезом је достигао пуноћу врлине. Стекавши љубав према Богу и ближњима, достигао је висину благочешћа и смирења. Свети Сава Освећени је установио узвишени монашки подвиг, који је он наследио од светог Јевтимија Великог, а тако је живео и свети Стефан Чудотворац. Свету Четрдесетницу је проводио у сухоједенију, узимајући само мало хлеба и воде, а време Часног поста је проводо у пустињи између Лавре и Мртвог мора. По упокојењу светог Саве, па све до разорења Свете Земље од стране Персијанаца 614. године, а потом и од Арабљана 638, у Јудејској пустињи и у Лаври светога Саве је цветало монаштво. У Лаври светог Саве је тада живело око пет хиљада монаха, док их је укупно петанест хиљада живело у областима око Мртвог мора и Витлејема, између Јерихона и Ермона, настањујући око седамдесет манастира и киновија. У то време је као обични монах саваит живео и свети Ксенофонт, који је био царског порекла, са своја два сина - светим Аркадијем и светим Јованом.
   После светог Саве, Лавра је најпознатија по светом Јовану Дамаскину, који је живео средином осмог века, будући у то време највећи теолог, философ и химнограф читаве хришћанске царевине. Лавра је такође позната по светом Михаилу Сингелосу и двојици иконопоштовалаца светом Теофану и Теодору. Њих тројицу је свети Теодор Столпник позвао у Константинопољ да бране Православље од иконоборачке јереси.
   Свети Теодор Саваит је такође један од великих светитеља Лавре, који је 836. године посвећен за Епископа у граду Едеси у Сирији. Својом врлином и светошћу, он је багдадског калифа Ал-Муавија превео у хришћанство. Овај калиф ће своју веру у Христа посведочити својим мучеништвом.
                         
   Свети Михаило сродник светог Теодора Едеског неколико година касније ће такође постати мученик. 
   Многи познати и непознати Саваити пострадали су мученички у време Персијанаца 614. године, док су други такође страдали у време арапског разбојништва и пустошења 796. године. Манастир је четрнаест пута у својој историји доживео разне непријатељске нападе. Руски игуман Данило приликом своје посете Светој Земљи 1106-1107. године, пише да се у Лаври молио пред моштима петорице велких светитеља и да се у манастиру на све стране осећао благоухани мирис: светог Јована Дамаскина, Јована Исихасте, Теодора Едеског, преподобномученика Михаила и светога Афродисија. Саваити су познати по томе што су увек били бранитељи вере, не само у Светој Земљи него и изван ње. Свети Сава Освећени је заједно са светим Теодосијем имао пресудну улогу у организовању монаха Јудеје против монофизитске јереси 516. године. Каснији Саваити су имали значајну улогу у разобличењу оригенизма и монотелита. Саваити су такође учествовали у одбрани свештених икона и први су устали у борби против јереси Филиокве, коју су Франци под утицајем папизма 809. године донели у Јерусалим.
   За православну Цркву веома је значајан Типик светог Саве Освећеног, којим су устројена богослужења и поредак у православној Цркви. Типик светог Саве је држан веома дуго после његове смрти. Њега су се придржавали и многи други велики оци - св. Харитон, Јевтимије Велики, Теоктист, Софроније и Јован Дамаскин. Из Лавре светог Саве овај типик се проширио до Константинопоља и Свете Горе, а имао је великог утицаја и на живот студитских манастира у Цариграду. Посебна карактеристика саваитског типика је да се сваке недеље врши свеноћно бденије; да су 150 Давидових Псалама подељени у двадесет катизми. Као препознатљивост овог саваитског типика су и: Мало вечерње, бденије, литија, благослов хлеба и вина, благослов грожђа које се сваке године врши на Преображење.
   У Русији је најпре доминирао типик свете Софије тзв. константинопољски типик, али је касније преко Кијева велики утицај извршио саваитски типик који је штампан 1682. године. Од њега потиче традиција благосиљања кољива.
                               
   После крсташа и владавине мамерлука и Турака у Светој Земљи, Лавра више није доживела «златна времена», али је увек била најзначајнији манастир у пустињи. У Лаври су живели сви монаси јерусалимске Патријаршије да би се учили монашком животу. То правило је одређено јерусалимским Патријархом Доситејем. Постоји предање да се приликом изградње Лавре, светом Сави јавила Пресвета Богородица и обећала му да ће сви монаси који на овом тешком месту живе и буду испуњавали своје монашке подвиге, задобити спасење и да ће Лавра постојати све до Другог доласка Господњег. И заиста, ево Лавра, упркос многобројним нападима и страдањима до данас није разорена.
   Интересантно је поменути да се Лавра светог Саве налази у Јосафатовој долини на потоку Кедрону. Ова долина је продужење онога места до Маслинске горе на коме ће, по Откровењу, бити постављен трон Судије прилком Другог доласка Христовог.
   У пећинама над којима је подигнута Лавра, непрестано тече света вода. Ову воду је Сам Христос даровао на чудесан начин, пошто се свети Сава молио да монаси из Лавре не морају ићи неколико километара северно како би захватили воду. Једино у Лаври постоје извори воде, док је читава околина манастира безводна и ову воду користе како монаси Саваити, тако и поклоници.
   У манастиру светог Саве Освећеног врло често код монаха који се упокоје, мошти не буду укочене, већ им тело после смрти, по благодати остаје покретљиво. У манастиру светог Саве приметно је и једно друго чудо: по упокојењу, од тела монаха саваита не осећа се никакав непријатан задах, иако се они најчешће сахрањују у камене гробове, где уопште нема земље. После извесног времена, њихови гробови се отварају и кости упокојених монаха се сабирају у костурницу, како би се направило место за новопрестављене монахе.
  Свети Сава је чинио и чини многа чуда. Исцељивао је људе од рака, али је помогао и многим бездетним родитељима. У ранија времена у Лаври је постојала једна палма, чији је плод лечио неплодност људи. Ова палма се осушила мало пре повратка моштију светог Саве у манастир 1965. године. После тога је поклоницима као благослов дариван по један осушени комадић стабла ове палме. После неколико година, из корена ове палме је поново почела да ниче нова младица, чији листови такође имају исто целебно дејство. Од њих се припрема чај по одређеном рецепту и даје се бездетним родитељима, који уз пост, молитву и покајање најчешће добијају децу.
   Свети Сава и данас чини многобројна чудеса у Лаври. Предање каже да је у време упокојења светог Саве Освећеног у Јерусалиму била опљачкана продавница једног благочестивог хришћанина. Овај се молио светом великомученику Теодору да му помогне, али није имао никаквог одговора. После пет дана му се јавио свети Теодор и показао му где се налазе украдене ствари, рекавши му да није раније могао доћи, зато што су сви свети на небесима дочекивали душу светог Саве Освећеног.
   После повратка моштију светог Саве у Лавру 1965. године, монаси су поскидали са моштију латинске свештеничке одежде у које је тело светог Саве било обучено на Западу. Приликом пресвлачења мошти светог Саве су се саме од себе усправиле, да би га свештеномонаси могли лакше обући у православне одежде.
   Монашки живот у манастиру светог Саве је веома строг. Манастир живи по византијском времену, што значи да дванаест сати дана увек се поклапа са заласком сунца. Богослужења почињу сат или два после поноћи, трају шест до седам сати сваки дан, а у Великом посту она трају и до десет сати. У манастиру се једе само једанпут дневно, изузев суботе, недеље и великих празника, када се постављају две трпезе. За време Великог поста, унутар недеље се једе само храна на води. Свети Сава је установио типик да монаси немају велики избор хране у Лаври, па због тога у Лаври има само неколико украсних биљака, мало маслина и лимуна. Као млад монах, свети Сава се борио са помишљу да убере једну јабуку у време када није био благослов за јело. Пошто је победио ово искушење, свети Сава је узео себи за правило да до краја живота не једе јабуке. Из поштовања према светом Сави, ни данашњи монаси саваити у Лаври не једу јабуке.
   У пустињи око Лавре су високе температуре од 45 до 50 степени, а киша врло ретко пада, можда три или четири пута годишње. У време када пада киша, монаси сакупљају кишницу и касније је користе за разне потребе манастира. У Лаври је опскрба водом заиста у рукама Божијим. У манастиру се не користи електрична струја, осим у случају неких поправки и грађевинских радова. Из околне пустиње у Лавру долазе многе змије и шкорпије, али до сада није зебележен ниједан случај да су учиниле зло некоме од монаха.
   Молитвама светог Саве Освећеног и свих светих Саваита, нека нас Господ помилује и спасе. Амин.

Превод с немачког:
Епископ далматински Фотије (Сладојевић)
spc.rs

Александар Марић, НА СПРАТУ ЖИЧКЕ ПРИПРАТЕ по песми Миодрага Павловића

        „Онда Сава стаде пред мене...“

Са последњег степеника
Ступих на спрат припрате

Видљиви свет дочекује ме
Полутамом и празнином историје

Огроман лучни прозор
Отварао је свет у коме храм дише

Онда Сава стаде пред мене
Необазирући се

Јер је управо морао да прочита
Неколико глава из Светих апостола

А уз степенице су почели смерно
Да излазе епископи и велможе

Само су се чули њихови шапутави гласови
Призвани говором мале деце под сводом

Моје се узбуђење преображавало
У исконски страх од промашаја

Неко од благородних постаће краљ
Неко од испосника владика

Сава упути поглед ка мени
Само да знам да сам ипак виђен

У време поново ступи историја
И њене интервенције у простору

Вратих се дрвеним степеништем

Мимоилазећи се са учесницима Сабора

извор: http://aleksandarmaric.blogspot.com

                                   

Митрополит др Павле Јазиги, Архиепископ Алепа и Александрете, КО САМ ЈА И ШТА ПОСЕДУЈЕМ

   "Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати."

   И дозвавши народ са ученицима својим рече им: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати. Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју? Јер ко се постиди мене и мојих ријечи у роду овоме прељуботворном и гријешном, и Син ће се Човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима. И рече им: Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили.

(Мк. 8, 34 - 9, 1) 

Потпис Митрополита др Павла Јазигија са Јеванђеља у Манастиру Студеници, приликом његове посете за време учествовања на Симпосиону о женском монаштву у манастиру Жичи, септембар 2011.

У овом одломку из Јеванђеља речи "душа", односно "живот", понављају се више пута. У једном тренутку чујемо Господа Исуса како тражи да изгубимо душу, а у другом да је сачувамо. Морамо да пазимо да разликујемо два значења речи "душа/живот" која овај одломак садржи. Како би разјаснио значења и своје намере, Господ Христос говори о једном истом значењу на различитим местима објашњавајући своје речи и заповести. Јасно се види да на сваком месту Господ говори о два супротна значења.

      Прво значење је душа које треба да се одрекнемо и коју треба да изгубимо - то је она која се (по)стиди Њега. Друго значење је душа коју треба да сачувамо носећи Крст, а то је она која је драгоценија од свега света и која се не може откупити, која сведочи о Христу и које ће се Он сетити у слави Оца Свога.

   Прво значење речи душа у смислу оне коју треба да изгубимо је брига за сопствено добро, гомилање материјалог богатства и задовољавање страсти душе, као и све оно што нас нагони да старајући се само о себи заборављамо на Христа и на друге људе. Јасно је да је душа коју Исус тражи да сачувамо она која је наш прави идентитет и истински живот и којој није раван сав свет. Треба, дакле, да разликујемо оно што је за нашу душу од онога што наша душа јесте.

    Многе философије дају различите интерпретације постојања. Једна каже: "Мислим, дакле постојим...", а савремена философија нашег доба каже: "имам, дакле постојим". Имам добро здравље, дакле постојим зато што је болест нешто што припада непостојању. Имам новца?  Дакле, постојим јер сиромаштво је заборав и непостојање.
   Да ли имам деце? Онда могу да продужим своје постојање. Имам статус у друштву? Онда, значи, постојим.
   Да бих освојио свет, морам да јурим да се опскрбим овим "суштинским" стварима за живот. Данашњи човек се против непостојања бори поседовањем. Осећа се сигурним ако има здравље, славу и пуне залихе свега.
   Постојање је живот, а опскрбљивање душе материјалним стварима значи осигуравање и гаранцију њеног постојања. Ова потрошачка философија се помиње и у Јеванђељу: "Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се..." (Лк. 12, 19), међутим, Господ је ову философију назвао безумном.
   Јеванђеље јасно поручује да се душа не испуњава задовољавањем њених жеља и да је наше постојање одвојено од онога што поседујемо: "Ја јесам" је различито од "Ја имам".

Манастир Жича

"Ја имам" је гаранција за живот човека који само за себе брине и који би себе обезбедио иако би то ишло на уштрб онога "ко сам ја". На овај начин, он стреми ка томе да освоји свет мислећи да ће, ако поседује свет, осигурати и свој живот. Он продаје душу за откуп и долази до тога да се постиди речи Господњих и вере у Њега како би стекао статус у друштву или новац или како би све више имао и поседовао.

   "Ко сам ја?" је философија човека који воли Христа и који зна да је Он Син, а не трговац. Он је наследник, а не најамни радник. "Ко сам ја" је философија и вера хришћанина који се одриче сваког статуса, себичног интереса или свега света не би ли задобио своју душу и не би ли сачувао свој идентитет.

   Отац који шаље сина да зарађује још док је још дете је зарадио много новца, али је изгубио себе као отац.

   Мајка која продаје своју кћер да би нешто стекла од овог света изгубила је себе као мајка. Политичар који купује и продаје на уштрб својих принципа је неко ко стиче материјална блага, али самога себе губи. Амбасадор који иде у страну земљу да купује и продаје као да је један од тих странаца и који гради куће на земљи коју ће напустити је пуно стекао за себе, али тиме само изгубио правог себе.

   Човек је оно што јесте, а не оно што има.

   Друго значење речи душа је: "Ко сам ја?". То је философија хришћанина који верује у мудрост змије, као што објашњава Свети Јован Златоусти. Та мудрост није у томе да је она увек пажљива и да покушава да се вешто брани. Мудрост змије је у томе што зна где је њен живот, што када је нападнута даје цело своје тело, али сакрива главу.

Сирија

   Тај хришћанин је као мудри трговац на узбурканом мору. Кад год је олуја јака, он мора да се ослободи товара са брода како би спасао и себе и брод. Каква је корист човеку ако носи сва блага овога света ако изгуби живот?
   Каква је корист човеку ако све за себе обезбеди у животу, а изгуби душу?
   Јеванђеље разјашњава да ја постојим не када имам или када мислим, него када носим Крст и одричем се онога што је моје. Одричем се сваког материјалног добра ако оно чини да се постидим Христа. Постојим онда када идем за Христом
   "Ја сам онај који иде за Христом" - то је једина сигурност у животу коју имам ако сведочим Њега и ако сам Му веран, ако сам Његов амбасадор. За мене је свет место проповедања, а не стицања. Гаранција мог живота и сигурност је Крст, а не странпутица овога света. Мој идентитет и душа не могу се откупити ничим од овога света.
   Ко жели да сачува свој живот "оним што има и поседује", изгубиће га, а ко изгуби оно што има и поседује Христа ради и Јеванђеља, онај ће га сачувати.

                                                                                             Амин.

 преузето са http://www.alepporthodox,org/files/writings-en/cross-b-7-1.pdf
 и http://www.alepporthodox.org/files/writingsen/sross-c-7-1.pdf

 За Жички благовесник са енглеског превела Александра Стојановић

 ЖИЧКИ БЛАГОВЕСНИК,Часопис Епархије жичке,  септембар/децембар 2014.