Translate

20. октобар 2017.

Крст Патријарха Павла/ДАНИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА, Чачак


                     indonezija 4
 
   Пише: Александар Апостоловски, Политика

   У сред ратног вихора, 1944. године, из манастира Тројице под врхом Овчара у манастир Вујан пристижу тројица искушеника. За једног од њих, Гојка Стојчевића, лекари су проценили да му је остало још три месеца живота. Тешко оболелом од туберкулозе, да не би заразио сабраћу, било му је забрањено да улази у богомољу, осим кад је манастир празан, и то само до улазног дела, где се налази гроб вујанског светитеља и где је једино могао да се моли. Није му дозвољено да улази у централни део храма, како не би заразио друге целивајући иконе. Храну му је достављао отац Јулијан на праг келије и брзо се удаљавао, јер је Гојку, такође по препоруци лекара, било забрањено да обедује заједно са братијом.
                         Фотографија корисника Драган Ђоловић
   То је трајало две године, а онда је Гојко, упркос предвиђању љекара, без икаквог лека у тешко ратно време, доживео исцељење. У знак захвалности, пошто иије имао никакве имовине, вештим покретима бритвице изрезбарио је и приложио манастиру дрвени крст са распећем. На полеђини је урезао: „Манастиру Вујну, по исцеленију, приложи раб Божји Гојко, 1946. године.“ Потом је замонашен у Благовештању. Тако су народ и црква добили патријарха Павла.
   Овaј мање познати детаљ из живота патријарха Павла открива нам др Слободан М. Радуловић, дугогодишњи пријатељ патријарха Павла и аутор књиге „Вујански крст патријарха Павла“.
   Радуловић се сећа како му је једном приликом игуман манастира Вујан, отац Јован, уздахнувши и прекрстивши се, више за себе, рекао: „Кад би само некако вујански крст патријарха Павла стигао до народа.“
   Убрзо, у пролеће 2016, у манастир су дошли прота Миро Милетић, књиговезац Стево Ђуровић и графички дизајнер Владо Мандић. Жељели су да направи верну копију крста патријарха Павла. Дошли су по благослов и кренули у манастирску шуму.
   Игуман је врхом бритвице урезао крст у јавор, очитао кратку молитву и прелио дрво црвеним вином. Планином су се разлегли ударци секира.
   Дрво је сушено годину дана. Неколико освештаних крстова месечно, колико је могуће направити за то време, биће приход манастира.
   Тако је низ случајности допринио да сазнамо више о патријарховом крсту и манастиру Вујан, који се налази на предивном пропланку у подножју истоимене планине, на средини пута између Горњег Милановца и Чачка.
Фотографија корисника Драган Ђоловић
                                
   Ово тихо о скровито место било је насељено калуђерима који су живели усамљеничким животом још од доба Светог Саве. На почетку Првог српског устанка, на темељима скромне капелице, вожд Карађорђе, газда Никола Милићевић Луњевица и његов кум кнез Милан Обреновић, старији полубрат кнеза Милоша, одлучили су да подигну манастир. Ктитор Никола Луњевица оставио је аманет да буде сахрањен у Вујну. После 60 година, 192, његова унука граљица Драга Обрановић испунила је жељу свог деде.
   Вујан тако постаје јединствено место сусрета три династије – Немањића, Обреновића и Карађорђевића. Занимљиво је да овде и место вечног починка браће краљице Драге – Николе и Никодија, стрељаних током преврата у мају 1903. године.
   И није то крај „случајностима“. Патријарх Павле се, дакле, исцелио у Вујну,  а замонашио у Благовештењу,  манастиру удаљеном двадесетак километара.

   извор: www.sedmica.me

СИНОВИМА

   Ево га!
   Упорно покушавамо да га избегнемо, али увек нас поново дочека.
   Хоћемо да га прескочимо, али не можемо. Превелико је.
   Хоћемо да га ставимо на крај, али стално нам излази на почетак.
   Чућемо ово Јеванђеље на Светој Литургији, а правићемо се да га нисмо чули.
   "Рече Господ: како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. И ако волите оне који вас воле, каква вам је хвала? Јер и грешници воле оне који њих воле. И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грешници грешницима дају у зајам да добију опет онолико. Него волите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив".
Заборавићемо...
   А онда ћемо га поново чути, као одјек, и трудићемо се да га утишамо у себи да не бисмо полудели. Јер како је могуће ићи кроз овај живот и волети своје непријатеље.
Зашто си нам, Боже, наметнуо оволики терет? Ми смо људи, ти си Бог.
Ја сам човек, Ти си Бог.
   Како да волим своје непријатеље, кад не умем како треба да волим ни свог ближњег?
Волим Тебе, искрено желим колико могу и умем да волим Тебе, а ти ћеш ми опростити ако баш не успем да заволим и своје непријатеље. Ти си Бог. Ти си љубав. А ја сам само човек.
   И зашто си ми онда ставио оволики терет? Ти си могао да носиш тај терет јер си Ти Бог. А ја сам само човек.
   Зашто ме мучиш, Боже, нечим што је смртним људима немогуће.
   Како да волим некога ко ме мрзи?
   А можда си хтео да ме натераш да се запитам - ко побеђује? Онај који мрзи или онај који воли?
   Можда си хтео да ме подсетиш да су у мом народу увек постојали они који су умели да воле своје непријатеље. И због тога су били победници.
   Марко Миљанов је записао у бесмртност јунаке који су умели да поштују и воле своје непријатеље. И они су били победници.
   Српски сељаци који су у Великом рату волели своје непријатеље толико да су са онима које су заробили делили последњу кору хлеба, уступали им своје коње или носили их рањене - били су победници над својим непријатељима. И пре свега над њиховом мржњом.
   Свети владика Николај велики је победник јер се искрено молио Теби за своје непријатеље:
"Непријатељи су ме научили да знам – што мало ко зна – да човек нема непријатеље у свету изван себе. Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи. Заиста, тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи. Зато благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје. Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна. Јер зна син, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. За то слободно корача између њих и моли се за њих: Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, а не кунем".
   Кад смо научили да треба да мрзимо своје непријатеље - почели смо од њих да губимо.
   А Бог нам каже - Зар се нисте уморили од пораза? Ако хоћете да победите, волите своје непријатеље. Терет јесте претежак али и ви који сте сада заборавили како и себе да волите, умели сте да волите непријатеље. Не заборавите то.
   Не заборавите своје свете претке и молите се њима да вас подсете на оно што још увек постоји у вама. Само сте заборавили.
   И поново ћете бити победници...
   Ти си милостив, Боже, и наћи ће се код Тебе места и за оне који не успеју да заволе своје непријатеље. Наћи ће се утеха и за губитнике.
   Али синови хоће да буду сасвим уз Тебе. А с Тобом, синови су непобедиви.
   Помози нам Боже да као најбољи међу нашим прецима и ми заволимо своје непријатеље и да будемо синови и кћери твоје.

    ђакон Ненад Илић
  Фотографија корисника Ненад Илић

19. октобар 2017.

А над нама увек - рај и пакао!

А над нама увек - рај и пакао!
Чак ако на њих и не гледаш.
И кад не би певао, и не би писао,
Знај - пред Богом римујеш и певаш.

Слободне воље никог није лишио!
Сви смо ми блудни млађи син...
Но, где год би од Оца пошао,
Свеједно си у загрљају с Њим.

15. март 2013.
Скит Ветрово

јеромонах Роман Матјушин, ЈАСИКОВ ШУМАРАК, CATENA MUNDI, Београд, 2015.

ПОБЕДНА ПЕСМА

Фотографија корисника Пријатељи манастира Хиландара
Врх Свете Горе под облацима
фото: Пријатељи манастира Хиландара

СЛИКОВНИ БУКВАР ПРАВОСЛАВЉА

Буквар који је сачинила уметница Олгица Стефановић је пре свега ликовно дело и све је у њему подређено поетици слике. Овај буквар не само да је у најближем духовном сродству са оним нашим „обичним, старим“ букваром, него је овде реч о истом буквару који се појављује у своја два различита обличја. Разлика је у старосном и духовном узрасту. Једноставна, јасна и детиње нага слова оног првог буквара сада се појављују у својим свечаним и раскошним одеждама. Сва попут детета које се прикладно оденуло да би учествовало у богослужењу. Сва попут анђела који украшавају Царство небеско.
   Буквар је увек нов, неочекиван, узбудљив и кроз цео живот незабораван. Такав и мора да буде, јер тек када одрастемо, а не одрекнемо се сасвим оног детета у себи, схватимо да се оно најлепше крије у добро познатим и обичним стварима. Овај Сликовни буквар, очигледно, далеко превазилази племениту намеру да описмени децу. Он је староставно завештање писмености и духовности, али и млада, златна и зелена грана наше савремене и свакодневне, насушне духовне потребе да будемо достојни својих предака. Како каже др Жарко Димић: „И све те миленијуме и векове, од Богородице и Христа, анђела и арханђела, Олгица Стефановић сажела је у прелепим ћириличним знаковима испуњеним анђелима и светитељима, у буквар радовања и учења поклоњеног деци, чинећи од буквара јединствену химну љубави, учењу и знању.“
  
  Питање нашег националног идентитета превазилази академске оквире – оно је засновано у духовној вертикали, у самој лепоти. Речима Весне Башић: „Вешто и стрпљиво, задивљена лепотом српских рукописних књига, Олгица Стефановић својим сликама потврђује да је непресушан светосавски извор и непобедива снага светородних Немањића да заувек сведоче од кога смо постали и стасали.“ Или, речима Милована Витезовића: „Њен уметнички рад у духу српског средњовековља, посебно у илуминацији ћириличних слова, је врхунски уметнички рад и велика мисија обнове богате српске средњовековне уметности.“
   Лепота слике и лепота речи. Сликовни буквар православља као краснословље и златоустост.

   извор: knjizarariznica.rs

18. октобар 2017.

Jерођакон Јеротеј Ковиљац: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско ”

                                   
У оквиру зимског семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, у недељу 15. октобра 2017. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, јерођакон Јеротеј Ковиљац је одржао предавање на тему: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско ”.

   извор: beseda.rs
              

Победити себе

Наша православна хришћанска теологија и философија уче да је човек једино и онда личност када живи у заједници, када се остварује у заједници, породици, у литургијској заједници са живим Богом. Наш Бог чији лик и подобије као људи носимо, јесте личност која се остварује у заједници. Света Тројица, Отац, Син и Дух Свети јесте наш Бог, Бог заједнице, заједничарења и љубави.
                            
   Човек је по природи својој, палој, једно егоистично биће усресређено само на себе, те отуд и нема човека на овој планети, универзуму, а да није бар мало егоистичан; то је наше колективно наслеђе остављено нам од прародитеља Адама и Еве. Егоизам је погрешна љубав према себи, усмереност, окренутост ка себи, те је не можемо ни назвати љубављу јер љубав је, онда и само онда, када је човек окренут ка другом; један покрет окренутости ка другом. За љубав је потребан други, потребан је живот у заједници, љубави, живот за другог, те је у нашој благословеној хришћанској традицији породица у самом центру хришћанског живота. Породица је мала Црква, по речима Светог Апостола Павла и то је оно што управо и чини човека иконом Божјом, јер је и Бог наш, Света Тројица, управо породица, заједница три особе Оца, Сина и Духа Светог.
   Бог се као личност остварује у породици, заједници, тако да је човек једино биће у створеном нам универзуму које је створено да се остварује на начин постојања самога Творца. Бог није индивидуалац, него заједница три личности које живе једна за другу у савршеној хармонији и несебичној љубави и који ствара све из те несебичне  љубави да би све учествовало у свекосмичкој хармонији живота Свесвете Тројице, да би сви били једно, једна породица, Црква. Бог не зна за индивидуализам, за егоизам и, може се рећи, није ни способан за такав начин постојања. Господ је то потврдио и показао својом свежртвеном исхођујућом љубављу.
   Следствено, хришћанска теологија и философија, разликује појам личности од појма индивидуе. Човек је зато и призван да се остварује као личност, управо у заједници, породици, као и његов Творац. Човек једино и јесте личност када се остварује у заједници, породици. Управо је окренутост ка другом то што га, напослетку, и чини личношћу. Окренутост ка себи је један пуки индивидуализам; иако модерна наука данас поистовећује та два појма(индивидуу и личност), ови појмови ни приближно нису исти.
   Живимо у веку и времену индивидуализма, потрошачког друштва, где се модерном човеку сервира гомила погрешних ствари, погрешних идеала, управо са циљем појачавања његовог индивидуализма и егоизма а све то под плаштом слободе и наводне еманципације личности.
   Породичне вредности се све више запостављају и сматрају назадним и нема никаквог помака на том пољу, док се величају противприродни садржаји живота, грех, непоштење и изопачености сваке врсте и све то се још назива и културом. Од медија и дневне штампе, музике и разних трендова, човек се васпитава да буде егоиста, односно да већ природни адамовски егоизам развија до неслућених, демонских, размера и да постане биће индивидуализма, себичности, напросто једно биће које мисли и живи за себе и нема никаквих моралних вредности и скрупула. Како се ишчупати из ових замки, како победити ова искушења, како напослетку и утицати да се све ово промени на боље?!
   Победити себе у овим временима је права уметност, изборити се са самим собом са својим егом, поред свих искушења која се намећу човеку. Побеђујемо само онда када схватимо да је ближњи наш, наша породица, на првом месту и да нема пречих ствари у универзуму од тога, и да из ње извире и здрав патриотизам и здраво друштво, а зато нам је потребан сам Христос, потребна нам је Литургија, потребан нам је живот са Христом, са Свесветом Тројицом који јесте породица над породицама. Христос је извор живота и љубави и нема љубави ван нашег Творца, ван Христа. Подражавајући Христа уподобљујемо се самом Творцу који не зна за егоизам, који не зна за индивидуализам, који је сав љубав, свежртвена исхођујућа љубав која је спремна да страда и која је страдала за нас.
   Само са Христом побеђујемо све недаће овог живота, са Оним који је победио свет, испуњујемо своје назначење, побеђујемо себе, егоизам, изграђујемо себе, једне друге, своје мале Цркве и приносимо их Творцу, учествујући у вечној Божанственој симфонији љубави Свете Тројице. Само са Христом побећујемо себе и уграђујемо себе у вечност!

   Теолог Иван Миладиновић
   извор: www.prijateljboziji.com

16. октобар 2017.

Τον Κύριον υμνείτε

  Фотографија корисника Православие.RS

Питање број један данас: Косово и Метохија

   Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Правславне Цркве

   Питање број један данас: Косово и Метохија
   Не ради се само о територији већ о бићу и идентитету српског народа
преслушај: ОВДЕ
                                             
    Епископ бачки и портпарол Српске Православне Цркве Иринеј Буловић изјавио је, поводом најављеног унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, да термин „унутрашњи” није најсрећнији израз.
   „Пре бих рекао да се ради о свесрпском дијалогу, па је он, у том смислу, и унутрашњи и спољашњи и због тога је веома важан”, изјавио је у емисији „Седмица” Радио-Београда 1 епископ бачки и потрпарол Српске Православне Цркве Иринеј Буловић. Он је истакао да је питање Косова и Метохије Гордијев чвор и да захтева суштински и свенародни одговор. „Због тога је позив на дијалог сасвим уместан и користан, јер никада једна група људи, било која, – политичка, научна, уметничка, – не може увек са сигурношћу тврдити да изражава став већине. То не можемо чинити чак ни ми, епископи, то не можемо тврдити чак ни за вернике, а камоли за народ у целини. Значи, добро је ослушнути разне гласове и мишљења“, рекао је Буловић.
   „Сваки покушај решења – било у правцу даљег попуштања, постепене капитулације, било у правцу одбране наших легитимних права на сопствену територију – мора се заснивати на ставу већине народа. Немогуће је доношење радикалне одлуке (као што је, на пример, промена Устава) ни прелажење преко „црвених линија“, а да иза тога не стоји већина. Таква решења не би била животно одржива. Дакле, дијалог је користан јер може да покаже шта народ мисли“, казао је портпарол СПЦ.
   „Али, дијалог мора бити слободан, искрен, не сме бити ограничења, не сме ничији став унапред бити оквалификован“, одговорио је Иринеј реагујући на изјаву министарке Зоране Михајловић о СПЦ и ставу Патријарха.
   На питање какав је став СПЦ заузела пред почетак дијалога, епископ бачки је рекао да је његово апсолутно убеђење да ће став у СПЦ бити јединствен и да неће бити за даље уступке по питању КиМ него за сваки напор да се оно очува као део српске државе, као српска територија.
   „Ми смо свесни да неки модус вивенди треба изнети. Треба да се иде на компромис на терену, али да он никада не подразумева нашу спремност на формално и суштинско отуђење“, рекао је епископ бачки и додао: „Са наше стране је већ понуђен компромис – Бриселски споразум и Заједница српских општина. То је, иако понижавајући, ипак какав-такав оквир и ништа друго до компромис. Сматрам да је максимум компромиса са српске стране већ понуђен“.
   „Шта би био излаз? Да се унутар постојећих граница створи јак механизам који би обезбедио најширу могућу аутономију“, сматра Иринеј Буловић.
   Он је објаснио да се на светској сцени ситуација променила и да је знатно повољнија него пре петнаест или двадесет година јер „Запад данас не може да издиктира своју вољу великом и моћном Истоку; једноставно, мора да преговара”.
   „Зато би било самоубиствено да у таквим, много повољнијим околностима, ми сада кренемо у добровољно напуштање онога што је наше“, рекао је Иринеј Буловић за „Седмицу”.
   Он се осврнуо и на пароле „Каталонија = Војводина“. „Све је то због фотеља и ситних амбиција појединих политичара“, рекао је. „Узнемирујуће јесу, као што човека узнемирава зујање комарца: тако и ово. Јесте непријатна појава, али у животу ништавна. Наиме, ако је Каталонија организовала референдум, нека дотични изволе да организују референдум о статусу Војводине, па да видимо који је то проценат који ће их подржати“.

   извор: www.spc.rs