СИНОВИМА

   Ево га!
   Упорно покушавамо да га избегнемо, али увек нас поново дочека.
   Хоћемо да га прескочимо, али не можемо. Превелико је.
   Хоћемо да га ставимо на крај, али стално нам излази на почетак.
   Чућемо ово Јеванђеље на Светој Литургији, а правићемо се да га нисмо чули.
   "Рече Господ: како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. И ако волите оне који вас воле, каква вам је хвала? Јер и грешници воле оне који њих воле. И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грешници грешницима дају у зајам да добију опет онолико. Него волите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив".
Заборавићемо...
   А онда ћемо га поново чути, као одјек, и трудићемо се да га утишамо у себи да не бисмо полудели. Јер како је могуће ићи кроз овај живот и волети своје непријатеље.
Зашто си нам, Боже, наметнуо оволики терет? Ми смо људи, ти си Бог.
Ја сам човек, Ти си Бог.
   Како да волим своје непријатеље, кад не умем како треба да волим ни свог ближњег?
Волим Тебе, искрено желим колико могу и умем да волим Тебе, а ти ћеш ми опростити ако баш не успем да заволим и своје непријатеље. Ти си Бог. Ти си љубав. А ја сам само човек.
   И зашто си ми онда ставио оволики терет? Ти си могао да носиш тај терет јер си Ти Бог. А ја сам само човек.
   Зашто ме мучиш, Боже, нечим што је смртним људима немогуће.
   Како да волим некога ко ме мрзи?
   А можда си хтео да ме натераш да се запитам - ко побеђује? Онај који мрзи или онај који воли?
   Можда си хтео да ме подсетиш да су у мом народу увек постојали они који су умели да воле своје непријатеље. И због тога су били победници.
   Марко Миљанов је записао у бесмртност јунаке који су умели да поштују и воле своје непријатеље. И они су били победници.
   Српски сељаци који су у Великом рату волели своје непријатеље толико да су са онима које су заробили делили последњу кору хлеба, уступали им своје коње или носили их рањене - били су победници над својим непријатељима. И пре свега над њиховом мржњом.
   Свети владика Николај велики је победник јер се искрено молио Теби за своје непријатеље:
"Непријатељи су ме научили да знам – што мало ко зна – да човек нема непријатеље у свету изван себе. Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи. Заиста, тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи. Зато благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје. Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна. Јер зна син, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. За то слободно корача између њих и моли се за њих: Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, а не кунем".
   Кад смо научили да треба да мрзимо своје непријатеље - почели смо од њих да губимо.
   А Бог нам каже - Зар се нисте уморили од пораза? Ако хоћете да победите, волите своје непријатеље. Терет јесте претежак али и ви који сте сада заборавили како и себе да волите, умели сте да волите непријатеље. Не заборавите то.
   Не заборавите своје свете претке и молите се њима да вас подсете на оно што још увек постоји у вама. Само сте заборавили.
   И поново ћете бити победници...
   Ти си милостив, Боже, и наћи ће се код Тебе места и за оне који не успеју да заволе своје непријатеље. Наћи ће се утеха и за губитнике.
   Али синови хоће да буду сасвим уз Тебе. А с Тобом, синови су непобедиви.
   Помози нам Боже да као најбољи међу нашим прецима и ми заволимо своје непријатеље и да будемо синови и кћери твоје.

    ђакон Ненад Илић