У сред ратног вихора, 1944. године, из манастира Тројице под врхом Овчара у манастир Вујан пристижу тројица искушеника. За једног од њих, Гојка Стојчевића, лекари су проценили да му је остало још три месеца живота. Тешко оболелом од туберкулозе, да не би заразио сабраћу, било му је забрањено да улази у богомољу, осим кад је манастир празан, и то само до улазног дела, где се налази гроб вујанског светитеља и где је једино могао да се моли. Није му дозвољено да улази у централни део храма, како не би заразио друге целивајући иконе. Храну му је достављао отац Јулијан на праг келије и брзо се удаљавао, јер је Гојку, такође по препоруци лекара, било забрањено да обедује заједно са братијом.
То је трајало две године, а онда је Гојко, упркос предвиђању љекара, без икаквог лека у тешко ратно време, доживео исцељење. У знак захвалности, пошто иије имао никакве имовине, вештим покретима бритвице изрезбарио је и приложио манастиру дрвени крст са распећем. На полеђини је урезао: „Манастиру Вујну, по исцеленију, приложи раб Божји Гојко, 1946. године.“ Потом је замонашен у Благовештању. Тако су народ и црква добили патријарха Павла.
Овaј мање познати детаљ из живота патријарха Павла открива нам др Слободан М. Радуловић, дугогодишњи пријатељ патријарха Павла и аутор књиге „Вујански крст патријарха Павла“.
Радуловић се сећа како му је једном приликом игуман манастира Вујан, отац Јован, уздахнувши и прекрстивши се, више за себе, рекао: „Кад би само некако вујански крст патријарха Павла стигао до народа.“
Убрзо, у пролеће 2016, у манастир су дошли прота Миро Милетић, књиговезац Стево Ђуровић и графички дизајнер Владо Мандић. Жељели су да направи верну копију крста патријарха Павла. Дошли су по благослов и кренули у манастирску шуму.
Игуман је врхом бритвице урезао крст у јавор, очитао кратку молитву и прелио дрво црвеним вином. Планином су се разлегли ударци секира.
Дрво је сушено годину дана. Неколико освештаних крстова месечно, колико је могуће направити за то време, биће приход манастира.
Тако је низ случајности допринио да сазнамо више о патријарховом крсту и манастиру Вујан, који се налази на предивном пропланку у подножју истоимене планине, на средини пута између Горњег Милановца и Чачка.
 |
Ово тихо о скровито место било је насељено калуђерима који су живели усамљеничким животом још од доба Светог Саве. На почетку Првог српског устанка, на темељима скромне капелице, вожд Карађорђе, газда Никола Милићевић Луњевица и његов кум кнез Милан Обреновић, старији полубрат кнеза Милоша, одлучили су да подигну манастир. Ктитор Никола Луњевица оставио је аманет да буде сахрањен у Вујну. После 60 година, 192, његова унука граљица Драга Обрановић испунила је жељу свог деде.
Вујан тако постаје јединствено место сусрета три династије – Немањића, Обреновића и Карађорђевића. Занимљиво је да овде и место вечног починка браће краљице Драге – Николе и Никодија, стрељаних током преврата у мају 1903. године.
И није то крај „случајностима“. Патријарх Павле се, дакле, исцелио у Вујну, а замонашио у Благовештењу, манастиру удаљеном двадесетак километара.
извор: www.sedmica.me
Нема коментара:
Постави коментар