21. март 2019.
Митрополит лимасолски Атанасије (Николау): Циљ, циљеви и промашивање циља
Уобичајено човек има циљеве, велике или мале, далеке или блиске, оне који могу бити достигнути у најближој будућности, или сасвим безначајне. Али, постоје и људи који у животу немају циљеве. Свакако, сматра се да је човек створен како би имао циљ. Због чега је тако? Због тога што верујемо и читамо у Светом Писму, да је човека Бог створио; а ми знамо да Бог не чини нешто случајно, те ни човека није створио случајно и човек се није тек тако појавио на овом свету. Оно што Бог чини је савршено, и у замисли и у отелотворењу, савршено је у своме циљу. Сва дела Божија су савршена. И човек, који је најсавршеније створење Божије, има циљ и разлог због којег је створен.
Свети Оци казују да прва духовна искуства човек стиче са почетком просвећивања његовог ума, када после очишћења он прелази на следећи степен – просвећење ума. Тада је једно од првих искустава човека схватање разлога постојања бића, те човек почиње опитно да схвата због чега је створен цио свет. Сврха постојања, циљ због којег је свијет саздан, своди се на помагање човеку да схвати како га Бог воли. Доживевши благодаћу Божијом ово искуство, Старац Пајсије је говорио: „Од тада сам схватио како Бог воли човека. Као богати отац који, волећи своје драгоцено дете, гради му најлепши дом, украшавајући га од врха до дна неизмерним благом, како би изразио своју љубав – тако је и Благи Бог учинио све за човека и све му потчинио, као цару творевине. Све створено има један једини циљ: помоћи човеку да разуме и осети како га Бог воли, створивши све за њега. Творевина – то је израз љубави Бога Оца ка човеку“.
Свети Оци казују да прва духовна искуства човек стиче са почетком просвећивања његовог ума, када после очишћења он прелази на следећи степен – просвећење ума. Тада је једно од првих искустава човека схватање разлога постојања бића, те човек почиње опитно да схвата због чега је створен цио свет. Сврха постојања, циљ због којег је свијет саздан, своди се на помагање човеку да схвати како га Бог воли. Доживевши благодаћу Божијом ово искуство, Старац Пајсије је говорио: „Од тада сам схватио како Бог воли човека. Као богати отац који, волећи своје драгоцено дете, гради му најлепши дом, украшавајући га од врха до дна неизмерним благом, како би изразио своју љубав – тако је и Благи Бог учинио све за човека и све му потчинио, као цару творевине. Све створено има један једини циљ: помоћи човеку да разуме и осети како га Бог воли, створивши све за њега. Творевина – то је израз љубави Бога Оца ка човеку“.
20. март 2019.
19. март 2019.
Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем у новом броју "Православног мисионара"
У новом 365. броју часописа "Православни мисионар", који је посвећен теми: "Човек - икона Божија", објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем, који преносимо у целини.
О ЗАБРИНУТОСТИ
Човек који је забринут показује да догађаје на које наилази или кроз које се креће не тумачи добро и да не зна да види прст Божији, љубав и многообразну мудрост Његову у свом свакодневном животу.
Забринутост значи да сам светован човек, да имам вољу, да имам жељу. Нешто је дошло у сукоб са мојом вољом или са мојом жељом или са мојим очекивањима и зарад тога сам се забринуо. Увредио си ме и забринуо сам се, јер бих, једноставно, желео да ме поштујеш. Осиромашио сам и забринуо сам се, јер бих просто желео да имам новца. А, као што смо рекли, када смо забринути, то значи да догађаје не тумачимо добро. Чак и грмљавина, севање муња, олуја, земљотрес, и највећа узбурканост наше душе, све потиче од Бога. Чак и пад који нам се десио – не онај за који смо ми одговорни – ни он не треба да нас доводи до забринутости када се већ десио, него све треба да посматрамо као Божије хтење, које ће Светим Духом допринети добру.
Бога прво треба да осећамо као Бога сваке благодати и Онога који нас позива у Своју вечну славу. Будући да је тако, немам никакав разлог да осећам стрепњу, забринутост, страх. Друго, треба себе да поверим, препустим Њему. Да заспим и да се будим са сигурношћу да ћу се ујутру радовати и да ће све ићи онако како сам желео. Не постоји могућност да ћемо доживети разочарење ако су душе наше тако предане најузвишенијем Богу.
Преузето из књиге: Богослужење – ишчекивање и виђење Бога
Аутор: Архимандрит Емилијан
Превод са јелинског: јереј мр Гајо Гајић, број страна: 251
Уредник издања и издавач: Манастир Жича, 2007.
извор: Издавачка и иконографска делатност манастира Жича
Бога прво треба да осећамо као Бога сваке благодати и Онога који нас позива у Своју вечну славу. Будући да је тако, немам никакав разлог да осећам стрепњу, забринутост, страх. Друго, треба себе да поверим, препустим Њему. Да заспим и да се будим са сигурношћу да ћу се ујутру радовати и да ће све ићи онако како сам желео. Не постоји могућност да ћемо доживети разочарење ако су душе наше тако предане најузвишенијем Богу.
Преузето из књиге: Богослужење – ишчекивање и виђење Бога
Аутор: Архимандрит Емилијан
Превод са јелинског: јереј мр Гајо Гајић, број страна: 251
Уредник издања и издавач: Манастир Жича, 2007.
извор: Издавачка и иконографска делатност манастира Жича
Пријавите се на:
Постови (Atom)