У новом 365. броју часописа "Православни мисионар", који је посвећен теми: "Човек - икона Божија", објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем, који преносимо у целини.
Црква је сабрање на Евхаристијској Вечери
Преосвећени Владико, потичете из знамените породице Ненадовића из Бранковине. Да ли бисте на почетку нашег разговора поделили са нама неке детаље везане за овај посебан животни благослов?
- На почетку нашег разговора, желео бих, најпре, да се захвалим уредништву „Православног мисионара“, који је званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве, намењен пре свега младим људима, на позиву да говорим за ваш лист и да вам честитам јубилеј 60 година успешног рада.
Са великим задовољством одговорићу на Ваше прво питање, иако, о томе, нажалост, не знам много. Рођен сам у питомој и благословеној банатској равници али су моји корени по оцу из Рашке области, из Јошаничке бање, тачније из села Ковачи на Копаонику, а по мајци из Бранковине из чувене породице Ненадовића. Из приче мојих предака знам да је моја мајка Ружица потомак Јакова Ненадовића, и да је њена породица, бежећи од Турака после пропасти Првог српског устанка, прешла из Бранковине у Банат. Најпре су се населили у Острову на Дунаву где су подигли и сеоску цркву, а затим су се доселили у село Баваниште између Панчева и Ковина. Разлог њиховог преласка из Острова у Баваниште је што им је Дунав често плавио њиве. Због репресивне политике аустроугарске администрације у циљу асимилације српског становништа мојој породици је одузет суфикс „-ић“ из презимена тако да су преко ноћи од Ненадовића постали Ненадови. Са том чињеницом није се мирио мој покојни деда Никола који је пред смрт у своје презиме вратио наставак „-ић“.
Благословом Вашег духовног оца, блаженопочившег епископа Хризостома (Столића), уписујете се у Богословију Светог Саве у Београду. Каква су Ваша сећања на живот и школовање у богословији, као и у чему је, по Вашем мишљењу, сагледан значај наших богословијâ?
- Одлуку да упишем Богословију донео сам веома рано, још у седмом разреду основне школе. Жеља да једног дана постанем свештеник била је јача од свега. На трону банатских Епископâ тада је био Епископ Хризостом (Столић) који је пресудно утицао на моје даље животно опредељење. Овде пре свега мислим на одлуку да примим монашки постриг али и да своје даље богословско усавршавање, након завршетка Богословског факултета, наставим на катедри за Литургику.
Богословију сам уписао 1993. године, када је већ увелико беснео грађански рат у бившој Југославији, а у Србији су на снази биле економске санкције. Тада је просечна плата била 5-10 немачких марака, а месечна рата за смештај у интернату Богословије је била 10 немачких марака. Моји родитељи су радили додатне послове како би ми обезбедили нормалан живот и школовање. Неизмерно им хвала на томе. Сећам се да те прве године нисмо имали грејање у Богословији, а храна се углавном састојала од хуманитарне помоћи, коју су нам слала наша браћа из Грчке. Била су то тешка времена али се све то лоше превазиђе и заборави ако знамо разлог због којег смо дошли у ову школу. Разлог је љубав према Богу и жеља да му служимо свим својим бићем. Они који су из било ког другог разлога дошли у Богословију нису у њој дуго опстали. Од нас 70 –орице који смо уписали први разред 33- ојица је завршило. Све тешкоће смо превазилазили уз дивне професоре које смо имали. Поменућу овде само блаженопочившег ректора протопрезвитера-ставрофора Душана Дачића и протођакона Властимира Ђорића. Нека им је вечан спомен.
Богословија је, пре свега, школа која припрема будуће служитеље олтара Божијег. И знање које ученици стекну у Богословији из области Литургике, Црквеног појања, Типика, црквенословенског језика, једном речју, богослужбеног поретка и богослужбених радњи је незамењиво. Такође и знање из области Црквеног права и администрације, Пастирског богословља али и друга практична знања која ће касније будућим свештеницима бити од велике користи у парохијској служби. У Богословији се развија дух заједништва и припадности, али и дисциплина и ревност у вршењу богослужења, као и осећај одговорности према послушањима која су поверена ученицима. Оно што мислим да данашњим младим људима недостаје.
Духовно сте стасавали под омофором блаженопочившег епископа Хризостома (Столића), који је оставио велики и неизбрисиви траг у погледу богатог литургијског издаваштва. Колики је утицај на Вас и на Вашу љубав према богослужбеном благољепију оставио овај знаменити јерарх?
-Богу сам благодаран што ми је дао прилику да упознам једну такву личност какав је био владика Хризостом и да уз њега духовно узрастам. Богослужење је било његов живот. Зато је и издаваштво које је покренуо у Епархији банатској, а касније и у Епархији жичкој, било претежно намењено за богослужбену употребу или за његово тумачење и разумевање. Такво познавање типика које је имао владика Хризостом до сада нисам срео у животу. Није постојало питање на које није имао одговор. Томе је допринело и послушање типикара које је пуних 11 година обављао у манастиру Хиландару. Ту љубав према богослужењу преносио је и на своју духовну децу.
Мени су неизбрисиво остала у сећању свеноћна бденија у манастиру Месићу, а касније у манастиру Студеници и Жичи на којима је владика активно учествовао појући за певницом. Био је и изузетан појац. Имао је неки свој напев. Не знам да ли је то понео из родног Срема или су тако појали старци у Хиландару. Док је био банатски Епископ свакодневно је служио јутрење и вечерње у дворској капели, а ако је био неко други од служашчих онда је појао за певницом. Касније, у жичкој Епархији, када смо прешли у нови двор у Краљеву, ја сам свакодневно служио јутрење, вечерње и повечерје у дворској капели, а владика је појао за певницом. То су за мене незаборавни тренуци које ћу памтити док сам жив. Владика је око себе окупљао младе људе, васпитавао их, учио да воле Цркву и богослужење, и преносио на њих љубав према књизи и читању. Данас су то све добри свештеници, монаси и вероучитељи. Слава Богу!
Ваше Преосвештенство, колики је значај богослужења за хришћанско васпитање и образовање?
-У Цркви су све свештене службе, молитвословља, Света Тајна кроз коју делује благодатно дејство Духа Светога, које осим освећујућег има и просвећујуће дејство на сабрани, верни народ. То благодатно, просвећујуће дејство Духа Светога помаже нам да у Цркви, као заједници Тела Христовога, разумемо и усвојимо на Литургији прочитану Реч Божију, и да учествујемо у молитвама које узноси Архијереј или презвитер у име свих који су сабрани на литургијском сабрању.
У првом делу Свете Литургије, Литургије речи, читају се одељци из Дела Апостолских и посланица, као и одељак из Светог Јеванђеља, које нам кроз неку причу или беседу сâмог Спаситеља, доноси Реч Божију, доноси нам вечну Истину, о Царству Божијем, о нашем спасењу и животу вечном. Читање ових одељака, као и беседа предстојатеља на Светој Литургији имају управо едукативни и васпитни карактер. Из њих сазнајемо основне истине наше вере али и о томе како треба да живимо и на кога да се угледамо. Савршени узор на који треба да се угледамо је сâм Спаситељ наш, Господ Исус Христос и светитељи Цркве Божије који су својим животом прославили Христа. Исто тако и молитве које се читају и службе које се певају, одељци из Старог Завета који се читају на вечерњи, кратка Житија светих која се код нас читају на свеноћном бденију, имају едукативни карактер ако их пажљиво слушамо и наравно ако се трудимо да им подражавамо.
Да ли можемо закључити да се богослужење дотиче сâме суштине Цркве и васколике њене Тајне?
-Када говоримо о богослужењу, пре свега, мислимо на Свету Евхаристију, на Свету Литургију. Света Литургија је Света Тајна сâме Цркве као Тела Христовог, сабрања народа Божијег око Христа и у Христу, дејством Духа Светога. Свети Николај Кавасила солунски светитељ из 14. века каже: “Кад би неко могао да је види (Цркву Христову) онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него сâмо Тело Господње“. Ако би Црква хтела да се покаже ко је она и шта верује, шта собом представља и значи, шта открива, овде и сада, на земљи у историји, онда се Црква као Тело Христово првенствено у Светој Литургији пројављује и идентификује као таква. По речима руског теолога 19. века Алексеја Степановича Хомјакова: „Цркву разуме само онај ко разуме Литургију“.
Изгледа да су многи данас заборавили ту темељну истину коју дефинише и открива Црква, а то је да је Црква сабрање на евхаристијској Вечери. Она није ни удружење ни религиозна институција ни управна јерархија, нити њу чине здања, канцеларије и организација. Она је народ Божији сабран ради „ломљења Хлеба“ и „благосиљања Чаше“. Њу чине „расејана деца Божија“ (Јов. 11, 52) која се сада сабирају у јединство живота Тела Цркве.
Драги Владико, 13. августа 2017. лета Господњег, устоличени сте у трон древне Епархије нишке. Шта бисте истакли када је у питању значај Епархије којом богомудро управљате?
-Епархија нишка је једна од најстаријих Епархија Српске Православне Цркве. Њени почеци датирају још из апостолских времена. Први весници Јеванђеља Христовог на овим просторима, где су се укрштали најважнији путеви Римске империје, били су ученици Светог апостола Павла. Први помен о епископу древног града Наисуса датира из прве половине 4 века. Од тада до данас уз мање или веће историјске прекиде православни Епископ столује у овом граду.
Оно што је посебно значајно за град Ниш и Епархију нишку јесте што је у Нишу рођен Свети равноапостолни цар Константин, који је молитвени заштитник наше Епархије. На територији данашње нишке Епархије постојале су још четири Епископије, а то су: Архиепископија Јустинијане Приме (Царичиног града) код Лебана, Епископија ремезијамска (данашња Бела Паланка), Епископија топличка са седиштем у манастиру Светог Николе код Куршумлије и Митрополија нишавска са седиштем у Пироту. Епархија нишка има богату историју и бројне светиње. Тренутно на територији наше Епархије делује 180 парохија и 27 манастира. Године 2019. која је сва у знаку јубилеја, осим прославе 800 година аутокефалије Српске Православне Цркве, прославићемо и 850 година Немањиних задужбина, манастира Светог Николе и Пресвете Богородице код Куршумлије и 200 година старе саборне цркве Светог Архангела Михаила у Нишу.
Вашим архијерејским благословом реч Божија бива проповедана и путем епархијског радија Глас?
-Епархијска радио станица Глас основана је 2009. године по благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја који је тада био нишки Епископ, а радијски програм је почео да се емитује на празник Цвети. Године 2019. Радио Глас обележава 10 година своје мисије на територији Епархије нишке.
У доба интернета и савремених технологија неки сматрају да је радио превазиђен медиј и да не виде сврху његовог постојања. Ја се са тим мишљењем не слажем јер радио се слуша и док су људи у аутомобилу, у продавници, код фризера и на другим местима када нису у могућности да користе интернет. Осим тога, радијски програм се емитује уживо и преко интернета и људи широм света могу да прате наш програм.
Од сâмог доласка на трон нишког Епископа посебну пажњу посветио сам развоју наше радио станице и побољшању квалитета радијског програма. У томе ми је много помогао Господин Драган Тадић који је од 1. септембра 2017. године директор наше радио станице и који је сво своје знање и искуство уложио да од Радија Глас направи једно савремено и професионално али пре свега црквено гласило које ће да врши своју јеванђелску мисију. Све похвале упућујем и свим запосленима у радију који се много труде и који су из дана у дан све бољи. Желео бих овом приликом да се захвалим и Господину Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама који нам је много помогао да обновимо застарелу технику радио станице.
Они који прате програм Радија Глас могли су да примете позитивне промене које су настале у протеклој години као и нову интернет страницу радија. Радио тренутно покрива само територију града Ниша и околине али нам је жеља да добијемо и регионалну дозволу како би радио био слушан и у другим деловима наше Епархије.
Сведоци смо великих мисионарских подухвата који су покренути у повереној Вам Епархији. Ваше Преосвештенство, колико је значајно делатно мисионарење и харитативна делатност, пре свега у погледу помагања потребитих?
-„Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт.22, 39) одговор је сâмога Господа нашег Исуса Христа на питање фарисеја које су две највеће заповести. Прва је да љубимо Бога свим својим срцем и бићем, а друга да волимо своје ближње као саме себе. А о томе ко су наши ближњи Господ је дао одговор у причи о милостивом Самарјанину. Наш ближњи је сваки човек, без обзира на националну, верску, или неку другу припадност. Сваки човек је створен по лику и подобију Божијем.
Наша хришћанска дужност је да помажемо онима којима је помоћ потребна. Уз помоћ добрих и хуманих људи ове године смо започели да прикупљамо и делимо помоћ породицама које имају више деце у неразвијеним и удаљеним деловима наше Епархије. То још увек није организовано и систематски као што то, на пример, ради Верско добротворно старатељство у Архиепископији београдско-карловачкој али нам је жеља да у што скорије време организујемо на нивоу Епархије нишке хуманитарну установу која ће организовано водити харитативну делатност.
Поред активног свеобухватног мисионарења, Вашим благословом покренуто је и веома плодно издаваштво?
-Издаваштво Епархије нишке датира још с краја 19 века. Први број Епархијског часописа „Глас Епархије нишке“ штампан је још 1899. године и сматра се најстаријим епархијским гласилом Српске православне цркве. Издавачка делатност је добила посебан замах у време Светог Доситеја (Васића) који је био Епископ нишки од 1913. до 1932. године. Он је основао епархијску штампарију „Цар Константин“ и подигао зграду за штампарију на нишавском кеју у Нишу. После рата штампарија и зграда су национализоване и од тада замире издавачка делатност.
У време Епископа нишког Иринеја, данашњег Патријарха српског, излазио је епархијски лист. Мој претходник, Епископ Јован (Пурић) је покренуо један веома значајан подухват а то је превод дела Светог Јована Златоуста. До данас је објављено 7 томова (од 25) његових дела у преводу господина Дејана Лучића. Осим светоотачке едиције ове године су објаљена још три наслова, а то су „Константин Велики осуде и истина“ од Костаса В. Карастатиса, „Тамо где се Бог не види“ од Митрополита месогејског Николаја, у преводу са грчког језика и „Мемоари- Сећања на митрополита Антонија (Храповицког) и епископа Гаврила (Чепура)“ од архимандрита Кипријана Керна, у преводу са руског језика. У току наредне године објавићемо 8 том дела Светог Јована Златоуста, који се преводи, а ако Бог дâ, започећемо и превођење дела Митрополита волоколамског Илариона која до сада нису објављена на српском језику.
Ваше Преосвештанство, будући да се налазимо у попразничним данима, на који начин савремени човек може да сачува у себи божићну радост, мир и љубав?
-У ово наше „инстант“ време, када желимо да све буде одмах и када немамо стрпљења ни за најобичније свакодневне ствари, заиста је тешко сачувати радост празника и љубав и мир који Божић собом доноси. То је зато што нисмо схватили његову суштину и што се овај Празник претвара у један од дана када се породица окупља, спрема се богата трпеза и размењују се поклони. Све су то лепи обичаји који овај празник чине радоснијим пре свега за најмлађе али нису његова суштина. Суштина овог Празника је Божија љубав због које Бог одлучује да постане један од нас. Бог Син, друга Личност Свете Тројице прима целокупну људску природу и постаје човек-Богочовек Исус Христос, који на себе узима грехе света и страда за нас на Крсту, како би нас избавио од смрти и даровао нам живот вечни.
Љубав, дакле, подразумева жртву. Ако некога заиста волимо онда морамо да будемо спремни и на жртву за њега. А колико смо ми данас спремни да се жртвујемо за другога? Ако нема љубави онда нема ни трпљења ни стрпљења за најобичније свакодневне ствари и због најобичнијих ситница данас у породицама избија свађа.
Православни хришћани се за Божић припремају постом и молитвом, да би што чистије и духовно и телесно дочекали овај велики Празник и ту радост ништа не може да замени. А најбољи начин да прославимо Празник Христовог Оваплоћења је да учествујемо на богослужењима и да се причестимо Светим Тајнама Тела и Крви Христове које су „лек бесмртности“ по речима Светог Игнатија Богоносца. Само тако можемо осетити сву пуноту Празника Рођења Христовог и сачувати радост, мир и љубав које нам Богомладенац Христос доноси.
На крају, која би била Ваша порука читалаштву Православног мисионара?
-Поновићу речи нашега Спаситеља, које је упутио апостолима, а које су упућене и нама данас: „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“ (Јован 13, 34-35). Волимо једни друге, праштајмо једни другима, носимо бремена једни других, у овоземаљском животу који је пун брига и искушења, на путу уском и трновитом који води у Царство Божије у загрљај сладчајшег Господа нашега Исуса Христа. Ако немамо љубави онда су све наше приче празне приче, и све што радимо је празно и без смисла. Љубав је основ свега. Не везујмо се превише за материјалне ствари јер оне немају праву вредност, нека нам оне буду само средство на путу нашега спасења. Јер ако се везујемо за материјалне ствари онда смо као она камила која не може да прође кроз иглене уши. „Иглене уши“ су теснац у Светој Земљи куда камила није могла да прође са теретом, пример који Господ фигуративно користи да објасни слушаоцима да ако се натоваримо стварима и бригама овога света нећемо ући у Царство Небеско. Ништа на овоме свету није наше, све смо добили од Бога. Ако тако схватимо свет и све што нас окружује онда ћемо бити задовољни са оним што нам је Господ дао и људско роптање замениће благодарење и славословље.
Разговор водио: катихета Бранислав Илић,
члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ
*Разговор је објављен у новом 365. јануарско-фебруарском броју „Православног мисионараˮ
извор: www.radioglas.rs
Нема коментара:
Постави коментар