Translate

19. март 2019.

О ЗАБРИНУТОСТИ

   Човек који је забринут показује да догађаје на које наилази или кроз које се креће не тумачи добро и да не зна да види прст Божији, љубав и многообразну мудрост Његову у свом свакодневном животу.
   Забринутост значи да сам светован човек, да имам вољу, да имам жељу. Нешто је дошло у сукоб са мојом вољом или са мојом жељом или са мојим очекивањима и зарад тога сам се забринуо. Увредио си ме и забринуо сам се, јер бих, једноставно, желео да ме поштујеш. Осиромашио сам и забринуо сам се, јер бих просто желео да имам новца. А, као што смо рекли, када смо забринути, то значи да догађаје не тумачимо добро. Чак и грмљавина, севање муња, олуја, земљотрес, и највећа узбурканост наше душе, све потиче од Бога. Чак и пад који нам се десио – не онај за који смо ми одговорни – ни он не треба да нас доводи до забринутости када се већ десио, него све треба да посматрамо као Божије хтење, које ће Светим Духом допринети добру.
   Бога прво треба да осећамо као Бога сваке благодати и Онога који нас позива у Своју вечну славу. Будући да је тако, немам никакав разлог да осећам стрепњу, забринутост, страх. Друго, треба себе да поверим, препустим Њему. Да заспим и да се будим са сигурношћу да ћу се ујутру радовати и да ће све ићи онако како сам желео. Не постоји могућност да ћемо доживети разочарење ако су душе наше тако предане најузвишенијем Богу.

Преузето из књиге: Богослужење – ишчекивање и виђење Бога
Аутор: Архимандрит Емилијан
Превод са јелинског: јереј мр Гајо Гајић, број страна: 251
Уредник издања и издавач: Манастир Жича, 2007.
извор: Издавачка и иконографска делатност манастира Жича

Нема коментара:

Постави коментар