НЕМА ГРЕХА ВЕЋЕГ ОД ЉУБАВИ БОЖИЈЕ

   Нећемо отићи у рај зато што не грешимо. Знајте да је једини безгрешан био Христос и нико други. Нећемо отићи у рај ако не чинимо грехе. Док смо живи и док су нам очи отворене, грешићемо. Бићемо у рају јер смо се из све снаге трудили да будемо онакви каквим хоће Христос да нас види, и тај труд ће нас спасти. Да ли ћемо успети да победимо искушење и да не грешимо, не зависи од нас, него од Божије благодати.
   Треба да молимо Бога да нам пошаље Своју благодат. Ако нам Он пошаље Своју благодат, нећемо се гневити, чинити прељубу, красти, итд. Ако Бог не пошаље Своју благодат, нећемо моћи сами да победимо наше грехе. То не значи да ми нисмо такви каквим хоће Христос да нас види. Ми ратујемо, боримо се с гресима. Видимо своје грехе и мислимо да ако престанемо да их чинимо, нећемо грешити ни мислима, ни очима, ни ушима...
   Не треба да падамо у очајање и говоримо: “Увек падам у замку једног истог греха. Значи, нећу успети да победим: ја ништа не чиним!”.
   Ми много чинимо: исповедамо се, смиравамо се, кајемо се... То ће нас и спасти, а не врлина у којој смо успели. Ђаво такође има врлине. Једном сам, учинивши нешто добро, кренуо да то испричам свом старцу. Тад сам био монах почетник. Kад ме је видео, одмах је схватио о чему се ради. И пре него што сам реч изустио, он је рекао:
- Чедо моје, зашто да се хвалимо и гордимо? За то што постимо? Ми никад не можемо постити више него ђаво, јер он никад ништа ни не једе. Он је највећи испосник. Или зато што бдимо и мало спавамо? Не можемо више бдети од лукавога, јер он никад не спава. Уздржавамо се, остајемо целомудрени из љубави према Христу? Имамо ту врлину? Али никада нећемо постати више целомудрени од ђавола, јер он не жели телесна задовољства: она му нису потребна јер ни нема тело.
   Био сам запањен! Kолико год да имамо врлина, никад не можемо добити оне којима ђаво влада. Али да ли ће ђавола спасти те врлине? Не. Не спасавају ни нас.
   Шта хоћу тиме да кажем? Да не треба да имамо врлине? Не. Борићемо се да задобијемо те врлине. Хришћанин је увек врлински човек, али врлински човек није увек хришћанин. Постоје врлински људи и међу будистима, хиндусима, јеврејима и протестантима. Али саме по себи те врлине нису спаситељне. Нас спасавају покајање и смирење. Смирење у нашем уму.
   Али смирење није само рећи неколико празних речи: “Kо сам ја? Ја сам ништа!”, и глумити покајање само да би људи говорили: не, не, ти си добар, ти имаш ту и ту врлину... Правећи се да смо смирени, ми терамо друге да нас хвале.
   Право смирење није у томе да кажемо смирене речи, него у томе да постанемо смиреномудри људи, да имамо дух смирења и не мислимо да смо бољи од других, јер се свако зло рађа најпре у нашим умовима.
   Ако изнова и изнова духовно падамо, не треба да очајавамо. Постоји свештеник, постоји његов епитрахиљ, постоји покајање... То ће нас спасти – и ништа више. Спасавају нас покајање и смирење. Ђаво се тога боји. Он има много врлина, али му недостаје само једна – смирење, и то је створило ад и духовну пропаст.

ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

   Управо да би показао силу смирења, како је речено у Писму, Христос је сишао с неба на земљу, смирио се и био послушан до саме Своје смрти. Смирио се до те мере да се сагласио да буде распет. Такво нам је смирење потребно да бисмо се спасли.
   Трудимо се да не паднемо у грех, али Бог нам намерно допушта тај пад, да бисмо се смирили. И док плачемо због греха који смо учинили, Бог ће нам дати венац смирења за нашу борбу са гресима. Зато никад не треба да очајавамо. И хајде да поставимо себи правило: не понављај своје грехе. Реци себи:
   - Више се нећу љутити, нећу радити ово или оно...
   А онда овако:
   -  Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!
   И спусти главу под епитрахиљ свештеника.
   Шта смо заиста стекли, схватићемо кад дође време да станемо пред Бога. Човек има једну меру, а Бог другу.
   Никад не треба да очајавате. Ако у нечему нисте успели, не значи да сте доживели несрећу. Нема греха који је већи од Божије љубави; нема греха који не може бити побеђен Божијом љубављу. Исповедајте се, причешћујте се и не удаљујте се од Цркве. Боље је бити грешник у Цркви него праведник ван ње. Боље је бити "хулиган" у Цркви него "добро дете" од ђавола. Не спасава нас наша доброта, него нас спасава то какву љубав имамо према Христу и какву духовну борбу водимо ради Њега.
   Једном је један монах заспао за време службе. Манастирски живот је суров, душа може стремити ка висинама, али тело некад нема снаге да је прати. Завршила се служба, изашли смо из храма. Док смо чекали да нас позову за трпезу, други монах га је кроз шалу задиркивао:
   - Старче, заспали сте унутра, видео сам вас.
   А овај му је одговорио:
   - Боље заспати у Нојевој барци, него бити будан ван ње!
   Боље да те спаси Христос, чак и да си заспао у цркви, него да будеш будан напољу у време потопа. Покајање ће нас спасти, а не нешто друго. Ето зашто треба да се кајемо. Зашто тако? Зато што стално грешимо. И не треба да будемо привезани за грехе које чинимо. Ава Доротеј говори да можеш и погледом некога повредити и тако сагрешити. Али шта онда да радимо? Да се сакријемо у неку рупу, не мрдамо и чекамо да умремо?
   Чим ујутру отворите очи, реците: “Господе Исусе Христе, помилуј ме!” и “Слава Богу!”. Тако ћете у рај, не сумњајте. Јер кад човек каже: “Господе Исусе Христе, помилуј ме!”, тиме показује да хоће да буде са Христом, да неће грешити својом вољом, а ако сагреши, то ће бити против његове воље. Kако говори Свети апостол Павле: Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим. Ја јадни човек! Kо ће ме избавити од тела смрти ове? (Рим 7, 23–24). И ако видимо да ни Свети апостол Павле – онај који је васкрасавао мртве - није могао да победи грех, - хоћемо ли га ми победити? Не. Kако ћемо се онда спасти? Спасавамо се молећи се речима: “Господе Исусе Христе, помилуј ме!” и кроз смирење.
   Често кад се за нешто молимо, Бог нам не даје то само зато да бисмо наставили да се молимо, и кад нам се на крају да то што смо тражили, испостави се да смо већу корист добили од саме молитве него од тога што смо добили. Ето зашто некад Господ одлаже да нам да то за шта смо Га много пута молили.
   Он нас често ставља у тешке ситуације или нам шаље страдања, на пример болести, да би нам сметале да грешимо. Ако бисмо тад били у другачијем положају, били бисмо задовољни и могли бисмо да грешимо. Тако да нико није срећан тамо где је...

   Старац Никон Светогорац

   превод: Мирјана Милетић

   извор: https://monastery.ru/zhurnal/bog-i-chelovek/net-grekha-kotoryy-bolshe-chem-lyubov-bozhiya/

Разговор угодни - јеромонах Теофил, игуман Манастира Осовица

www.manastirosovica.com

НАЈАВА: ТРИБИНА "ТРАГАЊЕ ЗА СМИСЛОМ" И ПРОМОЦИЈА АЛБУМА "У ВРЕМЕ ОНО", Рашка, 24.9.2019.

Најава: Предавање др Драгана Хамовића у Светосавском храму у Краљеву, 28. 09. 2019.

АЛИЛУЈА пред Јеванђеље, мелос Симона Караса, глас 5.

Молитва неизоставно мора увек бити искрена и савршено слободна, никако наметнута, изнуђена обичајем или навиком, уопште, она мора бити слободно и свесно изливање душе пред Богом. 

Свети Јован Kронштатски

Разговор са игуманом Методијем у Сиднеју (ВИДЕО)

ВИДЕО ПРЕУЗМИ ОВДЕ:
www.hilandar.org

Током боравка у Аустралији, по позиву и са благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана, игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије разговарао је са дописником РТС-а Драганом Цараном. Снимак можете погледати на линку продукцијске куће makVideo из Сиднеја.

Слава Храма Светих Јоакима и Ане у Прељини

Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин на празник Светих Јоакима и Ане служио је Свету Архијерејску Литургију у Прељини.

   Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник љубићки и старешина храма јереј Никола Вучетић, протојереј Милинко Стојковић, протојереј Милорад Величковић, протојереј Небојша Дабић, протојереј Радоја Сандо, јереј Радоња Мирковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Јован Тимотијевић.
   Епископ Јустин након прочитаног Јеванђеља обратио се сабраном народу и честитао храмовну славу Свете Јоакима и Ану, родитеље Пресвете Богородице.
   Истакао је важност Пресвете Богородице у домостроју људског спасења. Господ Исус Христос сишао је са неба кроз утробу Пресвете Богородице, оваплотивши се примио је истинско тело наше, осим греха и родио се као Богочовек Исус Христос. Свети праведни Јоаким и Ана су родили Пресвету Богородицу, која је била припремљени трон Цара Славе, у који је сместила Господа, Kога ни небеса не могу сместити. Он је Творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог, али ипак Њена утроба је сместила  несместивог по промисли Божјој. И када се родио Богомладенац Христос, сви који су га препознали и пошли за Њим имају живот вечни. Господ је дошао да нас пале људе избави од ропства греха, смрти и ђавола. Тако је спасење приближио људима кроз приче из овога живота (нпр. прича о сејачу и семену, сетимо се приче о злим виноградарима и многих других које се односе на нас и овај свет).
   Ми се у овом свету сусрећемо са највећим непријатељом Бога и човека, отпалим анђелом Сатаном. Он је присутан у овом свету и има ограничену силу, да вара све оне који су утврђени у истини, у Богу, у љубави, у благочешћу. Али никога он не може да одврати од Бога, јер сви ми имамо слободну вољу и бирамо како ћемо да живимо. Онај који јача себе духом, умом, вољом, да превлађује људске слабости, њему и Господ Бог помаже, Пресвета Богородица, апостоли и сви Свети. И када се молимо треба да знамо за шта се молимо – једино за шта има смисла да се молимо јесте да наша имена буду уписана у књизи вечног живота.
   Ми смо позвани да будемо синови светлости, богови по благодати. Прародитељи Адам и Ева прекршили су заповест Божју и пали су по слободној вољи. Господ Бог је стога одредио начин како ће нас спасити, тако што ће се од Пресвете Богородице родити Спаситељ, који ће бити човек као и ми, страдати за нас, пролити Своју Kрв, којом ће опрати првородни грех, и све грехе од Адама до данас. Све што је у овом свету је привремено и чека свој крај, али онај који пребива у Господу Бесмртном – и он је бесмртан.
   Данас славимо Свете Јоакима и Ану родитеље Пресвете Богородице, који су добили Њу као дар Божји под старе дане.
   То јесте чудо, али не и највеће и једино. Највеће чудо је спасење које припрема Господ Бог за род људски. Бог је још пре пада човековог знао да ће човек пасти. Дао је човеку слободну вољу, не желећи да буде роб, него да се одреди хоће ли том слободном вољом ка Богу и хоће ли спасење. Свако ко хоће спасење и труди се, биће спасен. Није довољно само да се обраћамо са молбом „Боже помози и спаси нас“, већ да извршавамо заповести Божје. Треба да долазимо у храм Божји где обитава Дух истине, где Бог делује кроз Свете Тајне и нас призива у заједницу свету. Господ нам је све то омогућио првим доласком показавши свету да га воли и да хоће да буде спасен. Онај који поверује, крсти се и држи заповести Божије биће спасен. Христос ће доћи други пут окружен небеским силама, светитељима и тада ће бити суд овоме свету по правди. Да нас Господ Бог нађе припремљене, да добар одговор дамо на суду и уђемо у радост господара свога.
   Након свршетка Свете Литургије и резања славског колача, приступило се трпези љубави коју су припремиле породице Јовановић и Настић. Том приликом отац Никола се захвалио Преосвећеном Епископу на благослову и посети, домаћинима славе, као и градоначелнику града Чачка Милуну Тодоровићу чијим залагањем и помоћу је почело уређење порте храма.

   Ђакон Јован Тимотијевић
   извор: eparhija-zicka.rs

Рођење Пресвете Богородице - почетак истинске радости

   Рођење Пресвете Богородице јесте почетак рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени…ˮ Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова, а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Свети праведни Јоаким и Ана, због бездетности, у скрушености својој мољаху се Богу с плачем да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И човекољубиви Господ обрадова их радошћу која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку, но и Богомајку – родитељку Живота.

   Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трапеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм ерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет да  чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. По речима преподобног Јустина Ћелијског:  “Вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога - Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, који је изнад смрти, који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.ˮ[1]

   Историјат и химнографија празника Рођења Пресвете Богородице

   У току  богослужбене године постоји четири празника Пресвете Богородице, од којих је свакако први празник управо Рођење Пресвете Богородице. По речима Светог Андреја Kритског, празник Рођења Пресвете Богородице може се назвати почетком празникâ. Овим великим празником Пресвете Богомајке почиње годишњи циклус великих празника, док се циклус Великих празника завршава још једним Богородичиним празником – Успенијем. У Светом Писму нема писаних сведочанстава о Рођењу Пресвете Богородице, већ је празник преношен захваљујући освештаној традицији Цркве вођене Духом Светим.
Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему било изузетно, чудесно или до тада незабележно, већ управо због тога што је осетала да сама  свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо "свакидашњицом", да свакидашњост њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људскога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.[2]
   Богослужбени текстови овог празника препуни су разних назива Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…), а сами називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања, у којима се мариолошки наглашава значај Пресвете Дјеве у свештеној историји спасења.

Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Kоји, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника)

   Што се тиче химнографа за овај празник, Свети Роман Мелод је написао један кондак празника Рождества Пресвете Богомајке. Свети Андреј Kритски је саставио две празничне проповеди, као и други канон празника; Свети Јован Дамаскин саставио је први канон празника; Стиховње стихире написао је Свети Герман, патријарх цариградски, док је трећу литијску стихиру саставио Анатолије. Свети Стефан Свјатоградец сачинио је три стихире на Господи возвах и прву литијску стихиру. Јосиф Химнограф написао је канон претпразништва. Службу празника Рођења Пресвете Богородице можемо пратити од седмог века. Празник има један дан претпразниства и четири дана попразниства.

Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. (Kондак празника)

катихета Бранислав Илић

[1]Извод из беседе преподобног Јустина Ћелијског на празник Рођења Пресвете Богородице изговорене у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије.

[2]Протојереј Александар Шмеман о Рођењу Пресвете Богородице.

   извор: www.spc.rs

Гостовање изложбе “Дакле, Ви сте тај Урош Предић?“ у Народном музеју у Краљеву

   Изложба “Дакле, Ви сте тај Урош Предић?“ је у краљевачком Народном музеју отворена на почетку 26. Жичког духовног сабора – Преображење 2019.

   Посетиоци ове богате изложбе са великим бројем слика, цртежа и студија насталих током дугогодишњег стваралаштва једног од најзначајнијих српских сликара (1857-1953) одгонетнуће тајну наслова ове изложбе. Ову реченицу изговорио је  архимандрит Иларион Руварац, игуман Манастира Гргетега, када се сусрео са Урошем Предићем. У наставку је додао да је очекивао омаленог буцмастог сликара, а угледао призор који се отегао као гладна година. Овим је алудирао на високу и достојанствену фигуру сликара који је живео веома скромно и аскетски. Иначе, као син свештеника Петра Предића, пароха у Орловату, одмалена је задојен вером православном. Између осталих занимљивих информација, изложба посетиоце упознаје и са догађајем који се десио када је Урош као четворогодишњи дечак случајно скоро цео хладни зимски дан остао закључан у храму. Једва се опоравио од прехладе, али је храм и богослужење увек волео. Многе храмове је украсио иконама, а иконостасе је чак сам рестаурирао – сматрајући иконе својом “духовном децом“.
   Познанства и преписке са Пајом Јовановићем, Михаилом Пупином, Стеваном Алексићем сведоче о друштвеном човеку кога су бескрајно поштовали његови скромни земљаци из Орловата, али и елита културног Београда и Беча.
   Ово и много више може се видети и сазнати посетом изложбе која траје до краја септембра.

   Протонамесник Александар Р. Јевтић
   извор: eparhija-zicka.rs

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 14. по Духовдану, 22.9.2019.