Нећемо отићи у рај зато што не грешимо. Знајте да је једини безгрешан био Христос и нико други. Нећемо отићи у рај ако не чинимо грехе. Док смо живи и док су нам очи отворене, грешићемо. Бићемо у рају јер смо се из све снаге трудили да будемо онакви каквим хоће Христос да нас види, и тај труд ће нас спасти. Да ли ћемо успети да победимо искушење и да не грешимо, не зависи од нас, него од Божије благодати.
Треба да молимо Бога да нам пошаље Своју благодат. Ако нам Он пошаље Своју благодат, нећемо се гневити, чинити прељубу, красти, итд. Ако Бог не пошаље Своју благодат, нећемо моћи сами да победимо наше грехе. То не значи да ми нисмо такви каквим хоће Христос да нас види. Ми ратујемо, боримо се с гресима. Видимо своје грехе и мислимо да ако престанемо да их чинимо, нећемо грешити ни мислима, ни очима, ни ушима...
Не треба да падамо у очајање и говоримо: “Увек падам у замку једног истог греха. Значи, нећу успети да победим: ја ништа не чиним!”.
Ми много чинимо: исповедамо се, смиравамо се, кајемо се... То ће нас и спасти, а не врлина у којој смо успели. Ђаво такође има врлине. Једном сам, учинивши нешто добро, кренуо да то испричам свом старцу. Тад сам био монах почетник. Kад ме је видео, одмах је схватио о чему се ради. И пре него што сам реч изустио, он је рекао:
- Чедо моје, зашто да се хвалимо и гордимо? За то што постимо? Ми никад не можемо постити више него ђаво, јер он никад ништа ни не једе. Он је највећи испосник. Или зато што бдимо и мало спавамо? Не можемо више бдети од лукавога, јер он никад не спава. Уздржавамо се, остајемо целомудрени из љубави према Христу? Имамо ту врлину? Али никада нећемо постати више целомудрени од ђавола, јер он не жели телесна задовољства: она му нису потребна јер ни нема тело.
Био сам запањен! Kолико год да имамо врлина, никад не можемо добити оне којима ђаво влада. Али да ли ће ђавола спасти те врлине? Не. Не спасавају ни нас.
Шта хоћу тиме да кажем? Да не треба да имамо врлине? Не. Борићемо се да задобијемо те врлине. Хришћанин је увек врлински човек, али врлински човек није увек хришћанин. Постоје врлински људи и међу будистима, хиндусима, јеврејима и протестантима. Али саме по себи те врлине нису спаситељне. Нас спасавају покајање и смирење. Смирење у нашем уму.
Али смирење није само рећи неколико празних речи: “Kо сам ја? Ја сам ништа!”, и глумити покајање само да би људи говорили: не, не, ти си добар, ти имаш ту и ту врлину... Правећи се да смо смирени, ми терамо друге да нас хвале.
Право смирење није у томе да кажемо смирене речи, него у томе да постанемо смиреномудри људи, да имамо дух смирења и не мислимо да смо бољи од других, јер се свако зло рађа најпре у нашим умовима.
Ако изнова и изнова духовно падамо, не треба да очајавамо. Постоји свештеник, постоји његов епитрахиљ, постоји покајање... То ће нас спасти – и ништа више. Спасавају нас покајање и смирење. Ђаво се тога боји. Он има много врлина, али му недостаје само једна – смирење, и то је створило ад и духовну пропаст.
 |
| ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА |
Трудимо се да не паднемо у грех, али Бог нам намерно допушта тај пад, да бисмо се смирили. И док плачемо због греха који смо учинили, Бог ће нам дати венац смирења за нашу борбу са гресима. Зато никад не треба да очајавамо. И хајде да поставимо себи правило: не понављај своје грехе. Реци себи:
- Више се нећу љутити, нећу радити ово или оно...
А онда овако:
- Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!
И спусти главу под епитрахиљ свештеника.
Шта смо заиста стекли, схватићемо кад дође време да станемо пред Бога. Човек има једну меру, а Бог другу.
Никад не треба да очајавате. Ако у нечему нисте успели, не значи да сте доживели несрећу. Нема греха који је већи од Божије љубави; нема греха који не може бити побеђен Божијом љубављу. Исповедајте се, причешћујте се и не удаљујте се од Цркве. Боље је бити грешник у Цркви него праведник ван ње. Боље је бити "хулиган" у Цркви него "добро дете" од ђавола. Не спасава нас наша доброта, него нас спасава то какву љубав имамо према Христу и какву духовну борбу водимо ради Њега.
Једном је један монах заспао за време службе. Манастирски живот је суров, душа може стремити ка висинама, али тело некад нема снаге да је прати. Завршила се служба, изашли смо из храма. Док смо чекали да нас позову за трпезу, други монах га је кроз шалу задиркивао:
- Старче, заспали сте унутра, видео сам вас.
А овај му је одговорио:
- Боље заспати у Нојевој барци, него бити будан ван ње!
Боље да те спаси Христос, чак и да си заспао у цркви, него да будеш будан напољу у време потопа. Покајање ће нас спасти, а не нешто друго. Ето зашто треба да се кајемо. Зашто тако? Зато што стално грешимо. И не треба да будемо привезани за грехе које чинимо. Ава Доротеј говори да можеш и погледом некога повредити и тако сагрешити. Али шта онда да радимо? Да се сакријемо у неку рупу, не мрдамо и чекамо да умремо?
Чим ујутру отворите очи, реците: “Господе Исусе Христе, помилуј ме!” и “Слава Богу!”. Тако ћете у рај, не сумњајте. Јер кад човек каже: “Господе Исусе Христе, помилуј ме!”, тиме показује да хоће да буде са Христом, да неће грешити својом вољом, а ако сагреши, то ће бити против његове воље. Kако говори Свети апостол Павле: Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим. Ја јадни човек! Kо ће ме избавити од тела смрти ове? (Рим 7, 23–24). И ако видимо да ни Свети апостол Павле – онај који је васкрасавао мртве - није могао да победи грех, - хоћемо ли га ми победити? Не. Kако ћемо се онда спасти? Спасавамо се молећи се речима: “Господе Исусе Христе, помилуј ме!” и кроз смирење.
Често кад се за нешто молимо, Бог нам не даје то само зато да бисмо наставили да се молимо, и кад нам се на крају да то што смо тражили, испостави се да смо већу корист добили од саме молитве него од тога што смо добили. Ето зашто некад Господ одлаже да нам да то за шта смо Га много пута молили.
Он нас често ставља у тешке ситуације или нам шаље страдања, на пример болести, да би нам сметале да грешимо. Ако бисмо тад били у другачијем положају, били бисмо задовољни и могли бисмо да грешимо. Тако да нико није срећан тамо где је...
Старац Никон Светогорац
превод: Мирјана Милетић
Нема коментара:
Постави коментар