Икос 12:
Што дуже гледам свет, све више видим Тебе, а све мање видим свет; што дуже слушам ларму света, све мање чујем ларму света, а све више тихи глас Твој; што више грешим, све боље знам да грех није ни мој пут ни мој циљ, но Ти, Лучезарни. Као месечар што ходи по ивици крова и не пада, држан месецом, тако и ја ходим по ивици амбиса небића и, држан Тобом, не падам.Буде ме суседи,
који Тебе не познају, буде и веле: Пробуди се иза сна у стварност, амбис је под тобом, дубок и гладан. О сужњи, дуго ја тамновах у тамници ваше стварности, слобода се сада уселила у мене, мој сан је моја стварност и једино моје избављење; ви гледате месец у језеру и мислите да сте му ближи него ја гледајући га на Небу; шта је ближе: светило на кубету васионе или сенка његова крај ваших ногу? Исусе Светоносни, Ти си ми ближи од свих сенки што играју испред мојих ногу. Гле, неродна жена цени себе због себе, а мајка цени себе због детета у себи; и ја сам, велим, као мајка од када сазнадох Тебе у себи, и бдим над Тобом као мајка над дететом, и ако ценим што себе, ценим се због Тебе у себи. Исусе, Крманошу мој на бурном мору; Исусе, свилени Конче свих мојих дана; Исусе, Лекару у болести мојој; Исусе, Снаго у немоћи мојој; Исусе, Песмо гласа мојега; Исусе, Животе живота мојега; Исусе Победитељу, помилуј ме.
Нема коментара:
Постави коментар