МИТРОПОЛИТ АЛЕПА И АЛЕКСАНДРЕТЕ (у Сирији) др Павле Јазиги, ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Манастир Вазнесење

У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог. Он бјеше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало. У њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима. И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе. Би човјек послан од Бога, по имену Јован. Овај дође за свједочанство, да свједочи о свјетлости, да сви вјерују кроз њега. Он не бјеше свјетлост, него да свједочи о свјетлости. Бјеше свјетлост истинита која обасјава свакога човјека који долази на свијет. У свијету бјеше, и свијет кроз њега постаде, и свијет га не позна. Својима дође, и своји га не примише. А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у име његово; Који се не родише од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога. И Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине. Јован свједочи о њему и виче говорећи: Ово је онај за кога рекох: који за мном долази испред мене је, јер прије мене бјеше. И од пуноће његове ми сви примисмо, и благодат на благодат. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа. (Јован 1: 1-17)

,,И свјетлост свјетли у тами и тама је не обузе''

Када чујемо Јеванђеље на празник Пасхе, често се запитамо где се у том одломку спомиње или представља Пасха?

Међутим, све Пасхалне химне и тропари нам говоре о једном новом догађају који се десио, о једном новом почетку и новој зори која нас је обасјала. Стога, ,,приђимо да пијемо ново пиће...'' Седмица након Пасхе зове се Светла седмица зато што садржи  нешто ново што хришћани треба да стекну и искусе. Шта је та новост коју спомињемо? Шта овај празник значи? 

Одломак из Јеванђеља открива нам тајну: ,,свијетлост свијетли у тами и тама је не обузе'' (Јован 1:5). То је величина и красота светлости у Јеванђељу по Јовану. Светлост је стварност, истинско постојање, док је тама непостојање и ништавило будући да је она одустсво светлости. Слава светлости, дакле, растерује таму и надвладава је.

Одломак из Јеванђеља нас подсећа на битку против таме и на победу светлости над тамом. Та светлост је, како Јован каже, живот: ,,И живот бјеше свјетлост људима'' (Јов. 1:4). Овај део нас подсећа на победу смрти над животом, укидање (поништавање) смрти и доминацију живота , на уништење смрти кроз Христову смрт и Васкрсење.

Једна од Васкршњих химни (ирмос 5. Песме) гласи: ,,Устанимо рано ујутро и уме­сто мириса принесимо химну Господу, и виде­ћемо Христа, Сунце Правде, који свима жи­вот даје.'' Ово је, дакле, Јеванђеље триујмфа живота над смрћу, то је Јеванђеље Васкрсења. Хришћанство није само религија већ доминација живота над смрћу. Другим речима, оно је религија живота.  Наш Бог је Бог живих, а не мртвих. О каквом животу је овде реч? Ако би нас неко запитао о смислу живота, открили бисмо да нас неколико имамо различита мишљења на  ову тему.

За неке је живот настао случајно, један случајни феномен или нека врста космичке слепе силе. За неке, живот човечанства не представља ништа друго до одржавања здравља и продужавања људског века.

За друге, живот је динамизам и покрет и све што подразумева обнављање. Обнављање је главно обележје живота. Све се обнавља, док суштина остаје. По њима, Човек наставља да живи кроз своје потомство и кроз изуме које оставља за собом...Оставља за собом своје радове и своје име... Као да је живот нешто што човек за собом оставља, а не нешто што носи са собом?!!

Трећи, пак, суочавајући се са болном и човека недостојном реалношћу смрти, себе сматрају егзистенцијалистима. Они на модеран начин понављају речи Епикурејаца: ,,Једи, пиј, весели се јер ћемо сутра већ умрети.'' За њих је живот испуњен самоугађањем на задовољење жеља. У најбољим случајевима, размишљаће о животу романтично тј. као да се живот састоји из среброљубља, љубави према књижевности и уметности.

Реалност смрти, међутим, оваква схватања чини горким, показујући их као решења која не спасавају човека већ га стављају под анестезију, као да на крају човек једино може да се препусти потпуном уништењу (анихилацији) и смрти.

На основу Васкрсења Христовог, једино нам је хришћанство објавило истинитост вечног живота. Христова смрт и Васкрсење показали су да се живот наставља и након телесне смрти. Међутим, и међу самим хришћанима постоје три врсте схватања. Прво од њих наглашава лепоту Вечности. Када овакво размишљање упореди овај садашњи живот са Вечношћу, указује се на то колико је ова садашњост болна, узалудна и апсурдна, а колико је Вечност величанствена. Често читамо хришћанске чланке и књиге који говоре колико је садашњи живот ништаван и пролазан; како овоземаљски живот има крај, а како ће будући живот трајати вечно и како човечанство плаћа цену тог будућег живота током овоземаљског пролазног живота. На наш овоземаљски живот гледа се као на иксупљење од грехова и плаћање улазнице за Царство Небеско. Због тога хришћани треба да похрле да се баве хуманитарним радом, у социјално-хуманитарне организације јер све то су дела искупљења или ,,опроштајнице грехова''.

Друга врста схватања не разликује се много од претходне у смислу погледа на садашњи (овоземаљски) живот и поређења са вечношћу која ће уследити. Једина је разлика у томе што људи овог начина размишљања верују да је улаз у Царство Небеско бесплатан дар и да само вером, а не делима, задобијамо Вечни Живот. Само веруј и бићеш спасен. Јер циљ овоземаљског живота је ширење и проповедање вере у Исуса Христа.

Све ово су схватања о животу, али се наше схватање разликује.

Сва ова објашњења су представе о животу, понекад тачне, понекад погрешне, али, у сваком случају, оне нису тај живот о коме читамо у Светом Писму, посебно у Јеванђељу по Јовану. 

Један егзистенцијалистички философ је једном рекао да је у самом животу вера у живот после смрти највећа обмана и злочин. Не противимо се његовој реакцији која се може оправдати јер он игнорише тај живот који брани.

Живот како га Јеванђеље дефинише је ова Светлост која дође у свет. То је Реч (Логос) који се оваплотио у телу, а та Реч је Господ. Једноставно речено, живот је прихватање (примање) ове Светлости. Овај одломак јасно говори о томе да Светлост побеђује таму, али да та Светлост беше одбијена од Својих. Светлост је јача од таме, али светлост не намеће Себе људској вољи. Живот је јачи од смрти, али он је у слободи човечанства. Да свој живот напајамо Светлошћу, да учествујемо у Светлости и да живимо у Светлости и за Светлост – јесте ЖИВОТ. Имати лично искуство Исуса Христа јесте ЖИВОТ. Ако човек нема лично искуство Христа, онда све институције и хуманитарне огранизације, сва вера и потомство, сав здрав начин живота му неће помоћи.  Треба да узвикне са апостолом Павлом: ,,А живим – не више ја, него живи у мени Христос'' (Гал. 2:20), Господ је живот мој, просветљење моје (Светлост моја) и Спаситељ мој.

Живот, стога, не почиње након смрти. Живот почиње оног тренутка када примимо у себе Светлост. Вечни живот почиње крштењем, а не сахраном.

,,Будући живот'' постаје садашњи (земаљски). Ако не искусимо богочежњивост и њен ,,огањ који спаљује'', нећемо бити у заједници са Христом у овом садашњем животу, а нећемо познавати Христа ни у будућем. То је ,,живот'' – искусити топлину Божијег присуства сваког дана у животу. Свети Серафим Саровски објашњава живот у Христу као задобијање Светог Духа. Свети Силуан Атонски усрдно се молио Господу речима: ,,Учини да те свако позна о, Господе '', тј. учини да сви живимо у Теби.

Дакле, ако Христос није васкрсао, узалуд је вера наша. Ако Христос није васкрсао, каква светлост ће горети у мени? Како ћу моћи да искусим живот? Тако разумемо речи Светог Серафима:

,,Радости моја, Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!''

 Извор: http://www.alepporthodox.org/files/writings-en/pent00-7-1.pdf

 Превела са енглеског Александра Стојановић