ОБОЖЕЊЕ - ЦИЉ ЧОВЕКОВОГ ЖИВОТА VI, Претпоставке обожења

   Свети оци нас уче да ми обожење можемо стећи искључиво у Цркви. Но обожење је дар Божији, а не нешто што ми можемо задобити својим  сопственим снагама. Природно је да хоћемо, да се трудимо, да се боримо и припремамо да бисмо били "достојни" и спремни да примимо и сачувамо тај превелики дар Божији, будући да Бог не жели ишта да чини без нашег пристанка. Обожење је, дакле, дар од Бога. Зато свети оци и кажу да ми, са своје стране, "примамо" обожење, док Бог, са Своје стране, "савршава" обожење.

   Неколико је неопходних предуслова на човековом путу ка обожењу:

а) Смирење

    По светим оцима, први предуслов обожења јесте смирење. Човек не може кренути стазом обожења, нити примити Божанску благодат, нити постати присник Божији без благословенога смирења. Човек не може кренути стазом обожења, нити примити Божанску благодат, нити постати присник Божији без благословенога смирења. Човеку је неопходно смирење, чак и да би уопште појмио да је смисао његовога живота - обожење. Како ћеш уопште, без смирења, признати да се смисао твога живота налази ван тебе, то јест у Богу.

   Све док човек живи егоистично, човекоцентрично, аутономно (од Бога), он себе поставља као средиште и као смисао свог живота. Он верује да може сам себе да усаврши, да осмисли и обожи. То је дух савремене цивилизације, философије и политике: створити бољи, праведнији свет, али свет аутономан од Бога, свет са човеком као својим средиштем, свет који не признаје Бога, који не признаје да је Бог источник (извор) свега доброга. Ту грешку је починио и Адам када је поверовао да може да постане бог и да се оствари својим сопственим снагама. Сва хуманистичка вјерују свих епоха понављају ту Адамову грешку, јер не сматрају заједничење са Богом неопходним предусловом за човеково усавршавање.

      Све православно јесте богочовекоцентрично, јер има Богочовека Христа за своје средиште. Све што није православно - било да се ради о папизму, протестантизму, масонству, Јеховиним сведоцима, атеизму... - све ван православља има заједнички именилац: средиште му је човек. За нас, Христос је средиште. Зато је лако бити јеретик, Јеховин сведок или масон или било шта друго, али је тешко бити православни хришћанин. Да би постао православни хришћанин, човек мора да прихвати Христа, а не себе као средиште свега.

   И управо због тога почетак пута ка обожењу јесте смирење, то јест - свест о томе да смисао нашега живота није у нама већ у нашем Оцу, Творцу и Саздатељу.

   Поред тога, морамо се смиравати да бисмо схватили да смо духовно болесни, преиспуњени раслабљеношћу и страстима.

   Онај који започиње путовање ка обожењу мора непрестано да се смирава да би постојано ходио тим путем. Јер, уколико прихвати помисао да оно што чини јесте добро и да он сопственим снагама напредује, постаће плен гордости. Изгубиће све што је стекао и мораће да крене из почетка, мораће изнова да се смирава, да сагледава своје слабости, своју духовну оболелост и да се више не ослања на себе. Човек мора да се ослања на благодат Божију да би постојано ходио путем ка обожењу.

   Управо зато, када читамо житија светих, смирење светих оставља на нас тако снажан утисак. Иако су били веома близу Богу, иако су понекад сијали у светлости Божијој, чинили чуда и точили миро, они су, истовремено, веома смирено мислили о себи, сматрајући да су и даље удаљени од Бога, да су и даље последњи од свију људи. Управо их је то и такво смирење учинило боговима по благодати.

б) Подвижништво

   Свети оци запажају да обожење има своје степене, да почиње од најнижих и да се успиње ка највишима. Задобијајући смирење, ми започињемо - кроз покајање и многи труд у својој свакодневној борби у Христу - живот испуњавања светих заповести Христових, чији је циљ - очишћење од страсти. Уз то, свети оци веле да сам Бог обитава скривен у заповестима Својим, те стога хришћани, испуњавајући из љубави према Христу и из вере у Христа заповести Његове, постају Његови заједничари.

   По светим оцима, то је први степен обожења, који се назива "праксом". Практичко живљење јесте почетак пута ка обожењу. Наравно, овај почетак није нимало лак зато што је борба за искорењивање страсти веома тешка. Потребно је много напора да бисмо, мало-помало, запуштену њиву наше унутарњости очистили од "трња и камења" страсти, да бисмо је духовно обрадили, тако да семе Господње може да падне на њу и донесе плода. Ради остварења овога неопходно је велико и непрестано подвижничко усиљавање свога "ја". Зато Господ и каже: Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт 11, 12). Свети оци нас, такође, уче: "Дај крв (своју) и прими Духа!". Другим речима, не можемо примити Духа Светога све док не принесемо на жртву крв нашега срца у борби за очишћење од страсти, у борби за истинско, дубинско покајање и задобијање врлина.

   Све врлине су аспекти једне и највеће врлине - врлине љубави. Када хришћанин задобије љубав, он је стекао све врлине. Љубав из душе човекове искорењује узрочника свакога зла и свих страсти, а то је по светим оцима - себичност. Свеколико зло у нама исклијава из таштине, а таштина је љубав оболела од самољубља. Управо зато наша Црква има подвижништво. Без подвижничког труда нема духовног живота, нема борбе, нема усавршавања. Ми се подвргавамо послушању, ми постимо, ми бдијемо, ми се молимо чинећи метаније и стојећи многе часове да бисмо се очистили од страсти. Ако би Православна црква престала да буде подвижничка, престала би да буде и православна. Она више не би могла да помогне човеку да се ослободи од страсти и да постане бог по благодати.

   Оци Цркве су развили обимно и темељно антрополошко учење о души човековој и страстима његовим. Душа се, по светим оцима, "састоји" од мисленог и осећајног "дела" или моћи. Осећајни део садржи жељне и вољне моћи душе. Мислени део чине словесна дејства душе, то јест расуђивање и мишљење. Осећајни део душе чине афирмативна или негативна осећања - љубав и мржња. Жељна моћ душе се пројављује као жеља за чулним уживањем и задовољством, или као похлепа, прождрљивост, телесне жеље и страсти. Ако човек не очисти сва три дела душе - мислени, вољни и жељни - он у себе не може да прими благодат Божију. Он не може да се обожи. Мислени део се очишћује кроз стражење, кроз непрестану пажњу над мислима ума, а то значи кроз прихватање добрих мисли и одбацивање злих помисли. Вољни део се очишћује кроз љубав. И, коначно, жељни део се очишћује кроз трезвеноумље. Сви они заједно се очишћују и освештавају кроз молитву.

в) Свете тајне и молитва

   Христос се усељава у човеково срце кроз свете тајне - крштења, миропомазања, исповести и божанске евхаристије. Светоме причешћу приступају само они хришћани који су у заједници са Христом, који имају Бога и Божију благодат у себи и својим срцима, јер су крштени и јер су се покајали и исповедили.

   Али страсти стално помрачују Божанску благодат у нама, као што пепео покрива жар. Врлинским живљењем и молитвом срце се очишћује од страсти и жар Божије благодати поново се распламсава у хришћанину, и он почиње изнова да осећа Христа у своме срцу које је средиште његовога бића.

   Свака молитва Цркве помаже очишћењу срца. Но нарочито је корисна једнореченична молитва, "Молитва срца" или "Исусова молитва", која гласи: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога!". Ова молитва, којом се монаси одувек моле на Светој Гори, има следеће предности: она, будући да се састоји од само једне реченице, помаже да човек у уму успешно сабере своју молитвену пажњу. Кроз такву сабраност молитвеник "спушта" свој ум у срце, пазећи да му ум не ремете никакве друге ствари нити мисли, ни добре ни зле, и тада се бави искључиво Богом. Упражњавање умносрдачне молитве, која временом и уз помоћ благодати Божије може да постане и непрекидна, јесте читава једна наука, свето умеће које свети наше вере детаљно описују у својим светим списима, а нарочито у обимној антологији отачких списа званој  Добротољубље.

   Исусова молитва помаже људима и пружа им велику радост. Напредујући у овој молитви и живећи, истовремено, у складу са светим заповестима Христовим и црквеним, хришћани се удостојавају опитног примања Божије благодати. Они почињу да окушају сладост заједнице са Богом и то у сопственом искуству: Окусите и видите да је добар Господ (Пс 33, 8). За нас православне Бог није идеја, нешто о чему напросто размишљамо или разговарамо или о чему читамо : Бог је за нас личност, са којом ми живимо и кога опитујемо.

   Од велике је духовне помоћи хришћанима који живе у свету, усред различитих дневних брига и активности, ако успеју да, у току дана, пронађу макар пар минута мира да би се молили Исусовом молитвом. Наравно, свако вршење подвига и свако испуњавање дужности, са смирењем и љубављу, и у складу са вољом Божијом, освештава живот хришћанинов. Али молитва је заиста неопходна. У тихој соби (по могућству после извесне духовне припреме која се састоји у паљењу кандила пред иконом и кађењу просторије), што је даље могуће од буке и узнемирења, и после тренутака умирења уме, хришћанин може да погрузи ум у своје срце, изговарајући молитву: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога!".

   О какав мир и силу душа човекова црпе из оваквог тиховања у Богу! О какво велико окрепљење ова молитва доноси души човековој током читавога дана, тако да бива у стању да чува мир свој, нетакнут бригама и узнемирењима. Ова молитва омогућава моћима ("деловима") душе човекове да дејствује у сагласју и јединству.

   Неки људи пак трагају за духовним миром кроз лажне духовности прелесних и демонизованих учења као што су такозване "источњачке религије". Они покушавају да задобију мир спољашњим вежбањем, медитацијом и томе слично, да би постигли равнотежу душе и тела. Промашај свих оваквих покушаја је тај што човек, бавећи се тим активностима и покушавајући да одбаци све мисли и сам вештаствени (материјални) свет, у ствари не разговара са Богом, већ са самим собом. Тако човек завршава у ћорсокаку човекоцентризма и промашује циљ.

Архимандрит Георгије Капсанис, ОБОЖЕЊЕ - циљ човековог живота, Задужбина светог манастира Хиландара, 2011.

Њ ЊИВА БОЖИЈА

   Њивом Божијом назива апостол све верне. Ви сте њива Божја (Кор.3,6). Господ Исус Христос јесте небески сејач, који изиђе на њиву своју да сеје семе своје. Благо онима који душу своју омекшавају и учине како би божанско семе Христово порасло и донело плод. Благо теби, човече и сине човечији, ако Богом посејано семе у души својој чуваш, плевиш од корова и браниш од зверова и тичурина. Погледај око себе и види, како су се сада намножили зверови и тичурине да Христов усев погазе и униште. Семе Христово пада у разум, те се разум светли Богом; и пада у срце, те се срце испуњава љубављу Божјом; и пада на вољу човечју, те човек свим делима својим прославља Бога Творца својега.

Свети владика Николај, АЗБУКА СПАСЕЊА, Линц, Аустрија, 2004.

Свети Николај, охридски и жички, МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
говори: Небојша Дугалић
 Снимано у капели Св. владике Николаја
Духовног центра у Краљеву и у манастиру Жичи, 2009. и 2010.

ОСВЕЖАВАЊЕ МЕМОРИЈЕ - Орнаменти српских средњовековних фресака, Memory Update - Ornaments of Serbian Medieval Frescoes

Црква Вазнесења Христовог, Манастир Жича, Јужни параклис, 13. век, Орнамент са одежде светог Георгија

Цркве Вазнесења Христовог, Манастир Жича,13. век, Наос, поткуполни простор

ИЗЛОЖБА ТРАЈЕ ДО 1. МАРТА. ПОСЛЕДЊЕ ВОЂЕЊЕ КРОЗ ИЗЛОЖБУ ЈЕ У 13 И 17 H

   Музеј примењене уметности у Београду 6. новембра 2013. године обележио је годишњицу свог постојања и тим поводом приредио изложбу под називом „Освежавање меморије-Орнаменти српских средњовековних фресака“.
   Интерес за орнамент, као посебан ликовни, знаковни, па и језички феномен, постаје све већи у свету визуализације свих сегмената савремене комуникације. Орнамент често представља украс, шару, декоративни детаљ у примењеној уметности и архитектури, али има велику лепезу симболичних, културолошких и религиозних значења, подложних различитим анализама, па чак и математичком читању и тумачењу.
   У оквиру ове изложбе орнаменту се приступа са више страна у покушају савременог читања његових вредности.
   На изложби је приказано преко 500 табли копија орнамената српских средњовековних фресака које су последњи пут излагане 1961. године, у част Византолошком конгресу, одржаном исте године у Београду. Тада је у Музеју остао корпус од 572 орнамента, као изузетно орнаментално благо.
   Овај драгоцени материјал током три месеца представљен је публици на најсавременији начин, уз коришћење нових технологија, у складу са временом у коме живимо. Стога посетиоце ове изложбе очекује приказ средњовековног материјала кроз бројне инсталације, анимације, видео пројекције, звучне системе и оригиналне радове инспирисане управо материјалом ове изложбе.
   Паралелно су се дешавали пратећи програм, који је, између осталог, обухватио предавања врсних стручњака из различитих области, камерне концерте и радионице.

Аутор изложбе је Душан Миловановић, музејски саветник Музеја примењене уметности у Београду, а аутор изложбене поставке Иван Мангов, доцент на Факултету за уметност и дизајн Мегатренд Универзитета.

Exhibiton "Memory Update - Ornaments of Serbian Medieval Frescoes"
6 November 2013 – 1 March 2014

Opening ceremony: Wednesday, 6 November 2013 at 19:00

Curator of the exhibition: Dušan Milovanović, museum advisor, Museum of Applied Art in Belgrade.

Author of the exhibition design: Ivan Mangov, assistant professor at the Faculty of Art and Design, Megatrend University.

The Museum of Applied Art stages the exhibition “Memory Update - Ornaments of Serbian Medieval Frescoes” on the 6th of November 2013 to mark this year’s anniversary of its founding.

An interest in ornament as particular visual and semantic, as well as a linguistic phenomenon becomes more and more increasing in the visualization world of all segments of modern communication. An ornament is often used as a decoration, a pattern, a decorative detail in applied art and architecture but it also bears a broadest span of symbolical, culturological and religious meanings that are susceptible to various analyses and even mathematical reading and interpretation.

Within the frame of the exhibition, the ornament is treated from various standpoints in an attempt of modern interpretation of its values.

Almost 500 tables with copies of ornaments from Serbian medieval frescoes will be displayed. Last time they were exhibited in 1961 in honour of the Congress of Byzantine Studies that took place the same year in Belgrade. The body of five hundred seventy two ornaments was left to the Museum as exquisite ornamental treasure.

This valuable material will be presented to the public in a most contemporary form, using new technologies and in accordance with the time we live in. The exhibition visitors will get an insight into the medieval material through numerous installations, animations, video projections, sound systems and original works inspired by the exhibition items.

Among other events, the accompanying program will include lectures of acknowledged experts from various fields, as well as chamber concerts and workshops.

ИЗВЕШТАЈ СВЕТОГ САВЕ ИЗ СТУДЕНИЦЕ (1206/7. година) И АРХЕОЛОШКА ОТКРИЋА

                                        Уочи Светог Саве 2014. године

                  Архимандрит Тихон Ракићевић, игуман манастира Студенице

                                     "Православље", бр. 1125, 1.2.2014.

  

„Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања, који је царевао свом српском земљом, и када је он ловио овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту, сагради манастир овај...“ Свети Сава, манастир Студеница, 1206/7. година ПУСТО МЕСТО ЗА МАНАСТИР    Горе наведене речи записао је старешина манастира Студенице Архимандрит Сава убрзо по доласку са Свете Горе. Њима он почиње Житије свога оца Преподобног Симеона. Пошто је пренео очеве мошти и положио их у гроб који је Немања за живота себи припремио, Свети Сава је у миру манастира Студенице написао житије ктитора. На самом почетку описује одабирање места на коме ће бити грађен манастир. Наглашава да је место било пусто, и то – „ловиште зверова“. За разлику од Студенице, место на коме је подигнут Хиландар раније није било пусто. За њега Свети Сава каже да је био „манастир некадашњи (...) разваљен сасвим од безбожних ратника“ (писано у истом Житију у Студеници) и „опустело беше ово место од безбожних разбојника“ (Хиландарски типик, писан неколико година раније). Од када је Свети Сава писао о изградњи манастира Студенице прошло је око 808 година. Житије које смо навели вековима је редовно читано у манастиру. За све ово време монаси Студенице никада нису сумњали у ове речи. За њих су оне имале ауторитет извештаја. Да је на месту манастира Студенице била старија тврђава (манастирска или нека друга), Свети Сава би о томе свакако писао као што је писао у хиландарском Житију које смо помињали. Ипак, у последњим деценијама чуле су се претпоставке о томе да је манастир Студеница саграђен на темељима неке старије тврђаве. Ове претпоставке су игнорисале оно што је игуман Студенице пре осам векова написао о градњи манастира. Да ли је извештај Светога Саве тачан као што су одувек сматрали у манастиру Студеници? Пре него што одговоримо на ово питање направићемо кратак (најкраћи) преглед обнављања студеничког комплекса у последњих неколико стотина година.    ГРОБ СТЕФАНА НЕМАЊЕ    Од манастирâ којима је била пребогата наша Црква, многи су страдали и нетрагом нестали. Неки су, чудом Божијим, сачували првобитни храм скоро нетакнут, што је случај са величанственим Дечанима. Неки су били делимично разорени али су поново заживели, као што је случај са Сопоћанима. Неки су наново подигнути на сачуваним темељима. Међу свима њима, древношћу и историјским значајем истиче се Студеница. Она је духовно дете Евергетидског манастира код Цариграда из 11. века у коме је Немања боравио после његовог заробљавања од стране византијског цара Манојла Комнина. Од свога настанка Студеница духовно следи Евергетидски манастир. Скоро сасвим преузима његов типик, од кога се разликује тиме што другачије дефинише однос манастира према држави (глава 12 Студеничког типика). Осим тога, 13. глава овог типика одређује и статус овог манастира у нашој средини, речима: „Да се назива први“.    Студеничку цркву је Немања одредио за место где ће се сахранити он и његова породица. Он је овде, до одласка на Свету Гору, био монах – један од братије манастира.    САЧУВАНА ЦЕЛИНА    Осим историјског значаја, Студеница је успела да сачува првобитни манастирски комплекс. То су темељи и делови зида манастирске тврђаве са троугаоним кулама за одбрану од нападача. Ту је улазна кула-звоник и камена трпезарија. У средишту свега је црква посвећена Богородици Добротворки а око ње остале цркве. Саборна црква је сачувала првобитни изглед, скулптуру из 12. века, сликарство из 1208/9, из 1234. године и даље. На цркви су ћирилични натписи из последње деценије 12. века. Поред многих гробова са њиховим натписима, потпуно су сачувани гробови и надгробни натписи прва два игумана – Игњатија и Дионисија. Овај други је испратио свога монаха Симеона Немању у Свету Гору и после десетак година дочекао његове мироточиве мошти. После њега игуман постаје Свети Сава. Кроз векове, многи владари су улагали у овај манастир. Цркву проширује Немањин унук краљ Радослав, комплекс обнавља краљ Урош, Милутин гради чувену Краљеву цркву 1314. године. Обнове су вршене вековима. Године 1758. игуман Константин пише: „Обнови се град“ (тј. манастирски комплекс). Обнова је вршена у другој половини 20. века од стране наше државе. Значај ове обнове је огроман. У више наврата откопавани су стари конаци у периоду од 1968. до 1987. године. Највећи део ових радова Републички завод за заштиту споменика културе извео је до прославе 800 година Студенице коју је манастир свечано обележио 1986. године на челу са игуманом Архимандритом Јованом (Младеновићем), садашњим Епископом шумадијским и администратором Жичке епархије. Тада је Епископ жички био Стефан (Боца). На почетку прославе Патријарх Герман (Ђорић) је одржао свечану седницу Светог Архијерејског Сабора у припрати студеничке цркве.    Због велике важности и обима поменутих радова на црквама, трпезарији Светог Саве и целокупном комплексу, неки послови нису дошли на ред. Тако је било са рушевинама најстаријих конака које је, пре око 830 година, подигао ктитор Немања.    ОСТАЦИ КТИТОРСКЕ РЕЗИДЕНЦИЈЕ    Поклоници Студенице који су до пре петнаест година долазили у манастир памте скоро равну источну страну порте са травњаком и воћњаком. Овакав изглед манастирског дворишта није био у време Немање.    После прве велике катастрофе која је задесила манастир доласком Турака на ове просторе, конаци су запаљени и порушени. После овога, и поред касније изградње, братство није имало снаге ни могућности да обнови североисточну страну комплекса. Она је остала у рушевинама које су у току наредних векова затрпаване с обзиром на то да се налазе у најнижој зони дворишта. На насипима су у наредним вековима прављене мање зграде које су, после рушења, опет затрпаване и над њима су грађене нове. Тако се за неколико векова ниво дворишта на тој страни подигао за неколико метара. Ипак, како се монашки живот у Студеници до данас није прекидао, монаси су чували предање о згради коју је подигао ктитор Немања. Према овој традицији, северно од велике студеничке цркве налазиле су се најстарије манастирске просторије зване Велике келије. Управо ту су, 2011. године, откривени остаци једне монументалне грађевине масивних зидова. Постојање велике зграде је археолозима од раније било познато али ова зграда није била откопавана. Због својих импресивних димензија (30 m х 10 m) ово је једна од највећих српских средњовековних грађевина. Њена унутрашња конструкција је била грађена од дрвета, које је вероватно било богато украшено. Анализа је показала да су у питању последњи остаци монументалне ктиторске резиденције Стефана Немање. Начин њене градње се потпуно разликује од суседних скромнијих средњовековних монашких конака. Осим ктитора Немање, у овој резиденцији касније су боравили наши владари са својим двором приликом својих долазака у Студеницу. Ово велико здање пострадало је крајем 14. века приликом прве турске похаре манастира. Касније је над делом рушевина подигнут један мали манастирски конак који је изгорео почетком 17. века. У његовим рушевинама откривени су остаци једног великог полијелеја, тј. лустера са кандилима, који се некада вероватно налазио у цркви. Од овог свећњака остала је једна добро очувана бронзана фигура голуба из 15. века, пронађена у грумену стакла које се истопило у пожару. Широки улаз у ову грађевину је био наспрам врата на северној певници Богородичине цркве.    У овој и осталим грађевинама овог и каснијих периода пронађени су слојеви угљенисаног дрвета са делова конака који су горели крајем 14. века, тј. у годинама око Косовске битке. Из овог периода је и велики пирг-осматрачница грађена непосредно пред опасност од Турака. Њени темељи тек треба да се истраже. Пронађени су многи уломци керамике из периода од 13. до 17. века који су сада на обради у Републичком заводу. Године 2012. пронађен је новац из времена Светог кнеза Лазара, сребрни венецијански новац из друге трећине 13. века, сребрни динар краља Стефана Уроша II. Пронађена је оловна ампула за свето миро са ликом Светог Димитрија у медаљону, мала рељефна икона Богородице са Христом резана у камену и друго.    ЗАКЉУЧАК    Истраживања о којима говоримо изведена су у последње три летње радне сезоне. Радове је веома успешно водио и скоро привео крају археолог др Марко Поповић. Прошлогодишња ископавања су потврдила да је Студеничка тврђава са кулом и капијама грађена у време жупана Стефана Немање. Тиме су одбачене неке раније претпоставке да је на овом месту постојала нека ранија византијска тврђава. Баш како је и написао Свети Сава, ово је место, пре градње манастира, било „пусто ловиште зверова“. Ако је неко занемаривао извештај Светог Саве, који смо помињали на почетку, сада то не може јер су га археолошки докази потврдили. Дакле: „Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања, који је царевао свом српском земљом, и када је он ловио овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту, сагради манастир овај...“ Свети Сава, Манастир Студеница,  1206/7. година

„Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања, који је царевао свом српском земљом, и када је он ловио овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту, сагради манастир овај...“ Свети Сава, манастир Студеница, 1206/7. година

ПУСТО МЕСТО ЗА МАНАСТИР

   Горе наведене речи записао је старешина манастира Студенице Архимандрит Сава убрзо по доласку са Свете Горе. Њима он почиње Житије свога оца Преподобног Симеона. Пошто је пренео очеве мошти и положио их у гроб који је Немања за живота себи припремио, Свети Сава је у миру манастира Студенице написао житије ктитора. На самом почетку описује одабирање места на коме ће бити грађен манастир. Наглашава да је место било пусто, и то – „ловиште зверова“. За разлику од Студенице, место на коме је подигнут Хиландар раније није било пусто. За њега Свети Сава каже да је био „манастир некадашњи (...) разваљен сасвим од безбожних ратника“ (писано у истом Житију у Студеници) и „опустело беше ово место од безбожних разбојника“ (Хиландарски типик, писан неколико година раније).


Од када је Свети Сава писао о изградњи манастира Студенице прошло је око 808 година. Житије које смо навели вековима је редовно читано у манастиру. За све ово време монаси Студенице никада нису сумњали у ове речи. За њих су оне имале ауторитет извештаја. Да је на месту манастира Студенице била старија тврђава (манастирска или нека друга), Свети Сава би о томе свакако писао као што је писао у хиландарском Житију које смо помињали. Ипак, у последњим деценијама чуле су се претпоставке о томе да је манастир Студеница саграђен на темељима неке старије тврђаве. Ове претпоставке су игнорисале оно што је игуман Студенице пре осам векова написао о градњи манастира.

Да ли је извештај Светога Саве тачан као што су одувек сматрали у манастиру Студеници? Пре него што одговоримо на ово питање направићемо кратак (најкраћи) преглед обнављања студеничког комплекса у последњих неколико стотина година.

   ГРОБ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

   Од манастирâ којима је била пребогата наша Црква, многи су страдали и нетрагом нестали. Неки су, чудом Божијим, сачували првобитни храм скоро нетакнут, што је случај са величанственим Дечанима. Неки су били делимично разорени али су поново заживели, као што је случај са Сопоћанима. Неки су наново подигнути на сачуваним темељима. Међу свима њима, древношћу и историјским значајем истиче се Студеница. Она је духовно дете Евергетидског манастира код Цариграда из 11. века у коме је Немања боравио после његовог заробљавања од стране византијског цара Манојла Комнина. Од свога настанка Студеница духовно следи Евергетидски манастир. Скоро сасвим преузима његов типик, од кога се разликује тиме што другачије дефинише однос манастира према држави (глава 12 Студеничког типика). Осим тога, 13. глава овог типика одређује и статус овог манастира у нашој средини, речима: „Да се назива први“.
   Студеничку цркву је Немања одредио за место где ће се сахранити он и његова породица. Он је овде, до одласка на Свету Гору, био монах – један од братије манастира.

   САЧУВАНА ЦЕЛИНА

   Осим историјског значаја, Студеница је успела да сачува првобитни манастирски комплекс. То су темељи и делови зида манастирске тврђаве са троугаоним кулама за одбрану од нападача. Ту је улазна кула-звоник и камена трпезарија. У средишту свега је црква посвећена Богородици Добротворки а око ње остале цркве. Саборна црква је сачувала првобитни изглед, скулптуру из 12. века, сликарство из 1208/9, из 1234. године и даље. На цркви су ћирилични натписи из последње деценије 12. века. Поред многих гробова са њиховим натписима, потпуно су сачувани гробови и надгробни натписи прва два игумана – Игњатија и Дионисија. Овај други је испратио свога монаха Симеона Немању у Свету Гору и после десетак година дочекао његове мироточиве мошти. После њега игуман постаје Свети Сава.


Кроз векове, многи владари су улагали у овај манастир. Цркву проширује Немањин унук краљ Радослав, комплекс обнавља краљ Урош, Милутин гради чувену Краљеву цркву 1314. године. Обнове су вршене вековима. Године 1758. игуман Константин пише: „Обнови се град“ (тј. манастирски комплекс). Обнова је вршена у другој половини 20. века од стране наше државе. Значај ове обнове је огроман. У више наврата откопавани су стари конаци у периоду од 1968. до 1987. године. Највећи део ових радова Републички завод за заштиту споменика културе извео је до прославе 800 година Студенице коју је манастир свечано обележио 1986. године на челу са игуманом Архимандритом Јованом (Младеновићем), садашњим Епископом шумадијским и администратором Жичке епархије. Тада је Епископ жички био Стефан (Боца). На почетку прославе Патријарх Герман (Ђорић) је одржао свечану седницу Светог Архијерејског Сабора у припрати студеничке цркве.
   Због велике важности и обима поменутих радова на црквама, трпезарији Светог Саве и целокупном комплексу, неки послови нису дошли на ред. Тако је било са рушевинама најстаријих конака које је, пре око 830 година, подигао ктитор Немања.

   ОСТАЦИ КТИТОРСКЕ РЕЗИДЕНЦИЈЕ

   Поклоници Студенице који су до пре петнаест година долазили у манастир памте скоро равну источну страну порте са травњаком и воћњаком. Овакав изглед манастирског дворишта није био у време Немање.
   После прве велике катастрофе која је задесила манастир доласком Турака на ове просторе, конаци су запаљени и порушени. После овога, и поред касније изградње, братство није имало снаге ни могућности да обнови североисточну страну комплекса. Она је остала у рушевинама које су у току наредних векова затрпаване с обзиром на то да се налазе у најнижој зони дворишта. На насипима су у наредним вековима прављене мање зграде које су, после рушења, опет затрпаване и над њима су грађене нове. Тако се за неколико векова ниво дворишта на тој страни подигао за неколико метара.


Ипак, како се монашки живот у Студеници до данас није прекидао, монаси су чували предање о згради коју је подигао ктитор Немања. Према овој традицији, северно од велике студеничке цркве налазиле су се најстарије манастирске просторије зване Велике келије. Управо ту су, 2011. године, откривени остаци једне монументалне грађевине масивних зидова. Постојање велике зграде је археолозима од раније било познато али ова зграда није била откопавана. Због својих импресивних димензија (30 m х 10 m) ово је једна од највећих српских средњовековних грађевина. Њена унутрашња конструкција је била грађена од дрвета, које је вероватно било богато украшено. Анализа је показала да су у питању последњи остаци монументалне ктиторске резиденције Стефана Немање. Начин њене градње се потпуно разликује од суседних скромнијих средњовековних монашких конака. Осим ктитора Немање, у овој резиденцији касније су боравили наши владари са својим двором приликом својих долазака у Студеницу. Ово велико здање пострадало је крајем 14. века приликом прве турске похаре манастира. Касније је над делом рушевина подигнут један мали манастирски конак који је изгорео почетком 17. века. У његовим рушевинама откривени су остаци једног великог полијелеја, тј. лустера са кандилима, који се некада вероватно налазио у цркви. Од овог свећњака остала је једна добро очувана бронзана фигура голуба из 15. века, пронађена у грумену стакла које се истопило у пожару. Широки улаз у ову грађевину је био наспрам врата на северној певници Богородичине цркве.
   У овој и осталим грађевинама овог и каснијих периода пронађени су слојеви угљенисаног дрвета са делова конака који су горели крајем 14. века, тј. у годинама око Косовске битке. Из овог периода је и велики пирг-осматрачница грађена непосредно пред опасност од Турака. Њени темељи тек треба да се истраже. Пронађени су многи уломци керамике из периода од 13. до 17. века који су сада на обради у Републичком заводу. Године 2012. пронађен је новац из времена Светог кнеза Лазара, сребрни венецијански новац из друге трећине 13. века, сребрни динар краља Стефана Уроша II. Пронађена је оловна ампула за свето миро са ликом Светог Димитрија у медаљону, мала рељефна икона Богородице са Христом резана у камену и друго.

   ЗАКЉУЧАК

   Истраживања о којима говоримо изведена су у последње три летње радне сезоне. Радове је веома успешно водио и скоро привео крају археолог др Марко Поповић. Прошлогодишња ископавања су потврдила да је Студеничка тврђава са кулом и капијама грађена у време жупана Стефана Немање. Тиме су одбачене неке раније претпоставке да је на овом месту постојала нека ранија византијска тврђава. Баш како је и написао Свети Сава, ово је место, пре градње манастира, било „пусто ловиште зверова“. Ако је неко занемаривао извештај Светог Саве, који смо помињали на почетку, сада то не може јер су га археолошки докази потврдили.
Дакле:

„Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања, који је царевао свом српском земљом, и када је он ловио овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту, сагради манастир овај...“

Свети Сава, Манастир Студеница,  1206/7. година

СТУДЕНИЧКИ ИГУМАН У ХИЛАНДАРУ

иди на везу блога:

СВЕТИ СИМЕОН МИРОТОЧИВИ СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЕН У МАНАСТИРУ СТУДЕНИЦИ, 2013.

Хиландар, 15.02.2014. На празник Сретења Господњег, у великој духовној радости, братство манастира Хиландара је угостило Високопреподобног архимандрита Тихона, игумана манастира Студеница. Свеноћно бдење са Светом литургијом и трпезом љубави одмах након ње, били су прилика да се у молитвеном и евхаристијском сабрању сусретну два манастира чији је ктитор Преподобни Симеон Мироточиви. У години када се обележава 900 година од рођења и 815 година од упокојења родоначелника династије Немањића, студенички игуман Тихон и хиландарски Методије, искористили су прилику да се састану на празник Сретења за који је везана личност Светог Симеона Богопримца, по коме је своје монашко име добио и велики жупан Стефан Немања. Пошто оба манастира прослављају као своје ктиторске славе Преподобног Симеона Мироточивог, игумани не могу да се састају на тај дан због обавеза у својим обитељима. Заједничком молитвом два српска игумана у царској лаври Хиландару, дан Сретења Господњег, који се и у Србији слави као државни празник, протекао је у духу љубави и саборности сведочећи вековну светотајинску везу два манастира која представљају темељ духовног идентитета српског народа. извор:www.hilandar.org

Хиландар, 15.02.2014.

На празник Сретења Господњег, у великој духовној радости, братство манастира Хиландара је угостило Високопреподобног архимандрита Тихона, игумана манастира Студеница. Свеноћно бдење са Светом литургијом и трпезом љубави одмах након ње, били су прилика да се у молитвеном и евхаристијском сабрању сусретну два манастира чији је ктитор Преподобни Симеон Мироточиви.

У години када се обележава 900 година од рођења и 815 година од упокојења родоначелника династије Немањића, студенички игуман Тихон и хиландарски Методије, искористили су прилику да се састану на празник Сретења за који је везана личност Светог Симеона Богопримца, по коме је своје монашко име добио и велики жупан Стефан Немања. Пошто оба манастира прослављају као своје ктиторске славе Преподобног Симеона Мироточивог, игумани не могу да се састају на тај дан због обавеза у својим обитељима.
Заједничком молитвом два српска игумана у царској лаври Хиландару, дан Сретења Господњег, који се и у Србији слави као државни празник, протекао је у духу љубави и саборности сведочећи вековну светотајинску везу два манастира која представљају темељ духовног идентитета српског народа.

извор:www.hilandar.org

Слободан Продић, МОНАШКИ ЖИВОТ У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ

   Светлост дана, а из пера еминентног познаваоца наше средњовековне историје, угледала је једна изузетно интересантна књига. Реч је о делу г. Слободана Продића који је, на себи својствен начин, данашњем читаоцу заиста вешто приближио тему о којој се релативно мало зна.

   Наиме, у многобројним насловима који се дотичу питања наших средњовековних манастира, као по неком неписаном правилу, изостају детаљи у вези са тиме како је заправо изгледала свакодневица монашког живота у средњовековној Србији. Заокупљени излагањем информација о архитектури, сликарству и сличним елементима који ипак немају суштински значај у животу једне монашке заједнице, аутори су, из њима познатих разлога, заборавили да кажу макар коју реч више о самим монасима који су живели у неком од манастира о коме се говори. Примећујући тај више него ли очевидан недостатак, г. Продић је на лак и једноставан начин изложио заиста јасну и конкретну слику о томе како је изгледао монашки живот у времену средњега века.
   Као што је и сам аутор нагласио, његово дело не претендује да буде идеална реконструкција живота него је, а што је потребно посебно нагласити, истовремено и позив другим ауторима да се прихвате пера и да сачине дело на исту тему како би, коначно, и имена србских аутора била уврштена међу еминентне медиавелисте. А да ми, као народ, заиста шта имамо да кажемо о нашој средњовековној историји, у то заиста не треба ни мало да сумњамо. Наравно, остаје само да се идеје спроведу у пракси, а када је реч о господину Слободану Продићу, он то заиста и вредно чини..

извор: www.spc.rs

МАНАСТИР ВАЗНЕСЕЊЕ, Архимандрит Тимотеј, 23.2.2014.

А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје.

   И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради.

   И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве.

   Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета.

   Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме;

   Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.

   Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо?

   Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо?

   Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти?

   И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.

   Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ, вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим.

Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме;

Манастир Вазнесење, 23.2.2014.

   Странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме.

   Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти?

   Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте.

   И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни.

(Мат. 25: 31-46)

Александар Шмеман, Припрема за пост 4. СТРАШНИ СУД, Месопусна недеља

Следећа се недеља зове "Месопусна" јер је, за време недеље која јој следи, Црква прописала ограничени пост - уздржавање од меса. Овај пропис треба разумети у светлу онога што је већ речено о значењу припреме. Црква сада почиње да нас "прилагођава" великом напору који нас очекује за седам следећих дана. Постепено нас уводи у тај напор - знајући нашу непостојаност, предвиђајући нашу духовну слабост.
   Уочи тога дана (Месопусна субота) Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су "уснули у нади на васкрсење и на живот вечни". Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је Хришћанство вера љубави. Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу, већ нову заповест "да љубе један другог", па је додао: "По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог". Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, по речима Св. Игњатија Антиохијског у "јединству вере и љубави". Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, "скупљање  у једно, оних који су били раштркани", успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која преставља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи "у Христу", и како безнадежно нису  у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о "заслугама" и "надокнадама", или је просто одбацују као бескорисну. Велико бденије за мртве уочи Месопусне суботе служи као узор за све друге помене мртвих. Оно бива поновљено друге, треће и четврте суботе Великог поста.
   Љубав је основна тема "Месопусне недеље". На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав - и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног "сиромаха". Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама "класа", "раса" итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину за праведно, равноправно и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из Хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи - ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква "социјална агенција", нешто што она дефинитивно није.

Манастир Вазнесење

     Хришћанска љубав је "могућа немогућност", да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у Свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради "добра дела" или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у "другоме" - његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности - и досеже до душе, јединственог и искључивог личног "корена" људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, "душу" или "личност", коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји "безлична " љубав јер љубав је чудновато откривање "личности" у "човеку", откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку онога што се може волети у њему, онога што је од Бога.
   Хришћанска љубав је, у овом погледу, нешто супротно "социјалној активности", са којом данас често идентификују Хришћанство. За "социјалног активисту" објект љубави није "личност" (него) човек, апстрактни појам и део још апстрактније "хуманости". Али, за Хришћанство, човек је предмет вољења зато што је Личност. Тамо је личност сведена на човека; овде се у човеку види само личност. "Социјални активиста" није заинтересован за лице и веома лако га жртвује за (опште интересе). Хришћанство може да изгледа, а у извесном смислу и јесте, прилично скептично што се тиче те апстрактне "хуманости", али оно чини смртни грех против самог себе кад год престане да се брине за личност и кад престане да је љуби. Социјални активизам је увек "футуристичан" у свом приступу. Он увек дела у име правде, поретка и среће, који треба да дођу, који треба да буду постихнути.
   Хришћанство се мало стара о тој проблематичној будућности, већ ставља нагласак на сада -једино и сигурно време за љубав. Два става се узајамно не искључују, али не треба их ни бркати. Хришћани сигурно имају одговорности за "овај свет", и морају да их испуне. Ово је подручје "социјалног активизма" које потпуно припада "овом свету". А хришћанска љубав превазилази овај свет. Она је зрак, објављивање Царства Божијег. Она надмашује све границе, све "услове" овог света, јер су њен мотив, а такође и њен циљ и крај - у Богу. А знамо да су чак и у овом свету који "у злу лежи", једине трајне и трансформишуће победе - победе љубави. Истинита мисија Цркве је у томе да подсећа човека на ову личну љубав и призив, да љубављу испуни грешни свет.
   Прича о Страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за "хуманост", али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав - признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође, знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер "уколико сте то учинили једном од најмањих од Моје браће, Мени сте учинили"...

о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Симеона Мироточивог и манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2005.

Владика Порфирије, ЖИВЕТИ ЗА ВЕЧНОСТ

Вечност испуњена љубављу, то је Бог.

Ава Јустин

Овчар Бања

иди на  You Tube везу:

Живјети за вјечност

О ЈЕДНОМ ЧУДНОМ ПИТАЊУ: "ШТА ЋЕ ИМ ПРИЧЕШЋЕ", Свети владика Николај о не - достојном причешћивању

    О Светом владики Николају Жичком је исписано небројено много страница. Такође, велики број његових писаних радова је сачуван и радо читан. Мишљења о њима су различита, што и није неразумљиво када се у виду има ширина и дубина владикине мисли. Ипак, добронамерно и истинито се од злонамерног и неистинитог лако распознаје. У књизи Павела Тихомирова О крсту Светог владике Николаја нашу пажњу је привукла једна несвакидашња епизода из владикиног живота.

   Место радње је неименована Црква у којој је владика служио Свету Литургију. О времену када се одиграо догађај о коме је реч из поменуте књиге сазнајемо да је у питању било време поста. Прецизнија временска одредница је тренутак пред Свето Причешће. Обраћање речитог проповедника било је кратко и јасно: "Нека достојни за причешће приступе десно, а они који нису лево" (Павел Тихомиров, О Крсту Светог Владике Николаја, Света Русија, Београд, 2010, 58). Можемо само претпоставити колико су сви присутни били изненађени и збуњени овим питањем. Резултат је био следећи: од неколико стотина људи, само четворо је стало на десну страну. Сви остали су заузели места са леве стране. Овде бисмо могли да се зауставимо претпостављајући да су у наставку причешћени само они који су стали са десне стране. Међутим, није било тако. Даровити и мудрошћу Господњом задојени владика је још једном показао своју духоносну непредвидивост. Његове речи које су уследиле биле су: "Ето тако, сада нека грешници приђу чаши са Пречистим Телом и Крвљу, а праведници нека не прилазе. Они су ионако безгрешни. Шта ће им Причешће?" (наведено дело, 59).

ЖИЧКИ БЛАГОВЕСНИК, ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ, јануар-март 2014.

   Ово је несвакидашње решење за логику гордог ума и сопственог самоистицања. На проверу је овде било постављено срце човеково: да ли је смирено или гордо. Ипак, владикино решење не би требало да нас чуди уколико се сетимо Господњих речи: "Не требају здрави лекара него болесни" (Мт 9, 12). Прича о митару и фарисеју (Лк 18, 10-14) нас упућује на исти пут. Тај пут није пут занемаривања подвига и одбацивања побожности, већ пут сазнања да ма колико се трудили да живимо хришћански Бога никада не можемо постати достојни. Причешће Телом и Крвљу Христовом није награда за високе домете у моралности, већ дар којим се лечимо од свих немоћи. Овде нема места за осуђивање брата, већ је то простор за сузе над сопственом ништавношћу. Коначни одговор ко ће бити на десној, а ко на левој страни, донеће Царство Небеско (Мт 25, 31-46).

Свештеник

Александар Р. Јевтић

парох у Шљивовици

Н НЕБО

   Небо које видимо изнад својих глава јесте само симбол стварнога невидљивога неба. Диван и чудесан символ но само символ стварности, а не сама стварност. Сунце и звезде чине видљиво небо. Бог и ангели са светитељима чине невидљиво небо. Видљиво Сунце символ је невидљивог Бога, а звезде су символ ангела и светитеља. Као што Сунце осветљава и греје и одржава звезде, тако вечно Сунце Правде, Бог Свевишњи, осветљава, греје и одржава ангеле и светитеље Своје. Светитељи су славни славом Божјом, а Бог је диван у светитељима Својим. Ово стварно, нечулно, свето небо - то и јесте права отаџбина наша.

Свети Николај, Охридски и Жички, АЗБУКА СПАСЕЊА, Линц, 2004.

Александар Шмеман, Припрема за пост 3. ПОВРАТАК ИЗ ИЗГНАНСТВА, Недеља блудног сина

У трећој недељи припреме за пост, слушамо причу о Блудном сину. Прича, заједно са химнама које (Лк, 15, 11-32) се певају тог дана, открива нам време покајања као човеков повратак из изгнанства. Блудни син, говори нам се, отишао је у далеку земљу и тамо потрошио све што је имао. Далека земља! Јединствена дефиниција наших људских услова које морамо преузети и прихватити као своје, када почињемо да се приближавамо Богу. Човек који никада није имао тај доживљај, па макар на један трен, који није никад осетио да је прогнан од Бога и од стварног живота, никада неће разумети шта је то Хришћанство. А онај који је савршено "код куће" у овоме свету и његовом животу, кога никад није мучила носталгична жеља за једном другом реалношћу, неће разумети шта је то покајање.
   Често се покајање идентификује са хладним и "објективним" набрајањем грехова и преступа, као акт "признавања кривице" у правном спору. Исповедање и разрешење се посматрају као да су јуридичке природе. Нешто суштинско се превиђа-без чега ни исповест ни разрешење немају ни значаја ни силе. Ово "нешто" је осећање отуђења од Бога, од радости општења са Њим, од стварног живота онаквог каквог га је Бог створио и нама даровао. Стварно, лако је исповедати да нисмо постили у прописане дане, да смо пропуштали молитве и били неуздрживи у љутњи. Ипак, различита је ствар ако сам одједном појмио да сам упрљао и изгубио духовну лепоту, да сам веома далеко од свог стварног дома, свог реалног живота, и да је у самој бити мога битисања безнадежно нешто драгоцено чисто и дивно. Ово и само ово је покајање, па је оно, стога, и дубока жеља  за повратком, враћањем, поновним проналаском изгубљеног дома. Од Бога сам примио изванредно богатство: пре свега живот и могућност да у њему уживам, да га испуним смислом, љубављу и знањем; затим-у крштењу-примио сам нови живот Самога Христа, дар Духа Светога, мир и радост вечитог Царства Божијег. Примио сам Божије знање и у Њему знање свега другог и силу да постанем син Божији. И све сам ово изгубио и стално губим не само кроз "грехове" и "преступе" већ у греху који превазилази сваки други грех: одступању од Бога у својој љубави, дајући предност "далекој земљи" у односу на предивни очев дом.
   Али ту је Црква да ме подсети на оно што сам напустио и изгубио. Како ме она подсећа, тако се и ја сећам: Неправедно сам одлутао од Твоје очинске славе", каже се у Кондаку на овај дан, "и расипао са грешницима богатство које си ми дао. Стога, упућујем Теби, о свемилостиви Оче, свој блудни крик: Згреших против Тебе, прими ме као покајника и учини да будем као један од Твојих унајмљених слугу..."
   И док се сећам, проналазим у себи жељу за повратком, снагу да се вратим..."Вратићу се милостивом Оцу, вичући у сузама: прими ме као једног од Твојих слугу..."
   Овде треба да се помене и једна литургичка посебност ове "Недеље блудног сина". На недељном јутрењу, после свечаних и радосних Псалама Полијелеја, певамо тужни и носталгични Псалам 137:

"На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опменусмо Сиона...Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога..."

  То је Псалам изгнанства. Јевреји су га певали у Вавилонском ропству када су размишљали о свом Светом Граду Јерусалиму. Он је заувек постао песма човека који дође до сазнања да је у изгнанству, удаљен од Бога-и схватајући то, да постаје поново човек: и то такав који не може никад и ничим бити задовољен у овом палом свету, јер по природи и призиву он је поклоник Апсолутног. Овај Псалам ће се певати још два пута: последње две недеље пре Великог поста. Он нам овде дочарава Велики пост као поклоничко путовање и покајање-као повратак.

о. Александар Шмеман, Велики пост, Манастир Тврдош и Братство Симеона Мироточивог, Требиње и Врњци, 2005.

Манастир Вазнесење

Беседа о. Предрага Бојовића, Манастир Вазнесење, Сретење Господње, 15.2.2013.

Љубомир Симовић, БЕСЕДА О МОЛИТВИ На столу хлеб и вино

На столу хлеб и вино, и јеванђеље,

а под столом стружу, гамижу, гребу,

рогови, зуби, канџе, чекиње, шапе!

Градимо Дечане, Студеницу, Грачаницу, Жичу,

градимо Псачу, градимо Лесново,

градимо Богородицу Љевишку, и Раваницу,

градимо Сопоћане и Милешеву, градимо Пећ,

да их испуне горња обасјања,

да нас у горње светлости понесу!

А стално су нам за петама,

у стопу нас прате,

свињци, кокошињци и земунице!

Молимо да нам се небо отвори, да нас прими,

да нас озаре Богојављења, Благовести,

Преображења, Вазнесења, Васкрс,

а шапе и канџе доњег света и мрака,

пружају се за нама, да нас врате

у мрак и гмизавце!

Беседа о молитви

Очито је да бисмо ми данас пред наше свеце
могли изаћи са истим оним жалбама и
молитвама с којима су пред њих излазили наши
несрећни преци пре седам или осам стотина
година. Што значи да се несрећне околности за
нас ни током толиких стотина година нису промениле. 
Међутим, ако се нису промениле те
околности, променили смо се ми. Променили
смо се толико, да би нам се могло десити да
 Свети Сава, кога призивамо, чује наше молитве,
и одазове се нашим вапајима, и пожури да дође
да нам у невољи помогне, али да нас, дошавши
међу нас, не препозна.

ПРЕОБРАЖЕЊА - 20 година Жичког духовног сабора, Народни музеј, Краљево, 2011.

Архимандрит Јован Радосављевић, О МОЛИТВИ Беседа на духовној академији у Призренској богословији, 27. март 1997.

Манастир Вазнесење

   Кроз молитву човек сазнаје Бога и добија силу Светога Духа, Којим бива руковођен на путу спасења. Зато апостол и препоручује молитву без престанка.

   Ако бисмо дефинисали шта је молитва, могли бисмо најкраће рећи, да је молитва побожно управљање душе човекове Богу, или разговор срца човековог са Богом. Кроз молитву човек излива пред Богом осећање своје душе. Тако је молитва уздизање ума и срца Богу, најинтимнија веза душе с Богом. Њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Молитва је тамјан најпријатнији Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења таласа живота. Необорива стена свих који верују, мирно пристаниште, божанска одећа која облачи душу великом добротом и лепотом и духовне пастире и верне. Молитва је учинила да кит у мору постане дом Јонин. Језекију је од врата самртних вратила животу, вавилонским младићима пламен је претворила у росу. Молитвом је свети пророк Илија затворио небо, те није падала киша на земљу три године и шест месеци.

КВИЗИРАЦИЈА 2014 - ИГРЕ У ФУНКЦИЈИ ОБРАЗОВАЊА О вероучитељу

"Узоран вероучитељ се одриче своје славе, па и тог да он буде узор, будући да сведочи да је једини оригиналан узор - Христос...

...узоран вероучитељ је онај кога ученици следе, због Онога кога он следи, јер сведочи да је и он сам ученик Христа."

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ), Беседа 4. у Недељу митара и фарисеја, Манастир Ћелије, 1975.

Данашње Еванђеље казује нам сву тајну спасења, сву тајну греха и сву тајну врлине. У чему је тајна греха? У гордости. У чему је тајна спасења, тајна врлине? Ето тајни од којих и са којима почиње Велики пост. Уствари, постоје два поста: пост тела и пост душе. Пост душе је важнији него ли пост тела. Теже је обуздати безбројне грехе у души, него ли тело приморати да посно једе. Ко је икада покушао да се бори са гресима у себи он зна каква је то мука.

Али основни грех који је потресао небеса, задрмао сву васељену, то је гордост. Првог Арханђела гордост је претворила у ђавола, претворила у сатану, потпуно је одвојила од Бога и одбацила и преврнула васцело биће несрећног Сатане[2]. Морамо се борити са гордошћу. Не можеш рећи: "Па ја немам гордост". Када се и најмање љутиш, знај да је гордост иза те твоје љутње. Када почнеш да завидиш, знај да је гордост иза те твоје зависти. Када хоћеш да се у молитви (хвалиш), знај да је гордост твоја молитва. Каже се да је код фарисеја и садукеја код молитве стајао грех. Ништа теже него човеку савладати грех у души, а и ништа лакше.

Данас се то показује у Еванђељу кроз смиреност покајаног цариника. Шта је он то урадио? Он је, насупрот гордости фарисејевој, смирено се борио и газио и омаловажавао, само вапијао: "Боже, милостив буди мени грешном"? И када човек себе приведе Господу Христу и кад погледа себе, онда се сети како он грешан стоји пред Господом. Чиме, чиме да се хвали човек? Колико греха, колико грехова у души! Шта ти остаје? Исто, оно исто што и смиреном царинику: "Боже, буди милостив буди мени грешном". Како кроз гордост чиниш грехе, тако и кроз смиреност чиниш врлине. Када имаш смирену душу и у њој смирену молитву, знај да си пошао путем спасења, да те никакав ђаво на може одвратити, да те никакав ђаво не може савладати.

Диван пример имамо. Свети Макарије Велики, велики Светитељ Божји, и манастир у пустињи, хиљаду монаха. Једнога дана он неким послом својим, на три километра од манастира, сретне ђавола: накинђурен, накићен шљокицама, златним, разноврсним красотама. И упита га: "Куда ћеш?" - "У твој манастир". - "Код мојих монаха, имаш ли посла?" - рече Свети Макарије. "Једнога ухвати дрем у Цркви, другом нечисту мисао убацим у душу и он почне да се бави њом, трећем хулу зацарим у души, али", рече ђаво, "тебе не могу никад да победим"! - "Зашто?" - "Због твог смирења. Тиме ме ти убијаш".

Када је гордост Арханђела претворила у ђавола, ето смирење чува човека у расположењу да остане на небеским висинама. Зато, браћо моја, нама је потребно да данас почнемо борбу са душом својом, са гресима својим, да се не бисмо осрамотили пред Васкрслим Господом Христом. Ако смо душу своју ранили гресима, треба да је излечимо. Људско биће је врло важно у овоме свету. Човек је најважније биће после Бога у свима световима. Зато је Господ постао човек, да људима покаже пут спасења, да људи потпуно не утону у грехе и себе, претворе у радионицу зла, у ђавола. Вели се у дивној молитви која се чита пред Причешће: "Чиним све грехе, све Господе, тако да постадох радионица ђавола". Радионица ђавола! Он стално ради у мојој души, ради кроз невидљиве и видљиве грехе. Спаситељ је постао човек да би човека претворио у радионицу Божју, срце своје испуњавао Божјим силама, Божјим заповестима, молитвом, постом, бдењем, милосрђем, милостињом и тако спасао себе. Гледа човек себе у светлости Еванђељској и кроз огледало Еванђеља. Учини то, погледај себе свако вече у том огледалу. Оно казује све наше слабости, истина казује и све наше врлине.

Исти Макарије Велики казује хришћанима и вели: [3]Ако немаш молитву, приморавај себе на молитву. И Господ који види твоју добру вољу да ти примораваш себе на молитву, ти ћеш пригрлити молитву. Ако немаш љубави према браћи, према људима око себе, вели Свети Макарије, приморавај себе на ту љубав. Дај ту љубав Божју према људима, не нашу; земаљска љубав није ништа. Бог има љубав према свима људима и према свим створењима Својим. Ако ти срце није милостиво, ако немаш сажаљења, приморавај себе на сажаљење према људима. Сваки је човек увек страдалник зато што пати од греха, ако не од свих, бар од једног пати. А тада постаје заробљеник. Треба приморавати себе на љубав. Гле онај пијаница, гле не могу да га гледам, пази шта ради! Ако имаш љубави, ти спаси њега. Поред тебе пролазе многи људи ко зна са каквим патњама. Треба навикнути себе на све што је еванђељско, а то се може само приморавајући себе на свако добро, на свако добро. Када примораваш себе на свако добро, то ће ти дати радости да чиниш свако добро, и умилења, и кротости, и жртвености.

Свети Апостол вели: Сви који желе да живе у Христу, чине добро.[4] То је сведочанство, хришћани су у огњу да искују своје спасење: Кроз многе невоље ваља ући у Царство, -вели Свети Апостол Павле, кроз многе невоље.[5] То значи борбу са свим што је грешно у мени. Нека крвари твоја душа да изгони из себе сваки грех, сваку страст, еда би Господ, Који је примио на Своје руке блуднога сина, и тебе примио. Не реци: "Тешко је то, не могу". Светитељи су људи као ми, а сви су они испунили заповести Господа Христа. Нико није имао тело од земље до неба. Људи као ми. Вредна је вера њихова и добра воља. Приморавати себе на свако добро, подносити свако зло у овоме свету са вером и надом у Господа, и то ћу све претворити у моје спасење, ако је то корисно.

Зато се хришћанин не плаши страдања. Напротив, он воли страдање за Господа Христа. Свети Григорије Ниски, брат Светог Василија Великог рекао је гонитељима Хришћана: Шта ви мислите, да нас победите? Не, никада! Јер наша је победа смрт за Христа - смрт за Христа победа! Ето, сваки од нас уграђује у душу своју Господа Христа, да би нас у томе помогли сви Светитељи Божји и сам Василије Велики. Тако ћемо их умолити да спасу душе наше од сваке зле силе, од сваке страсти, и чекати Васкрсење Господа Христа и с радошћу прослављати Васкрслог Господа, јер је Он победио смрт да нам осигура Живот Вечни. Преко свих Светитеља нека Му је част и хвала и увек и кроза све векове. Амин.

 НАПОМЕНЕ:

1. Еванђеље по Луки 18,10-14
2. Ис. 14,1215; Лк. 10,18:ј Лк. 18,13
3. У Беседи о приморавању себе на свако добро, коју је о. Јустин превео у Хришћанском животу, 1925.
4. 2 Тим. 3,12; Петр. 2,20-21
5. Д. Ап. 14,22

Александар Шмеман, Припрема за пост 2.СМИРЕЊЕ, Недеља о митару и фарисеју

 Следећа се недеља зове "Недеља о митару и фарисеју". Уочи тога дана, на вечерњу у суботу, први пут се читају одељци из литургичке књиге Триод, намењене великопосним богослужењима. Они се додају уобичајеним химнама и молитвама недељне васкрне службе. У тим одељцима се обрађује још један важан вид покајања: смиреност.

Манастир Вазнесење

   У зачалу, одељку из Јеванђеља које се чита, слика је човека који је увек задовољан са собом (Лк. 18, 10-14) јер сматра да извршава све захтеве своје вере. Он је самоуверен и горд, а у ствари фалсификује значење вере. Он је своди на вршење спољашње форме, а своју побожност мери количином новца који прилаже храму. А што се тиче цариника, он је био понизан, и његова смиреност нашла је оправдање пред Богом. Ако се данас неки морални квалитет готово потпуно омаловажава онда је то смиреност. Култура у којој живимо, усађује у нас осећање гордости, самохвале и величања и властите праведности. Она је изграђена на претпоставци да човек може сам постићи све, па чак и Бога представља као некога који стално "награђује" човека за његова достигнућа и добра дела. На понизност-личну или заједничку, етничку или националну, гледа се као на слабост, као на нешто од чега се не постаје прави човек. Чак и наше црквене заједнице. Зар и оне нису прожете истим духом фарисеја? Зар не желимо и ми да сваки наш прилог, свако "добро дело", све што чинимо "за Цркву"-буде признато, похваљено и објављено?
   Али, шта је смиреност? Одговор на ово питање може да изгледа парадоксан јер је укорењен у чудној тврдњи: само је Бог смирен. Међутим, свакоме ко познаје Бога, ко о њему размишља на основу Његовог стварања и Његових дела спасења, јасно је да је смирење заиста Божанска особина, садржина и зрачење славе која испуњава небо и земљу, како ми певамо на Божанској Литургији. По нашем људском менталитету ми тежимо да се супротставимо "слави" и "смирености" - она је за нас наговештај обиља недостатака. За нас, незнање или неспособност чине нас, или треба да нас учине смиреним. Скоро да је немогуће да савремени човек, који се ослања на јавно мишљење, на властиту потврду у друштву и на бескрајну самохвалу, прихвати да је све оно што је исконски савршено, дивно и добро, у исто време и по природи смирено. Али баш због њеног савршенства смирености није потребан "публицитет", спољашња слава или "надмено показивање" било какве врсте.
   Бог је смирен зато што је савршен. Његова смиреност је Његова слава и извор сваке истините лепоте, савршенства и доброте, и сваки онај који се приближава Богу и упознаје Га, непосредно учествује у Божанској смирености, која га оплемењава. Ова се истина односи на Марију, Мајку Христову, чија смиреност учини да постане радост свих створења и највеће откривење лепоте на земљи; ово одликује и Светитеље и свако људско биће за време њихових ретких блискости и сједињења са Богом.
   Како човек постаје смирен? За хришћанина, одговор је прост: размишљањем о Христу, Божанској оваплоћеној смирености, о Ономе, у Коме је Бог открио једном за свагда Своју славу као смиреност и Своју смиреност као славу. "Данас"-рече Христос на дан Свог највећег смирења - "прослави се Син Човечији и Бог се прослави у Њему". Смиреност се учи размишљањем о Христу, Који је рекао: "научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен у срцу". Најзад, учи се и тако ако се све мери Христом, ако се за све обраћамо Њему. Јер, без Христа је права смиреност немогућа, док са фарисејем чак и вера постаје гордост у људској делатности, још један облик фарисејског самохвалисања.
   Великопосно време почиње са захтевом, молитвом за смирење, која је почетак истинитог покајања. А покајање, изнад свега другог, јесте повратак ка првобитном реду ствари, успостављање праве визије. Оно је, стога, укорењено у смирењу, а смирење-божанско и дивно-његов је плод и крај. "Избегнимо високоумни говор фарисеја", каже се у Кондаку на тај дан, "и научимо се величанствености из митаревих смирених речи..."
   Ми смо на вратима покајања и на најсвечанијем моменту васкршњег бденија; после васкрсења и јављања Христа пошто смо "видели васкрсење", певамо по први пут тропаре који ће нас пратити кроз цео Велики пост:

"Отвори ми двери покајања, јер дух се мој рано подиже ка Твоме светоме храму, носећи телесни храм сав опгањем: но, као милостив очисти ме Твојом милосрдном милошћу".

о.Александар Шмеман, Велики пост, Манастир Тврдош и Братство Симеона Мироточивог, Требиње и Врњци, 2005.