Монахиња Магдалина, РАЗГОВОРИ СА ДЕЦОМ

   ПРЕДГОВОР

   Након објављивања мојих ранијих размишљања о деци у православној цркви, многи су ме молили да напишем нешто више о својим наставним методама и живим разговорима са децом и младима. Идеја о писању ме је плашила као некога ко никада није учио методологију и ко се осећа прилично узнемирено кад мора да разговара са децом пред одраслима. Ипак, архимандрит Софроније ме је уверио да су моји односи са децом донели нешто ново и да би као такви могли да просветљују друге. Сматрао је значајним што пишем искрено и што речима успевам да изразим начела која могу да буду подстицајна вероучитељима.
   Теолошки оквир ове књиге заснован је на учењу оца Софронија који је живео догме и поучавао друге као да су догме основне животне чињенице. Била сам благословена да примим православна начела од једног таквог живог сведока, његов лични пример и педагошки савети били су ми увек надохват руке. У својим поукама, он је увек полазио од појединачних случајева, извлачећи општа начела из примера стварних људи. Избор разговора никада не би био овакав какав јесте да сам, уместо да сваком детету радосно изађем у сусрет, хтела да имам само оне идеалне.

   Разговор са дететом може бити освежавајуће искуство за одрасле хришћане. Он нуди нови угао гледањ на животне проблеме које одрасли или узимају здраво за готово или их избегавају.Поново откривамо старе недоумице, али и свакодневне радости. Разумевамо који су елементи нашег система веровања изграђени на стени, а који на песку. Она убеђења која нисубаш усвојена до краја, показују се у свој својој слабости. Са децом сам углавном разговарала у необавезној, опуштено атмосфери, док "причамо приче" током њиховог боравка у нашем манастиру; тек понекад разговори имају формалнији тон. Но, ова књига не може веродостојно да прикаже ове сусрете - заједнички смех или тугу, озбиљне или веселе разговоре, славља и свађе, измирења, ситно празнословље о играма, одећи, филмовима, школском градиву, о свему и свачему.
   Теологија врши непосредан утицај на веронауку. Свакоме ко поучава децу потребна је визија човекове личности каквом Господ жели да постанемо - то важно питање је окосница првог поглавља. Друго поглавље се усредсређује на позив васпитача да буде преносник живоносног предања, вере светих отаца. Коментари су и теолошки и педагошки, покушала сам да објасним теже изразе, посебно оне из грчког језика. Свако кога богословље обесхрабрује, требало би да нађе утеху у чињеници да је оно, пратећи црквени начин живота, примењиво на сваком случају. Таквом читаоцу неће бити потребна детаљна објашњења. Можда ће он радије читати теолошки увод за прво и друго након читања самих поглавља. Или ће, како једна презаузета мајка рече, објашњења читати "...кад буде имала више времена и снаге".
   Поднаслови су груби путокази за садржај сваког поглавља и ни у ком случају не значе да су саговорници били строго ограничени. Православни живот је неразмрсиво клупко - сваки проблем повезан је са свим другим егзистенцијалним проблемима. Било је чак и опасно одабрати разговоре о вери који се њом баве као засебном темом - како мислимо и поступамо у вези с једним животним проблемом одражава се на то како мислимо и поступамо током читавог живота, у сопственом животу и у животу човечанства.
   Поједини разговори, и то са децом старијом од 16 година, нешто су формалнијег карактера, с унапред припремљеном темом. Неки од ових разговора штампани су у трећем поглављу. Читалац ће у њему наћи потпунију анализу оних тема које су ме молили да обрадим. Избор је делимично начињен на основу коментара да те теме није лако наћи јасно објашњене на другим местима. Нисмо убеђени да је то истина, јер је много добрих текстова и библиографија објављено. У сваком случају, ни ово поглавље, ни књига у целини не теже да буду последња реч о томе.

Монахиња Магдалина, РАЗГОВОРИ СА ДЕЦОМ, Манастир Жича, 2010.

...Жича има модерну библиотеку и има штампарију. То треба запамтити, благосиљати, помагати и волети. Сви треба да чинимо што можемо да такав манастирски организам ојача, да се у манастиру Св.Саве имадне напоредо светиња верска и светиња просветна, да се сложе на послу молитва и књига. Мило је човеку замишљати сабор у манастиру за који се спремају црква и штампарија. Можда ће се наставити лоза монаха писара, цртача, сликара, летописаца, књиговезаца. Па и чистих књижевника, који би дали књижевности нашој нову грану чисто спиритуалне поезије и прозе...

Исидора Секулић, Кратак боравак у Жичи, 1939.

У бомбардовању 1941. године, у Жичи је изгорело 57000 књига.

                                       
   Тајност идентитета цитиране деце не би требало да се изневери. Стога сам чекала да дете прерасте узраст у којем сам га цитирала, а понекад и тражила дозволу за објављивање. Осим тога, сва имена су изостављена - причам, на пример, о "девојчици од 6 година". Тврдим да су сви разговори и сусрети, који су се догодили од тренутка када смо знали да ће једног дана бити објављени, текли потпуно спонтано, те да је све изречено у њима аутентично. Надам се да ће читаоци на основу објављених разговора увидети колико сам добила ос деце. Читаоци ће ми такође опростити што пишем разговорним стилом, граматика ми свакако није била примарни циљ. Језик деце је такође њихов сопствени; многи од њих се служе грчим и енглеским у истој реченици.
   Читаоци морају имати на уму да разговори које сам објавила припадају одређеној групи учесника; да поновим што сам већ негде написала - не постоје готове формуле за оно што треба рећи неком детету или младим људима. Чак и навођење Светог Писма није гаранција да ће порука заиста стићи до детета. Вероучитељу је неопходна молитва, а оно што су други писали мора користити опрезно.
   Већи део ове књиге говори о вери, премда многи од нас треба да науче да мање о њој говоре. Иако у целој књизи користим израз "учитељ" овај се израз односи на све одрасле људе који преносе нашу веру деци, били они родитељи, пријатељи, вероучитељи, свештеници или професионални васпитачи. Међутим, нико од њих, а посебно не родитељи, не треба увек да буду вођени искључиво дидактичким мотивима. Мале хришћане често гуши "озбиљна", "проповедничка" атмосфера. Кроз књигу, од самог почетка, подсећам оне који желе да нешто из ње науче, да деца морају да нас упознају као стварне људе, а не само као васпитаче. Ако је наша вера у нашем великом циљу добро утемељена, бићемо успешни и без напетости или претеривања у дидактичности. Ако учитељи и сами осећају да су захвална деца Небеског Оца, њихови ученици ће више научити од тог става него од било чега другога.
   Подучавање, као и молитва, не ваља ако стално застајемо да видимо како нам иде. Најбоље подучавамо када једноставно уживамо у друштву деце коју волимо. Деца често промишљају дубоко као и одрасли људи, али нека нас Господ сачува од тога са размишљамо о васпитавању толико да више нисмо у стању да једноставно волимо оне које учимо и оно о чему учимо. Самоиспитивање у хришћанском животу јесте повремена провера самог себе и прилика за напредовање, али непрекидно, узнемиравајуће самопосматрање, насупрот томе, сведочи о помањкању вере. То је затворени круг који се на крају своди на "одрађивање" и спречава васпитаче да заиста уживају у раду са децом. Деца то добро осећају.
   "И нека ове речи које ти ја заповедјам данас буду у срцу твом. И често их напомињи синовима својим, и говори о њима кад сједиш у кући својој и кад идеш путем, кад лијежиш и кад устајеш. И вежи их себи на руку за знак, и нека ти буду као почеоник међу очима. И напиши их на довратницима од куће своје и на вратима својим " (Дап.1, 1)просвећени Свише.
 
Реч подршке родитељима

   Родитељи доносе већину одлука које се тичу свакодневног живота детета, те тако врше пресудан утицај на дете. Неки родитељи ће можда приметити да су теоријска знања изложена у овој књизи њима тежа за разумевање него што би била вероучитељима, професионалним наставницима или свештеницима. Штавише, у књизи ове врсте многе тврдње су уопштене, а због могућности различитих примена које се морају дозволити, на одређена питања можда и нема одговора. Премда сама нисам родитељ, упозната сам са потешкоћама да се одређени принципи примене на појединачне случајеве, јер ме родитељи тако често питају шта да раде.
   Видела сам, међутим, да многе свакодневне недоумице настају услед тога што родитељи заборављају да одреде приоритете. Видела сам такође и то да ако су родитељи мотивисани утемељеним и јасним принципима, ма шта радили - испадне добро. Повратак на основне вредности помоћи ће да се поправе грешке које су родитељи начинили. Сваком васпитачу су такви принципи корисни, чак и кад не садржа решења за сваку ситуацију. Поједина јеванђелска учења имају такав карактер. Родитеље можда посебно треба подсећати да најпре чине оно што је најважније; они се суочавају са животом распарчаним на хиљаду комадића и понекад лако подлегну.
   Много се ствари у свакодневном породичном животу одвија по инерцији. Када се доносе свесне одлуке или треба начинити спонтани избор, свакако је важно то што смо хришћани, али веома често довољан број различитих одлука може да се уклопи у хришћанске принципе. Православље утиче на начин живота, али православље може да опстане у много различитих начина живота. Комбинација здравих принципа зачињених здравим разумом, значи да се живот одвија органски. Ако су на првом месту духовни принципи, многе одлуке се доносе саме по себи.
   Ова књига је намењена родитељима, било да ће је читати на прескок или устаљеним редом; време за читање многима је данас редак луксуз. Ипак, свако од нас може да учини нешто чиме ће хришћанска вера бити присутнија, а то ће одмах повећати нашу способност да као педагози деламо мудро и сигурно.