У трећој недељи припреме за пост, слушамо причу о Блудном сину. Прича, заједно са химнама које (Лк, 15, 11-32) се певају тог дана, открива нам време покајања као човеков повратак из изгнанства. Блудни син, говори нам се, отишао је у далеку земљу и тамо потрошио све што је имао. Далека земља! Јединствена дефиниција наших људских услова које морамо преузети и прихватити као своје, када почињемо да се приближавамо Богу. Човек који никада није имао тај доживљај, па макар на један трен, који није никад осетио да је прогнан од Бога и од стварног живота, никада неће разумети шта је то Хришћанство. А онај који је савршено "код куће" у овоме свету и његовом животу, кога никад није мучила носталгична жеља за једном другом реалношћу, неће разумети шта је то покајање.
Често се покајање идентификује са хладним и "објективним" набрајањем грехова и преступа, као акт "признавања кривице" у правном спору. Исповедање и разрешење се посматрају као да су јуридичке природе. Нешто суштинско се превиђа-без чега ни исповест ни разрешење немају ни значаја ни силе. Ово "нешто" је осећање отуђења од Бога, од радости општења са Њим, од стварног живота онаквог каквог га је Бог створио и нама даровао. Стварно, лако је исповедати да нисмо постили у прописане дане, да смо пропуштали молитве и били неуздрживи у љутњи. Ипак, различита је ствар ако сам одједном појмио да сам упрљао и изгубио духовну лепоту, да сам веома далеко од свог стварног дома, свог реалног живота, и да је у самој бити мога битисања безнадежно нешто драгоцено чисто и дивно. Ово и само ово је покајање, па је оно, стога, и дубока жеља за повратком, враћањем, поновним проналаском изгубљеног дома. Од Бога сам примио изванредно богатство: пре свега живот и могућност да у њему уживам, да га испуним смислом, љубављу и знањем; затим-у крштењу-примио сам нови живот Самога Христа, дар Духа Светога, мир и радост вечитог Царства Божијег. Примио сам Божије знање и у Њему знање свега другог и силу да постанем син Божији. И све сам ово изгубио и стално губим не само кроз "грехове" и "преступе" већ у греху који превазилази сваки други грех: одступању од Бога у својој љубави, дајући предност "далекој земљи" у односу на предивни очев дом.
Али ту је Црква да ме подсети на оно што сам напустио и изгубио. Како ме она подсећа, тако се и ја сећам: Неправедно сам одлутао од Твоје очинске славе", каже се у Кондаку на овај дан, "и расипао са грешницима богатство које си ми дао. Стога, упућујем Теби, о свемилостиви Оче, свој блудни крик: Згреших против Тебе, прими ме као покајника и учини да будем као један од Твојих унајмљених слугу..."
И док се сећам, проналазим у себи жељу за повратком, снагу да се вратим..."Вратићу се милостивом Оцу, вичући у сузама: прими ме као једног од Твојих слугу..."
Овде треба да се помене и једна литургичка посебност ове "Недеље блудног сина". На недељном јутрењу, после свечаних и радосних Псалама Полијелеја, певамо тужни и носталгични Псалам 137:
"На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опменусмо Сиона...Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога..."
То је Псалам изгнанства. Јевреји су га певали у Вавилонском ропству када су размишљали о свом Светом Граду Јерусалиму. Он је заувек постао песма човека који дође до сазнања да је у изгнанству, удаљен од Бога-и схватајући то, да постаје поново човек: и то такав који не може никад и ничим бити задовољен у овом палом свету, јер по природи и призиву он је поклоник Апсолутног. Овај Псалам ће се певати још два пута: последње две недеље пре Великог поста. Он нам овде дочарава Велики пост као поклоничко путовање и покајање-као повратак.
о. Александар Шмеман, Велики пост, Манастир Тврдош и Братство Симеона Мироточивог, Требиње и Врњци, 2005.
Често се покајање идентификује са хладним и "објективним" набрајањем грехова и преступа, као акт "признавања кривице" у правном спору. Исповедање и разрешење се посматрају као да су јуридичке природе. Нешто суштинско се превиђа-без чега ни исповест ни разрешење немају ни значаја ни силе. Ово "нешто" је осећање отуђења од Бога, од радости општења са Њим, од стварног живота онаквог каквог га је Бог створио и нама даровао. Стварно, лако је исповедати да нисмо постили у прописане дане, да смо пропуштали молитве и били неуздрживи у љутњи. Ипак, различита је ствар ако сам одједном појмио да сам упрљао и изгубио духовну лепоту, да сам веома далеко од свог стварног дома, свог реалног живота, и да је у самој бити мога битисања безнадежно нешто драгоцено чисто и дивно. Ово и само ово је покајање, па је оно, стога, и дубока жеља за повратком, враћањем, поновним проналаском изгубљеног дома. Од Бога сам примио изванредно богатство: пре свега живот и могућност да у њему уживам, да га испуним смислом, љубављу и знањем; затим-у крштењу-примио сам нови живот Самога Христа, дар Духа Светога, мир и радост вечитог Царства Божијег. Примио сам Божије знање и у Њему знање свега другог и силу да постанем син Божији. И све сам ово изгубио и стално губим не само кроз "грехове" и "преступе" већ у греху који превазилази сваки други грех: одступању од Бога у својој љубави, дајући предност "далекој земљи" у односу на предивни очев дом.
Али ту је Црква да ме подсети на оно што сам напустио и изгубио. Како ме она подсећа, тако се и ја сећам: Неправедно сам одлутао од Твоје очинске славе", каже се у Кондаку на овај дан, "и расипао са грешницима богатство које си ми дао. Стога, упућујем Теби, о свемилостиви Оче, свој блудни крик: Згреших против Тебе, прими ме као покајника и учини да будем као један од Твојих унајмљених слугу..."
И док се сећам, проналазим у себи жељу за повратком, снагу да се вратим..."Вратићу се милостивом Оцу, вичући у сузама: прими ме као једног од Твојих слугу..."
Овде треба да се помене и једна литургичка посебност ове "Недеље блудног сина". На недељном јутрењу, после свечаних и радосних Псалама Полијелеја, певамо тужни и носталгични Псалам 137:
"На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опменусмо Сиона...Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога..."
То је Псалам изгнанства. Јевреји су га певали у Вавилонском ропству када су размишљали о свом Светом Граду Јерусалиму. Он је заувек постао песма човека који дође до сазнања да је у изгнанству, удаљен од Бога-и схватајући то, да постаје поново човек: и то такав који не може никад и ничим бити задовољен у овом палом свету, јер по природи и призиву он је поклоник Апсолутног. Овај Псалам ће се певати још два пута: последње две недеље пре Великог поста. Он нам овде дочарава Велики пост као поклоничко путовање и покајање-као повратак.
о. Александар Шмеман, Велики пост, Манастир Тврдош и Братство Симеона Мироточивог, Требиње и Врњци, 2005.
 |
| Манастир Вазнесење |
Нема коментара:
Постави коментар