СВЕТА МАРИНА -УЗОР МЛАДИМ ЖЕНАМА ДАНАШЊИЦЕ

      Акатист Светој Марини

„Теби, храброј невести Христовој, која си изабрана да неизрециву славу Божију објавиш свим величанственим створењима, усрдну молитву узносимо и молимо те да погледаш и на нас недостојне, и да нам помогнеш да се очистимо од греха, да душе врлинама обложимо и да у Царство Небеско уђемо, како би могли да кличемо: Радуј се света Великомученице Марина, разгори наша срца огњем Божанске љубави!“

   Света Марина – узор младим женама данашњице

   Какав узор за младе православне Хришћанке данас! Ова петнаестогодишња девојка беше рођена паганка, одрасла је без мајке. Отац је се одрече јер заволе Христа и изабра безбрачни живот. Одбцила је све да би живела само за Христа и да би му остала верна у тој љубави. Одбацила је сву славу, богатство и удобности овосветовног живота. У својој непоколебљивој одлуци да прати Господа беше сурово мучена, издржала је демонска искушења, и на крају пострадла мученички, ипак радосна, јер је желела да подражава Свете.
   Већина младих данашњице сматрала би Маринину судбину трагичном. Међутим, Она није мислила тако. Због своје превелике љубави према Христу, Марина је превазишла све несигурности, све страхове и смогла снаге да издржи сва мучења. Могла је да бира угодан овосветовни живот, али он је изабрала пут узвишене среће. Изабрала је ону срећу коју ни једна овосветовна радост не би могла надмашити.
   Сада Св. Марина живи у вечној слави и једна је од најмоћнијих и највољенијих Светитељки Православља. Она још увек одговара на молитве, лечи болесне јер храбро пострада за Христа. Постаде и победитељка демона. Знајући све ово, Св. Марина није била девојка у невољи, већ права јунакиња.
   Пре него што се Холивуд могао похвалити својим јунакињама, постојала је Св. Марина – победитељка демеона. И док су холивудске приче измишљене, њена животна прича је истинита. Њене чудотворне иконе и Свете Мошти ту истину сведоче, као и Њене бројне посете вернима који јој се у молитви обраћају. Њена надљудска снага огледала у превеликој вери и благодати Светог Духа. Не постоји бољег узора младим девојкама од Ње. И Она је сама себи нашла узор у Пресветој Богородици.
   Јасно је да девојке данас неће морати да подносе тако екстремно велика и страшна мучења за веру, али бити веран Хришћанин у данашњем друштву ни данас није лако. Неминовно ће наше религијско опредељење изазвати подсмехе, притисак од стране вршњака, неразмевање, непријатности, увреде и друге врсте искушења. Чак и усред ових врсте „мучења“ Св. Марина може бити пример и узор како да се издрже и победе искушења. Њена вера и љубав према Богу требало би да буде инспирација младима, да не треба подлећи испразностима овога света и живота, већ се усредсредити на оне вредности које заиста значе.

Део моштију Св. Марине од 1935. године чува се у Цркви Св. Константина и Јелене у Коњевићима (Чачак). Цркву је освештао и мошти донео Εпископ Николај (Велимировић)

Марина беше рођена крајем трећег века током владавине цара Диоклицијана у Јужној Анадолији, у Писидији Антиохијској. Беше једина кћи својих незнанобожачких родитеља.

    Када имаше 5 година мајка јој умре, а пошто отац Едесије беше незнанобожачки жрец, заузет да би о њој могао сам бринути, он је предаде под старатељство жени која тајно беше Хришћанка. Далеко од идола жреца Едесија и његове богохулне вере, ова племенита жена васпитаваше Марину у Хришћанској вери и духу. Како је Марина одрастала, тако је напредовала у хришћанском учењу и врлинама. Њена вера у живога Бога беше толико јака да она добровољно одабра тежак пут мучеништва. Једног дана признаде оцу да жели да се покрсти и да као девственица постане невеста Христова. Отац то не могаше прихватити, омрзну је силно због вере њезине и одрече је се као кћери.

   У то време Олимврије, нови царски намесник, беше дошао у Писидију. Од самог његовог доласка отпоче љути прогон Хришћана. Једном, видевши петнаестогодишњу Марину у пратњи своје помајке, Олимврије се толико занесе њеном лепотом да помисли да је узме себи за жену. Када је упита за име, веру и отаџбину она му смерно одговори: „Име ми је Марина, рођена сам у Писидији и верујем у Господа Исуса Христа.“

Сазнавши да је Хришћанка, Олимврије покуша да је придобије ласкањем, да је приволи идолима, а када му то неуспе, запрети јој љутим мучењем.

   „Ништа ме не може одвојити од Христа“

   Марина тада искрено каза Олимврију: „Не гајите узалудне наде, намесниче, нити ме плашите мукама, јер ја се мука не бојим. Ништа ме не може одвојити од Христа! Не бојим се невоља, ни глади, ни ватре нити мача. Не мислите да ћете ме придобити похвалама, нити златом или каквим другим богатством. Све су то ствари кварљиве и пролазне, за мене безвредне .“

   „Душа, по милости Божијој је бесмртна, и моја ка вечности тежи. Из тог разлога, намесниче Олимврије, ми Хришћани мудро одбијамо пролазне раскоши и овосветовна уживања. Ми смирено трпимо тугу и патње овоземаљске да бисмо се удостојили вечног радости по кончини нашој.

   Ако мислите да лажем, ево ме намесниче, пробајте, видите истину која се у делима потврђује. Бичујте ме, ватром сагоревајте тело моје, мучите ме каквим год желите мукама. Што ме више будете мучили, то ће ме Господ Мој више наградити у Царству Небеском.“

   „Безброј пута у овом животу, Господ шаље утеху у муци. Подиже из непрегледних дубина, избавља нас од ватре, од муке и невоље, вама и вашим поганим боговима на срамоту и осуду. Дакле, ја не марим за овај пролазни живот. Зато спремно предајем тело своје на муке, за бесмртног Господа и Бога мог, јединог непорочног, који беше разапет из љубави према мени и свом роду људском.“

   Ово Маринино одбијање разљути намесника. Предаде је џелатима својим, и они унаказише сву лепоту њезину. Није само народ, који муке гледаше, плакао већ и сам намесник – не могаше гледати сву страхоту њених мука, већ сакри лице у дланове. Али што су је џелати више мучили, то њена душа беше све светлија и лепша.

   „Велика је вера твоја“

   Непоколебљива, она се са захвално мољаше Господу што је удостоји оваквих мука: „Теби Господе предајем душу своју. Верујем у тебе, не посрами ме и недај непријатељима мојим да тријумфују надамном. Не одврати лица Твога од мене,Господе. Нека се посраме они које чини неверје и безакоња. Господе, покажи ми пут Твој, научи ме истини Твојој, јер си Ти спасење моје.У Тебе се уздам. И зато ћу подносити све муке, да бих сведочила име Твоје Свето. Пошаљи Твоју милост на мене, Гоподе, и нека се кроз моје муке прослави Име Твоје.“

   И док се она тако молила и славила Господа, џелати је сурово бичеваше гвозденим трозупцима, кидајући њено пречисто девојачко тело, са кога отпадаху комади меса. И док она трпеше највеће муке, Архангел Михаило појави се пред њом и рече јој: „Велика је вера твоја Марина. Твоја душа ће се удостојити вечне радости у Царству Небеском.“

   Онда намесник нареди да Марина буде бачена у дубоку и мрачну тамницу. И док се у тамници молила, опет јој се јави Архангел Михаило да је утеши и да излечи тело њено од свих рана. Кад је угледа исцељену намесник се страшно зачуди. Рече јој: „Сада знам да се служиш магијом.“ Но она му одговори: „Ја не знам за магију, ја само знам за Господа Исуса Христа, који овим чудом осрамоти ваше лажне богове.“

   На те речи намесник се разбесне. Нареди мучитељима да јој тело муче и месо секу гвозденим тестерама, а да кожу њену деру ножевима. Када Марина паде и када намесник помисли да је мртва, војници узеше њено тело и однесоше у тамницу да тамо оставе док не иструне. Но Архангел Михаило поново је посети, прекрсти је, излечи њено тело и нестаде.

   Чекић Свете Марине

   Зли демон, гледајући да његов слуга Олмврије, не може да савлада Марину нити да је натера да падне ничице пред лажне богове, поста очајан па хтеде да је и сам искуша. Узевши на себе обличје црног змаја, он се јави Марини у тамници како би је уплашио. Но, како беше неустрашива, Марина га ухвати за рогове, и чекићем који нађе тукла га је понизивши га потпуно. Велика светлост појави се са Небеса и осветли целу тамницу. 

   Све Маринине ране наново беху исцељене и на њеном телу не оста ни један траг од мучења. (Због овог догађаја Св. Марина се често на иконама представља са чекићем у руци, како бије демона.)

   Крштење у води и крви

   Безуми намесник одлучи да је следећег дана мучи у огњу и води. Али Марина све муке претрпе као у туђем телу. Живо тело јој огњем сагореваху. Свезаних ногу и руку у кључалу воду бацише. Тада Марина погледа у небо и завапи Господу: „Господе Боже мој, молим ти се да развежеш ноге и руке моје, и нека ова воде буде вода мога крштења. Обуци ме у хаљину спасења, скини са мене старог и одени ме у новог човека. Овим крштењем учини ме достојном вечног живота, и учврсти ме у вери Твојој.“ Тада велики земљотрес затресе целу Писидију. Конопци којима беше свезана попуцаше и она се три пута погрузи у води у име Оца и Сина и Светога Духа. Изађе жива и здрава из воде, славећи Господа. Тада се зачу глас Господњи с Неба и сви који бејаху присутни чуше:“ Благословена јеси, Марина. Ти се крсти и поста достојна да носиш круну невинисти.“ Многи тада оставише своју веру незнанобожачку и постадоше Хришћани. Кад намесник то виде, нареди да сви до једног буду посечени. Тако и они задобише неувенљиве венце мучеништва.

Процењује се да их је било на хиљаде.

   Видевши да не може победи Марину, опаки намесник нареди да јој се одруби глава. И одсекоше јој главу у доба цара Диоклицијана (284-305). Тако се Св. Марина уброји у војску мученика, који вечно живе у Царству Небеском.

Патње Свете Марине описа сведок целог тог догађаја, слуга Божји Тимотије.

   Све до преузимања Цариграда од стране западних крсташа 1204. године, Мошти Св. Марине чуване су у Антиохији. Према другим изворима, њене Свете Мошти беху пребачене у Италију 908. године. Сада се налазе у Атини, у цркви посвећеној Пресветој Богородици. Њена часна Десна Рука пребачена је на Св. Гору, и налази се у манастиру Ватопеду. На врху планине Ланга у Албанији, више самог Охридског језера, налази се манастир посвећен Св. Марини, са деловима њених Светих Моштију. Безбројна чуда догодила су се и још увек се догађају у овом манастиру.
   Сведоци тих чуда нису само Хришћани већ и муслимани. Велико поштовање имали су и Турци према овом манастиру, да никада нису хтели дирнути нити у светињу, нити у имовину манастирску. Једно време Турчин беше тутор овог манастира.
   Светој Марини верни се обраћају молитвама за избављење од демонске поседнутости и тражећи помоћ у лечењу многих болести, најчешће рака.

превод са енглеског: проф. Бојана Поповић

извор: www.spc.rs

Свети владика Николај, Беседа о потреби понављања и понављања

РАСУЂИВАЊЕ

   Док Христос не постане души све, али све, што уопште има неку непролазну и непроменљиву вредност, дотле човек не може поћи на муке за Христа. Како је св. Марина, петнаестогошња девојчица, могла поћи на муке за Христа. Како јој је Христос био све, али све. Како је св. Јулита могла се радовати видећи свога трогодишњег сина Кирика мртва за веру Христову? Опет: јер јој је Христос био све, али све...

   Ево како св. Тихон Задонски исцрпно говори о томе, како је то Христос човеку све. (У виду разговора Христа с човеком.)"Хоћеш ли себи добра? Свако добро у Мени је. Хоћеш ли блаженства? Свако блаженство у Мени је. Красоту ли хоћеш? Шта је красније од Мене? Благородство ли хоћеш? Шта је благородније од Божјег Сина и Деве? Висину ли хоћеш? Шта је више од Цара небеског? Славе ли хоћеш? Ко је славнији од Мене? Богатство ли хоћеш? У Мени је свако богатство. Мудрости ли хоћеш? Ја сам Мудрост Божја. Пријатељство ли хоћеш: Ко је љубазнији пријатељ од Мене, који душу положи за све? Хоћеш ли помоћи? Ко може помоћи осим Мене? Тражиш ли весеља? Ко ће овеселити изван Мене? Тражиш ли утехе у беди: Ко ће утешити изван Мене? Тражиш ли мира? Ја сам мир душевни. Тражиш ли живота? У мени је извор живота. Тражиш ли светлости?...

30. јул/17. јул
Света мученица Марина

Беседа о потреби понављања и понављања

Зато се нећу оленити опомињати вам једнако ово, ако

и знате и утврђени сте у овој истини(II Пет. 1,12)

   Орач оре у њиви.Не понавља ли орач сваког секунда исти посао? Како би иначе њиву узорао, ако не би од јутра до мрака дубио бразду за браздом.

   Путник корача путем. Не понавља ли путник сваког секунда исти посао, исти труд? Како би иначе пут прешао, и својој мети стигао.

   Дрводеља даске деља у радионици. Не понавља ли дрводеља са сваком даском исти посао, исти напор? Како би иначе спремио поручени број издељаних дасака.

   Нису ли, браћо, сви наши корисни послови састављени од низа и низа понављања? Нека се, дакле, не олењи проповедник истине, и не каже: чуо сам то једанпут, и не треба више да слушам!

   О проповедниче истине, не убој се да понављаш и понављаш; да поновљено учиш и поновљено опомињеш. Без понављања нити се њива узоре, нити пут превали, нити јапија издеља. А ти си за то, да ореш, да водиш, да дељаш.

   О слушатељу истине, не погорди се и не реци, да си једном чуо истину. Истина је храна за душу. Ти си јео хлеб и данас, и јуче, и прекјуче, и месецима и годинама. И опет ћеш га јести, да би тело твоје било здраво. Храни и душу. Храни је истином, истом истином, и јуче и данас и сутра, све до смрти. Да душа твоја буде здрава и снажна и светла.

   О Господе Исусе, храни нас сваки дан и сваки час истином Твојом - Тобом, о Исусе, храно слатка! Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, ОХРИДСКИ ПРОЛОГ, Сабрана дела, књига 13, Глас цркве, Шабац, 2013.

АРХЕОЛОЗИ ТВРДЕ ДА ЈЕ ГРОБНИЦА ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА У МАНАСТИРУ МАНАСИЈИ

    Археолози Завода за заштиту споменика културе, за девет година систематских археолошких истраживања средњовековног манастира Манасије, открили су много непознатог, а међу највреднијим открићима је гробница ктитора деспота Стефана Лазаревића
Археолошка открића и друга истраживања Манасије, изложена су у Завичајном музеју у Јагодини, а изложба је отворена до септембра.
   Вођа археолога и један од аутора изложбе Марин Брмболић истиче да је место деспотове сахране представљало вековну дилему.
   Од 16. века изнето је мноштво претпоставки. Недоумице о месту деспотове сахране често су продубљивале и грешке које су се поткрадале у преписима, а и преносом народних предања.
   „На основу резултата до којих се дошло археолошким ископавањима у манастирском храму и чињенице да су они у апсолутном сагласју са историјским подацима, те према нашим сазнањима о ктиторским гробницама у средњовековној Србији, можемо недвосмислено закључити да је у западном травеју цркве манастира, у гробној конструкцији уз јужни зид откривена гробница са земним остацима ктитора – деспота Стефана Лазаревића“, истиче Брмболић.
  Ово мишљење потврђују и резултати обављене антрополошке, и у нашој науци први пут примењене ДНК анализе. Тиме без сваке сумње можемо констатовати да је разрешена вишевековна недоумица о месту деспотове сахране, тврди Брмболић.
Прва систематска археолошка истраживања манастира Манасије почела су 2005. године, а гробница са моштима деспота Стефана откривена је у јесен 2006. године. Археолози тврде да је гробно место у југоисточном углу цркве последњих деценија уносило велику забуну у настојању да се дефинише где је деспот сахрањен.
Откривене су и истражене две зидане гробнице из 15. и 18. века. Према историјским изворима, реално је претпоставити да је у старијој сахрањен Колојан Русота, личност са значајним утицајем на двору деспота Стефана али и Ђурђа Бранковића, истичу археолози Завода за заштиту споменика.
  „Енигма гроба деспота Стефана Лазаревића је дефинитивно решена“, рекла је раније Танјугу Гордана Симић, која је испред Завода више од 20 година била ангажована на обнови Манасије.
„Деспот Стефан је сахрањен у Цркви Свете Тројице у манастиру Манасији и то је црква признала“, рекла је Симић.
   „Ми смо и очекивали да је деспот овде сахрањен. Истраживања су вршена у унутрашњости цркве и када се дошло до првобитног пода откривена је гробница деспота Стефана, управо на месту које је описао Константин Филозоф“, рекла је Симићева.
   И када су нађене мошти у манастиру Копорин, црква је и тада рекла: „Нека се то сматра да је можда деспот Стефан Лазаревић, док се не буде показало друкчије“, додала је Симићева.
Место у Цркви Свете Тројице манастира Манасије, где су откривене мошти деспота Стефана, прекривено је мермерном плочом, на којој је аранжиран букет цвећа, на зиду цркве постављена је плочица, израђена највероватније од неке легуре, на којој је ћирилицом и латиницом исписано име деспота Стефана.
   Уз цркву, за девет година, археолози су истражили и здање средњовековне трпезарије, већи део манастирског дворишта и започели радове на откривању скривеног пута.

radiosvetigora.wordpres.com, 27.7.2014.

У МАНАСИЈИ ПРОНАЂЕНА ЈЕДИНА МАНАСТИРСКА КУХИЊА

   Манастир Манасија, задужбина деспота Стефана Лазаревића, са најмонументалнијом гробном црквом моравске Србије, открио је ове године још једну своју тајну. Након проналаска гроба деспота Стефана, средњовековне трпезарије, највеће у нашој сакралној архитектури, недавно је у југозападном делу манастирског дворишта откривен досад једини познати средњовековни комплекс манастирске кухиње.

- Поред двоспратног објекта пронађена је и велика фуруна пречника седам метара – каже Марин Брмболић, руководилац археолошких истраживања у Манасији. – То је досад једина откривена средњовековна фуруна на нашим просторима. До овог открића, у нашој стручној литератури, само се претпостављало како су изгледале тадашње кухиње. Изглед овог објекта указује да је био важан у животу монашке заједнице.
Зидови кухиње су, по речима нашег саговорника, изузетно очувани. Њихова висина премашује и три метра.

- Истраживања се приводе крају. То је огроман комплекс. У нашим манастирским целинама још није пронађен сличан објекат, тако да не можемо да га поредимо. И пећ је засад јединствена код нас. Најближа аналогија у свету може бити манастир Јована Богослава на Патмосу у Грчкој. Ту је откривена слична, пречника три метра. Наша пећ је два пута већа. Зато смо ми, археолози, сада у проблему. Не можемо да пронађемо било какве аналогије, па да је упоредимо на основу сличних налаза. Јер, такви налази не постоје.

Кухиња, као и трпезарија, указује на бројну монашку заједницу која је тамо боравила.
- Трпезарија је прављена за најмање 300 монаха. Требало је негде направити храну за њих – каже Брмболић. – Откривено је и много покретних археолошких налаза, попут кухињске керамике, изузетно луксузне трпезне керамике, археолошких предмета од метала, који су коришћени у разне сврхе. Пронађена је и занатска пећ, такође невиђена на овим просторима.
Археолошка истраживање Манасије започета су 2005. и трају до данас.

- Предвиђено је да се 2014. заврше истраживања у порти манастира. Тиме ће Манасија, која је на прелиминарној листи за светску баштину, бити једини средњовековни манастир у нашој земљи који је у потпуности археолошки истражен – истиче Брмболић. – Посао потом преузимају архитекте, који ће конзервирати и покушати да врате првобитни изглед трпезарије, коју још зову Ресавска школа.
Брмболић тврди да Ресавска школа није била смештена у трпезарији, већ је то била цела Манасија.

- Не можемо поистоветити Ресавску школу са једним објектом. Монаси нису седели у клупама и преписивали богослужбене књиге, већ су то радили у својим ћелијама. Али, трпезарија, димензија 16х32 метра, спада у највеће досад откривене код нас. Приземље је коришћено као магацински простор, док су монаси јели на спрату.
Иначе, у протеклих неколико година Манасији је враћен изглед изузетно утврђеног манастира. Северни и западни бедеми су реконструисани, као и улазне куле.
И живопис манастира, у ком се истичу „Свети ратници“, једна од најлепших средњовековних фресака, је обновљен. Враћен је и стари камени иконостас, а све иконе и остали покретни материјал су конзервирани…

   СНАЖНО УТВРЂЕЊЕ

- Манасија и Раваница су једини наши утврђени манастири – подсећа Брмболић. – Када су Турци заузели Манасију 1456, нису је доживели као духовно средиште српског народа, већ као снажну фортификацију, смештену на добром стратешком положају. За њих је била изузетно важна све до 1516. године. У војном утврђењу, прилепљеном уз бедем манастира, сместили су јак одред од осамдесетaк војника.

radiosvetigora.wordpres.com, 23.4.2013.

БЛАГОСЛОВИ НА БРДУ ГАРИЗИНУ И КЛЕТВЕ НА БРДУ ЕВАЛУ

   Није никаква тајна да је наш дивни Светитељ Сава приближио српски народ, тада још поприлично пагански, Богу и Небесима. Није никаква тајна и да је Свети кнез Лазар запечатио једном за свагда тај савез, или завет, нашег народа са Богом Сведржитељем својом личном жртвом, али и жртвом своје војске и народа на "Косову равну". Позната крилатица да је "Земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека" одзвања и одзвањаће као анђелска труба у нашем роду до свршетка света - до Другог доласка Христовог. Овом крилатицом је, још преко мајчиног млека, био храњен и Свети ђакон Авакум, који је узвикнуо: "Срб је Христов, радује се смрти, нема лепше вере од хришћанске!". Овом животном философијом је живео и наш највећи, и један од највећих хришћанских богослова, Свети Јустин Поповић, када нас је учио да је најважнија животна философија коју треба да следимо: "Све за Христа, и Христа ни за шта!". Али, поставља се питање: Шта се дешава када српски народ, или бар већи његов део, тако не живи? Какве су последице? И какви су благослови у случају да испуњава Закон Божији? За ова питања нераскидиво је везано и питање: Зашто је немањићка Србија доживела такав крах пред турском најездом, и зашто је била поробљена толико векова?

   На ово задње питање није потребно одговарати, јер је савршен одговор на њега дао наш Свети владика Николај у свом делу Царев завет...Међутим, на остала питања покушаћу да одговорим на најсигурнији и најбезбеднији начин - Светим Писмом. Савршени одговор о обавезама изабраног народа према Богу налази се у Старом Завету. Ради се, тачније, о тренутку када су Јевреји, као тада изабрани народ, требали коначно да уђу у Обећану земљу, тамо где "тече мед и млеко", Свети Тајновидац Мојсеј је по откривењу Божијем знао да неће моћи да пређе преко реке Јордана у Свету земљу, али је добио заповест од Бога да се изрекну благослови израиљском народу на брду Гаризину - ако народ послуша заповести Бога који га је извео из египатског ропства, и клетве на брду Евалу - ако се одметне од Њега и почне да служи лажним, гадним боговима суседних народа (види 5 Мојс. 27.32). Мора се признати да је у ових неколико глава исписана таква мудрост и опомена, која се поколењима остваривала код Јевреја, али и касније, код свих осталих изабраних народа, у хришћанском добу. Ово важи и за наш, српски народ. Господ каже: "Сведочим вам данас небом и земљом да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот, да будеш жив и ти и семе твоје" (30, 19).

   Када погледамо 20. век из перспективе благослова са Гаризина и клетви са Евала, никако се не можемо отети утиску да смо више побрали клетви него благослова. Наш народ је био неколико пута страшно кажњаван за своје одступништво од Бога Светог Саве. И данас се није опаметио, или бар није у довољној мери. Ево само неколико доказа да је ово што причамо истина(1):

1. Драстичан губитак српских територија у задњих двадесет година, расељавање становништва и феномен избеглиштва: "Даће те Господ Бог твој непријатељима твојим да те бију; једнијем ћеш путем изаћи на њих, а на седам ћеш путова бјежати од њих, и потуцаћеш се по свијем царствима на земљи"(28,25).

2. Посрамљење и сатанизација Срба  пред светом због оних "народа" који уопште немају све потребне атрибуте и институције цивилизованих народа: историју, закон, јединствене обичаје, етос...Каже Господ: "Они ме раздражише на ревност онијем што није Бог, разгњевише ме својим идолима; и ја ћу њих раздражити на ревност онијем који није народ, народом неразумним ражљутићу их" (32,21).

3. "Бела куга" и одлазак људи у туђину због лоших услова за живот и због ратова (и сама реч дијаспора значи расејање): "И остаће вас мало, а пређе вас бијаше много као звијезда небеских; јер нијеси слушао гласа Господа Бога својега...И расијаће те Господ по свијем народима с једнога краја земље до другога, и ондје ћеш служити другим боговима, којих нијеси знао ти ни оци твоји, дрвету и камену"(28, 62; 64).

4. Појава депресије и анксиозности у обезбоженом народу: "И живот ће твој бити као да виси према теби, и плашићеш се ноћу и дању, и нећеш бити миран животом својим. Јутром ћеш говорити: камо да је вече! а вечером ћеш говорити: камо да је јутро! од страха којим ће се страшити срце твоје, и од онога што ћеш гледати очима својима"(28, 66-67).

5. Све већа задуженост нашег народа код светских банкарских удружења, али и код представништава страних банака код нас: "Странац који је код тебе попеће се нада те високо, а ти ћеш сићи доље веома ниско. Он ће ти давати у зајам, а ти нећеш њему давати у зајам; он ће постати глава, а ти ћеш постати реп"(28, 43-44).

   Да не идемо даље у појединости, у овим главама Старог Завета налазе се многе паралеле са страдањима српског народа у 20. веку, а још више са страдањима у време турског ропства.

Међутим, сада треба да поменемо који су благослови Бога Сведржитеља верном народу ако чува и испуњава Његове заповести. Благослови Господњи су дивни, животворни и могу се јавити и када је народ у јако лошем стању, када нестаје, када копни, чак и када је у ропству, у туђини. Јер ништа се не може поредити са милошћу Божијом. Каже Господ над војскама: "...гдје би год био међу народима, у које те загна Господ Бог твој, ако се обратиш ка Господу Богу својему и послушаш глас његов у свему што ти ја заповиједам данас, ти и синови твоји, из свега срца својега и из све душе своје, тада ће Господ Бог твој повратити робље твоје и смиловаће се на тебе, и опет ће те сабрати између свијех народа, по којима те буде расијао Господ Бог твој. Ако би ко твој и на крај свијета загнан био, отуда ће те опет сабрати Господ Бог твој и отуда те узети" (30, 1 - 2;4).И на само то, него Бог говори да ће изабрани народ који се покаје да узвиси више свих народа на земљи (28, 1); благословен ће бити у граду, благословен ће бити у пољу, благословен ће бити плод утробе његове, благословен када полази и када долази. Господ ће му дати у руке све непријатеље његове, "једнијем ће путем доћи на те, а на седам ће путова бјежати од тебе" (28, 7). Благословене ће бити житнице његове, и све чега се прихвати рукама својим. Даваће зајам многим народима, а сам неће узимати у зајам (28, 8-12). И постаће народ Свети, само ако сачува заповести Господње.

   На крају, да се изразим као Господ наш Исус Христос: "Ко има уши да чује, нека чује!". Надам се да је у овом кратком тексту јасно изложено шта треба да радимо и у Кога треба да се уздамо. Чињеница је да се код нас све више људи враћа Цркви и својим коренима, али то је још недовољно. Без правог покајања и без уздања у Бога Светог Саве не можемо се надати никаквом бољитку. Али, уз право покајање и уз обнављање истинског црквеног живота, наш народ се може надати свему добром и сваком благослову од Бога. Ко је искусио благодат правог покајања зна о чему причамо, а ко није, нека похита да обрати срце своје Господу свом снагом својом и свом мишљу својом. Други пут не постоји. Нити ће га бити.

1) За цитате из Пете књиге Мојсијеве (поновљених закона) коришћен је Даничићев превод који је понегде коригован оригиналним текстом старогрчке Септуагинте због веродостојности.

др Александар Стојановић, Жички благовесник,Часопис Епархије жичке, број јун-септембар 2014.

Свети деспот Стефан Високи и Преподобна Евгенија - кнегиња Милица

Где више пута нису успевале војске и оружје,

ту је увек успевала једино просвећеност.

Деспот Стефан Лазаревић

Сваки историјски јубилеј указује 

на историјско трајање нечега или некога;

шестогодишњица манастира манасије 

указује на свештену историју спасења

 једног конкретног народа и земље у којој се налази; 

указује, дакле, на спасење од смрти

 кроз сједињење с богом у христу; 

то спасење се остваривало и данас се остварује

 кроз литургију и у литургији; 

зато је сва манасија у том знаку и облику;

 кроз монашки подвиг, 

кроз служење другом,

 кроз архитектуру, сликарство, књижевност,

 кроз бригу за Божју творевину; 

у том знаку она треба и даље да пребива

 до другог доласка христовог и васкрсења мртвих

 када ће литургијска заједница

 постати истинско царство божије.

епископ браничевски игњатије, 2007.

1. август/19. јул

СВЕТИ деспот Стефан Високи. Син кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице. По мајци наследник круне Немањића. Рођен 1377. године на двору свога оца у Крушевцу. Одгајан у побожности и од малена васпитан у православном хришћанском духу. Као младић изучавао је световне и духовне књиге, особито Свето писмо. После косовског слома примио је са шеснаест година од своје мајке власт у Србији. Био је један од најобразованијих и најпросвећенијих српских владара. написао је чувено Слово љубве, један од најлепших поетских дела наше средњовековне књижевности. Обновио је град Београд и у њега пренео своју престоницу из Крушевца. Попут славних предака из царске лозе Немањића, обновио је и подигао велики број цркава и манастира. Славни манастир манасија код Деспотовца је најпознатија његова задужбина. Скончао у миру на данашњи дан 1427. године.

Преподобна Евгенија - кнегиња Милица. Кћи топличког војводе Вратка, потомка најстаријег Немањиног сина Вукана. Супруга српског кнеза Лазара са којим је изродила три сина: Стефана, Вука и Добривоја и пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру. Након косовске трагедије преузела власт у Србији и мудро управљала земљом у најтежим временима њене историје. Тешила уцвељене и ожалошћене, бринула о удовицама и сирочади, помагала старе и болесне обнављајући порушену земљу. Обновила и подигла велики број цркава и манастира и саградила своју чувену задужбину - манастир Љубостињу код Трстеника. На државном сабору 1493. године предала је власт своме сину Стефану и повукла се у манастир Жупањевац где је примила монашки постриг и монашко име Евгенија. Путовала са монахињом Јефимијом у посету султану Бајазиту од кога је добила на дар мошти свете Петке и донела их у Србију. Пред крај живота прешла у своју задужбину манастир Љубостињу где је примила најстрожији монашки постриг - велику схиму, добивши ново монашко име Ефросинија. Једна од највећих жена српске историје, скончала у миру 11. новембра 1405. године.

Епископ Николај, ОХРИДСКИ ПРОЛОГ, Сабрана дела, књига 13, Глас цркве, Шабац, 2013.

Певају сестре манастира Манасије, 2007.

Свети Николај Жички, ЦАРИЦА МИЛИЦА КАО ПРИМЕР ОХРАБРЕЊА И НАШИ СТРАШЉИВЦИ Манастир Љубостиња, 1940.

   Васкрс је извор радости и храбрости. Жива вода, о којој је говорио Спаситељ жени Самарјанци, та жива вода је вода која поји душу и после које се никад не жедни. Ко њу пије јача душу, постаје виши, племенитији, чистији, снажнији, радоснији.

   Ми се данас налазимо пред једном од прамајки наших која се таквом водом појила и благодарећи томе, све ударне судбине поднела, а са снагом која изненађује. Царица Милица је Српкиња са најдраматичнијим животом: прво, царица је срећна мајка, затим црна косовска удовица и најзад смерна калуђерица и ктиторка овога светога храма. Госпођа Милица прва у Србији, на Балкану, ћерка властелина Југ-Богдана, царева супруга, сестра Бошка Југовића, мајка великог господара Србије Стевана Високог. Све свето и господско.

   Под теретом крста косовскога и таква госпођа морала би се скрхати, кад дана с видимо како има малодушних мајки, ћерки и сестара које очајавају кад чују за смрт својих, па падају у несвест, луде и врше самоубиства. Царица Милица је као јунак: после Косова је сав терет на њој, све очи упрте у њу, све наде везане за њу, али она има јаку душу. Дошла је у ове планине одакле се види само небесни отвор и само чује песма птица, да би била ближа Богу и утеси и снази са небеса. Верујући у правду Божју она није очајавала ни у најтежим часовима.

   А данас се размилели нашом земљом црни гавранови који зло слуте, црне мисли имају и плаше народ. Они нису од Миличиног рода и порода. Они нису од вере хришћанске. Неверни, прљавог срца, они су страшљиви и колебљиви и никакво добро не виде, јер гледају на свет кроз своје сопствено зло. Они немају визију истине, нити визију победе правде, те стога не могу храбрити ни уздизати, већ чине што могу: плаше и унижавају. Међутим деведесет од сто нашега народа је свето, честито, силно, пуно вере, карактера, душе. Али око десет од сто квари све као што мало киселине укисели млеко. То мало рђавог квасца може цео народ укварити. У тај мали проценат ми урачунавамо све оно што је супротно хришћанској вери, народној историји, народним предањима и народном духу и схватању.

   Ми хоћемо да сузбијемо утицај те опасне и разорне мањине. Та мањина је противу светиње, самим тим противу херојства духовног, против величине моралне, против владе поштења и истине. Нема, међутим ништа силније ни потребније од светиње, од светог човека, од свете душе. Нарочито данас, у ове опасне дане, сви који су неваљали, непоштени и прљави - навлаче гњев Божји на државу, несвесни су издајници који отварају врата непријатељу. На сваку пукотину моралну улази непријатељ. Свака морална слабост додаје снази непријатеља.

   Хоћемо ли имати и даље мир - то од нас зависи. Рат или мир - то је условна дилема. Рат је стострук бич којим се народи кажњавају за њихова тешка сагрешења. Да бисмо избегли спољашњи рат, морамо водити умутрашњи: са својим гресима и моралним слабостима. Када међутим, добро изборимо тај унутрашњи рат, онда нас никакав спољашњи не може уплашити, а камоли уништити. Стога Жичка епархија у ово време проповеда покајање за грехе и народну поправку као једини лек од свих, и оних највећих зала.

   Данашњи европски рат је за једне пакао, за друге чистилиште, за треће рај...

   Православни Словени данас су поштеђени од рата; један широк и многољудан појас од Јадрана до Тихог Океана. Ја не знам планове Божије, али држим да Божја Промисао хоће преко православних Словена да каже свету спасоносну реч, да донесе спасоносну утеху и спасоносни лек: зато их држи по страни од рата. Та спасоносна реч може бити само она која се оваплотила у Сину Божјем и која је записана у Јеванђељу.

Епископ Николај, Сабрана дела, књига 9, Глас цркве, Шабац, 2013.

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, 27. јул 2014.

Манастир Вазнесење, 27. јул 2014.

ЧУДОТВОРНА МИРОТОЧИВА "ХАВАЈСКА" ИВЕРСКА ИКОНА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Из твоје свете иконе, Пресвета Богородице, свето миро потече изобилно. Тиме си утешила оне који у изгнанству остадоше верни теби и просветила невернике светлошћу Сина твога. Стога ти се, о Владичице, са сузама поклањамо. Буди нам милостива заштитница у дан Суда да не бисмо, након што примисмо твоју милост, били кажњени као они који је презреше; него нам својим молитвама подари да родимо духовне плодове и спаси душе наше. Тропар Иверској икони ,,Хавајској'', глас 7.

Мироточиве иконе на Хавајима

,,До сада су сви наши парохијани који живе у Хонолулуу чули о благослову који је дарован нама грешнима и недостојнима милошћу Сведржитеља и љубављу и бригом за нас Пресвете Богородице. Замолио сам нашег чтеца Нектарија, у чијем дому су ове две иконе почеле да мироточе, да својим речима опише шта се догодило.''

Свештеник Анатол Лиовин

Писмо чтеца Нектарија...

Драги возљубљени у Христу,

Са скрушеношћу и великом стрепњом, покушаћу да вам испричам шта се заправо догодило, пре него што се гласине рашире, развију и на крају постану неистине. Многи су ме питали да објасним догађаје који су се десили последњих недеља у вези са мироточивим иконама у парохији посвећеној икони Пресвете Богородице Иверске (1) у Руској заграничној православној цркви у Хонолулуу на Хавајима. Тешко је преточити у речи ове недавне догађаје који су преузели контролу над мојим животом. Не могу да замислим како би други реаговали када би се нашли на мом месту, само Господ то зна. Молим се Господу да руководи мене и моју породицу како бисмо чинили и говорили оно што није супротно Његовој Вољи. Покушаћу да испричам како су ове скромне иконе ушле у мој живот и како су га промениле. Све што овде пишем је истина.

У питању су две иконе:

    1. Прва је штампана папирна икона налепљена на дрвену позадину (каширана икона), произведена, претпостављам, у фабрици црквених производа ,,Софрино'' у близини Москве. То је верна копија Монтреалске мироточиве Иверске иконе Пресвете Богородице – иконе о којој се старао и чији је чувар био преподобни мученик брат Јосиф (Хозе) Муњоз (2). То је мала икона, димензија отприлике 17,5 х 22,5 цм и око 2,5 цм дебљине. Икону ми је поклонио наш парохијски свештеник о. Анатол Лиовин (3) на мој имендан 1997. године. Рекао је да ју је купио у црквеној књижари у Торонту приликом прославе обележавања педесетогошњице оснивања парохије у којој је одрастао. Иконе произведене у ,,Софрину'' препознатљивог су стила са предивном ризом (или ,,окладом'' на руском, pokamiso на грчком језику) урађеној у сито-штампи и уграђеном у икону. Иконе се овако израђују да би они који не могу да приуште лепе али врло скупе иконе могли да купе нешто једнако лепо из ,,Софрина'' за мање новца.

    2. Друга икона је ручно насликана икона у облику крста која приказује Распеће Господа Исуса Христа у традиционалном византијском иконографском стилу. Насликао ју је један грчки монах са Свете горе. Димензија је око 20 х 27,5 цм, а отприлике је 4 цм дебљине. Купио сам комплет паковање од два скоро идентична крста и један сам поклонио своме оцу, а други сам ја задржао.

Пре него што вам испричам целу причу о овим иконама, дозволите да кажем како је све то почело:

Пре више од три месеца, негде отпилике у мају, јуну или јулу 2007. године, супруга и ја смо приметили да се у простору око одељка у коме стоје иконе у нашој кућној капели осећа неки мирис ружа. Нешто нас је навело да погледамо у Христову икону у облику Часног крста (која се налазила иза нашег породичног реликвијара) и приметили смо једну капљицу течности око ране у пределу ребара на Христовом телу на икони, тамо где ,,један од војника прободе Му ребра копљем'' [Јован 19:34]. Течност је предивно мирисала, попут мира. Моје исуство са светим миром прилично je ограничено будући да је мој једини контакт са миром било парченце вате натопљено светим миром са Монтреалске мироточиве Иверске иконе Богородице и неколико туфера од вате натопљених миром са мироточиве иконе Светог Николе. Никоме нисмо ништа рекли о овоме и наставили смо да ,,држимо на оку'' ову икону како бисмо видели даљи развој догађаја или било какав евентуални наставак овог ,,мироточења''. На крају, капљица мира се осушила и тако смо и ми на овај догађај заборавили.

А сада да пређем на најскорији развој догађаја у мојој причи...

Током последње недеље септембра почео сам да примећујем невероватно јак мирис светог мира у кући, у ауту, чак и на послу. Нисам то могао да објасним. Да ли је све то постојало само у мојој глави? Питао сам своју супругу, а она је рекла да не осећа никакав мирис. Разговарао сам са још неколико људи који су посећивали наш дом и они су такође рекли да не осећају никакав мирис. (Међу њима је била и моја православна кума Српкиња(4) – она такође није могла да осети никакав мирис.) Био сам убеђен да сам све то само умислио. То је било 27. септембра на празник Воздвижења Часног крста.

Онда смо се прве недеље октобра жена и ја јако разболели и једне вечери смо пропустили вечерњу службу. Ми ретко пропуштамо црквена богослужења, па смо тако запамтили који је то датум био – 6. октобар (празник Зачећа св. Јована Крститеља). Око 22.30 те ноћи, радио сам у канцеларији која нам у исто време служи и као кућна капела у којој се налазио одељак са иконама. Мој мачак је ушетао у канцеларију  и почео да њушка около као да је нешто намирисао. Ја нисам осећао никакав мирис. Наставио је да хода према оном делу где се налазе породични реликвијари. Помислио сам колико је то необично јер он никад није прилазио близу тих реликвијара, некако чудесно би га увек нешто зауставило, премда је радознао мачак. Па ипак, овог пута је стајао на задњим ногама и њушио около како би, претпостављам, открио какав је то мирис. Ја још увек нисам осећао никакав мирис. Кренуо сам према њему да га подигнем када сам осетио миомирис. Био је толико продоран, скоро свепрожимајући. Никада у животу нисам осетио такав мирис. Нисам могао да објасним зашто нисам осетио овај мирис раније. Било је као да је хиљаду ружа наједном пало у собу. Прекрстио сам се и заштитио Исусовом молитвом. Спустио сам мачка и кренуо да погледам иконе. Признајем да сам се плашио да погледам у иконе близу реликвијара. На крају сам стигао до иконе у облику крсту и приметио да је она кап мира код Христове ране на ребрима још увек била осушена и у делићу секунде мало сам повратио прибраност док је мирис ружа постајао све интензивнији. Онда сам погледао доле и шака ми је била мокра – то је било миро. Како је доспело ту? Икона је била сува. Или није? Тада сам приметио да се на левом колену на икони нашег Господа образује кап мира управо пред мојим очима. Онда сам позвао супругу. Дотрчала је и када сам је питао да ли је просула нешто по иконама, рекла је да није. Није им ни била прилазила. Показао сам јој икону. Била је у шоку. Рекао сам јој да је мирис исувише јак. ,,Помози ми да прегледам остале иконе.'' И тако смо заједно тражили извор миомириса. У канцеларији сам имао два ормара са полицама за књиге на којима су на врху стајале иконе. Стајао сам на врховима прстију како бих дохватио иконе на врху полица. Моја жена је радила исто. Коначно сам дохватио Иверску икону коју коју ми је поклонио отац Анатол. Била је потпуно мокра. А онда се мирис појачао. Сада је и моја супруга осећала мирис. Због оних који не познају моју супругу, морам да појасним да је њено чуло мириса врло ограничено; она може да осети само мирисе лимунастог воћа. Уплашили смо се обоје. Питали смо једно друго  да ли смо недавно брисали или помазивали иконе нечим и обоје смо одговорили да нисмо. ,,Шта се ово дешава?'', питао сам се. Вратио сам иконе назад на место и фотографисали смо их неколико пута дигиталним фотоапаратом. Онда сам се прочитао Акатист Пресветој Богородици у част њене Иверске иконе и отишао на спавање тј. барем сам покушао да заспим.

Сутрадан, у недељу 7. октобра, након доста дискутовања о томе шта нам је чинити, оставили смо иконе код куће и отишли у цркву. Након литургије разговарали смо са нашом кумом која нас је упутила да сместа разговарамо са свештеником. Испричали смо оцу Анатолу шта се догодило. Пажљиво нас је саслушао и рекао: ,,Донесите иконе у цркву!'' Договорили смо се са њим да донесемо иконе у цркву следеће среде, 10. октобра. Све време до те среде, иконе су наставиле да точе миро. Сакупљао сам миро ватом и молио се пред иконама за своју сестру која је била болесна и за још неколико људи. /напомена оца Анатола:  Следећег дана, његова сестра је назвала свог оца и рекла да њен доктор не може да објасни како се њен панкреас, који је потпуно био престао да функционише, опоравио и вратио у нормално стање као и то да је њен дијабетес под контролом./

Једва смо чекали среду.

У среду, 10. октобра, донели смо иконе у цркву и поставили их на два сталка за иконе насред цркве. Отац Анатол их је прегледао и обрисао ватом, а затим почео да служи Акатист Иверској икони. Након акатиста, поново је обрисао иконе и показало се да су мироточиле све време службе. Отац Анатол нам је потврдио да је ово ,,дефинитивно мироточење'' и да је у питању ,,веома чисто миро''. Мирис ружа испуњавао је простор. Питао сам га шта треба да радимо. Замолио нас је да за неко време оставимо иконе у цркви. Нико није знао за ове иконе тако да су биле безбедне у цркви.

Следећа субота, 13. октобар, била је, како се испоставило, ,,дан за спремање цркве''. Спремали смо цркву за предстојеће празнике: славу наше парохије (24. новембра), Божић, посету српског епископа (5) итд, па смо тако моја супруга и ја и још једна особа били задужени за чишћење и спремање. Док смо спремали цркву нисмо могли да одвојимо поглед од мироточивих икона које су полако испуштале миро све време док смо ми радили. Мирис ружа био је изразито продоран. Изгледа да су иконе испуштале јак миомирис ружа. Чинило се да икона Мајке Божје више мирише ,,на руже'' од осталих икона, а крст је мирисао некако ароматичније. Не могу то да објасним. Док смо спремали цркву, наши кумови су дошли да виде иконе. Мало људи је могло да сачека вечерњу службу тог дана. Кума ми је касније рекла да је она ,,неверни Тома'' и да није могла да поверује док се није и лично уверила.  Разумљиво. Она није увидела да су иконе заправо мироточиле док смо ми спремали. (Оне не мироточе непрестано.) Поклонила се Часном крсту и целивала стопала нашег Господа када су јој се уста испунила позамашном количином мира. Попут апостола Томе који је ставио прсте у Христове ране на шакама и ребрима, тако је и она ставила уста у свето миро, на место где нисмо очекивали да има мира! Нисам могао да се уздржим од смеха.

Следећег дана, у недељу 14. октобра, прослављали смо празник Покрова Пресвете Богородице, а отац Анатол је народу обзнанио шта се дешава са иконама. Иконе су изобилно мироточиле; било је довољно мира за све. Од тада су наставиле да мироточе. Многи су долазили да их виде: Руси, Грци, Срби, римокатолици, протестанти. Сви који су приступали иконама осећали су благодат Божју! Било је дана када су биле потпуно суве док су другим данима бивале прекривене миром. Па ипак, без обзира да ли су мироточиле или не, све време су одавале изузетно јак миомирис ружа. Ваистину велико чудо! Понекад се питам да ли је то неко упозорење.

Када се сада враћам на те догађаје, чини се да је ,,откровење'' о овим иконама било главна тема у последње време. ,,Открили смо'' нашим кумовима чињенице о њиховом мирису на празник Воздвижења Часног крста, открили смо да иконе точе миро и показали их нашем свештенику на празник Зачећа св. Јована Крститеља који је открио и обзнанио Христа свету. Наш свештеник је објавио у цркви да иконе мироточе на празник Покрова Пресвете Богодорице. То не могу бити случајности!

Наша парохија је посвећена оригиналној мироточивој Иверској икони Пресвете Богородице, икони која никада није била на Хавајима. Брат Јосиф је желео да са њом посети Хаваје, али никада није успео. Морам вам признати да ми се понекад чини да су наша православна браћа на копну заборавила нашу малу острвску парохију, нашу малу заједницу.  Живећи овде усред Тихог океана, боримо се да опстанемо као православна парохија. Боримо се да платимо рачуне, да платимо закупнину. Понекад се питам када ћемо имати нашу цркву/храм овде. Да ли нас је Господ заборавио? Да ли ћемо се вечно тако борити за опстанак? Да ли смо нешто згрешили? ,,Да ли смо Те наљутили, Господе?'' Без обзира да ли су наша свештена браћа и православни верници заборавили на нас или нису, једно је јасно: Пресвета Мајка Божија нас није заборавила. Она нас није напустила и неће нас напустити! Благодаћу ових икона, сада имам наду да има светла на крају тунела. Да ли ћемо бити благословени да имамо свој храм овде или не, заиста није важно; Господ нам је показао да нас није заборавио! А то је све што нам треба. Господ нам говори да је Он стваран! Смемо ли ми да игноришемо ово откровење? Смемо ли да окренемо леђа овом великом чуду? Смемо ли да заборавимо Христа? Нека нам Господ опрости ако се то деси!

У љубави Христовој,

чтец Нектарије

(децембар 2007.)

                                     

ДОДАТАК: новембар 2012.

Јуна 2008, ,,Хавајска'' мироточива Иверска икона је званично призната од стране Руске православне заграничне цркве као чудотворна и достојна поклоњења и дат је благослов да путује и посети многобројне цркве и манастире светог православља. Изворни ,,власник'' иконе чтец Нектарије именован је од стране Руске православне цркве да буде њен чувар и пратилац, да се стара о њеној безбедности и да брине о овој чудотворној икони свете Христове Цркве.

Благодаћу Божјом, Часни крст је полако престао да непрестано мироточи као што је некада био случај и сада се ово дешава само у посебним приликама током године, а најскорије мироточење било је на Свету Пасху. Утеха верном народу је да овај Часни крст још увек непрекидно емитује предиван и јак миомирис, без обзира да ли истовремено и мироточи или не. Док ,,Хавајска'' чудотворна Иверска икона Богородице путује по свету и доноси благодат различитим крајевима васељене, Часни крст остаје на Хавајима где пружа заштиту вернима и где му се поклањају.

Од јуна 2008. године, икона је посетила преко 500 храмова у Северној Америци у свим (канонским) јурисдикцијама и пред њом се поклонило, према проценама, 250 000 људи широм Сједињених Америчких Држава. У многим градовима, свету икону носе из једне парохије у другу док  се пред њом сво православно свештенство заједно поклања, те тако помаже да се успотаве и исцеле односи између православних верских заједница и да се ојачају и негују везе између сестринских парохија. До сада су упућени позиви да чудотворна икона посети Русију, Грузију (6), Украјину, Грчку, Кипар, Јужну Америку, Европу, Свету земљу, Румунију, Свету гору и Србију.

Многобројна чуда се приписују Богородици која делује кроз ову ,,скромну иконицу'', а сведочанства о чудима се још увек прикупљају и заиста их је велики број. Телесна и духовна исцељења укључују исељења од слепила и очних болести, од рака, демонске поседнутости, парализе, болести бубрега, хроничних болова и изнурујућих вируса.

Међутим, где год ова света икона борави, благодат Господа нашег Исуса Христа и Његове Пресвете Мајке изобилује. Људи коментаришу да се само стојећи у њеном присуству већ осећа изобиље љубави и радости. То је заиста неописив осећај. Толико смо благословени што је Господ показао Своју љубав према нама дајући нам овај мали предокушај онога што светитељи називају ,,истински миомирис светости''. Шта тачно значи појављивање ове иконе - само Господ зна и време ће показати. Међутим, оно што ми знамо то је да нас Бог воли. А то је једино важно... 

     Молитвено помињање пред иконом и наручивање светог мира

Уколико желите да наручите свето миро са чудотворне Хавајске  Иверске иконе, можете се обратити на доленаведену адресу. Такође, можете послати и списак са именима (живих и упокојених) за молитвено помињање пред иконом; та имена ће бити помињана пред иконом сваке недеље од стране чтеца Нектарија. Листићи са именима за помињање све време се држе испод свете иконе.

The Iveron Icon 

845 Queen Street #102

Honolulu, Hawaii

96813 USA

Такође, миро можете наручити и послати списак за именима за молитвени спомен и на следећу адресу електронске поште: request@orthodoxhawaii.org.

Ако шаљете писмо или поруку, молимо вас да наведете на коверти да ли је за оца Анатола Лиовина (Fr. Anatole Lyovin), управитеља парохије, или за чтеца Нектарија (Rdr. Nectarios). Уколико шаљете донацију, молимо вас да наведете да ли је намењена за бригу о икони или је за парохију.

Такође бисмо вас љубазно замолили за стрпљење док чекате да стигне свето миро. До данас је пристигло на хиљаде наруџбина. Све донедавно, миро је сам паковао и слао чтец Нектарије лично, а уз то још непрестано путовао широм света доносећи са собом благослов свете мироточиве Хавајске Иверске иконе Пресвете Богородице свим православним верницима. Због тога вас молимо за мало стрпљења док чекате на свето миро.

За Жички благовесник са енглеског превела Александра Стојановић

број: јун-септембар 2014.

(преузето са: http://orthodoxhawaii.org/icons.html)

(1) Иверска икона Пресвете Богородице чува се у Иверском манастиру (грузијски Манастир Ивирон) на Светој Гори и према предању насликао ју је апостол Лука. У време иконоборачке кризе у 9.веку, икона је плутајући по мору стигла до Свете Горе, где су је пронашли монаси Иверске обитељи. Монаси су икону поставили у храм, али су је ујутру пронашли на вратима и то се понављало неколико пута док се Пресвета Богородица није јавила Св. Гаврилу Грузину (монаху Иверске обитељи) рекавши му да не жели да буде храмовна икона, тј. да монаси њу чувају, већ да жели да буде на вратима и да она чува манастир и монахе. По томе је и добила назив Вратарка(Portaitissa). Акатист Иверској икони чита се за исцељење од болести, за заштиту дома, за разрешење недоумица. Празнује се 25/12 фебруара и 26/13. октобра -када је њена копија донета у Русију 1656. године. Такође, у новије време, 24. новембра 1982. године, копија Иверске иконе у Канади, позната под називом Монтреалска Иверска икона, почела је да точи Свето миро, те се она прославља 24/11. новембра.(прим.прев.)

(2 ) Jосиф Муњоз-Кортес (1950-1997), православни Шпанац из Чилеа који је донео са Свете Горе копију Иверске иконе у Канаду, као поклон о. Климента, игумана Скита Рождества Христовог, и у чијем дому у Монтреалу је убрзо икона промироточила 24. новембра 1982. године -  од тада је позната као Монтреалска Иверска икона - био је чувар и пратилац ове чудотворне иконе са којом је 15 година посећивао верне широм света доносећи благослов Пресвете Богородице, утеху вернима и огањ православне вере. Путовања са иконом је сам финансирао и сав прилог од иконе остављао Цркви. 1995. год. само у Бугарској пред иконом се поклонило преко 60.000 верника, а обишла је и САД, Јужну Америку, Канаду, Европу, Аустралију. Јосиф Муњоз-Кортес је 31. октобра 1997. мучен и убијен у хотелу у Атини где је током поклоничке мисије боравио са иконом, а икони се губи сваки траг. Многи га сматрају једним од последњих мученика Руске цркве у 20. веку. Занимљиво је да је копија Монтреалске Иверске иконе на Хавајима тј. Хавајска Иверска икона почела да мироточи у периоду када се обележавала десетогодишњица његовог пострадања. Више о њему: http://www.stjohndc.org/Russian/munoz/MunozE/e_06_Stream_Icon.htm. Интервју са Јосифом Муњозом може се прочитати у преводу на српски језик на православном веб-порталу Светосавље.орг: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/Munjoz.htm (прим.прев.

(3) O.Анатол Лиовин, управитељ парохије у Хонолулуу на Хавајима Руске заграничне цркве посвећене Пресветој Богородици Иверској, родом је из Лесковца и професор је славистике. Говори одлично српски језик.

(4) Српска православна заједница на Хавајима данас броји око 40-ак породица и стално се умножава. Први Срби су се доселили пре 50 година на Хаваје, али не из Србије, већ са запада Америке. Ипак, бројнија и значајнија досељавања Срба су се десила крајем 80-тих и почетком 90-тих година прошлог века и убрзо су се организовали у заједницу, окупљајући се за прославу највећих верских празника и разних добротворних манифестација - последњи пут ради прикупљања помоћи за поплавом угрожена подручја у Србији. Парохија хавајских Срба посвећена је Св. кнезу Лазару, а основао ју је 1990. блаженопочивши епископ жички г. Хрисостом Столић, тада епископ западноамерички. Више о томе: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Srba-ima-i-na-Havajima.lt.html, http://pravoslavlje.spc.rs/broj/963/tekst/misionarska-parohija-svetog-cara-lazara-na-havajima/ и на http://www.vesti-online.com/Dijaspora/drzava/SAD/Vesti/408598/-Aloha--molimo-se-za-Srbiju. (прим.прев.)

(5) У новембру 2007. године, капелу Руске заграничне цркве посвећену Иверској икони Пресв. Богородице посетио је епископ СПЦ западноамерички г. Максим, а икона је мироточила све време током свете архијерејске литургије. На литургији су саслуживали о. Анатол Лиовин, као домаћин, и о. Блашко Параклис, администратор српске пархије Св. Кнеза Лазара на Хавајима. Више о овој посети: http://serbianorthodoxnews.blogspot.com/2007/11/serbian-hierarchal-liturgy-at-russian.html (прим.прев.)

(6) Хавајска чудотворна копија Иверске иконе посетила је Грузију у мају ове године. Древна Иверија је данашња Грузија. (прим.прев.)

Архимандрит Тимотеј, игуман манастира Вазнесење, 20. јул 2014.

Манастир Вазнесење

                   

Чудотворна икона Пресвете Богородице ТРОЈЕРУЧИЦА

Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја!

Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом.

   Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.
   Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах.
   Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило.
   После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела.
   После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.
Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу.
                                     
   После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу.
   Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору.
   Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију.
   До краја XVI века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе.
   Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века.
   Много касније – не знамо тачно када – вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај.
Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће.
   Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење.
   Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот.
   Икона Тројеручице је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 111цм висина и 91цм ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона Светог Николаја.
   Сваке године 12/25. јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице Тројеручице.

Повест о чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице и акатист

www.spc.rs