Тема о причешћивању је једна од највише разматраних црквених тема у последње време. То је добра вест. Нема благочестивије теме о којој би се могло разговарати. Разговарати, али не и препирати. Препирање већ није благочестиво. Још је Свети апостол Павле приметио да неки између верних болују од "духа препирања". Овај дух није Дух Свети, јер не доноси мир већ осуђивање и мржњу у име "заштите Бога и Цркве". Наглашавајући важност припреме за Свето Причешће кроз сведочење свеукупног свог живљења у подвигу и покајању, овде бисмо да нагласимо нешто што је поприлично заборављено у данашњици. То је светотајинска, јеванђелска и светоотачка поука да нико нема права да самог себе одлучи од Светог Причешћа. Као доказ за ово наше тврђење навешћемо речи из Студеничког типика од Светог Саве, првог архиепископа српског.
Реч је о Петом слову Студеничког типика. Наслов гласи: О Светој Литургији и да се нико не причешћује без игумана, нити опет, да неко остаје без причешћа, осим са игумановим знањем.
Овде би могло да се стане. Све је довољно јасно. Ипак, објашњење постоји и у тексту који последује наслову. Оно се креће између две, на први поглед, тешко усагласиве тезе. Прва је јеванђелска: "Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи" (Јн 6, 53). Друга је апостолска: "Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој" (1 Кор 11, 27). У првом случају се наглашава животворна важност причешћивања, а у другом опасност од причешћивања без припреме. Међутим, онај ко се из страха да му причешћивање не буде на суд и осуду одвоји од Тела и крви Христове, одваја се од Живота. Да ли постоји већа пропаст од те? Да ли је и то већ остварени на делу суд и осуда. Најгоре је што ту осуду човек изриче самом себи. Уместо да се покаје и свесрдно усмери ка Господу са жељом да кроз подвиг припреми себе за заједницу у Телу и Крви Христовој, он одлучује да себе одлучи од Причешћа. Често се то покушава приказати као благочестивост. У стварности то је психологизација и гордост. Постоји могућност да свештеник да епитимију тј. забрану причешћа на одређено време, али верник нема благослов да је самом себи изриче. Може само да се исповеди и да чека поуку исповедника.
Свети Сава је овако расуђивао: "А непричешћен неко да буде без игумановог знања непохвално је, јер ко тако чини биће осуђен као онај који се својој вољи приклања" ( Студенички типик, Слово пето).
 |
| Манастир Вазнесење, Петровдан, 2014. |
Преведено са језика монашке заједнице на парохијску то би гласило: А непричешћен неко да буде без знања парохијског свештеника - исповедника непохвално је, јер ко тако чини биће осуђен као онај који се својој вољи приклања.
Невоља и странпутица већа од те само је она када се таква самовољна особа осмели да изриче суд о другима и да их осуђује због њихове жеље да се причешћују, правдајући се притом сопственом саблажњеношћу и сујетном недостојношћу. Блаженопочивши патријарх српски Павле, аутентични следбеник светосавског Предања, је поручивао да нигде није пронашао да постоји благословено "царство саблажњених". Заједно са поукама Светог Саве додали бисмо да не постоји ни благословено царство Божијих непричасника. То што постоји опасност од неодговорног причешћивања није разлог да се од њега одустане, већ да се у покајању и подвигу што усрдније похита ка Светом Причешћу, "Леку бесмртности" (Свети Игњатије Богоносац).
јереј Александар Р. Јевтић
парох у Ужицу
Жички благовесник, ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ, јун-септембар 2014.
Нема коментара:
Постави коментар