Тропар светим бесребреницима Козми и Дамјану СОПОЋАНИ

14/1. јул

Св. муч. Козма и Дамјан. Безмездни лекари и чудотворци. Ова двојица светитеља беху рођена браћа, родом из Рима, као деца крштени и у хришћанском духу васпитани. Имађаху велику благодат од Бога, да лече људе и животиње од сваке болести и муке, и то обично полагањем руку. За свој труд нису тражили никакве награде, само су захтевали од болесника да верују у Христа Господа. Наследивши велико имање, они су га милостиво раздавали бедним и невољним. У то време цароваше у Риму цар Карин. Пред њега доведу гонитељи Хришћанства ову свету браћу, оковану у ланце. После дугог испитивања цар им нареди да се одрекну Христа и принесу жртве идолима. Но Козма и Дамјан не само не послушаше цара него га још саветоваху, да он одступи од мртвих идола и да призна јединога истинитог Бога. "Наш Бог није створен, но Он је Створитељ свега, а твоји су богови измишљотине људске и дело руку уметника. И кад не би било уметника да вам праве богове, ви се не бисте имали коме клањати." после чуда учињенога над самим царем - јер га чудесно исцелише од тешког недуга - цар и сам изјави своју веру у Христа и отпусти браћу свету с миром. И они продужише славити Христа Бога и исцељивати болне, и беху сами од народа прослављени на све стране. Позавиди им на слави неки лекар, негдашњи учитељ њихов, и под изговором да беру лековите траве, изведе их у планину и поби камењем. Чесно пострадаше за веру Христову 284. год. Њихов спомен поста трајан у цркви на земљи, а њихове душе преселише се у царство Господа, да вечно живе у слави и радости.


РАСУЂИВАЊЕ

   Везу између овога и онога света хришћани показују и молитвом и милостињом за умрле. Црква у овом и црква у оном свету једна је црква, једно тело, једно биће, као што корен дрвета испод земље чини један организам са стаблом и гранама дрвета над земљом. Отуда је јасно, како ми, сачињавајући цркву на земљи, можемо добити помоћ од светитеља и праведника из небеске цркве, као и то како умрли грешници у оном свету могу добити помоћ од нас на земљи. Св. Атанасије вели: "Као што бива са вином затвореним у бурету, које кад цвета виноград у пољу осећа то, те и само (вино) цвета заједно с њим, тако је и душама грешника: оне добијају неко олакшање од бескрвне жртве, принесене за њих, и од милостиње", учињене за њихов покој. Св. Јефрем Сирин наводи исти тај пример с вином и виноградом, па закључује: "И тако, кад и међу растињем постоји таква међусобна саосетљивост, то није ли за умрле још више осетна молитва и жртва?"

Епископ Николај, ОХРИДСКИ ПРОЛОГ, Сабрана дела, књига 7, Глас цркве, Шабац, 2013.

ТРОПАРИ

Тропар светим бесребреницима Козми и Дамјану, гл. 8.

Тропар светом Георгију, гл. 4.

Тропар светом апостолу Марку, гл. 3.

Дивна и Мелоди, КОНЦЕРТИ, 2006.

..."Подижући Сопоћане, Свети краљ Урош је свакако следио пример својих предака, али је у сито време желео и да их надмаши величином и лепотом своје задужбине. То се огледа, пре свега, у посвети цркве: Стефан немаља је своју задужбину у Студеници посветио Пресветој Богородици, Стефан Првовенчани своју цркву у Жичи - Христу, као и Владислав (још као принц) у Милешеви, док Свети краљ Урош подиже Сопоћане у име саме Свете и Живоначалне Тројице.

   Сопоћански храм је замишљен у духу раније српске архитектуре: својом основом и простором скоро дословно понавља Жичу, али је и надмашује величином и висином..."

"...Основна улога једног православног манастира јесте неговање православне духовности, од старина посејане у Цркви Христовој од стране светих апостола, а нашем народу дароване преко равноапостолних Кирила и Методија и Св. Саве Српског. Православно монаштво је древна црквена установа. Још од првих векова постојања Цркве Божије, многи благочестиви хришћани подстакнути љубављу Божијом, удаљавали су се од сујете света, у пустиње, горе или недалеко од градова, како сведоче списи ондашњих црквених писаца. Усамљени или организовани у заједнице, ови богољубиви људи су де трудили на спасењу имајући пред собом само један циљ - испуњавање заповести Господњих, проводећи живот у уздржању, безбрачности, сиромаштву и молитви за цео свет да би тако задобили живот вечни у непролазној радости Царства небеског. На тај начин, настало је православно монаштво као најузвишенија философија живота и један од најлепших украса Цркве Христове....

   ...Због свог духовног и историјског значаја, као и због чињенице да је други ктитор обитељи цар Душан, манастир Сопоћани носи титулу Царске лавре. Ова титула је у средњем веку била од изузетног значаја, јер су игумани српских лаври имали запажену улогу у црквеном животу. Постојала је тачно утврђена хијерархија ових манастира према којој се Студеница као мајка српских цркава налази на првом месту. После Студенице следи Жича, као некадашње седиште српске архиепископије, а затим долазе Сопоћани, премда неки сматрају да је Милешева испред уколико се уброји у Царске лавре....

...Долазак велике светиње у манастир, умногоме је поткрепио његов развој. Током последњег рата, у Метохији је спаљен манастир Зочиште чувен по моштима Светих лекара Козме и Дамјана. Како би ова светиња била сачувана пренета је у Сопоћане, где се свакодневно узносе молитве светим бесребреницима за здравље свих оних који пате од различитих болести. Небројена исцељења дарована су силом Божијом и молитвама Светих Козме и Дамјана, а нека од њих су записана у манастирском летопису. Године 2002, по благослову епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, део моштију сопоћанског ктитора Св. краља Уроша I, из Пивског манастира свечано је пренет у Сопоћане. Од тада је у манастиру обновљен култ литургијског прослављања овог српског светитеља који је у монаштву носио име Симеон..."

Манастир Сопоћани(Водич), 2014.